Životinja

Marina

2010-06-11T10:27:00.000+04:00

Jutros je u Moskvi u 5:10 rođena naša prva kćerka Marina Racković. Dugačka je 55 cm i teška 4.1 kilograma. To je moje dete, Šileta i Daču prepuštam mami. Ovo ću ja da odgajam. Još ne znam kako da je zovem. Cica? Maki? Nina? Tatino sunce? Any ideas?

Nađoh ovo u Crystinoj pesmarici iz osnovne škole

2009-05-10T23:18:00.003+04:00

She was Poor but She was Honest

She was poor, but she was honest,
Though she came from humble stock,
And an honest heart was beating,
Underneath her tattered frock.

But the rich man saw her beauty,
She knew not his base design,
And he took her to a hotel,
And bought her small port wine.

Chorus:
It's the same the whole world over
It's the poor wot gets the blame
It's the rich wot gets the pleasure
Ain't it all a bleedin' shame?

In the rich man's arms she fluttered,
Like a bird with broken wing,
But he loved her and he left her,
Now she hasn't got no ring.

Time has flown, outcast and helpless,
In the street she stands and says,
While the snowflakes fall around her,
"Won't you buy my bootlaces?"

Chorus:
It's the same the whole world over,
It's the poor wot gets the blame,
It's the rich wot gets the pleasure,
Ain't it all a bleedin' shame?

Standing on the bridge at midnight,
She says "Farewell, blighted love".
There's a scream, a splash -- Good Heavens!
What is she a-doing of?

So they dragged her from the river,
Water from her clothes they wrung.
They all thought that she was drownded,
But the corpse got up and sang:

Chorus:
It's the same the whole world over,
It's the poor wot gets the blame,
It's the rich wot gets the pleasure,
Ain't it all a bleedin' shame?

Zar nije prelepo?

There IS God, Believe! Don't worry and enjoy life!

2009-04-08T01:05:00.005+04:00

Evo slike koju nam je poslao Zoranov brat Cole iz Londona. Britanski vladika Jelisej (ROC) je podrzao inicijativu direktora TV kanala "Russian Hour" da se udari kontra neznabozackoj kampanji koja je oblepila stotine autobusa natpisima: "There is probably no God, now stop worrying and enjoy your life". Tu kampanju je pokrenula neka frigidna airhead belopranjusa pre par meseci. Zasto airhead? Pa zato sto je Britanija najbezboznija zemlja Evrope, ne racunajuci Albaniju, koja je ionako samo geografski u Evropi, i sto je neko kresnuo grdnu lovu za to razuveravanje publike od necega u sto ionako ne veruje. Interesantno je da neznabosci insistiraju na "enjoy your life". Russian Orthodox Church je i mudrija jer kaze "enjoy life", a i skromnija jer oglasava na samo 25 dvospratnjaka. Prvo mi je cela prica bila smesna jer je posteni vladika izgleda i sam zaboravio u kakvoj zemlji stoluje. Istinabog i ja lupetam jer je opste poznato da je ROC vrlo misionarski aktivna crkva. Nasa Srpska crkva u dijaspori koliko se secam ima problem sa sirenjem Bozije reci u toj istoj Britaniji. Valjda zato sto nasim popovima ne veruju ni vernici Srbi, a nekmoli stranci. Na primer, na zgradu pokraj crkve u Londonu, Dom Vladike Nikolaja, gde zive citave porodice sa sitnom decom, nabacili su citavu sumu antena za mobilnu telefoniju pa samo broje funte dok se stanari prze kao u mikrotalasnoj.

Jednom UDBas, ceo vek UDBas...

Glamorgan sausages

2009-03-24T02:57:00.002+03:00

Dobro bre narode, mnogo dobra hrana. A kako ide uz crno vino, jeboooote, puca iza ušiju. A još vegeterijansko. I zeka bi se udebljao od ovoga. A ribe, one dvonoge, gadne brate i debele, auuuu.

U West Glamorganu

2009-03-22T23:55:00.004+03:00

Noć. U hotelskoj sobi u gradu Swansea, Wales, čitamo novine, šaljemo emailove, a ja evo pišem i blog. Poslovno smo ovde, ja, moj kum Zoran i veterinar Semjon Iljič Vasjukin zvani Sivič, naš službenik. Juče sam se napio u Colliers Arms. Uopste se ne radi o alkoholizmu. U pitanju je "patriotizam". Na polici u pubu Zoran je ugledao flašu Gorkog Lista i: One thing led to another... Koja je budala donela Gorki List u Wales? Sestru mu jebem...

Zoran je na netu čitao nešto na sajtu B92 i mrzovoljno zatvorivši laptop izjavio: Odoh na spavanje, ubi me ljigava reč.

Sivič već odavno hrče, a ja proćaskah sa Crystom kroz Skype, pa čitah čudesa blogosfere. Vidim pametan narod svašta zna i to ponosno objavljuje. Blagoje ga njima, što bi rekao VBK. Piše jedan da je prirodno pravo da ljudi jebu jedne druge, bez obzira na polnu kombinaciju, a ja budući u Walesu razmišljam o ovcama. Englezi Velšane zovu ovcojebi (sheep shaggers) i to je ovde, za razliku od Holandije, kažnjiva rabota. Štite ljudi prava životinja. U Holandiji, naprotiv, ovci se daje pravo glasa. Nije kažnjivo, ako je pristala. Genijalnost demokratije. A ja se pitam šta je ovci draže? Da je neki Jones nategne ili da neki Patel od nje napravi lamb curry. Težak izbor.

Juče sam kupio topao vuneni džemper, ispleten od vune ovdašnjih ovaca. Da li su je kresnuli pa ošišali ili je bilo obrnuto? Gde je završilo to korisno živinče? Možda je još u ljubavi s rečenim Jonesom. Treba li džemper da dam na hemijsko čišćenje ili ga ta ruralna love story čini organik proizvodom?

Čestitka svim praznoglavim idiotima

2008-11-08T15:27:00.000+03:00

Puno sreće s vašim Obamom.

Učiti celi život

2008-09-11T02:09:00.000+04:00

Zahvaljujući Saši Simonovu, mom blog prijatelju, čitam Sant Thakar Singha, jednog Indijskog mudraca i saznajem sve ono što današnji hrišćani nikad nisu naučili o Isusu Hristu. Kad Isus govori o blizini Carstva Božijeg, ne radi se o vremenu, nego o onome što je tu, "na dohvat ruke", odmah dostupno, iznutra, iz duše.

Kum se konačno oženio!

2008-08-27T01:32:00.001+04:00

Zoran se držao dogovora da ne piše o mojoj svadbi, pa je fer da ja ne pišem o njegovoj. Ipak, moram da kažem da je bilo prelepo. Proletos smo proveli nedelju dana ovde s njim i Valjom Petrovnom i bilo nam je fantastično. Kampovanje s čamcima. Neverovatan doživljaj! Ova mešavina šuma i jezera je pravi Raj na zemlji.

Šteta što predstoje godine najstrašnijih iskušenje za celi ljudski rod. Pitam se šta će se desiti s ovom predivnom prirodom?

Englezi, njihovo nazovi pravo i istorija trgovine.

2008-07-20T22:07:00.001+04:00

Već par dana razmenjujem s jednom Engleskom advokatskom firmom, memorandume, e-mailove, pisma, izveštaje i ostale trice i kučine povodom tužbe koju je njihov klijent podneo protiv mog klijenta. Slučaj je u Moskvi u redovnom sudskom postupku odbačen kao neosnovan i pravno irelevantan uzimajuću u obzir Ruske zakone. Naravno to ovima nije jasno ili se samo prave mutavi (tj. prave se Englezi). Povod mog uključenja u celu ujdurmu je to što sam njihovom klijentu već ranije rekao da nema šansi da dobije slučaj i da će proći daleko jeftinije, ako se pomiri s tim da je izgubio. U stvari čoveku sam savetovao da uštedi novac i da ga njegovi pravni zastupnici deru za lovu koja mu se nikad neće ni vratiti. Naravno, gde će Englez da veruje strancu, to je prosledio njima, a oni mene sad zasipaju pravnim besmislicama i izmotavanjima. Najviše ih je ispizdelo što sam napisao da u potpunosti razumem da oni Britanski pravni sistem smatraju najboljim na svetu, ali da on ne važi nigde drugde nego u Britaniji. Sad idioti hoće da tuže svog klijenta jer misle da je on prekršio ugovor s njima i da sam mu ja davao pravne savete iza njihovih leđa i za to bio plaćen.
Naravno odbacio sam tu glupost, navodeći da nisam pravnik i da sam s čovekom bio u neformalnom razgovoru. Sad oni meni ne veruju jer kao nije moguće da neko besplatno nekog savetuje u tim stvarima. Pričao sam i sa svojim advokatom koji je sad pronašao da ja mogu njih da tužim u Engleskoj i to po nekoliko osnova zbog ove ujdurme koju su napravili.
U stvari cela priča me je uglavnom nasmejala, ali i nervirala zbog gomile e-mailova na koje sam morao da odgovaram.

Čitam jednu istoriju rane međunarodne trgovine i na jednom mestu autor citira Holandskog konzula u Londonu 1609 Emanuela van Meterena koji u svom službenom izveštaju piše o Englezima: "The English are inconsistent, rash, vainglorious, light and deceiving, and very suspicious, especially of foreigners whom they despise. They are full of courtly and affected manners and words, which they take for gentility, civility, and wisdom." Drugim rečima, ništa se nije promenilo od te 1609. Još uvek su full of shit.

Ja, Crysta i deca se spremamo za Beograd. Sledeće nedelje ćemo provesti par dana u prestonici, a onda idemo da se smucamo po Šumadiji i uživamo u kuvanju moje tetke, a znajući mog tetka i rođake verovatno ćemo i da pecamo i planinarimo.

Odozgo

2008-07-18T02:25:00.000+04:00

Danas dođoh s posla ranije a Crysta navalila da idemo na Tjumak. To je brdašce tu uz Vorobjaninovu kosu. Ja nosim decu, a ona ručak. Popnemo se gore, prostremo ćebe i navalimo na klopu. A dole čudna slika. Na moju i Vladinu kuću pada neka magličasta kiša, a malecka duga zakoračila iznad njih. Jednim krakom u potoku, a drugim pokazuje dole ka šumici iza kuće. A dalje izmaglica kao mleko, crkva se uopšte ne vidi. Izbegli u lepotu s visine posmatramo selo. Miloš zaspao mami u krilu, a Danilo se igra. Čučnuo i guli koru s breza. Crysta se izula, izvija prste na nogama, proteže ih.
Gledam njene sandale, od žućkaste kože, stvarno lepe i nekako neumesno elegantne. Da, malo čoveku treba da bude ispunjen srećom.

O Rusiji

2008-07-09T01:36:00.000+04:00

“Все растает, как лед, лишь одно останется нетронутым - слава Владимира, слава России. Никто не может остановить уже Россию. Все сметет со своего пути и не только сохранится, но и станет господарем всего мира.”

Vangelia (Vanga) Pandeva 1911-1996 Bugarska proročica.

Šta bi Hegel rekao kada bi svi bili heroji?

2008-07-02T01:54:00.001+04:00

Ne mislim da bi išta rekao, čak ne verujem da bi on u tom slučaju uopšte bio filozof. Fenomenologija duha? Jok! Nažalost strah postoji i ako tumačimo prilično labavo, ovo u čemu sada živimo rezultat je ne straha, nego straha od straha, tj. kukavičluka.
Besmrtni Russel E. DiCarlo dogme prestravljenih svodi na tri mita.

1. Čovečanstvo se nalazi na vrhuncu svoga razvoja.
2. Mi smo potpuno odvojeni jedan od drugog, prirode i Kosmosa.
3. Samo fizički svet zaista postoji.

Prvi mit ishodi iz straha od neizvesnosti koji proizvodi potrebu za apsolutnom kontrolom vlastitog, a i života drugih. Kontrola ima svoj izvor u strahu od smrti, a ovaj u strahu od spoznanja. Spoznanje je zastrašujuće jer otkriva da se prestrašeni boji. Dijalektika Svetskog Duha, se dole u prašini ustravljenog tavorenja ogleda kao ogromni i beskrajni krug straha. Strah od svega na kraju se pretvara u strah od samih sebe. Ne veruju samima sebi, pa ne veruju ni drugima. Strah od svega je rodio nevericu u sve, a ona je odbacila Dobro, Lepo i Istinito. Kukavci obitavaju samo u opipljivom, samerljivom, procenjenom. Zato oni više ne mogu da vole, jer ne mogu da daju, mogu samo da prodaju i kupuju. Oni se pretvaraju u ono čime trguju. Trgovac je na kraju postao svoja vlastita roba, sam je sebe prodao u roblje, a njegov profit je ono što je u tom svetu jedino izvesno, apsolutni strah.

A za ove stanovnike planete straha postoji jedan lep Američki izraz: Sheeple. Nije ni čudo da se pojavio tamo, oni takvih imaju u izobilju. Oni su tu sortu prvi uzgojili, drže sve patente, know-how pa to i izvoze, ne samo da izvoze nego udaraju po ušima ako ne kupiš. Ne da udaraju po ušima, nego te uplaše i nauče da sam sebe udaraš po ušima i kad kupiš i kad ne kupiš.

Otišao je jedan koji se bojao kao i svi mi, ali je taj stalno vodio borbu sa svojim strahom i zato je bio heroj. Dejan Medaković. Sretna plovidba majstore!

Predivno jutro! Šetajući po mokroj travi setih se...

2008-06-28T07:57:00.000+04:00

Gordana Rašeta, Sanja Perazić, Jelena Lazarević, Dušanka Jovičić, Davorjanka Nastasijević, Suzana Stojičić, Lidija Radović, Tatjana Kušec, Svetlana Radojević, Slobodanka Jakovljević, Ivana Vojnović, Marina Vejvoda, Marija Jeftić, Snežana Joksimović, Slađana Pekić, Dijana Mirković, Nermina Arnautović, Darija Kolesar, Marika Nemeček, Biljana Ristovska, Jelena Hristić, Dragana Bauk, Ljiljana Marković, Ksenija Vuković, Mirjana Nenadović, Gorana Milosavljević, Jasmina Mirković, Željka Tirnanić, Smiljana Milivojević, Zdenka Cengle, Milijana Raštegorac, Verica Vasić, Ksenija Budišin, Sabina Redžić, Sonja Mrkić, Anisja Kovačić, Sunčica Drašković, Verica Stanković, Marina Grisogono, Ružica Nedić, Dobrila Predić, Nevena Čerkasov, Mirjana Nedeljković, Nataša Radan i Vesna Nešković.

Hvala Vam, od srca... A sad odoh u crkvu.

Tat Tvam Asi

2008-06-25T03:14:00.001+04:00

Neomišljiva je svetlost Bitka, nema kutka univerzuma gde ne pulsira život, večita ekstaza postojanja. Davno smo prestali da trčimo za smislom, sada jednostavno ćutimo ono što jeste. Biti, to je sve. Dok grgolji potok i šapuću breze na Vorobjaninovoj kosi, naslonjeni na ogradi verande osluškujemo noć. A tamo na levo, ka istoku lagano gasne svetlost iznad Moskve, i Novodevična šuma sada potpuno umotana u tamu sanja nas, našu decu i našu kuću dok mir prekriva celu dolinu. Ruke su nam ulepljene sokom od malina, ostavljamo musave čaše na stolu i ljubimo se na ovom malom parčetu večnosti.

Euro2008

2008-06-23T04:01:00.001+04:00

Dakle, nema potrebe da tupim u ovo doba, ali već i zadnjem pendreku postaje očito da se Rusija vraća na mesto koje joj i pripada.

Naivci vide samo tenis, a sada i fudbal, ali mnoge stvari idu na bolje i to idu da tamo i ostanu. Naravno u najlepšoj našoj tradiciji u takozvanim slobodnim medijima Srbije (tj. oslobođenim od takvih nazadnosti kao što je zdrav razum, elementarna pristojnost i patriotizam) i ne vladinim organizacijama (tj. organizacijama vlada drugih država) plasira se animozitet prema Rusiji.

Kao, nije da mi njih ne volimo, nego insistiramo na demokratiji, zdravoj tržišnoj ekonomiji i ljudskim pravima, kao što je to na Zapadu gde sve kipti od lepote, istine i slobode. Hoćemo političare koji su lepi, koji govore Engleski i koji se oblače po poslednjoj modi. Samo treba da pljujemo po Rusiji, držimo vojsku za ukras, organizujemo gey parade, gledamo velikog brata, pa će Zapad da nam bude dobar, nežan i darežljiv tata. Kupiće nam auto, stan i zaposliti nas u predstavništvu koje daje dobru platu, a mi ćemo se zabavljati i kulirati. Ceo svet će da dolazi u Srbiju i sve će da bude jedna velika žurka.

Moja mala djevojčica
puna je velikih želja
baš kao šipak pun koštica
uvjek je puna veselja.
Moja mala djevojčica
voli i šetnje i priče
ali u gradu pred izlogom
satima stoji i viče.
"Tata kupi mi auto,
bicikl i romobil,
kupi mi medu i zeku,
kolica jugovinil.
Tata kupi kolača,
bombona i narandže dvje,
i jednu malenu bebu,
velim ti da je to sve.

Moja mala djevojčica
voli šetnje i priče,
ali u gradu pred izlogom
taticu gnjavi i viče:
Tata kupi mi auto....

Srbija. Mala devojčica...

Kasno noću u tišini Novodevičnog

2008-06-13T03:08:00.000+04:00

Uvek s čudno napregnutom pažnjom ulazim u kuću kada se noću vraćam iz Moskve. Pre nego što otključam vrata osluškujem vetar u brezama na padini prema potoku, polako guram ključ u bravu i nečujno otvaram ulazna vrata. A u kući me zapahne miris doma i zaspale čeljadi. U mojoj radnoj sobi ostavim odeću na stolici, upalim zelenu bankarsku lampu i nađem tanjir pite od višanja na stolu pokriven salvetom. Sitnica koja ti kaže da je sve u redu i da si u svojoj kući. Razvrstavam papire za sutra, pregledam elektronsku pošti žvaćući poslednji komad pite. Još samo jedan dan na poslu i onda ću celi vikend biti s mojima. Dok perem zube u mraku, radni dan iza mene rasplinjuje se i nepovratno tone u rutinsku banalnost. Zastaću ispred dečije sobe i kroz otvorena vrata slušati kako dišu, a onda ću se uvući do Cryste i ležati na leđima čekajući kad će njena ruka da me pronađe u mraku. Privučem se polako toploti njenog tela i dok joj mirišem kosu krilo sna me zahvata i zaklanja od jave dok uranjam u veliki svet druge stvarnosti.

Veze, vezice...

2008-06-10T11:48:00.000+04:00

Po prvi put u životu mogu nekom nešto da "sredim". Tj, mogu ako bih hteo, ali ne mogu jer neću. Krv nije voda, ostala mi je odvratnost prema "malim vratima" od oca i majke. Vlada Rus već godinama školuje dva dečaka, sinove njegovog druga koji je poginuo u Bosni, pa je i mene nagovorio da pomognem na sličan način. Deca kojoj ja pomažem su rođaci ove dvojice. Brat i sestra. On 10, ona 8. I kada dobijem pismo od njih uvek ova devojčica na kraju napiše: Čika Gile ovo su ocene koje smo dobili ovog meseca. I spisak predmeta na kraju, sve same petice. U poslednjem pismu mi čak poslala fotokopiju sastava s ocenom 5 koju je podvukla. A naslov: Da su moja mama i tata živi. Uzmem da čitam i samo pobegnem vani iza garaže. Ne sećam se da me je ikad išta tako dirnulo. Pri kraju pisma piše: "Kad je baka bila bolesna zamalo nismo presvisnuli od jada." Ta reč "presvisnuti" me je potpuno dotukla.

A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?

Kiša u Moskvi 2008-2000

2008-06-03T12:07:00.000+04:00

Jutros izađoh na Ohotnom Rjadu pa peške do Arbata. Kišovita Moskva, grad čvorište ogromne, nezustavljive moći. Ponekad kao da osetim silnu reku nadzemaljske energije što se grana i huči u dubinama, tu ispod mudrih i dostojanstvenih Moskovskih ulica. Reka kojoj ne znamo ime, svetlosna zmija Demijurga, ona reka što predstavlja potpunu suprotnost Grčkom Stiksu koji deli zemlju i Had, ova je ona koja deli zemlju i nebo.

A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".

U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.

Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.

Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.

Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.

Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.

Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?

Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.

Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".

Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.

Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.

U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.

Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...

Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?

Sve je to, sine, od......

2008-06-03T03:05:00.001+04:00

Blog koji sam mnogo voleo. Neponovljivi Petko.

U Rudnicama nad Labem mislim o majmunima i gaćama

2008-06-01T05:11:00.000+04:00

Danas na svadbi Crystinog rođaka gledam češke devojke i razmišljam kako su samo ostale tako pune ženske ljupkosti, uprkos svemu?

Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.

Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.

Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.

Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.

Terry Wogan i Evrovizija 2008

2008-05-25T02:50:00.000+04:00

Evrovizijska takmičenja gledam tek 4 ili 5 godina. To se, u vreme kad sam bio klinac u našoj kući smatralo kao nešto krajnje neukusno. A sada je Evrovizija za mene lepa prilika da pratim kako se menja kulturno/nekulturno lice Evrope.

Nakon prošlogodišnje nepravde kad je Serebro osvojilo treće mesto na Evroviziji, umesto prvog naravno, danas je Dima Bilan po prvi put doneo pobedu Rusiji. Nije mi se sviđala ni Molitva ni Marija Šerifović i ne zbog toga što dobro znam Marinu, a pogotovo Olju, nego zato što ne volim pretenciozne pesme i arogantne pevače.

Ovaj put mislim potpuno obrnuto. Dima je bio korektan, ali ništa više. Naša pesma je bila bolja. Gledao sam satelitski prenos na BBC, naravno zbog Terry Wogana. On je poznat po prilično ljigavim komentarima i ismevanju Evrovizije. Naročito se okomio na glasanje Istočno Evropskih zemalja i uporno podmeće da glasaju jedni za druge iz simpatije. Dobro zna da se radi o glasovima emigracije za predstavnike njihovih zemalja, ali to prećutkuje. Danas je čak napomenuo da će se zemlje Zapadne Evrope verovatno povući iz budućih takmičenja. Tipično Engleski strah od poraza. Za volju pravde hvalio je našu pesmu.

E pa gospodo iz Zapadne, vi ste najviše uradili na komadanju Istočno Evropskih država, pa vam se to sada vraća i na Evrovizijskim glasanjima. Zato mi je najveće zadovoljstvo predstavljalo ne prvo mesto Rusije nego zadnje mesto Engleske. Doduše podelili su ga sa Poljskom, ali to nije ni čudo. Ko to uopšte voli Poljake?

Carstvo čula ukusa

2008-05-14T04:11:00.000+04:00

Danas smo ostavili decu da ih čuva Zoranova sestra, pa smo Crysta i ja, Zoran, Paja i Dušan, njihov najstariji brat i njegova žena Denise otišli da se smucamo po gradu i uživamo u Francuskoj kuhinji. Dušan je potpuni hedonista Francuskog stila, valjda 15-ak godina u Parizu napravi od čoveka prefinjenog ovisnika hrane. Odveo nas je u Au Trou Gascon mali restoran s fantastičnom atmosferom. Najviše mi se svidelo kako kuvar i Dušan raspravljaju dok naručuje i feedback koji mu Dušan daje dok krkamo Gaskonjske specijalitete. Uvek me je fascinirao ton Francuskog jezika, njihova žustra mimika, ritam i prateće gestikulacije. Stari švaleri, žovijalni paunovi, dok blebeću za stolovima punih hrane, njihove žene ih malo gledaju, a malo zagledaju ostale muškarce. I nešto kapiram zašto su Francuskinje tako ženstvene i ljupke? Pa prosto, uvek se takmiče da svom čoveku budu privlačnije od punog tanjira.

Ne znam šta mi se više sviđa, prirodna i spontana arogancija Parižana i zato neverovatno komična ili njihova sposobnost da celo veče uživaju u jelu i piću i izađu trezni iz restorana.

Čvorovići ponovo jašu.

2008-05-12T01:15:00.000+04:00

Evo danas dok Srbija glasa u Parizu na venčanju našeg druga, gospodina Velibora Bate Kojovića (VBK-a) i gospođice Radmile Kovačević pobedila je "staljinistička" struja!!!

Predrag (Paja) i Zoran Pajić (moj kum), Vladimir Radović (Vlada Rus) i ja , izlazimo iz automobila i krećemo prema restoranu, a jedan od fotografa koje je angažovala mladina familija dok podiže kameru najavljuje ostalima: Evo ih Čvorovići dolaze! U staklima restorana stvarno primetim naš odraz, scena iz Balkanskog špijuna. Nas četvorica u crnim tuxedo odelima, samo nam nedostaju šeširi.
Na mladinoj strani masa devojaka u dugim belim haljinama i dvojica ne baš pričljive braće, tako da smo za ručkom u držanju govora i zdravicama definitivno pobedili. Svadba je bila elegantna i zahvaljujući ženskom svetu, lepo raspoloženoj muzici i zaljubljenim mladencima, vesela i nenaporna.
Eh, kad vidim tako nešto, prosto mi dođe da se ponovo ženim.;o)

Vreme ženidbi

2008-05-10T04:43:00.000+04:00

Maj mesec pamtim po venčanjima, pa evo i ovaj nije izneverio. Prvo u Pariz na venčanje VBK-a, pa u County Londonderry, Paidraig se ženi, pa u Prag na venčanje Janeka, Crystinog rođaka. Svi se normalni žene osim jednog, mog kuma. Taj ima milion izgovora. Te ima puno posla, te sređuje kuću, te devojka se školuje, te pada kiša, te ne sviđa mu se crkveno venčanje, a opštinsko je socijalistička glupost, te nema gde da smesti familiju kad dođu, te ovo, te ono...

Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?

Gluvo doba noći.....

2008-05-07T03:30:00.000+04:00

Ponekad, čovek se nađe u dilemi, ja, moja žena, moja deca, ili narod od koga sam potekao? I pošteno rečeno, nema odgovora. Naravno, muška dilema. Treba pronaći mere pripadanja. Treba raskopati ruine zaborava, razlike onog partikularnog i onog večitog. Treba se pomiriti sa sudbinom muškog, naći granicu ljudskovine u sebi. Treba stati iza svoje odluke.

Boli me pojedinačnost sopstvenog bića. Ali prepoznajem utešnost mog bola. Opstati u sudbini ili je prevariti? A možda prosto je slediti, usprkos svim konsekvencama. Biti ono što ti je dosuđeno. Izabrati čast nad pukim postojanjem.

Nedostaju mi odluke, rano je za mene, još uvek nemam unuke. Teško mi je da se protegnem u budućnost. Da, teško je biti čovek kad pacovi vode narode.

Bes(a)na pesma...

2008-04-30T01:24:00.001+04:00

Kad beba zaplače
mama prva skače.
Gura sisu u usta,
gutljaj mleka gusta.

A kad beba sere
tata se izdere,
jer ga mama budi
kad zora zarudi.

Mala guza proizvodi
obilje govanca
oblika i boje
pasulja prebranca.

I da ne bi bila svađa
sve to tata nosi van.
S govnetom se rađa
svaki njegov dan.

Ovo je tako lepo....

2008-04-29T02:20:00.000+04:00

U Finskoj smo s Valerijom Petrovnom i Zoranom. Prvi put nas četvoro. Šileta nosim u nedrima, a Daču na leđima. Da im nije tako komplikovan jezik, mislim da bih voleo ovde da živim. Ova cela zemlja tako nekako miriše i tako je sve puno svežine. Klincima sam kupio pletene kapice, a meni i Crysti nisam. Neću da ličimo na Laponce.

???

2008-04-20T01:09:00.000+04:00

Bože, pa ovaj blog još uvek postoji. Liči mi na bolesnog psa. Niti da ga bacim niti da ga držim. U stvari jednostavno sam umoran. Nema pisanja večeras.

Dolazi vreme deratizacije.

2008-03-16T03:44:00.000+03:00

Odkad sam izrazio svoje žaljenje zbog otimačine Kosova, naklati mi se neka čederska beda na blog pa brabonja i zanoveta u komentarima. U "revolucionarnom" maniru ideoloških predaka služi se s par pseudonima. Nesreća ne vredna pomena, ali sama činjenica da se jedna sasvim privatna izjava uzima kao povod za mazohističko tupljenje i malosrpsko proseravanje dezerterske etike, a da ne pominjem i vređanje zemlje u kojoj živim, ukazuje da zanemarivanje moralne higijene dovodi do umnožavanja pacova u svim budžacima fizičkog i virtuelnog sveta. Zato će od sada, svi takvi biti ispljuvani, a njihovi komentari izbrisani. Glodarima ne dam u kuću, a nije im mesto ni na mom blogu.

Malo Francuskog

2008-03-15T20:24:00.000+03:00

Posle glasanja

2008-03-02T21:52:00.004+03:00

Danas su u Rusiji održani predsednički izbori i naravno glasao sam za Дмитрийа Анатольевича Медведева. Ako Dima Putin smatra da je čovek u redu, ko sam ja da mislim drugačije. Prevazišao sam Srpsku potrebu za inatom. Ovde se brže sazreva. A postoji i jedan sasvim privatan razlog (20 Maj 2006);)

Postoje naravno i javni razlozi. Tu mi je kuća, žena i deca (ključevi od kuće). Tu su mi gotovo svi posedi (novčanik), tu radim (kravata), a i Ruski sam državljanin (dugmad za košulju). Ova slika naravno nema direktne veze s glasanjem. Samo prikazuje nekoliko stvari koje me svako jutro verno čekaju na stoliću u hodniku. Kravata i dugmad se naravno menjaju od dana do dana, ali one koje nosim uvek su na istom mestu. Ta predvidljivost pokazuje da sam organizovan čovek koji živi u organizovanoj porodici i organizovanoj državi. Rečju, jedan organizovan organizam. A za organizovanu državu svaki normalan stanovnik Rusije zahvalan je Vladimiru Putinu, a ja sam jedan od tih normalnih. Ova zadnja tvrdnja nije baš šire prihvaćena, ali šta mu je tu mu je.

Danas je mrčni dan

2008-02-17T23:59:00.000+03:00

Oteto mi je Kosovo. Neka je proklet 17 februar 2008.

Miloš

2008-01-29T23:23:00.000+03:00

Danas je u Moskvi u 1o:20 rođen naš drugi sin Miloš Racković. Poslije poroda koji je trajao 35 minuta Miloš je iskočio iz mame i kad je video šta ga je snašlo snažno zaplakao. Dugačak je 54 cm i težak 3.8 kilograma. Odlučio sam da ga zovem Šile. Tako je i naš Dača dobio "svoju" bebu. Bilo je malo frke jer je Crysti pukao vodenjak u kolima, pa umalo nisam sam obavio porod na benzinskoj pumpi u Odincovu. Na sreću našla se jedna pametna prodavačica pa me je odvratila od te ideje. Crysta je i ovaj porod podnela bez problema i ona i Šile se lepo osećaju. Dača i ja smo trenutno u ćaletovom stanu u Novorjazanskoj. Sutra ćemo pokupiti mamu Crystu i Šileta i nazad u naše selo.

Красное соленое филе сельди в масле

2008-01-25T20:57:00.000+03:00

Usoljeni fileti crvene haringe u ulju. Upravo sam otkrio kad počinje perverzija kuvanja. Kad smo nesretni gubimo osećaj ukusa i onda se izmotavamo sa začinima i komplikovanim metodama pripremanja hrane. Platon gastronomiju zove umećem davanja ukusa kuvanoj hrani. Ha, predsokratici na primer, uopšte ne pominju hranu. Trivijalni užitak života. Sve ima svoj Logos. Kad je jezik ispao iz božanstvenog isto se desilo i sa čulima. I naravno ono što treba da "zadovolji" čula sve više nazaduje pa ima potrebu da se kinđuri.

Evo, Danilo i ja sedimo u kujni i jedemo slane haringe. Mama Crysta i beba u stomaku jedu kiseli kupus i svinjske papke sa sosom od celera. Nas dvojica smo bolji, samo malo hleba s ribom i to je to. Danilo će sad da popije mleko, poljubi mamu, a ja ću da ga stavim u krevet i da mu čitam Baba Jagu ili Mašu i medveda. Jedan pozdrav od Danila, sad ću njemu dati da nešto napiše.

ojnd00jlw#mmmmmmmmmmmm

Kvazi intelektualac i baba Jevdokija iz Orlova

2008-01-13T15:43:00.000+03:00

Čitam knjigu Marka Leonarda: "Why Europe Will Run 21st Century" i opažam da kod mene budi religiozna osećanja. Naime, krstim se i levom i desnom. Intelektualci su zaista postali retke zverke na Zapadu. Razni pretendenti na to zvanje jednostavno ne žive u stvarnom svetu. Imigracija, natalitet, welfare, pro-manjinski kompleksi, jednostavno ne ulaze u njihovo vidno polje. Filmske kamere su zamenjene digitalnim, a intelektualci nedotupavnim dripcima. To me odmah podseti na dragu mi otadžbinu.

Jutros sam bio u Orlovu da kupim suvog mesa kod starog Timofejiča. Dok čekam na njega pričam s njegovom kevom Jevdokijom, brbljivom i bistrom babom od 98 godina.

A što će tebi slanina kad je sam nemaš? Masno ide na masno.
Ma to mi je za ženu.
A jel' debela?
Nije ali je trudna.
A kad će da rodi?
Pa sad krajem meseca.
A jel' sad počela da jede slaninu ili je jela i pre?
Pa sad u poslednjih dva meseca.
A jel' više voli belu ili šarenu?
Belu.
E onda će da rodi žensko.
???
Stani malo, a jel' jede onako samu ili s nečim drugim?
Ne, jede s kiselim kupusom.
E onda će da bude momčić.

A odkud ti baba to znaš? Pa kako ne bih znala, ja sam ih rodila 17-oro. Tima (Timofejič) mi je najmlađi. Kako bre najmlađi, pa njemu je 70. Pa šta? Sad mi ništa nije jasno, (računam u sebi)koliko si imala kad si prvo rodila? Prvo u 13-oj. Jebote. A jel' baba pa odkud baš toliko dece da rodiš, mora da ti je čovek bio ljudina i po. Ma ne, bio velika lenština i pijanica, to sam ja sama sebi rodila. Pa dobro baba, što baš 17-oro? Trebalo mi dece da mi pomažu u kući i na njivi.

Donese Timofejič sve šta sam poručio, a ja ga vratim za slaninu. Donesi ti meni baćuška šarene. A ne, kaže baba, ne pomaže sad šarena, momčić će da bude, slušaj ti mene. I nemoj da ženi kvariš uživanje kad voli, ne valja se. Dobro daj belu. Utovarim suvotinju, kobasice, rebra i slaninu u kola i dok okrećem ka izlazu čujem babu Jevdokiju kako se dernja na Timofejiča (on slabije čuje): "Tima, a čiji je ovaj mali?" Ne čuh odgovor, škripi sneg pod gumama.

Hej...

2008-01-03T02:41:00.000+03:00

Čitajte knjigu Petera Sloterdijka Kritika ciničnog uma.
Ako vas još služi.... Ne verujem, al' eto.

Navučen na Češku republiku

2007-12-23T02:05:00.000+03:00

U poslednjih dve nedelje naputovah se k'o nezdrav po banjama. Prvo Kina pa Švajcarska, nažalost samo jedan dan u Cirihu, pa Nemačka, Francuska, tri dana u USA, a evo nas sada u Olomoucu u Češkoj, tj. Moravskoj. Došli smo danas oko pet popodne. Sad sam ne u tazbini nego u "taštini" jer mi je tašta odavde. Svi su Crystini došli, cale Richie, keva Alana, brat Zdenek, sestre Nela i Lenka i još gomila rođaka. Svi sad spavaju, samo ja i Richie sedimo i velikoj toploj kuhinji svaki za svojim laptopom i kuckamo. Drva pucketaju u zidanoj peći. Pijuckamo iz starinskih zelenih čaša. Slistili smo trećinu flaše Macallana Fine Oak 15 godina starog.

Večeras dok je Crysta uspavljivala Danila čuli smo je kako mu peva jednu pesmu na Španskom. Onda se Richie digao u doneo flašu. Nešto razmišljam rano smo počeli, Crysta treba da se porodi tek negde krajem januara.

Crysta voli Beograd - detalji

2007-12-03T16:50:00.000+03:00

Prošle srede u Beogradu Crysta i ja lutamo po mom starom kraju. Vodim je da joj pokažem zgradu u kojoj smo stanovali kad sam se ja rodio. Nadjemo je i ja joj objašnjavam: Vidiš one prozore, e tu sam u sobi spavao kad sam bio istih godina baš kao što je sada naš Danilo. Spustim pogled i primetim da je neko dole na fasadi napisao crnim sprejem: Imam želju žarku da ti jebem majku!

England 2 : Hrvatska 3

2007-11-22T01:39:00.000+03:00

Iskrene čestitke igračima i navijačima hrvatskog nacionalnog tima. Hvala momci, šmekerska pobeda, nema šta. Rusija ide dalje!!!!

Ovome verovatno nije mesto na blogu, ali baš me briga. Nisam ja blogov, blog je moj.

2007-11-11T00:33:00.000+03:00

Čitam danas Cesare Della Riviera: "Magični svet heroja", a stalno mi na um pada Marsilio Ficino. A zašto? Ne znam, da me ubiješ? Ponekad je podsvest neverovatno zamorna, kao razmažena žena. Nagoveštava, ali ništa više od toga. Podsvesti moja, idi ti lepo u pičku materinu, nemam ja vremena za tvoje histerične igre.

Zašto?

2007-11-01T23:59:00.000+03:00

Danas za vreme ručka sedeh u mešovitom društvu. Nemac, dvojica iz Srbije i jedan iz Hrvatske. Ova Ex-Yu trojica, stariji od mene i oženili Ruskinje. Pričaju, a ja i Nemac jedemo. Nakon dosta filozofiranja zaključiše da Ruskinje više poštuju muškarce. A meni iz nekog razloga bi žao Rusa.

Ništa bez domaću pamet.

2007-10-30T23:19:00.000+03:00

Jutros me jedan od "naših" iz sela zamoli da povezem u Moskvu njegovog sestrića. Došao sestrić iz Beograda u goste, pa hoće da vidi Moskvu, a njemu kao crko karburator ili nešto slično. Nisam baš nešto na ti s komšijom, spužvast lik do zla boga, ali ajde de. Zemljak je, ma šta to značilo. Sestrić par godina stariji od mene, nešto studira. Studiozan lik, malo mu četiri godine pa rastegao, verovatno se sprema za Akademiju nauka. U redu, seo sestrić sa mnom u kola pa razvezao. "Pametan" u PM! Zna momak sve. Odalamio po politici, bistri, tumači, objašnjava. Sve on skapirao, bolje zna Clintona i Busha nego onaj koji ih je postavio u Belu kuću. Međunarodni monetarni fond? Ma to ti je grupa filantropa, daju bre ljudi lovu za džaba. Samo ako si fin i pristojan. Politička i ekonomska situacija u Srbiji? Mačiji kašalj. Pohapsiš nekih 20.000, otpustiš još sto hiljada, zabraniš dve tri partije za kojih glasa više od pola naroda i sve sređeno. NATO? Dobrotvorna organizacija! A Rusija? E tu je već pamet za predsednika Dume. U ovom slučaju hapšenje većih razmera, shodno veličini zemlje. Berezovskog za predsednika, Hodorovskog za premijera, Putina u Hag, a i patrijarha Alekseja drugog. Ma ne da je druga Srbija, nego skoro i treća. Nešto se čudim pa gde da njega propustiše da ubace u vladu. Sudbinski promašaj.

A psihosociološka analiza Srpskog mentaliteta, ma to je bilo, kao što bi rekao Ostap Bender, kongenijalno. Slušao ja njega, pa se zabrinuo. Nađe me čovek, pročita me. Ukapirao sam da sam nacionalista, primitivac, klero-fašista. Ovo zadnje još moram da proverim u rečniku, ali ovako na prvu loptu zvuči zastrašujuće. A momak putovao po svetu, nakupio se pameti. Bio čak dva puta u Engleskoj i jednom u Kanadi i Americi. Građanin sveta, šta da mu kažeš?

Stanem ja u Ostoženkovoj, odmah iz Krimskog mosta. Evo sad, ti lepo izađi ovde, prošetaj odavde, samo dole niz ulicu, pravo ćeš dole do Kremlja. Izašao on, stoji, gleda. Izvadim sprej za osvežavanje, poprskam njegovo sedište, uhvatim se za novčanik i tutnem mu 1000 rublji u ruku. Evo zemljače, da imaš za votkice. Sednem u kola i odem na posao.

Subota ujutro

2007-10-27T10:30:00.000+04:00

Od svih igračaka Danilo najviše voli one koje mu je moj kum Zoran doneo iz Švedske, cela jedna kolekcija raznih vozila, brodova i aviona, sve od drveta i u živim bojama. Pre par dana, ja mu pokazujem kako se navija jedan traktor (on to zove "ljoj"), koji pokreće onaj mehanizam sa oprugom, naravno on je još mali da sam navija, ali gleda šta ja radim. A kad okrećem veliki žuti ključ Danilo cokće, verovatno imitira prilično neobičan zvuk tog mehanizma.

Jutros Crysta ustala oko 5, nahranila ga i prilegla u kujni. On onda zaspao pa se opet probudio posle možda pola sata jer je Crysta zaboravila da zatvori vrata pa sva vrućina iz kuhinje gde je velika peć ušla u dečiju sobu. Ja naravno spavao i sanjao za mene tipično, potpuno nadrealan san. Kao ja na nekom prijemu i to na jahti i pijem martini. Martini inače mrzim. Jahta je ne na moru nego u ogromnoj fontani, a fontana u sred Novoslobodskaje stanice metroa. Fontana se peni kao Jacuzzi, jahta se ljulja, pa meni iz čaše ispadne maslina i pravo u košulju. Ja tek sad primetim da su masline one obične za jelo s "rupom", semenka izvađena i zapušene komadićem paprike i u snu sam sebi "komentarišem" nekog misterioznog domaćina, pazi džibera folira s jahtom, a ovo stavlja u martini. Uvučem ruku u košulju da izvadim maslinu, a ona mi sklizne i sve se iz nje prospe. Jebiga, isfleka mi košulju.! Tako se "iznerviran" i probudim. Kad ono stvarno mokro oko leve sise. Vidim Danilčeta, došao da me probudi pa me ljubi. Gledao Crystu ranije kad me budi, ona me poljubi u vrat kad me budi, ali on mali pa ne može da dohvati od naslona kreveta. Ja se napravim da spavam, a on onda zgrabi kraj moje potkošulje pa počne da vuče. Onda ode u svoju sobu, otvori sanduk s igračkama pa počne da ih vadi i pretura. U međuvremenu Crysta ustala, skuvala čaj, donela šolje u našu sobu, stavila ih na stočić i sela da posmatra. Nakon grdne premetačine igrački Danilo dođe opet u našu sobu, ispentra se na krevet i na vrh mene, zajaha me i nagnu se da mi čačka po uvetu. Crysta već počela da se cereka, a ja se suzdržavam, dok on ne zacokta i gurnu mi onaj ključ za navijanje traktora u uvo. Onda ja otvorim oči i zakolutam, a on s istim oduševljenim pogledom u očima kao kad gleda traktor zakrekeće na mene: Tata, tata, gaaaa...
I onda se naravno svi uvalimo u krevet pa se češemo i štipkamo kao majmuni.

Približava se još jedna Ruska zima. Sve češće ne mrdamo nigde iz kuće vikendom. Znam da ću ova vremena pamtiti ceo svoj vek. Samo nas troje (i po) , a ostatak sveta posebno.

Natalitet u Novodevičnom, Radovići: Rackovići (2:1)

2007-10-21T13:42:00.000+04:00

Juče su Radovići došli iz Norilska i doneli Igora. Igor je njihov novorođeni sin, rođen 15 Avgusta u Krasnojarsku. Velika beba i divan dečačić. Imao je 6.1 kg kad se rodio. Plav na Tanju, a plećat na Vladu. Danilu se svideo. Nageo se da ga poljubi, a Igor mu se izderao na uvo. Danilo trči meni i kaže: Tata, tata...beba, baaa..... A Vasja njihov prvorođenac pokazuje prst i žali se: Mene je ogrebao. Posle dođoše Tanjin stariji brat Ivan, snaja i njihov četverogodišnji sin Aleksej, neverovatno pričljivo dete. Gleda Aleksej Igora pa kaže Vladi: Djajdja Dima sad morate da pravite još jednu kuću. Vlada ga upita, a što će nam još jedna kuća? Pa da tamo spava Igor. Pa što da ne spava ovde s nama? Pa ne može ljutiće se Jerik. Jerik je Vladin pas, za koga je letos, za kereće prilike, napravio pravu pseću vilu. Što će se ljutiti Jerik pitam ga ja? Pa treba mu sused da ide kod njega u goste.

Jutros mi bili opet kod njih. Daša, Vladina svastika diplomirala medicinu, pa joj odneli neke poklončiće i da čestitamo. Žene se sa decom sjatile u trpezariju pokraj peći, a Vlada i ja kod njega u studio. Popili dve pre doručka i on mi pokazuje novu digitalnu kameru. Malo posle uđe Danilo i stao pored menu, uhvatio me za pantalone i mazi se. Za njim uđe Aleksej i meni: Nauči ovog tvog sina Ruski, poslao sam ga da te dovede, ali on ništa ne razume. Ajde de, uzmem ja Danila pa u trpezariju. A tamo Daša montirala Crysti na stomak neki senzor pa uključili u kućni hi-fi. Čuje se lepo neki pulsirajući zvuk. Valjda otkucaji srca, a Crysta baš objašnjava da se beba meškolji, oseća je. Aleksej sad prišao pojačalu i odvrne do daske, a ono čitava tutnjava kroz kuću. Stišaj bre to kažem mu ja, čuo sam ja bebu i pre kako udara. Ma ne kažem ti da nisi čuo nego vidiš, sad i tebi treba još jedna kuća. Pa dobro što će mi još jedna kuća, ja nemam psa. Pa kad je ovako bučan unutra, šta misliš kakav će da bude kad izađe?

Eto, nek ostane i ovaj datum ovde

2007-10-19T11:47:00.000+04:00

Danas je registrovana moja prva privatna firma. Upravo sam dobio obavest telefonom. Nikakve finansije, nikakve moje ideje i zamisli, uostalom još uvek radim za svog starog gazdu, prosto ona modna manufaktura moje žene prešla u moje ruke. Mrsko Crysti da se bakće s administrativnim delom posla pa to prebacila meni.

Sad je Crysta plaćena procentom od profita koji njena kompanija Hermes, za koju radi part-time, napravi prodajući ovo što moja, tj, njena bivša (vlastita) firma napravi. Udara bre porez na ono što ja krvavo zaradim:-))

Amateur Transplants

2007-09-25T01:11:00.000+04:00

Obožavam ove likove. Ova dvojica su lekari i amaterski muzičari. Većina love koju zarade svirkom ide u dobrotvorne svrhe. Pogledajte i njihove ostale snimke, kad se ovaj prvi završi. Osveženje uz moj sutrašnji let za London. Opet u Big Smoke, nažalost službeno.

Bili smo u Beogradu...

2007-09-07T01:15:00.000+04:00

...a bolje da nismo...

Zorane, malo da te želja mine

2007-07-28T18:28:00.000+04:00

Evo je kume, prava Ghirardelli čokolada. Kupio sam 12 komada u Delhiju. Koja ironija, ima u Sjedinjenim Ciganskim Državama, a nema kod tebe u Švedskoj.

Ogden Nash: Čak na Tibet živi lama...

2007-07-18T23:15:00.000+04:00

I Will Arise And Go Now...

In far Tibet
There live a lama,
He got no poppa,
Got no momma,
He got no wife,
He got no chillun,
Got no use
For penicillun,

He got no soap,
He got no opera,
He don't know
IriumFrom copra,

He got no songs,
He got no banter,
He don't know Hope,
He don't know Cantor,

He got no teeth,
He got no gums,
Don't eat no Spam,
Don't need no Tums.

He love to nick him
When he shave;
He also got
No hair to save.
Got no distinction,
No clear head,
Don't call for Calvert;
Drink milk instead.

He use no lotions
For allurance,
He got no car
And no insurance,
No Alsop warnings,
No Pearson rumor
For this self-centered
Nonconsumer.

Indeed, the
Ignorant Have-Not
Don't even know
What he don't got.

If you will mind
The box-tops, comma,
I think I'll go
And join that lama.

Nažalost ne idem na Tibet, ali idem u Indiju. Nikakav biznis s moje strane, samo pravim društvo ćaletu. Pridruženi član delegacije. Sam svoj majstor politika.
Nešto razmišljam, koliko ih je tamo? Milijarda? Još im samo ja trebam.
Sutra idem kod čika doce da primim boce. Pelcovanje protiv koječega. Nemam ni jedne bele pantalone, one za golf ne računam. Loš sam ja Ostap Bender. Ali definitivno sam odlučio da dole kupim (i nosim) veliku belu čalmu.

Puče puška pade guska ova zemlja jeste ruska

2007-07-07T16:22:00.000+04:00

Pre par sati umalo ne slomih zub. Rezultat bizarnog događaja. Od juče su nam u gostima prijatelji iz Moskve, bivši Petrograđani Paja, Svetlana i deca (komada pet). Moja keva nije verovala svojim ocima kad je videla Svetlanu. Kako žena izgleda, kao da je devojka? Pa šta, šta ti fali snajki? Ma da Gile, ali petoro!!! Pa imaćemo i mi, možda i više. A jel', a ko će to da čuva? Pa baba naravno.

Sinoć smo večerali kod Radovića, jutros zorom lagano doručkovali kod nas, a odmah posle toga Vlada se pojavi s puškama i zove u lov. Ja odbio. Nije to meni baš neki zabavan sport, ali Paja hoće. Vlada me zezao po običaju. Video da čitam jednu istoriju grčke drame, pa me prozvao "filozof Grčković". U redu, njih dva krenu, a ženskadija pređe preko kod Radovića. Tanja je u osmom mesecu, a ova moja friško trudna. Baš lepo da se istrućaju sa Svetlanom. Meni je to udav. Kad žene pričaju među sobom to me odmah uspava. Ja uzeo Danilčeta pa iza kuće. Njemu napunim mali bazen za naduvavanje vodom, ubacim njegove igračkice, neke brodiće, patkice i on lepo guguče, prska se i igra. Ja u ligeštul, čajnik pun hladnog čaja na stoliću, knjiga u krilo, šta ćeš lepše. Negde oko jedanaest zaduvalo, izvadim Danila iz vode, uvijem ga u penjoar pa posednem na sebe. On voli tako da sedi na mom stomaku. Mi se tako "izrazgovaramo", ja nešto naglas pročitam, a onda gledam njega, a onda on nešto brblja. Onda stavim knjigu pred njega, a on nešto: "Dada bada". I tako se zezamo, kad on nešto izgubio interes za knjigu, počne nešto naglas: "Hm, hm" i kao da reži i desnom ručicom mlati prema malom drvljaniku i okreće se tamo. Ja sad nadnesem ruku nad čelo i blejim u drvljanik, a on opet "Hm, hm". Ustanem pa ga ponesem tamo, obilazim, gledam okolo po travi, pitam:"Šta je sine"? Jok, čim smo se vratili on opet "Hm, hm" i jednako ručicom na drvljanik. Spustim ga ja na ligeštul, dohvatim mobilni i taman da nazovem Crystu, kad puče puška tu odmah nizbrdo, iz Orjavske šume. Danilo se malo kao štrecnu, a ja malo više i opet ono "Hm, hm". Ja sad ozbiljno razmišljam šta li je detetu, kad ono nešto "Baaam" od drvljanika. Skočim metar u vis. Šta li je sad tamo, koji li je kurac sad? Odem da pogledam, kad ono mrtva divlja guska, tresnula po velikom limu koji je bio naslonjen na drvljanik. E sad pazi osećanja. Prva misao u glavi: Jebote, vidovito mi dete. Sve to s nekom mešavinom straha i svetog osećanja. Malte ne da padneš na kolena i jaučeš: Gospodi pomiluj! Gledam prema Danilu, a on opet ono ručicom, ali napravio neku grimasu. Kontam čoveče dete ti lepo kaže: Vidi tata na šta sam upozoravao. Kad tu iza kuće čujem žene. Dolaze. I čujem Tanju kako se nešto ljuti, "Sumašedšij", verovatno na Vladin račun. Crysta se pojavi prva, a keva za njom. Crysta na mene: Gde je dete? Pa eto ga tu pokazujem na njega požurim da joj ispričam kako je Danilo predvideo sve. Zaneo se ja u priču, ali iako entuzijastično objašnjavam ona nikako ne shvata ozbiljno, naprotiv u jednom trenutku eksplodira od smeha. Bukvalno se dernja, razvalila usta kao pekaru i urla iz sveg glasa. Sad se ja potpuno zbunjen obazirem okolo, i Danilo se smeje i ne mlati ručicom više, a Crysta već kod njega i sad u totalnoj histeriji. Zastanem, dok prilaze keva, Tanja i Svetlana. Crysta gleda u Danila i reve kao magarica, Danilo gleda u nju razdragano, a ja tek sad primetim da se on ukakio i to baš na moju Istoriju grčke drame. Majmune, smeje se Crysta, ha,ha,ha, totalno si poludeo, ha,ha,ha...tako on..ha, ha,ha,.. tako on pokazuje...ha,ha,ha...da hoće na nošu.

I tako, guska je očerupana, ispečena i servirana danas za ručak. Vlada je držao zdravicu u kojoj je objasnio da je guska posvećena lokalnom filozofu Grčkoviću, ocu vidovitog sina. A ja žvaćući zagrizem zrno sačme i tako mi prisede guska.

Porodična multiplikacija

2007-06-30T21:52:00.000+04:00

Ha, opet ću da postanem tata!!!
Crysta mi je od skora opet tehotna tj. trudna. Dete smo napravili u Češkoj u dvorcu Nelahozeves pre 5-6 nedelja. Selo je poznato po tome što je u njemu rođen kompozitor Antonin Dvorak. Prvo smo slušali klavirski koncert, svirale dve rođene Ruskinje, Irina i Anastazija, a onda otišli u sobu i komponovali dete.
Interesantno, Crysta odmah imala ideju da je trudna, ono posle desetak minuta. I isto kad nam se prvi put desilo odmah počnemo o imenima. Za Miloš, ako bude sin smo se dogovorili još pre, a za žensko nema teorije. Ja sam nešto navalio na Anastazija, svidelo mi se kako ova pomenuta svira (a nije ni loša, onako), a Crysta uporno Zdenka. Sad ja kažem da mi je to, šta znam nekako previše jebačko ime, k'o da Bože me prosti, detetu daš ime Vagina ili Vulva. Onda pomenem da je nekad postojao Zdenka sir i da je onako znao da se zgnjeca, onda Crysta udri jastukom po meni i tako to. Uglavnom kad god odemo u Češku ili nas vodaju po kulturnim aktivnostima ili se ja olešujem s njenom rodbinom.
A mislio sam u stvari da drugo dete pravimo u Beogradu ili šta znam, Čačku ili Užicu, ali eto zalomilo se. Sve nekako imam osećaj da će da bude mnogo kulturno dete. Nekako smo postali ušuškani, sigurni i bezbrižni, prosto predemo po kući. A i selo nam se nekako pogospodilo, Novodevično sad baš lepo mestašce.

Danilo je naravno pravi Racković, bučan i laje. Majke mi, ispušta pravi lavež. Sad navalio da prohoda, malo malo, uhvati se za stolicu ili za kauč pa se propinje i osovi i uvek na mene A A A A A. Kratko i odsečno. U stvari laje više onako kao foka, a kad hoće sisu onda počne nešto Bu Bu Bu Bu. Sutra nam dolazi moja keva na tri nedelje, pa ćemo ga malo uvaliti njoj da ga uči lepim manirima. Kod mene nije uspela, a šta će da bude s njim, ko zna.

Haute couture? Ja nisam odavle...

2007-03-11T15:23:00.001+03:00

Sam sam sebi skočio u usta. Pre par postova ironisao sam na temu Crystine poslovne sposobnosti, pa me uspeh njene sinoćnje prezentacije prosto oborio s nogu. Prezentacija je bila kod Vladinog gazde u luksuznom salonu njegove banke u Moskvi. Crysta i Tanja Radović su, zajedno sa gazdinom svastikom i starijom snajom napravile takav šou da ga se ni Pariz ne bi postideo. Ja sam mislio da će da dovlače neke babe s ručnim radovima, skoro da sam pripremio izraz lica u stilu "ja sam ovde samo u pratnji". Ono, jebiga ženske se zezaju, a ja samo vozim. Klinac. Ne da je bilo bar trideset ministarskih žena i kćeri, nego najmanje stotinjak glumica, pevačica, modela, TV riba, bogataških žena i ljubavnica, svega. Ksenija Sobčak, Dima Širokov, Simačev, Ksjuša Novikova... Nemam reči da opišem..

Ja i Vlada smo došli oko 6 i kad smo videli celu stvar, pozornicu, pistu, dekoracije, bar, šampanjac, fotografe, muziku, neke pičkice s akreditacijama, samo smo se zgledali. Jebote Vlado, ko će ovo sve da plati? Ja ne, tvoja žena je ovo organizovala. Čekaj malo, pa i Tanja je u tome. Elem za nekih mesec i po njih dve su napravile čitavu kompaniju. 40 devojaka, ne babe kao što sam ja pretpostavio, iz Perma, Zlatousta, Njižnjeg Tagila i Jekaterinburga, će da rade neke vezove, neke detalje od kože, tkanine i još mali milion kojekakvih andrmolja za Crystinu firmu. Na reviji je preko dvadeset modela prošetalo tri puta sve te haljinke, torbe, kapute, a sve su kreirale, Crysta, Tanja, Žana Smolenski i Julja, jedna ženska dole njihova lokalna iz Udmurtije. Crystina šefica je nakon revije iskočila na pistu i počela da ih cmače. Mislim ono, totalni bljak, kičeraj od glave do pete. Pa posle ono prenemaganje, šampanjac, kezovi. Najgore je što sam ja bio gladan kao vuk, sve izvirujem kad će da iznesu da se nešto prezalogaji, kad mi Vlada pokaže šta se dešava okolo. Fotografi zaredali pa slikaju sve. Onako izvlače neke ribe iza stola pa ih slikaju po dve, tri onako sa čašama šampanjskog. Pa šta, slikaju ribe? Halo Gile, halo? Ja ga gledam, a on opet, halo, Gile halo. Koji ti je kurac bre? Ma Hello magazine, to bre. Samo sam đipio iz separea kao da sam na federima i zbrisao prema šanku, a Vlada odmah za mnom. Ovi ludaci sve bliže stolu, blicevi secaju na sve strane. Crysta, Tanja, Žana, Crystina šefica i dva dupedavca iz Crystine firme opalili kezove na sve četir strane. Vidim i Crysta i Tanja zveraju gde smo nas dvojica, a mi čaše pa iza stuba. Uglavnom, prošli fotografi, kad naleti Maša na mene. Studirali zajedno, a ona je sad neka kao novinarka, moda i to sranje. Otkud ti? Pa eto onako, muvam se, svratio s drugarom. Pa zar ti nisi na zapadu? Pa bio sam pa se vratio. Pa gde si sad, šta radiš? Tu sam, šljakam nešto u finansijama. E oćete ti i drugar s nama posle u neki klub? Ma ne znam, nisam nešto u formi. Ma hajde ima par modela, baš naš fotograf zna par njih pa da odemo na koje pićence. Hvala drugi put, drago mi je da sam te video. U redu vidimo se. Taman mi naručimo još dva kad moja sestra priđe. Pa gde ste vas dva seljaka? A što to? Pa kako vas nije stid? Žene vam u centru svega, a vas nema da ih podržite. Ok vratimo se mi za sto. Crysta na mene: I što pobegoste? Ma nismo, samo smo otišli na piće, znaš da mrzim šampanjac. Jao Gile nemoj da me blefiraš, pobegli ste od fotografa, znam te. Ovo je sve čoveče interno. Kako to misliš? Pa lepo, ovo sve firma plaća, sve je ovo za ovu dvojicu organizovano. Kako to misliš? Sve ovo za dva pedera? Pa da, naravno, oni su stilski direktori, oni određuju gde ide lova i koliko, moja šefica je ovde bila samo da podrži mene jer je ovo deo njenog projekta. Ok pa gde su sada ti tipovi? Tu upadne Tanja smejući se, otišli su rano na spavanje, paze na ten. Pa dobro, ne kapiram, u čemu je caka? Tvoja firma potroši lovu za sve ovo da bi dva lika iz te iste firme videla čitav šou iako su mogli da vide te stvari i da ste im poslali poštom, gde je tu pamet? Ne shvataš, stvar je u prezentaciji, atmosferi, energiji, entuzijazmu, komunikaciji naše poruke. I šta je poruka? Kupi, potroši, daj nam lovu? Ne, poruka je budi deo ovog sveta, budi deo sveta koji je siguran, koji je toliko siguran u sebe da može da priušti i ono što nije samo neophodno. Ok.

Nisam znao šta da kažem. U stvari jesam, ali zašto bih? Kad pogledaš iskreno, sve je to deo iste komedije. Ja se oderem da naučim ljude kako da investiraju, ili da uverim njih da mene ovlaste da ulažem njihov novac. I šta rade ti ljudi kad zarade lovu? Kupuju kuće, automobile i jahte koji im u stvari ne trebaju, ali time "komuniciraju svoju poruku", koja znači, vidiš kako sam ja glavni dasa kad sve ovo mogu da kupim, ako nemaš ovo beži mi s puta. A lovu koju prebace ženskoj, ona potroši na robu drugog tipa, ove stvari kojim se bavi Crysta, i time i ona komunicira svoju poruku drugim ženkama, koja opet znači ja sam glavna riba, na guzici imam krpica u vrednosti godišnje plate tipa kome ti mašeš ribom ispred nosa, ne misli da tvoje žgoljavo dupe može biti konkurencija mome. Da ti je išta vredelo, prodala bi ga skuplje.

A ja, moja žena i milijarde nas šljakera, sav naš trud pre ili kasnije bude ugrađen u ovu globalnu piramidu besmislenog duvanja, na čijem vrhu ovi moroni igraju svoje smešne rituale.

Simple as that...

Nos, veoma važan organ !

2007-03-07T23:00:00.000+03:00

Juče sam se vratio iz Nemačke. Bio sam tri dana poslom u Aachenu ili kako to Francuzi kažu Aix-la-Chapelle. Pošto u Aachenu živi Crystina dobra drugarica Annelise koja nam je bila na svadbi svratio sam i kod nje. Muž joj je ekonomista čija je poslovna istorije veoma slična mojoj. Na večeri kod njih upoznam lika, Libanca koji je nekad radio kao inženjer za Cartier, a sada je CEO jedne juvelirske kuće u Londonu. Naravno u priči nađemo nekoliko zajedničkih prijatelja, a jedna od tema bila je i automobili. Ovaj lik pomene da je bio na Salon retromobiles u Parizu o kome sam već pisao. Paul, Annelisin muž i ja se odmah zainteresujemo. Elem lik nam ispriča da je u živo bidovao za neki auto, ali ga telefonski kupac preseče za 50.000 eura. I on je očekivao Auto Union D-Type, ne da biduje, nego prosto da vidi kako aukcija ide, pa je bio razočaran kad je povučen iz aukcije. Budući da je entuzijasta više je pratio čitavu aferu, pa nam je i objasnio kakav je skandal nastao kad su ukapirali da prodaju pogrešan auto. Istoričari Audija su utvrdili da je pogrešan broj šasije i da taj auto uopšte nije Nuvolarijev iz Velike Nagrade Beograda 1939, ali da navodno ima Grand Prix istoriju iako nikad nije bio pobednički. Ja im ispričam da sam ga video, ali naravno nisam mogao da kažem, eno mog bloga pa čitajte da mi je čitava priča od početka bila sumnjiva.

Bitno mi je da me nos još dobro služi i da još mogu da "smell a rat". Uzgred, negde sam pročitao da je neko istraživanje utvrdilo da su odluke koje se donose bez mnogo razmišljanja, one gde radi guts feeling, statistički rečeno, češće adekvatnije od onih koje su rezultat velikog mozganja i domunđavanja. Ništa novo za mene, ali opet mi drago da i nauka to potvrđuje.

Caricino

2007-02-26T22:11:00.000+03:00

Juče smo bili u Caricinu. Pokupili i ćaletove klince pa u Volvo natrpali roštilj, ćumur, klopu, sanke i još raznih andrmolja. Ja sam uvek depresivan kad odem tamo. Nisam bio uvek doduše. Kao student dolazio sam tu s društvom. Obično u rano leto. Deda našeg drugara Fome Pamfilova radio je kao čuvar Malog dvorca. Zapravo čovek nije radio ništa, nikad ga tu nije ni bilo, pa smo u njegovoj montažnoj kućici pravili žurke. Iza kućice imao je nešto što je trebalo da bude radionica. Skladište krša. Razvalimo staru kantu za gorivo, gore ostružemo rđu kamenom, a ispod podložimo vatru. Kad se kanta usije bacimo meso na ploču izvadimo flaše votke iz jezera i udri. Omiljena igra posle bila je da oteramo cure u šumu, a posle ih ganjamo. Pa ko koju uhvati. Nasleđe Boljševizma: Seks nije ništa drugo nego čaša vode. Zašto je ne popiti? Uveče Foma prihvati gitaru, pa sedimo oko bureta ili na verandi i pevamo. Na trećoj godini Fomina devojka Galja popije esenciju. Bila strašno ljubomorna. I tako prestanemo da idemo tamo. Posle sam bio par puta, ali nekako mi se uvek stuži.

Ovaj put smo bili civilizovaniji, raspalio sam roštilj na propisanom mestu, pa smo jeli, a ja gucnuo i malo votke jer Crysta vozi. Klinci se sankali, Danilo pokušao da jede sneg i tako. Posle spakujemo stvari u kola pa dva kruga trojkom. U neko doba Danilo kenjka, hoće da kaki. Kažem čiletu da stane, a Crysta ga iznese pa u iza žbuna s njim. Posle par minuta dere se: Gile zaboravila sam baby wipes. Izađem i ja da vidim šta je problem. Pa obriši mu guzu snegom. Pa kako ću? Na kraju ja to uradim. Vidiš lepo uzmeš grudvu snega i lepo obrišeš date. Pazi ja se toga nikad ne bih setila.

Vratimo se do trojke, a Aca i Peca izašli i gledaju konje. Griša vidi koliki je kurac ovom konju. A stvarno onom u sredini se digao. A ovoj dvojici odsekli podviruje se Peca. Ma to su bre kobile. A gde je njima kurac? Pa kad im treba onda im ovaj konj pozajmi. U jes' komplikovano kad si konj. Nije nimalo lakše biti ni čovek, ali još su mali da im to objašnjavam. Možda će i oni jednog dana dolaziti s devojkama u Carcino. Tada će im sve biti jasno.

U zimskoj dokolici

2007-02-19T23:02:00.000+03:00

Konačno sam nabavio ovaj mali program za ć,č,š,đ,dž, pa je red da probam kako ovo radi.

Pre par dana bili smo u Moskvi kod mojih jer je došla Aleksandrina keva, ćaletova tašta. Čudno, pitam se šta meni dođe ćaletova tašta, ako mi nije baba? Polu baba možda ili baćeha? (od baba i maćeha). Naušedšenije, evo izmislih novu reč. Baćeha. Dakle Ana Kondratjevna je jedna jako srdačna žena i uvek je mene posebno gotivila. Baš u svakoj prilici. Uvek uz kakav praznik upita posebno za mene ili pošalje kakvu interesantnu sitnicu. Ona je meteorolog i potiče iz jednog vrlo zanimljivog socijalnog miljea. Neki njen predak Semjon je bio carski činovnik na Aljasci, pa kad je car prodao to Amerima, pobuni se pa zaglavi i u tamnicu. Uglavnom sva njegova deca ili unučad su posle postali vatreni komunisti. On je bio čovek neverovatno širokog polja interesovanja, od špijunaže, stranih jezika, do religije i umetnosti Indijanaca sa Aljaske. Tako da su boljševici posle revolucije njega kao neku vrstu proto komuniste svrstavali u svoje pa je sva njegova velika biblioteka i zbirka najrazličitijih stvari završila u lokalnim muzejskim skladištima. Nikad to nije neko posebno istraživao, ali je Genadij, Anin brat pre nekoliko godina sve to što je pripadalo tom njihovom pretku uspeo da vrati u posed porodice. Ne verujem da tu ima neke velike materijalne vrednosti, ali ogromna zbirka njegovih pisama i beležaka sigurno ima određenu naučnu vrednost. Jedna mala knjižica koju je on objavio kao samizdat 1857, a zove se "Zapisi radoznalog putnika" štampana je na ostrvu Kodijak u štampariji izvesnog V.Z.Tihonova. Ima u toj knjižici dosta nepoznatih podataka. Na primer, o misionarskom radu Ruskih pravoslavnih sveštenika među Indijancima. Jedna priča o Indijanskom vraču koji nauči da čita, pa celo pleme prevede u pravoslavlje je neverovatno lepo napisana. Ipak mene je najviše oduševila jedna narodna skaska koju je on zapisao kao mladić u Pskovskoj guberniji, pa sam je ovde i preveo.

Zlatan momak i večita devojka
Pobedio arhanđeo Mihail vojsku sotoninu pa na nebu bejaše parada anđeoske vojske. Arhanđelu klicaše, a on se stideše. Sva je snaga u Boga, pa i slava dakako pripada Svevišnjem. Bi Bogu ugodna njegova skromnost pa da ga nagradi na svoj način. Da se pobeda tvoja slavi hiljadu leta posvetiću spasenje dve čiste duše tvojoj skromnosti i predanosti. To kaza Svevišnji pa pusti dve bele golubice na zemlju. Jednu tada, a drugu kroz hiljadu godina. Sleti prva golubica na prozor sirotoj seljanki kojoj mnoga deca umreše u mladosti. Probudi se seljanka s mišlju, kad se osvrneš na život on traje trenutak, kad ga živiš on je večit. Ugleda golubicu na prozoru pa izađe iz kuće. Golubica odleti a na snegu ispred prozora ostade slika Arhanđelova. Kako je ugleda užari sunce te se sneg otopi. Na godinu posle rodi ona devojčicu lepu kao anđeo. Kad je devojčici bilo godinu dana na Aranđelov dan ispred crkve ona zapeva pesmu glasom detinjim slaveći Boga i njegovu mudrost. Pade sav narod na kolena Bogu se moleći, a kaluđeri roniše suze. Izraste u krasavicu da je nije bilo do primorskih strana, a čudna blagodet zapade celi njihov kraj. Rađalo je kao nigde, a i Tatari ih zaobilaziše. Uda se i izrodi decu, dočeka i unuke, a ne ostari ni dana. Bi joj krivo što ne stari, a stideše se što je prosci njenih unuka zagledaju pa se poče pepelom po licu mazati. Ali zalud, ne staraše. Kad god se rastuži da zaplače, pesma iz njenih usta poteče, a narod se skupljaše da je čuje. Jednog dana kad joj umre muž najavi da i ona ide u šumu da se propasti preda. Odvraćahu je, ali ona ni da čuje. Ode i lutaše po gorama, gladovaše, ali je smrt ne snađe. Od gore do gore, do dalekih strana iđaše. A kad napuni stotinu godina spusti se u selo hiljadu vrsta od svog kraja pa se u nadnicu dade. Nedugo posle zaprosi je gazdin sin pa se uda za njega. Izrodi mu decu, a opet isto. Ni jedne bele vlasi, ni jedne bore na licu. Mazaše se i pepelom i zemljom, a ne smede tugovati da opet ne zapeva. I tako za hiljadu godina lutaše ona Rusijom, rađajući jake i zdrave kćeri i sinove po svim Ruskim stranama. Tako Bog dade da se umnoži Rusija.

Druga Božija golubica sleti već kad su Ruski carevi stolovali u Moskvi. Tatare oteraše, Hazare potreše, a blagodet se Božija prosu po majčici Rusiji. No, kako svaki starac zna, iskušenje je mater svake milosti, pa u jednom selu i to u istom onom u kome se rodi večita devojka živeše siromašna udovica sa tucetom dece oko ognjišta. Nikad leba ne imaše, gladovaše od kako sisu ispustiše. Najstarijem bi trinaest godina kad mu mati zaspa premorena u hladu kraj posne njive. Probudi je gugutanje. Pogleda na granu a bela golubica iz kljuna ispusti zlatan medaljon sa likom Arhanđela, pa odleprša visoko, skroz gore iza Sunca. Prekrsti se udovica pa dozva najstarijeg sina. Nosi ovo na trg pa prodaj i kupi nam leba. Uze dečak medaljon pa put grada. Gledao medaljon pa mu bi žao da ga proda. U gradu se unajmi kod trgovca za slugu, a ovaj ga povede na put. Kako gde stadoše da trguju okupiše se kupci oko njih, pa gde god da robu pokazaše razgrabi je masa za dobre pare. Trgovac ga blagoslovi i nagradi, a on materi ode s vrećama hrane. Stade i dalje s gazdom putovati, u karavane sve do Kitaja i Perzije. I vazda im se kese presipaše. Poodraste dečko u naočitog momka, a i zlaćana mu brada izbi. Jednog dana ču gazdu kako ga svojoj kćeri hvali, a devojka se zagleda u njega. Ali njemu bi teško oko srca. Zar me zlato čovekom čini? Mater me voleše i kad sam bio šaka kostiju. Zahvali se gazdi pa se sam u svet uputi. Gde god se kakva posla prihvati rodi mu trud stostruko. Materi dvore sazida, poženi braću i sestre poudava, a on jednako putovaše. Za šaku kupi, za torbu zaradi, za torbu kupi za vreću mu se vrati. Za vreću kad kupova, kola mu se presipaše. Al devojku za dušu ne srete. Kako koji posao završi za crkve davaše, sirote opremaše u svatove, gladne nahrani, žedne napoji, a srce mu suvo i turobno. Što više zlata, a on sve usamljeniji. Naposletku bacaše zlatnike za sobom. Narod se za njim uputi, kupiše zlato, tukoše se, krvi se jedan drugom napoji. Ili se u kocku i opačinu dadoše. Lako bogatstvo je uvek nizastranu, a on prosipaše. Jutrom zaradi, večerom baci. Manuše se ljudi truda i zanata, iđahu za njim gomile i zlato kupiše. Besposlica ih obuze. Tako se propi Rusija.

Jednu noć uteče od gomile kroz neke jazove. Vreću zlata istrese idući uza stranu, pa zaspa na vrhu brega pod brezama. Jutrom začu pesmu devojačku pa se sakri i gledaše kako prelepa devojka gazi uzbrdo preko njegovih dukata. I pevaše večita devojka tužeći sama u divljini, a njemu se skupi grčina u srcu pa se rasplaka kao godina. A devojka uzađe pa kad ga vide u suzama upita ga šta mu je. Siromah sam u srcu, a zlato mi se presipa. Kad se Bogu prestavim nemam nikog da ga na nebu dočekam. Htedoh dobra činiti, a zlo napravih. Samujem jer me ni jedna u oko ne pogleda, a da na moje zlato ne pomisli. A ti si jedina koja po njemu gaziše i jedina koja me u oči pogleda. A šta ti je to na grudima, upita ga devojka? On pogleda i vide medalju s Arhanđelovim likom i otvori mu se vid duhovni. Pade na kolena i Bogu se pomoli, a devojka mu milovaše kosu svojom rukom. Hoćeš li da se udaš za mene? Hoću. U selu zameniše medalju za sekiru i motiku. Podigoše malu kućicu na bregu gde su se sreli, a ona uskoro zatrudni. I prvi put joj grudi otežaše. Na Aranđelovdan rodi sina Mihaila. On se vrati sa njive i zateče je sa detetom. Poljubi je u čelo i reče, gle evo ti jedne sede. Dao Bog jedna za svako dete. I tako podigoše porodicu u slozi, trudu i ljubavi. Kad se Mihail zamomči celiva roditeljske ruke pa ih za blagoslov zamoli. U svet mi je ići, ali ne brinite, vratiću se da vas u starosti utešim. I ode Mihailo po Rusiji gde se kao junak pročuo, a kad se u medveđe kože obučen u Sibir uputio već je i puk junaka za njim hodio. Kažu stari da je na svakom konaku brezovo drvo ložio i gde god granu preseče Arhandjelov lik se na presku ukazao. Prvi je pravoslavni na Aljasku stupio, ali se vrati da do starosti dohrani roditelje. A njegovi momci ostaše i drugi za njima odoše. Tako se proširi Rusija. Nije kad hoće, nego je kad može. I to je sva istina.

Kad razmišljam zašto mi se ova priča svidela, čini mi se da je zato što nije zatvorena u svojoj poruci. Čak je nekako ezoterična i naizgled nelogična. Mešavina mitske priče i individualne naracije. Možda itinerar unutrašnjeg putovanja? Kad sam je prvi put pročitao pade mi na pamet da je u svakoj priči neki koan. Oni koji su familijarni s osnovnim pojmovima Zen budizma razumeće da cilj pitanja nije u odgovoru nego u dolaženju do saznanja, do sazrevanja za neupitno i neodgovorivo.

Merenje vremena, Formula 1 u Beogradu i slicne trice

2007-02-01T22:27:00.000+03:00

Moja Crysta je s druge planete. Zapravo iz druge dimenzije, ili sedme nema veze. Ta zena ne poznaje koncept vremena. Uopste. Naravno kasni kad god stigne. Ponekad ne stigne ni da zakasni, ali to je retkost. Sat ima, proizvela ga je ili samo zapakovala njena firma, ali kao da ga i nema. Prvo, ne nosi ga, a i kad ga nosi, ne zna koliko je sati. Drugo, brojcanik mu je toliko mali da se jedva i vidi, a nema ni brojke, pa ni one caknice koje oznacavaju sate. Cak da to i ima, opet ne mozes da pogodis koliko je sati. Sat, tj, satic, koji je u tri prsta sirokoj narukvici je okrugao i nekako se razlabavio pa se okrece u kucistu. Ili je to u stvari fazon, po principu dobra picka, pa sta, nek idiot ceka. Muskomrzacka zavera. Znaci kad je kod svakog normalnog 12 sati, kod nje je 3 ili 10, ko zna. Da nema mobilni ne bi znala kad je dan, a kad je noc.

Ja sam sasvim druga prica. Uvek tacan. Imam nesto ugradjeno, osecaj postovanja svog i tudjeg vremena valjda. A naravno i rucni sat. Moj prvi sat bio je Raketa. Mehanicki, jevtin, potrosni materijal, ali ja sam ga opet voleo. Ukrade mi ga jedna riba u osmom osnovne. Slaba joj vajda. Posle sam nosio dzepni, isto SSSR proizvod, Molnija, a celi fakultet i ono malo vojske nosio sam crni, cetvrtasti, plasticni Casio. Njega sam najvise voleo. I sad ga imam negde medju sitnicama. Kad sam posao u UK, kupi mi cale Swatch Irony Chrono. Taj je sad na dnu mora 100 metara od plaze u Becicima. Zgulila mi ga s ruke jedna histerusa iz Pop Taskove. Sad nosim Citizen, radi na svetlo, gradjen kao tenk, perpetual calendar, pokazuje tacno vreme i to je sve sto mu u stvari i treba.

Satova ima raznih, mehanicki na navijanje, na baterije, na kiselo mleko, automatici, elektronski, plastikaneri, red gold, platina, zlato, argentum, nerdjajuci celik, vojni, pilotski, ronilacki, muski, zenski, deciji, masonski, muslimanski, zeleznicarski, satovi za medicinske sestre, za slepe, za one sto ne znaju sta ce od para, za glupe, analogni, digitalni, neodredjeni itd. Na samom vrhu piramide su tri firme. Patek Philippe, Vacheron Constantine i Rolex. Patek je sat za kraljeve, Vacheron za vojvode, a Rolex za dzibere, u koje, na zalost spadam i ja. Dakle, ako vas put nanese u City of London ili oko Moskovske berze, u vreme rucka videcete hiljade dzibera u prugastim odelima i sa Rolex Submarinerom na ruci. Priznajem da sam svoj Rolex kupio po trivijalnom principu kud svi Turci tu i mali Mujo. Nosio sam ga jedno dve nedelje dok nisam ukapirao da pokazuje da Jun ima 31 dan. Naljucen odem u radnju i liku pokazem da sat nije perpetual, tj, ne menja datume zavisno od meseca, ali mi prodavac objasni da izraz perpetual u Rolexovom zargonu znaci da je sat automatik, tj, navija se pokretima ruke dok ga nosis, a da perpetual calendar znaci da sat menja datum ili dan zavisno od meseca. Tako sam postidjen napustio prodavnicu, ali to iskustvo mi je pobudilo interes za Haute Horlogerie. Mogao sam da ga prodam, cak i za nesto vise nego sto sam platio, jer je tada postojala i lista cekanja, ali zbog nekog razloga nisam. Mozda jednog dana dziberi prestanu da ih nose. I tako, ostala mi pasija, ali vise teoretska. Bas pre neki dan dobih prospekt Daniel Rotha. To je jedna od Haute Horlogerie kuca uz Gerald Genta, koju poseduje Bulgari group, ili kako oni kazu BVLGARI. Mislim da je to kod za budalast i vulgaran, ali sta ja znam! Elem dobio ja katalog, ljudi se bas istrosili, ono luksuz, stil, masan papir, mozes na njemu jaje da ispeces. Al' pazi sad, potpisao se direktor licno. Neki lik Gerald Roden. Ja ono bas zavirim, a dziber se potpisao hemijskom olovkom. Ma koga bre blefirate stipse? Na kraju mi poslao i list papira sa najblizim distributorom. Da Vinchi u Moskvi na Olimpijskom prospektu. Sve zurim da se ispovrcem 40.000 eura za sat, malo prekosutra.

Sad je najnoviji fazon uvaljivanje "automobilskih" satova. Kao kupis Bentley i dobijes mukte Breitling Bentley sat. Ili mozes da kupis sat pa foliras da imas Bentley. U bre daso odakle ti taj dobar sat? Ma bezveze, uvalili mi ga uz Bentleya. Ili na primer, Panerai, prizvodjac gadnih i kabastih satova (btw, Stalone je fan te marke, satovi su onako oblika ekrana, bas kao i Staloneova glavudza) pravi Ferrari sat. Cak i masovni japanski Seiko uvaljuje Honda Bar satove. Perverzija. Ili na primer, IWC je valjao pre koju godinu jedan sat, tipa Grande complication nazvan Il Destriero Scafusia. Tada je kostao nekih 110.000 funti. Pa jebote uz to su trebali deliti automobile. Kupi sat, evo nova mecka.

Kad smo vec kod automobila, evo jedne interesantne vesti koja me je na kraju raspizdela. Kad sam u decembru bio u Skotskoj u St Andrewsu naravno nadjem Paidraiga. On, Vlada i ja po obicaju odmah po pabovima, a Zoran sa Crystom i Vladinom Tanjom u kupovinu. Nadjemo se jedno vece svi u Lafferty's. Nije proslo malo dodje Franco jedan zabar iz centrale moje bivse firme, znam ga s nekih aukcija i jednom smo delili hotelski sobu u Parizu za vreme neke izlozbe. Onako prosipamo zvaku, ko je gde i to, sta se radi i slicno. Odjednom kaze on, hocete li sutra da vidite najskuplji auto na svetu? Zoran, auto fanatik, odmah zdraknuo, gde, sta? Vlada voli sve te tehnicke stvari, a ja onako, prosecno radoznao covek. Ok, sto da ne, a gde je to? Glenrothes. A o cemu se radi? Prodajemo ga na Salon retromobiles u Parizu u februaru. Hoce i Crysta, a i Tanja. Ajde, bas da se provozamo. Sutra poranimo, to je nekih 25 milja dalje. Dovezemo se do jedne sminkerske garaze u blizini golf kluba. Franco i Paidraig povadili akreditacije, ja foliram, kao moja ostala u kolima, mrsko mi nazad, a ribe su kao nase, onako usput navratili da nesto proverimo. Kompleks garaza, radionica i skladista starih originalnih delova automobila. Udjemo, ali jedan cikica u kacketu izjuri iz nekog kioska. Nesto kao nakurcen, kao koji kurac mi sad proveravamo? Taman da se izgalami, ali prepozna mene i Paidraiga. Znamo cikicu s golfa u St Andrewsu. On nama gde si George, gde si Paddy? Zdravimo se mi kao, gde si bre, nema te sto godina, a obojica coveku ime zaboravili. Posle cijemo neki ga zove Don, pa se setili da je cikica Donald. Kaze Franco hocemo da vidimo The car. Ma nema problema, nisam znao da ste iz vlasnicke firme ja mislio neki dzabalebarosi novinari. Odvede nas u jedan hangar u centru kompleksa. Ono udjes pa vrata, pa jos jedna, a sve se hermeticki zatvaraju. Unutra suv vazduh, udavi. A u centru cudo. Auto Union D Type. Nov kao ispod cekica, na klocnama, gume umotane u foliju. Ovde su ga dovezli iz Hampshirea samo da mu montiraju gume i volan. I tu Franco objasni sta je i kako je. To je isti onaj auto u kojem je Tazio Nuvolari osvojio Grand Prix Beograda 1939, a neki Muller Grand Prix u Reimsu. To je u to doba bila Formula jedan. Auto je tako savrsenog oblika, deset puta lepsi nego danasnje formule, metalik sivi, Svabo pravio na vrhuncu Hitlerove ere. Ono sastavljaju ga, nekom ispadne sraf, odmah ga u gasnu komoru. Mogu samo da zamislim kako je sve to posle trke izgledalo. Nuvolari izlazi iz auta, skida slem i naocare, popravlja kosu napakovanu briljantinom, stavljaju mu venac oko vrata, a devojke Beogradjanke, trgovacke kceri, vlaze svilene gace sa cipkanim volancicima. Politicari hoce da se slikaju, masa gasi cigare i baca sesire, zandarmi se guraju da bolje vide pobednika, dzeparosi u ekstazi.

Tu smo proveli dobar sat, Zorana jedva izvukosmo, covek zapenio. Kola mu slaba tacka. Odemo na klopu. Franco nam podelio neke nacrte promotivne brosure. Auto ima neverovatnu istoriju. Jedan je od tri takva u svetu, ali najbolje sacuvan. Rusi su ga maznuli na kraju rata i odvukli u Rusiju. Tamo su ga razmontirali, a karoseriju razjebali. I pre koju godinu nadju se svi ostali delovi i nekako auto dospe u Englesku. Tu mu karoseriju po originalnim nacrtima napravi firma Rod Jolley, poznati coachbuilder, a Crosthwaite i Gardiner, dve druge firme, ostale nedostajuce delove. Coachbuilding je tipicno Engleska stvar. Na primer, pre je bio obicaj da fabrika nekih skupih automobila pravi zelezariju, a onda neki coachbuilder pravi unutrasnjost, sedista, kabinu, instrument tablu, stakla, svetla i slicno. Bentley je recimo imao seriju automobila kojoj je to radio Mulsanne coachbuilder. Elem sad coachbuilders prave sve osim motora, sasije i tih glavnih pokretnih delova. Christie's je naravno najavio ovo kao: One of most important cars ever to pass under the gavel. Gavel je drveni aukcionarski cekic, a cela fraza znaci: Kupca cemo oderati kao jarca. Nadaju se da ce na Retromobile 2007 koji je ovog meseca, 17-og u Parizu potuci vlastiti rekord od pre 20-ak godina kad su Bugatti Royale 41 uvalili za 5.5 miliona funti. Nakon cele ove price nesto mi je zasmrdelo. Mislim ovo bio razvaljen u Rusiji, karoseriju istopili, a delove cuvali nekih 60 godina! Pa jebote drzavu bre nisu sacuvali toliko, a sad tamo delove nekog auta jesu. Halo, jel ima ko normalan u publici? Dobro sad, da ja tu ne moralisem, sav je biznis prevara, ako cemo pravo, a ovaj biznis se totalno srozao. Uostalom pred kraj Rimskog carstva maksimalno se trgovalo laznim Grckim skulpturama. Znam jednog coveka koji je caletov drug, arhitekta, predlagao covek da se popravi Smederevska tvrdjava. Sad dal bas Smederevska ili nesto drugo nisam siguran, zaboravio sam, ali tada su coveka ismevali. A sta je sad lose u tome? Sta bre recimo Americki turista zna sta je tvrdjava? Neki citave nacije iz prsta isisali, a mi Srbi patimo od autenticnosti pa ne mozemo ni par tvrdjava malo da zakrpimo. Englezi imaju toliko tih gradjevina da mogu i da ostavljaju neke "dekorativne" rusevine. Cak su u predviktorijansko doba, a i kasnije pravili vestacke po imanjima. Kao ovo mi je dvorac od cukun-bukundede, malo je rusevan, ali zao mi je da skidam tu krsinu, iz sentimentalnih razloga...

E sad sam odlutao. Dakle, sta me je na kraju posebno ispizdelo? Poneo sam tada tu prototip brosuru od Franca i lepo pise, evo je tu kod mene na stolu: The ex-Nuvolari, ex-Muller, Winner of the Reims Grand Prix and Belgrade grand Prix, 1939. AUTO UNION D TYPE TWIN-SUPERCHARGED V12 GRAND PRIX CAR. Estimate upon request. BTW, u poverenju, estimate je od 8 800 000 - 12 000 000 eura, sto znaci moze lako da ubije preko 5 500 000 funti. Medjutim, pre neki dan odem na Christie's sajt i vidim izostavili podatak o Velikoj nagradi Beograda 1939! Pa mislim stvarno preterase! Nije im dosta sto su nas olajavalili i neopravdano optuzivali, drzali u blokadi, bombardovali, sad hoce da nas brisu i iz svetske automobilske istorije. Fuj, dziberi i secikese!

Crysta se ponovo "zaposlila". U stvari toliko je pisala, zvala, emajlirala, dolazila nam je neka njena menadzerka s muzem, da su je na kraju aktivirali, ali na komisiju. Sad je konsultant za materijale i dizajn za trziste Evropskog dela Rusije. E sta ce sad od svega toga da bude, djavo zna. Dva dana sedmicno odvezemo Danila kod caleta i Aleksandre, pa Crysta jurca s Tanjom po Moskvi. Nesto se njih dve bave biznisom. U martu dovlace neke babe iz neke picke materine preko Urala, nesto sistem kao kod nas Sirogojno, rucni radovi, neke besposlice. Na kraju ce verovatno sve preko mojih ledja da se prelomi.

Prekjuce mi kod caleta u stanu. Moja maceha Aleksandra je sibirka, a cale mi je dlakav ko majmun, nikad im nije hladno. Elem ukljuce grejanje kad malte ne ledenice vise iz slavina u stanu. Pa koji vam je moj, jel to stedite? Ma ne covece nama uopste nije hladno. Nema veze, otkacen par ionako. E sad Danilo, dete naviklo na neku normalnu temperaturu, a kod ovih mojih cudaka hladno. Aca i Peca sad vec deckici i cuju ja Danilu tepam i pricam Srpski, radoznali i pitaju, sta je nama Danilo. Pa on vam je sinovac. U redu ukapirali to. Ma znaju oni ali slabo govore. Uglavnom Danilo se malo prehladio i detetu curi iz nosa, a Aca ga drzi u krilu. Pita cale, Kiki sta to radis, tako zove Acu. Pa vidis sta radim, cuvam svog slinovca.

Paklena glavica kiselog kupusa

2007-01-26T01:10:00.000+03:00

Ma u stvari uopste mi se ne pise. Mislio sam da ovih dana napisem kako nam je bilo u Ceskoj, Skotskoj i Svedskoj, ali mi nekako mrsko. Sve je to tako privatno, mislim ja zena i dete, pa citavo nase drustvo, mnogo intimne stvari, zatvoren krug, domaci. A opet kako god okrenes i sve se bitno desava bas tu. Jutros me uvatila neka groznica pa nisam otisao ni na posao, Crysta i Danilo otisli kod mojih u Moskvu, a ja krmeljavio celo jutro po kuci. Oko podne me Vlada izmamio iz kuce pa smo isli kod Kabanova na rucak tu u selu odmah pokraj pumpe. Jeli smo sci, dimljenog smudja i urotke s belim lukom, ali nije bilo kukuruzne pogace, napio mu se kuvar pa ga Kabanov oterao kuci.

Posle odemo kod Vlade kuci, Tanja iznela pitu od jabuka, a mi za sahovsku tablu pa jedno tri sata mic mic. Na Planeti neki dokumentarac, nesto Drugi svetski, tenkovi, Zukov i te stvari. Odjednom puste snimak Beljajevskog zenskog hora. Bas me ono nadjose, pevaju Poljusko polje, ali neverovatno dobar ton. Ja odmah zivnuo, jebes sah, daj da malo dusu odmorim. Kaze Vlada, znas Gile, da snime film o tebi zvao bi se Paklena glavica kiselog kupusa. A sto? Pa lepo i ti kao i Alex iz Pomorandze imas poseban muzicki ukus, ceo dan slinavis, a kad cujes zenski hor odmah se razbudis. A i zeza me za glavicu kupusa od neki dan. Ja bio kod njega pre par dana, u nedelju i Tanja mi dade jednu da ponesem Crysti. Ja krenuo i okliznem se posle par koraka, kesa mi ispadne, kupus iz kese pa niza stranu. Kotrlja se po snegu, a sneg se kupi na njega, pa dole ka potoku vec se snezna lopta od po metra u precniku napravila. A ja budala potrcim (kao da ce kupusu sta da bude u snegu), stignem ga kod potoka, okliznem se i desnom nogom probijem led i uvalim se do jaja u ledenu vodu. Jedva se izvucem, noga potpuno utrnula, cizma mi ode pod led, a ja zgrabim onu grudvu snega s kupusom u sredini pa zazdijem uzbrdo preko livade kuci. Crysta bila u kuhinji i vidi mene s onom grudvetinom ali ne vidi da sam mokar i bez jedne cizme. Uzme Danila pa izadje na verandu pred mene. Ja vec na izmaku snage sepam ka kuci, a ona ce Danilu: Look, daddy's gonna make a snowman. Kad je ukapirala sta se desava, a jos kad sam ispustio onu grudvetinu i glavica kupusa iskoci iz nje, pocne da se smeje kao luda, umalo joj dete ne ispade. Naravno odmah telefonirala Tanji pa Vlada izasao ispred svoje kuce i dernja se: Komsija treba li jos kupusa.

Eto tako, zivi se, ludacki.

Banja i ostalo

2006-11-26T23:28:00.000+03:00

Danas sam zavrsio banju. Zapravo nisam ja, majstori. Sad samo cekamo sneg. Da se banjamo i valjamo goli po snegu. Namerno nisam hteo da uzimam ovdasnje majstore. Piju bre opasno, a ja kao nikakav domacin dolevam umesto da zapovedam. Radili mi jedan cilager iz Tvera, Semjon, njegov sin i njegov zet. Uradili ljudi kako valja. Volim kad majstor puno pita pre nego sto pocne da radi, a ovaj covek, umetnik. Ovde sad prevladale Finske banje, u stvari dziberi ugradjuju Finske, ja sam hteo bas Rusku. Uostalom ko je od koga naucio da se kupa? Sta meni smeta kod Finskih banja? Pre svega dosadne su. Kao da si u bolnici, sve u linijama i pod konac i ono pederisanje sa elektricnim grejacima. Mislim ako je banja sta ima da se kurcimo sa strujom. Popiju gosti, jos da koga ne daj boze udari struja. Ovako nabudzimo pec drvima, kablic po vrucem kamenu i sibaj, pare koliko volis. A pec je sazidao stvarno umetnicki. Ona gruba glazura i starinski motivi, ali oni stilizovani, bas starinski.

Za par dana idemo u Cesku kod Crystine rodbine. Ima da se ubijemo od klope. Prosli put sam za nedelju dana nabio 4 kile. A pivo im je bozanstveno. Pivarska familija. Pijes pivce, a na boci zenino devojacko prezime. Pa ko je bre nebi cuclao po celi dan.

Kum mi je jos uvek seljak, sto znaci da se jos uvek ljuti, a ko se ljuti je seljak. Nema veze, znam ja da ce se odljutiti. Za katolicki bozic idemo svi u Skotsku, pa cu tamo da ga odljutim.

Danilo raste ko iz vode. Neki dan Crysta ga doji, a ja se kao privucem da mu otmem sisu, a on na mene zdrakne onim bebecim ocima. Ko veli bezi bre moja sisa. Cak pruzio jednu rucicu prema meni, onako preteci, kao sto bebe znaju. Neda. Jebote cudna stvar, beba, a vec zna sta je njegovo.

Otac, kako to mokro zvuci.

2006-10-10T03:19:00.000+04:00

Danas kad je Crysta kupala Danila, ja ga uzmem pa ga dignem iz kade, onako visoko iznad glave, a on mi se popisa po licu. Nisam znao da do sukoba generacija dolazi ovako rano.

Ložači električnih lokomotiva - SAMO ZA MUŠKARCE

2006-08-12T21:29:00.000+04:00

Primetio sam jedan "nedostatak" bloga. Blog ne pokazuje uvek, u samom naslovu ko je pisao postove, muškarci ili žene. Ne mogu više da čitam muške blogove! Ne one loše, njih ionako ne čitam, već nekolicinu onih dobrih. A lako ih je prepoznati, pišu onakvi s kakvim sam se družio, onakvi s kojima bih bio prijatelj da živimo u istom gradu u istoj generaciji. Oni koji vide dalje od popularnog, originalni mislioci, efektivni radiše, opušteni švaleri bez iluzija. Nerviraju me. Suviše podižu ulog, ne vredi ova partija tih kreativnih aduta. Troše najbolje fazone na blogu. Sačuvajte to ljudi samo za sebe, samo za privatne prilike, ne dajte to u "open source". Ako sačuvate možete to da koristite u više prilika. Ovako vaše najbolje linije postaju opšta mesta, svaki kulov će da ih krčmi besplatno i nezasluženo, bez kredita za vas. Momci, to vredi para, od jednog vašeg fazona Hollywood napravi čitav film. Ostavite nešto za sinove, sinovce, sestriće. Ko zna šta budućnost nosi? Ne verujete valjda da samo treba da smenite vladu pa da besplatni zlatni pičići počnu da padaju s neba. Ionako ste onu prethodnu smenili uz dozvolu. Provaljena je ta prevara: Svakom prema potrebama... Prištedite nešto i za mlađe.

I povucite malo ručnu, sporije drugari, neće to pobeći. Ne ložite tamo gde nije ostalo strasti za potpalu. Ne palite tamo gde je Cosmo već sve spržio. Razmišljajte dugoročno, malo odgovornije. Razumem ja, nema tu problema, naši smo, ali smanjite doživljaj, razblažite dozu. Ženske su nam ionako indoktrinirane preko svake mere. Smanjite ponudu, povećaćete potražnju.

Danilo

2006-08-06T14:40:00.000+04:00

Jutros je u Moskvi u 8:42 rodjen nas sin prvenac Danilo Rackovic. Izleteo je iz mame Cryste kao torpedo. Poredjenje je doslovno jer se Crysta poradjala u vodi. Od pucanja vodenjaka do poroda 17 minuta. Po Crystinom racunu poranio je 11 dana. To je tatin rekorder. Konacno sportista u nasoj porodici. 53 cm duzina, 4.5 kg tezina, kosa tamno smedja. Dlakav po ledjima i guzi, ali ne tako kao tata koga su kao bebu zvali majmunce. Najlepsi poklon za moj rodjendan. Mladji je od tate tacno 27 godina. Posto je zacet u Americi kao pravi Jenki odmah je navalio na sisu. Po sibirskom obicaju Crysta ga je podojila u Aleksandrinoj spavacici, tako da ocekujemo da ima jos mnogo brace i sestara. Kad mu otmes sisu iz usta dernjava proizvodi stotinjak decibela. Mama sija kao mesec, a tata i deda su se prigodno udrmali crnogorskom lozovacom. Tokom naredne nedelje ocekujemo goste iz Beograda, Bergama, Los Angelesa, St. Petersburga i Vladivostoka. Baka donosi toke i cilike Ilije Jakovljevica iz bosanskohercegovackog ustanka, a deda je spremio sablju Novaka Rackovica. Od Ceske strane porodice ocekujemo civilne poklone.

Napomena

2006-05-01T19:24:00.000+04:00

Svi prethodni postovi bili su objavljeni ili prvo na http://www.blogger.ba manjina ili posle na http://www.mojblog.co.yu svi. Buduci da sam covek osetljivog stomaka, blog sam tamo izbrisao. Shvatio sam da ja nemam nista zajednicko s 90% mojih vrsnjaka u sadasnjoj Srbiji. Nemam nameru da ulazim u detalje, ali ako ipak, po svaku cenu, zelite da znate razlog, iako i sami pratite tamosnji blog, i jos uvek vam nije jasno, onda je izvesno da nemamo o cemu da pricamo, jer spadate u onih 90%.

Blame it on the Dog.

Mojblog narode

2006-02-12T02:38:00.000+03:00

Ja se iskreno izvinjavam, ali moram da prekinem blogovanje ovde. Zaista nemam vise vremena. Moram toliko stvari da uradim i koliko god ovo bilo zarazno, stvarno moram da prekinem. VBK je otputovao na Bliski istok, pa nemam kome da poverim blog i sve sto ide uz to. Narednih mesec dana sam zauzet, a posle me ocekuje ogroman posao u Rusiji. Zahvalan sam svima koji su drzali moj blog na prvom mestu, ne racunajuci ove fiktivne blogere ispred. Strasno mi je zao, bilo je to predivno druzenje, prosto ne stizem da se javim i ljudima s kojim se dopisujem svaki dan. Jednom sve prestaje, pa i ovo mora. Zahvaljujem se svim mojim prijateljima i svima kojima je ovo moje piskaranje nesto znacilo. Mozda cu za par godina opet imati vremena, ali sada stvarno nemam. Sve vas voli i grli vas Gile.

Sneg, ekonomija, design i krv

2006-02-11T03:17:00.000+03:00

Pcela. To sam ja, pcela radilica. Zujim ovih dana po celoj istocnoj obali. Delaware, South Carolina, Florida. Sad kad se spremam u Evropu, svako hoce po kapljicu meda. Povuci tamo, poguraj onamo. Priblizava se vreme godisnjih procena i reporta, godisnja fiskalna presuda. Cedjenje highflyer-a, neka okrvave kandze za aprilski bonus. Stan u Queensu smo ispraznili, sad smo u Alaninoj gajbi u Jersey Cityju, pa mi je blize i na posao. Uz svu ovu guzvu moram da brinem i o novom office u Moskvi. Mislim da sam za dve nedelje potrosio najmanje $1000 na telefone, sto me iskreno zaboli uvo, kompanija placa. Ljudi koje su nasi angazovali da srede stvari tamo u Moskvi, nista nisu uradili. Ama bas nista. HR people su beskorisni. Kad se samo setim kako je moja firma u Britaniji pametno radila na stranom marketu, ne mogu da verujem kako su ovi smotani. Britanci se uvek prenemazu i otezu, ali na kraju ipak urade sta treba. Mislim da cak bolje rade sa strancima nego s customerima iz zemlje. U stvari, nema sta da mislim, znam. Kod Amera haos. Prvo se oduseve ko zna kako, napale se, sibaju ideje, sve curi pamet po podu. A kad dodju na licino mesto, onda pocnu da mudrosere i kukumavce. Obecali su mi mesec dana pripreme, a sad se svelo na nekih dve nedelje. Moram sam da nadjem osoblje, nemam ni PA, ni accountanta. Nista, a deadline je 1 Mart. U Moskvi nameravam da drzim tight ship. Samo pcele, trutove cu da gazim. Tamo nece biti Gileta, tamo menjam i ime i prezime. Ima da budem Koba Dzhugashvili, nee Rackovic.

U Italiji nam je bilo fan-fan-fantasticno. Bata nas je sacekao u Veneciji jer nismo imali vezu za Milano, sto nas je bacilo u depresiju, jer smo se oboje nameracili da shop until drop, pa nas je odvezao u Cortinu, a Andrea je dosla svojim kolima s druge strane. Svi su bili vec tu, i cale i sva ekipa iz Domodedova, moja sestra iz Beograda, Zoran i Vlada, cak i Pajina svastika s njenom decom. Paja je kasnio dan i po, jer najdalje zivi. Mi smo delili chalet s batom, Andreom, Vladom, Tanjom i Lenom, njenom sestrom. Snega je bilo dovoljno, ali me je nervirala masa fanatika koja se sjatila samo da gleda svetski kup za zene. U stvari nerviralo me nekoliko stvari. One troroge kape s praporcima, pijane Svabe, Francuzi koji bleje u tvoju zensku, a kad ti odmeris njihovu, dignu nos, Austrijanci moroni koji duvaju u lovacke rogove i Ameri sa snowboards koji se kretenisu po skijaskim pistama u onim plasticnim pantalonama s turom koji visi do kolena. Inace, ne znam kako je s vama, ali ja imam neku ideju o svakoj drzavi gde sam bio. Ono kad pomislis da si negde, pa prvo sto ti padne na pamet, gde se nalazis i sta radis. Kad mislim o USA, tu sam uvek na aerodromu, u Britaniji u pubu, a u Italiji u kaficu.

Taktika dovodjenja svastika, ona koja me je, sad vidim sasvim neopravdano, ispunjavala jezom, pokazala se kao pametna, jer smo posle dana na snegu mi odrasli uvek bili u prilici da zbrisemo negde van Cortine ili da se nabijemo u neki lokalni kafic. Jedino nam je Zoran nedostajao jer je sve vreme provodio u blizini Pajine najmladje svastike. I prosle godine se kazu, na skijanju u Francuskoj, motao oko nje pa je cak posle i vodio u London. Paja nas je udavio ispitujuci da li je normalno da dva brata ozene dve sestre, na sta mu je Vlada dobacio, kume bas te briga, mozete da se menjate, braca ste, a bez svasti nema slasti. Sreca da Ruskinje ne razumeju. Inace Vlada je, otkako je postao otac, ludji nego sto je ikad bio. Kad smo Crysta i ja stigli prvo smo sreli Tanju, jer je Vlada bio negde u kupovini. Prvo sto je rekao Crysti, kako ti tako lepa nadje ovog bezveznjaka, ali mu je Crysta odnmah skresala, pa sto to ne pitas to svoju zenu. Inace Crysta je bila glavna atrakcija, mada moj cale nije pravio nikakvu razliku izmedju nje i Andree, bar kad se radi o paznji i poklonima za snajke. Crysta se najvise sprijateljila s Pajinom Svetlanom. Svetlana slabo govori EngleskiInace, skijali smo odvojeno, Rackovici na jednu stranu, a Radovici i Pajici na drugu. Paja je dosao sa svom mogucom opremom, skije normalne, one za trcanje, pa i snowboard, pa ga je Vlada zezao, kume, a gde ti je stap za pecanje? Kad se tek dovezao, izlazi iz kola pred chaletom, zabradatio, a na glavi crna kapa s nekom belom mrtvackom glavom, neka klinacka moda, a Vlada ga ugleda s terase pa se razdere: Achtung chetniks, zaokoli, pucaj u meso, drzi ga Nikola utece niz potok! Moram priznati da Crysta skija bolje od mene, zapravo serem, volim da je pustam ispred sebe. Ono, guz na levo, pa na desno, pa opet na levo, ona skokom, a ja okom. Sta da radim? Vec je poznato da sam nazadan lik. Polovican sledbenik Nikolaia Hartmanna, koji odmah skace na straznji plan. Prvih dva dana, zbog odredjenih razloga, koji nisu za pricu, jer sam sujeveran, bio sam zabrinut, ali je jedan interkontinentalni telefonski razgovor mog caleta otklonio sve strahove. Naravno moj bata i Andrea su bili najbolji, svaki vikend su na snegu, a Vlada je bio najsmesniji. U Japanu je kupio neki tobolac za dete, pa malog Vasju strpaju u taj tobolac koji Tanja zaveze ispred sebe. Onda Vlada juri ispred nje i preteci i sasvim krvnicki mase stapovima kao da kosi, a ona se spusta za njim. Moj cale prosto nije mogao da gleda. Pa dobro Vlado koji ti je moj, sto ne ostavis dete s Lenom, njegovom svastikom. Ne Nidzo ima da se celici. Kod Paje opet, pacja skola, ujutro posle dorucka okupi svoju decu, uzme naseg Pecu i Acu i svastikine sinove pa ih uci na maloj strmini iza chaleta. Posle se i cale prikljucio, Zina mu stane na skije pa se spusta s njim.Ujutro su Vlada i cale bili prvi na nogama. Spremanje dorucak za citav razred dece, pa posle gospodje i gospodjice, pa naposletku muski. Posle skijanja rucak, tu Vlada vodi glavnu rec, aperitiv za dame, pa nama neku lozu od njegove tetke iz Trebinja. Loza ako kapne na kosulju, tope se dugmad. Tanja sedne za sto, mali Vasja na sisi, a Vlada je hrani. De ovaj komadic mesa, de malo krompirica. Vidi kako sisa mamicu mu jebem, pohlepan na cacu. Posle poceo da hrani i nase zenske. Zna covek da napravi cirkus.

Jedan dan odemo on, Paja, cale i ja u Bolzano. Vlada je lud za ubilackim antikvitetima, a tamo ima zbirka starog oruzja. Zaglavimo celi dan, nazderemo se u jednom hotelu s Nemackom kuhinjom i popricamo o poslu. Vlada radi za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji i direktor je IT za celi taj globalni enterprise. Prica naravno nije za javnost, ali neke cifre koje sam cuo demantuju sve ono sto procitas u Wall Street Journalu. Rusija se opasno ekonomski uspravlja. Ukratko, posle njegovog briefinga daleko sam vise optimistican nego sto sam bio. Naravno, Rusija je to, ima svega, ali doslo im je izgleda iz guzice u glavu. Samo Vladina firma sedmicno zaposljava stotinjak novih. Rusija, Kina i Indija polako izlaze na globalnu ekonomsku scenu kao jaki igraci, a Nemacka ulaze manijacki.
Uspeo sam da od sebe napravim budalu, pitajuci ima li ovoga ili onoga. Ima svega. Posle prica ode na ljude koje znamo. Neverovatno gde sve ima nasih ljudi, i na kakvim pozicijama, od nasih prijatelja iz Beograda, do mojih ispisnika i prijatelja.Dan posle, cale, bata i ja odemo kod bate u Bergamo. Ni ja nisam video njegov novi stan, a cale nije bio u Italiji od kako je bata diplomirao. Dakle, stan je da se otkacis. Ciste linije, sve lokalni dizajn, detalji, cak i najobicnije lampe u spavacoj sobi. Cisto, kao vazduh s vrha Monte Cristallino. Ne pesma, prosto poj. Moj stambeni ukus je totalno francuski, dekadencija, moja vizija kuce je kao kupleraj, divani, masa jastuka, koje u slatkoj zurbi, nakon dve flase crnjaka, elegantno gurnes pod guzicu svoje zenske, teske zavese, tepisi, svece, duboka tekstura materijala, vaginalna utopljenost, matericnost, oznojena intima, podeljena vulgarnost, in your face, krv, pljuvacka, sluz, domaci mirisi, prepoznavanje u mraku. U stvari, ko zna, mozda je estetika uvek seksualne prirode. Koliko mogu da se setim prvi put mi se digao kad sam gledao reprodukciju Renoirovih kupacica. Kao klinac bio sam umetnicki obrazovan drkadzija. Neki tvrde da sam to ostao, ali necu sad da se branim i cepidlacim. Ili je citava moja ideja stanovanja zasnovana na listanju par kopija francuskog casopisa Plaisir de la Maison. Keva ih je patoloski sakupljala.
Kod bate u stanu, sve u geometrijskim ili blago organski zakrivljenim formama, nista suvisno. I posle razmisljam nije li kiceraj nesto sto stvarno prirodno pripada tradicionalnoj umetnosti. Uvek nam se dize na one baroknih formi, moras da budes tezak bolesnik da se uzbudis na neku matchstick woman. Ali mozda ja samo tako racionalisem. Mozda sam ja nedorastao stanar. Zasto bi stan bio utesni produzetak intrauterinog prostora. Mozda je stan atelje zivota. Bata je covek tehnike, pravi sin svoga oca. Primenjeno potomstvo homo mathematicusa. Kao da je tehnologija oslobodila cistu namenu. Ali namena definitivno ne oblikuje prostor, inace bi Le Corbusier bio van vremena, mozda sam prostor diktira namenu. A prostor je nesto izvanjsteno, sam po sebi je presan i nenastanjiv. Sad se setih mog seminarskog o Uspenskom, na drugoj godini studija. Mi uvek mislimo u nekim granicama, bezgranicnost je neomisljiva, neobesmisljiva cak, pa tako i punimo raspolozivi prostor ideje samo onim sto vec postoji u nama. Moja buduca kuca u Novodevicnom jos se nije prizemljila. Trebace jos mnogo bubnjanja pre nego sto se materijalizuje. Ziveci u plasticnoj, nepropusnoj stvarnosti Amerike, zahvatajuci samo sliku sveta, prosto sam lebdeo. Diznijevski karakter. Zauzimao sam prostor, nisam ga nastanjivao, privremenost nije kreativna. Vreme cini materijalnu vrednost. Apsolutno je i transcendira i relativizuje.
I nakon svega, u restoranu, u zgradi ispod batinog stana, dobro se udrmamo od nekog belog vina. Naizgled, seljacka posla. Jos jedan Balkan show, ali u par sati, boreci se s dugonogim casama, shvatih da ne samo da sam drugaciji od njih dvojice, nego da i ona kevina zaludjenost, ona njena strast za nedostignutim, zivi u meni, da pulsiram tacno u sredini, u sekanti dva nekad strasno napaljena vektora. In vino veritas. Cale i bata piju da ostanu trezni, a ja pijem da se napijem. Iskrenost tog saznanja me oborila. I polako pocne da se odvija prica koja treba i meni i bati. Ja se zenim u Maju, bata u Julu. Usputni otrov braka u kome smo nastali i koji smo kupili polako se iznojava sa svakom casom vina. Nas otac se spusta s Olimpa i prvi put se pred nama pojavljuje kao covek, dolazi naglo u nase godine. Sedimo tu kao vrsnjaci, oni koji ce se jednom kao takvi naci na onom svetu i govori nam o ljubavi, sansi i vecnosti. O ekstazi roditeljstva, o brzini sazrevanja zena i muskaraca, o muskom i zenskom, o streli i luku. I sto je vise metaforican to ga bolje razumemeo, jer nije vise samo otac nego postaje i nas treci, stariji brat. I sto vise bezi od onog kalupa u koji deca smestaju oceve, pricajuci o svojoj ljubavi prema Aleksandri, sve vise postajemo svesni kako smo sretni i kako nas je ogromna energija dovela na svet. I kako je oprastanje ugradjeno u ljubav, kako je sloboda teska stvar, kako odluke obavezuju i klesu puteve kojim se krecemo i kako treba milion poljubaca da se izdrzi. Svetinja roditeljstava. U jednom momentu poklonjeni smo jednom coveku i jednoj zeni i oni su stvarno sve ucinili da budemo sretni. Samo je to vazno.
Volim svoji kevu, razumem je, znam sta je nju guralo kroz zivot. Prigrlim je u mislima kao sto cu grliti moje buduce dete i negujem je u svojo dusi.
Kasno se vratimo u Cortinu. Ocekujemo tihi dolazak, a Vlada je napravio predstavu. Raspalio ogroman rostilj na terasi chaleta. On, Paja i Zoran posluzuju, nas trojica izbeglica u bliskost, hrlimo svojim zenama. Tanja, Svetlana i Lena tiho pevaju. Moja sestra sedi uz jednog decka, Svedjanina, iz susednog chaleta i nazdravlja nam. Sunemo sva trojica pogledom na njega i onda pogledamo jedan drugog i prvi treceg i drugi prvog. Sve je OK. Crysta mi je sacuvala teleci bubreg. Volim poglede koje nam upucuju. Nalazimo se.

Živ sam

2006-02-02T00:00:00.000+03:00

Mislio sam da nesto napisem, ali sad nemam vremena. Za deset minuta izlazim na rucak. Poslovni. Bilo nam je lepo u Italiji. Sjajan provod s prijateljima i familijom. Ocekivao sam pravi cirkus, ali sve je proslo opusteno i bez nervoze. Ja sam sinoc doleteo iz Albuquerque, New Mexico, a Crysta mi je u Parizu. Verovatno necu ni dolaziti na posao posle rucka, jer sam totalno jet-lagged, pa Vas sve pozdravljam.

Subota u Queensu

2006-01-21T16:40:00.000+03:00

Dobro jutro dragi blogeri. Vani je 46 farenhajta, a u nasem krevetu 36.5 celzijusa. Pa zasto uopste ustajati? Sinoc me zove Paidrag iz Dundee-ja. Sta radis? Sedim, mazim se sa Crystom i slusam Nocne Snajpere. Bloody hell mate, what kind of warzone you are living in? Shut it moron, it's a Russian rock band.
Stan izgleda totalno ocerupano. Sve sitnice smo vec spakovali. Ovo vise nije stambeni prostor, vise kao neka scenografska kreacija. Velicina Crystinog prtljaga prema mome je kao 4 : 1. Boga molim da nam prtljag zagube, a nadju tek na povratku.
Ruski divizion stize danas, a mi cemo biti tamo sutra oko podne. Srecom, brat mi kaze da u Cortini ima snega. To mi je saopstio prilicno odusevljeno. Cuj, sneg u Januaru! Ni vreme nije kao sto je nekad bilo, a i ljudski rod se kvari. Zene sire ramena, a muskarci guzice.

Pred put u Evropu

2006-01-21T01:50:00.000+03:00

Postao sam nesto sav literaran i intelektualan. Slucajno sam zalutao u jedan antikvarijat u Queensu i nasao dve knjige od kojih sam pao na dupe. Obe knjige napisali nasi ljudi. Jedan je Miso Kulic, profesor filozofije u Novom Sadu, a zivi u Beogradu. Knjiga je na srpskom i zove se "Jezik prije jezika" i ne mogu da je pustim iz ruke. Nesto najbolje sto sam ikada procitao na srpskom iz filozofije. Gust tekst, ali elegantno izlaganje i mocno razmisljanje. Ovaj lik je srpski Heidegger. Boli glava!Drugi je Vladimir Tasic matematicar i knjizevnik koji zivi u Kanadi. Knjiga se zove "Mathematics and the Roots of Postmodern Thought". Na neki sam se nacin se prosto uzoholio. Jebes New York, zgradurine, kapital i trivijalnosti masovne kulture. Nemam pojma koliko su ovi ljudi uopste poznati kod nas, ali ja sam dobio grcevit napad patriotizma.
Samo ovakve stvari me sprecavaju da se totalno ne rusifikujem.

Jezik, nesto sto ceo zivot zvacem, a ne znam da koristim. Osim naravno u nepristojne i hedonisticke svrhe.

This is a free country! Aha, pricaj mi o tome!

2006-01-19T01:49:00.000+03:00

Lazu! Nigde nema kiselog kupusa s rebarcima. Uzeo sam slobodan dan. Kupio sam belegiju da imam, kad ostrim kantne. Mislio sam da strikam carape, ali ne znam. Zato sam pristavio pasulj s chorizo kobasicama. Pasulj krcka, Gile prcka. Po uspomenama. Ne po onim proslim, po buducim.

Mladost-ludost

2006-01-14T00:55:00.000+03:00

Podseti me Dejzi na moju omrznutu ulicu.

U ulici Zmaja od Nocaja
patio sam od teskog ocaja.
Rekla mi je ima prazan stan,
al' da sam joj elemenat stran.

To me nije sprecilo,
nit' od strasti izlecilo.
Zeleo sam politicki,
da je milujem po picki.

Zvao sam je na sav glas,
dok mi nije dala pljas.
Po ustima i po licu,
od tad mrzim tu ulicu.

BTW Zvala se Zeljka i ubrzo je odselila na Banovo Brdo.

Svastike, skijanje i ciganske cerge

2006-01-12T22:14:00.000+03:00

Ne znam da li vam je poznat polozaj svastike u ruskoj porodici? Cim se jedna sestra uda, njena najveca briga, posle vlastitog muza i dece, postaju neudate sestre. Krajnji cilj citave igre je da se i one udaju. Ali prvo zanat zene moraju da se zavrse u kuci udate sestre. Obicaj je praslovenskog porekla, ali je referenca na njega u srpskoj varijanti sacuvana samo u bezobraznom stihu: "Imam zenu i svastiku, s obe radim gimnastiku". Zasto je ovaj stari obicaj ovako oskrnavljen u razuzdanoj poetici nekog naseg kafanskog stihoklepca? To treba da cudi samo insuficijentne u poznavanju corsokaka trivijalne istorije nase nacionalne svesti. Navodno je i sam arhetip prljavog starca, naime Herr Freud glavom, s cudjenjem primetio da su sve nase psovke seksualne prirode, za razliku od prosvecenog Zapada, gde je psovka iskljucivo svetogrdna rabota. Svojevremeno sam u Londonu, od strane Kneza, bio iniciran u neke aspekte nase raspevane podrugljivosti, ali kad sam jednom, sa zaljenjem priznajem, u pripitom stanju, glavom razbio staklo na vratima jednog puba u Islingtonu i bio predstavljen zakikotanom drustvu Knezovom najavom: "Ubit', jebat' i razvalit' vrata, evo lole od toga zanata", izgubio sam dublji interes.

No da se vratimo na prvobitnu temu. Svastika, ne samo da se uci zanatu zene nego, celo vreme podseca udatu sestru da je cinjenica da je udata ne skrene s odrzavanja bracne vatre. Drugim recima, da odrzava vlastitu privlacnost i jebezljivost u kuci i ne uljulja se u sasvim predvidljivu ulogu gospodarice ognjista. Svastika je dakle neka vrsta namerno ubacenog kamencica u cipelu, koji treba da je zulja i podseca da cim je potpuno ugodno, nesto nije u redu. Da je to pametna taktika uverio sam se jos kao dete. U komsiluku moje tetke zivela je neka Jovanka, devojka od 16-ak godina u koju sam se zaljubio kad mi je bilo sedam. Posle nekoliko godina se udala i ubrzo uspela da uzgoji par guzova monumentalnih proporcija, tako da je kod tetke na kafu, ulazila postrance. Tetka joj jednom prigovori: Crna Jovke sto se bre tako zapusti, na sta ova spremno odgovori: Ma boli me uvo, udala sam se.

E da ne dozvole nekontrolisanu entropiju guzice, udate ruskinje dovode mladje sestre. U carsko doba u bogatim ruskim familijama, gospodar kuce je na javne priredbe i balove obavezno vodio i zenu i svastiku. Moglo im se, imali su i sluskinje i dojilje i kuvarice. Cak su i predstavljani tako na balovima: Bojar Kratkonogij, zena i svastika ili Knez Dolgoruki, kneginja Marja Afanasjeva i svastika Jefrosinja. Drcnije plemstvo ili kurcetiviji clanovi gornjih esalona oficirskog kora neretko su "upropastavali" i svastike, pogotovo ako je gospodarica kuce zapustala guzove srazmerno velicini imanja ili ako se radilo o porodicama visih drzavnih sluzbenika, srazmerno velicini gubernije. O varijetetima mogucih dramskih situaciju u takvim porodicnim trouglovima, uzaludno je i raspravljati. Citava stvar relativizuje teoriju Elektrinog kompleksa, pomenutog Herr Freuda, pomerajuci objekt konkurencije s majke na sestru, a cak i nas Bora Stankovic sa Necistom krvi se relativizuje kao opisivac situacione tragike. Ko koga jebe i zasto prevazilazi ove seksualno-geografski ogranicene primere iz psihologije i literature.

U modernoj, rusko-srpskoj familiji obicaj se i dalje neguje. I moja mlada maceha Aleksandra ispekla je zanat u kuci Vasilija, starijeg polubrata Vlade Rusa, pa kad se udala za mog caleta, posle nekoliko godina dovela je Jelenu najmladju sestru u kucu.

Povod za celo pisanje pojavio se kad sam sinoc, s uzasom, procitao caletov e-mail. Dokon citalac bloga, mogao je zakljuciti da je moje jesenasnje gostoprimstvo sprocu brata i njegove verenice Adriane, bilo praceno dogovorom da se vidimo u januaru ove godine. Citava ideja je u zajednickom skijanju u Italiji. Ja i Crysta, on i Adriana. Dva coveka, dve zene i cetiri para skija. NIKO VISE. E sad, bata ne bi bio bata, da nije odmah rastrubio sve po sve cetiri strane zemljinog sara. Naravno moj cale Nikola odmah zvao Vladu Rusa, ovaj Paju u St Petersburg, ovaj Zorana u London. Onda se verovatno selo kod caleta u Domodedovu ili kod Vlade u Novodevicnom, zderala se usoljena riba i sci, lokala se votka i pravio popis ljudstva (za invaziju). Sve se upisalo i poslalo meni. I sad, umesto dva mlada i zaljubljena para koji lagano krivudaju po sneznim padinama Dolomita, pojavljuje se tenkovski divizion (svi voze Volvo XC90), slovenskih hordi iz Rusije. Na prigovor Vladi upucen e-mailom dobio sam kratko i drsko: "Ajde nemoj da si picka, sto si vazda nedrustven". A caletov odgovor je bio: " Ne seri, hocu da vidim snajke". Nazovem caleta. "Pa sto nisi trazio da ti posaljemo slike, ako hoces da vidis snajke"? "De Gile, ne komplikuj, dolazimo i nista nas nece spreciti, bata je vec sredio chalet". (Ovde se pokazalo ko je guja iz nedara). "Pa dobro sto vodite tolike svastike"? "Pa ko ce da cuva decu mamlaze, a i devojke treba da vide i sveta". "Pa dobro pizda mu materina, sto onda i ja ne bi poveo svastike, ili bata, on ima cetiri"? "E ne moze, nemate jos dece".

Sta da covek radi s takvim ocem? Ma ja sam jos dobar. Svako drugi bi do sad zavrsio u Kovinu.

A pazi spiska "ljudstva". Iz Domodedova: Cale, Aleksandra, Jelena (svastika), Aca, Peca, Zina (sve deca). Iz zapadnog sveta: Ja, Crysta, moja mladja sestra iz Beograda, moj brat, Adriana (njegova verenica), Zoran (moj drug iz Londona, Pajin brat). Iz Novodevicnog: Vlada, Tanja (zena mu), Vasilij (beba, nema ni po godine, jos sisa), svastika(ne znam joj ime). Iz St Petersburga: Paja, Svetlana(njegova zena), Radovan, Vasilisa, Ratko, Natasa(njihova deca, sve tri do cetiri godine, dva para blizanaca), Pajina mladja svastika neudata, druga Pajina svastika (razvedena), plus njeno troje dece. Komada 27 (ako sam dobro prebrojao). Od 4 na 27. Koga da krivim? Otkud taj ciganluk u nasem narodu? Kusturice jebacu ti kcerku. Opremu i skije cu da iznajmim, zilet cu da kupim. Treba mi da isecem vene. Krv na snegu. Ideja i naslov za kriminalni roman.

Izmedju dva Bozica

2006-01-09T20:33:00.000+03:00

Verovali ili ne, ali Mexico je iz aviona zuto-zelen. Ta boja definitivno preovladava. Inace iz aviona najvise volim da gledam Rusiju i Nemacku. Rusija je uvek, osim zimi naravno, zeleno-plava, a Nemacka zelena, ono zeleno zelena. Mexico, jok. Mexico je sav onako organik. Sve neki prirodni tonovi. Leteli smo cak i preko neke pustinje i nije uopste boje peska nego zuta. Jedino je Mexico City potpuno siv. Osim toga, ne izgleda bas tako uzasno velik. Ili avion brzo sleti i odleti, pa ne primetis velicinu grada, ili narod zivi i pod zemljom. Meni recimo izgleda manji od Londona. Gde stanu svi ti ljudi? Aerodromska zgrada manja je od recimo one u Munchenu, a policajci deluju kao da su tek ustali, pripasali opasac i izasli na duznost. Uniforme im izgledaju kao da su u njima spavali. Sve sluzbene face su muskarci i svi se cine jako zadovoljni, ali kad se pojave u nekoj sluzbenoj konverzaciji onda se kao nesto mrgode i duvaju. Ako se i ti namrgodis i gledas ih onako oholo onda se malo smeksaju i ne bulje u sise tvoje zenske bas tako otvoreno. Cekali smo dva sata na avion za Huatulco, pa smo imali vremena da smugnemo vani i nesto pojedemo. Guzva oko aerodroma je stahovita. Meksikanci voze kao da im zivot zavisi od par minuta. Sve je lakse kad predjes pojas "trkacih staza" koji okruzuje aerodrom. Rucali smo u basti malog restorana u blizini koji mora da ima federe u temeljima jer se sav trese kako avioni slecu i uzlecu. Crysta govori odlican Spanski, ali mi je bilo zadovoljstvo da gledam kako prica. Ona inace ne gestikulira preterano, ali ovde prica i rukama i nogama. Cak izgleda nekako drsko i ratoborno. Ja sam naravno zijao okolo i kad smo pojeli prilicno ukusno varivo s piletinom, odvucem je u radnjicu u blizini gde smo kupili neke tradicionalne bele kosulje bez kragne sa vezom na rukavima i spreda. Cist pamuk, a meke kao pelene. Let do Huatulco je vrlo kratak, nekih sat vremena, a vazduh koji te zapahne je neverovatan. Mexico City inace, ima miris rucka u automehanicarskoj radionici. Ovde mirise na odmor. Nekako lagodno i neobavezno. Prosto sam se automatski ulenjio cim sam izasao iz aviona. Huatulco je jos uvek relativno nepoznato turisticko podrucje, prilicno daleko od Acapulca koji je na severozapadu. U pozadini je masiv Sierra Madre, tako da je zasticen od suvog vazduha iz unutrasnjosti. To je valjda razlog zasto zene ovde imaju lep ten.

Iznajmili smo belu VW Jettu. Osam dana 320 dolara. Vila koju je Crystin cale rezervisao je odmah do bivseg ribarskog sela Santa Cruz. Vila je potpuno bela, ima bazen s morskom vodom koji bukvalno doseze do spavace sobe. Mozes iz kreveta da skocis u bazen. Izgradjena je u stilu hotelskih apartmana u Camino Real Zaashila koji se nalaze malo dalje na istok preko Tangolunda zaliva. Izel, zena koja drzi ovu vilu je sestra vlasnika, a on je neki gradjevinski preduzimac koji je radio na Camino Real. Tek kad sam vidio Camino Real apartmane sve mi je bilo jasno. Tip je verovatno pokrao ne samo oblik nego i materijal za vilu. Ipak ova vila koja se zove Villa Rosario ima i neki lokalni touch. Patio iza u basti je poplocan istim kamenom kao i par starih kuca preostalih u Santa Cruz. Izel nam je spremala dorucak, namestala sobu i inace bila ljubazna i neprimetna. Ovde se Bozic slavi od 24 decembra do 6 januara. Zaparavo ne iskljucivo Bozic nego 6 januara imaju neku lokalnu svetkovinu koja im je jednako vazna. Santa Cruz i manje od pola kilometra udaljena La Crucecita su jedine prave varosice u kraju. Sve ostalo su samo hotelska naselja. La Crucecita je malecki gradic s fenomenalnim restorancicima i malim radnjama. Imaju cak i minijaturni gradski park u kome mozes da spavas tokom pauze za rucak, sto lokalna populacija i radi. Bozicna proslava pocinje procesijom u koji smo se Crysta i ja naravno odmah ukljucili, ali se neka baba izvristala na nas. Malo je popustila kad se Crysta iskovrezila na nju na Spanskom, ali ipak isterase nas. Samo za domacu bogomoljacku pastvu. Steta, a obukli smo i one bele kosulje iz Mexico Cityja. Sve zene se obuku u bele haljine s plavim volanima dole i oko rukava. Zapravo sve one u fertilnom periodu i mladje, sve babe su u crnom kao cavke. Elem ova procesija ide od La Crucecite do Santa Cruz i opet nazad. Obazrivo zaobilaze sva hotelska naselja. U Santa Cruzu dodju do jednog velikog kamena na kraju male luke, umazu taj kamen nekom smesom od ulja, vina i cveca, a onda se siti isplacu obilazeci oko njega. Pop tu nesto zapeva i bogorodi i onda se svi pokupe nazad. Taj kamen ima neke veze s nekom udovicom i utapanjem nekih ribara, a evidentno i s Bozicem. Ponocnu misu smo saslusali u prilicno bezboznom fazonu, pijuckajuci vino i sedeci u ligestulima na krovu vile, odatle se vidi crkva i trg ispred nje koji je pun vernika, a solidno ozvucenje omogucava uzivanje u pevanju jednog devojackog hora. Iako zive od turizma ovde se religija shvata ozbiljno ytako da je na dan Bozica sve bilo zatvoreno sto smo iskoristili za voznju okolo i kupanje u Tihom okeanu. Plaze su peskovite, na krajevima isprekidane stenama, tako da mozes da se kupas go, ali ako te uhvate placas opasnu kaznu.
Sutradan smo unajmili motornu jahtu s jos dva mladja para iz Bostona i jednim parom iz San Francisca pa smo plovili skroz dole do Salina Cruz, gde me Crysta bezuspesno pokusavala nauciti da surfujem. Na kraju sam samo uspevao da klecim na dasci, ali mi je bio uzitak da posmatram nju kako to vesto radi. Prava California girl, sve je u radu guzice, jebes trbusni ples, ovo je vise sexy. Salina Cruz je veci grad, ali kupanje je samo unutar dva velika skoro potpuno zatvorena zaliva, a izvan toga je surferski raj s ogromnim talasima. Ova dvojica iz Bostona su pravi mrmoljci, isli su u Salina Cruz da nose zanama kese iz shoppinga, a brko iz San Franciska je ostao na jahti da peca.

Uglavnom sav nam je Bozicni odmor prosao u vozikanju okolo, posecivanju restorana, cak smo igrali i golf na Tangolunda terenima i kupanju ili na moru ili u ovom okolokucnom bazenu koji mi se toliko svidio da mi se cini da sam u nekoj inkarnaciji verovatno bio vodozemac. Lokalna kuhinja je uglavnom corbasta. Crysta to voli, a ja bas ne, ali volim recimo njihovu Astecku corbu. Samo me cudi kako se o Astecima tako malo zna, a corba im se sacuvala? Da li je moguce da je to bilo najvece dostignuce njihove kulture? Propade civilizacija, al' ostade corba. Sta ce ostati iza Zapadne civilizacije? Hamburger?

Po povratku u New York najvise smo vremena potrosili smisljajuci sta da posaljemo u Rusiju. Crysta niposto nece da se resi svog namestaja i sitnica iz ovog stana u Queensu, a sve valja organizovati. Kontejner, kako to spakovati i slicne dileme. Moja buduca tasta Alena je trenutno u New Yorku pa ce nam ona poslati Audi. Cudna stvar, jeftinije ga je poslati u Halifax u Canadu pa odatle za St Petersburg, nego direktno iz New Yorka. Sad se pojavila i mogucnost da Hermes otvori neko predstavnistvo u Moskvi. Crysta je vec uzela godinu neplacenog, ali hoce da ide u Pariz, u centralu, da muva da je prebace u Moskvu s poslom. Ako uopste bude ista od toga. Sve mi se cini da je to pre samo anksioznost zbog totalne promene zivota, nego sto joj se i dalje radi, ali videcemo.

Za nas Bozic otisli smo u mesto gde smo se upoznali, u New Haven. Isli smo na ono isto mesto gde smo se letos upoznali i zezali se. Kao da je sto godina proslo. Skladiste camaca je jos tamo, zatvoreno. Camci i jahte izvuceni na suvo. Ko bi rekao da ce hirovita klinka od letos za cetiri meseca biti moja zena.

Tamosnja crkva Svetog Preobrazenja je po obicaju ruskih crkvi prilicno misionarski nastrojena pa je sada vecina pastve anglosaksonski zivalj. Prota je amer, cini mi se Svedskog porekla. Na Badnje vece sam prvi put slusao pravoslavnu liturgiju u Americi. Posle sam se napricao s ocem Timonom, jerejom koji je bio u poseti. Inace je sibirjak, a ovo mu je prvi put u inostranstvu. Drago mu sto se vracam u Rusiju. Kaze vraca se narod. Pa kako oce, ja cuo da idu. Kaze: Idu nevini vracaju se mudri. Ko bi razumeo Bozije ljude. Rece nesto sto mi se dopalo. Bog postoji i za orla u stepi, ali je samo covek sposoban da bude clan crkve. Stvoritelj nije nesto privatno, svi su ljudi na svetu clanovi njegove porodice.

Prespavali smo u Norwalku i otisli u Stratford na rucak. Restoran na obali, vetar ubi vani ali unutra vatrica, dupli prozori i haringa u kiselom zeleu. Pili smo neko francusko vino iz Cahorsa. Ja bas ne volim jako crna vina, ali ovo pasuje uz ovu hranu.

Nekako mi je ovaj deo Amerike prirastao k srcu. Inace sam se lepo osecao ovde u USA, pogotovo u St Louisu ili u Californiji kod Crystinih, ali New England, nesto zaista posebno. Posto ne mozemo da prenesemo deo u Rusiju, pokusacemo da makar ponesemo ovaj osecaj mira, sklada i udobnosti.

2005 - kratak rezime

2005-12-24T02:58:00.000+03:00

Evo nesto kratko, dok cekam Crystu da se spakuje. Sta da kazem za ovu godinu? Poceo sam je kao slepac, a sada sam progledao. Prvi put u zivotu potpuno sam preuzeo na sebe sve svoje odgovornosti. Gubio sam. Vise nikad necu videti mog dedu, a neocekivano, otisao je i moj drug Knez. Jedna jako, jako dugacka, neredovna, strasna ali stresna veza, odrzavana godinama na tihoj vatri, sasvim se ohladila. Ali sam i dobijao. Moja porodica je konacno pocela da funkcionise relativno normalno. Promenio sam kontinent, drzavu, posao, razmenio devojku za verenicu. Nasao sam u Crysti ne samo zenu svog zivota, nego i soul mate. Po prvi put mislim da ostajanje kod kuce subotom uvece nije najgori moguci provod. Naucio sam da nema ljubavi bez pripadanja i posedovanja. Ljubav je krajnje ozbiljna stvar, ali to nije razlog da bude dosadna, naprotiv. Ovo, da ja i ona cinimo celinu duha i tela, vecu od oboje nas, prosto mi je blesnulo u svesti, kao ugradjeno, malo zapusteno saznanje.

Upoznao sam desetine zanimljivih i dobrih ljudi i zena. Naucio mnoge cake ovog posla i uspesno ih isprobao u praksi. Konacni povratak kuci je sve blizi i izvesniji. Postoji lep komad zemlje ciji sam vlasnik samo ja. Sve moje predrasude su se pokazale ispravne, ali srecom nisam stekao ni jednu novu. A eto, pisao sam i malo, ovde na blogu.

Zelim Vam svima sretan Bozic i Novu godinu!
(Ili jedno ili drugo, zavisno od toga sta slavite)

Dobio sam Big Brothera

2005-12-17T01:17:00.000+03:00

Kao sto vidite prate me. I to iz State Departmenta. Ne znam stvarno sta sam im skrivio i kakva se sumnja pojavila. Jako volim predsednika Busha i to je dobro poznato i na ovom blogu, a i sire, duze, deblje, teze i tvrdje. Uvek sam bio republikanac, monarhija jok. Cak i sah igram bez kralja i kraljice. Iz spila Piatnika sam izbacio monarhisticke karte. Kad igram poker nikad nema royal flush, eventualno toilet flush. Ipak nadam se covek ili zena koji me nadgleda zna srpski pa ce se brzo uveriti da sam bezopasan za nacionalnu sigurnost. Evo obecavam kupicu ovu majicu.

Stalno cu da je nosim, cak i na posao ispod kosulje. A ono sto sam rekao za predsednikovu sinovicu letos, nije bilo u zloj nameri. Za predsednika mogu samo da kazem da mi je rumen i debeo.

P.S.
I am available for an informal chat at any time except Mon to Fri, and on weekends.
Do not hesitate to call me.

How do I live without you?

2005-12-17T00:08:00.000+03:00

Sve teze se odlucujem da pisem. Moji zraci, koji su doskora u ravnoj liniji izbijali iz ovog tela, strcali na sve strane, dzikljajuci i hitaljuci daleko od mene, sada se savijaju formirajuci svetlosno jaje. Smotani oko duse, cine jedno veliko gnezdo u kome ima mesta samo za nas dvoje. Na posao odlazi samo pola mene. Ona dosadna radna masina, pristojni i sada potpuno rezervisani Gile, neki moj mutavi rodjak. Kad srecem nju, ja srecem sebe, kao da se svaki put ponovo rodim. Pisao sam Paidragu o tome i dobio odgovor: You lucky bastard. Zamerao mi je sto ne dolazim u London za Bozic, a sad nadam se razume.

Poklon koji sam dobio od Cryste me je pomilovao po dusi. Jedna cudesna slika. Delo nekog Marka Stupara, naseg slikara koji vec dugo zivi u Francuskoj. Priznajem, nikada pre nisam cuo za njega. Slika je puna svetla, vreve i topline. Prikazuje pogled iz jedne kafanske baste na trg u Veneciji okupan suncem. Vizija bezbrizne opustenosti i uzivanja u zivotu. Podsetila me na ideal mog omiljenog literarnog junaka Ostapa Bendera. Ziveti negde gde se cele godine nose bele pantalone i sluze te dobrocudni mulati. Za njega je to bio Rio, za mene je sve ono gde je Crysta.

Juce kad sam se vratio kuci, docekala me je bosa, u staromodnoj svetloplavoj haljini sa cveticima koju sam joj kupio za 18-rodjendan u New Yorku. Volim da je gledam kad je bosa. Volim kako joj se haljina njise dok se ona krece po kuci. Volim da je gledam kad pije mleko, volim kako pere case, volim kako me gleda, volim kako se oblaci, volim kako se skida. A nije bila ljubav na prvi pogled, bar s moje strane, ali postaje sve jace. I zahvalan sam zbog toga.

Jesenas sam negde gledao Kate Winslet, neki intervju. Raspalakala se od toga koliko voli svog muza Sama Mendesa. U to doba mislio sam sta joj je, a sada znam. It's all about love. Ja naravno nemam potrebu da placem, ali imam potrebu da stitim i negujem. Secam se caletove mudrosti, odgovornost i briga za druge cini coveka.

Veceras sam pozvao komsije na malu oprostajnu zabavu i da im predstavim Crystu. Iz firme ce jedino zvao Holgera. Ostavljam mu sto za stoni tenis. U nedelju letimo nazad za New York.

Kuća

2005-12-14T23:26:00.000+03:00

Teskom sam se mukom zabavio. Kuca. Ne mogu da je pocnem pre svadbe, a do tada moram sve da pripremim. Isto tako, ne mogu da je pocnem odmah posle svadbe, valjda prvo ide bracno putovanje, pa posle moram da budem pokraj zene, a ne da s posla bezim na gradiliste, pa da mi mlada samuje. Najsmesnije je, sta cu ja uopste na gradilistu? Jedino sto znam, onako prakticno, majstorski, rukama da radim, to je, da montiram vezove na skije. I da siljim kolje, to me je deda naucio. Od kada sam onaj plac i zemlju kupio, stalno razmisljam o kuci. I sve sto sam smislio, da bude bela i da ima dvostruku garazu. Cak i to dvoje mi nekako sumnjivo. Zasto bela kuca? Nema ni jedne bele kuce u Novodevicnom, Vladina je onako boje drveta, ostale raznih boja, zelene i sta ti vec znam. Sta se beli u gori zelenoj? Il je inje il' je vejavica. Nit' je inje nit' je vejavica, no su dvori Gila Rackovica. Eto, to mi je izgleda jedini razlog. A uz to ti treba guslar, da opeva. Otkud guslar u guberniji? Ma necu ga ni zvati jednostavno uslikam kucu i posaljem u Crnu Goru. Neko od familije ce valjda da opeva. A ono o dve garaze. I to mi je neka privatna ludost. One zime kad se Aleksandra porodila, Aca i Peca su bili tu negde dva tri meseca stari, ja okasnio iz Moskve. Zapravo nisam okasnio iz Moskve, nego sam zaglavio usput u Domodedovu, u Junosti. Trebao da bude neki koncert. Crnokosuljasi. Ono, celavica, crni dzemper, cizme i ulanske brjuki, pivo u sake pa prasi. A kako je plakat za koncert bio crn onda doslo i gotik drustvo, a glavna vestica u Domodedovu bila Lida Vnukova. Dugacki crni kaput, puder na lice, a garez iz auspuha ispod ociju. A goticari cevcili apsint, iz malih metalnih flasica, a ovi prisljamci iz vojnickih cutura. Elem, to se ne da opisati. Prvo zadrnda basista i bubnjar, bubaju tako par minuta, onda svi pocnu da trupaju cizmama po podu. K'o Berlin 1938. Onda uglas urlamo Rodina, rodina, rodina. Onda se ukljuci gitara i pevac i nastaje krkljanac. Tad je dobro da si pokraj zida, ubise u sredini. Prvo bace kapute u kraj pa pocnu da skacu. Treba izracunati kad su se dovoljno oznojili pa se proguras do sanka. A sank je od nabacanih sanduka, sirovih, ne smes da ih dodirnes, odma' te cepka ubode u ruku. Sluze dva skinsa, s bokserima na rukama. Onda se udari po pivu, a na podijumu upale motornu pilu. Na nesrecu, Lida mesala votku i apsint pa se obeznanila, avtomatski. Tako ja napustim, a sve mi bubnja u glavi jos dugo. Dodjem kuci jedva, za grtalicom. S neba sneg, pahulje k'o jastuci. Pred kucom crni Zil, metar i po snega na njemu. Ja unutra, a Aleksandra u predsoblju. Ko je to? JFK. Nije Kennedy, nego Jefim Fjodorovic K., caletov sef. Ja posao da se skidam, a cale izadje. 'Ajde uzmi lopatu pa otkopaj auto Fjodoricu. I ja kopaj, skidaj onaj sneg, a ono pada li pada. I kad sam vec posustao skroz, a oni na vrata, i on i Vadima. Samo sam se kratko pozdravio. Posle Aleksanda kaze bas je Vadja Jefimova divna devojka. Pa sto mi bre ne kaza da je s tobom u kuhinji nego me poslaste da rintam ko jebeni zek. I naravno, nisam je vise vidio. JFK premesten u St Peterburg, a ona se udala za nekog polarnog medveda. I sto sam ovo poceo da pisem? A da, da je bila dvostruka garaza ili makar da je bila streha iznad navoza, ja bi s njom pricao i vi verovatno ovo ne bi citali. A govorio sam mu ranije, daj bre cale da napravimo strehu ovde, dok skines cizme promoci te kad je kisa. Jes' da mi se na njoj redaju vrane i seru po cvecu. Da, dosta se toga zaboravi, a kad se setis..Dobro, ovo je budalast razlog, bar ovako sa strane, ali ipak hocu da imam dvostruku garazu.

Sad kad razmisljam Vladina kuca je prelepa. Sta mene nervira, sva je u ruskom stilu, boljarskom doduse, covek je vise nego drzeci, ali ima i one rezbarene frcokle na verandi. K'o Rubljov. Udje stari barin Kokorush, Matjuska skidaj valjenke i naspi okroshku dok se ja Gospodu pomolim.

Sta kucu uopste cini kucom? Astal ima i u kafani, banja moze i u posebnoj kucici. Krevet.
A za krevet treba i soba. Prvo ti treba velik krevet. Ne prevelik, to tek kad deca odu na studije. Onda soba mora da bude dovoljno velika, prostora oko kreveta, da kad se beba tek rodi tu odmah stavis kolevku i gledas joj obrascice i prstice dok spava. Soba mora da bude s velikim prozorima, s terasom ili verandom ispred, ali zatvorena da ti ne vire u sobu. Onda ti pored te sobe treba manja soba s manjim krevetom, kad je zena ljuta pa ode tamo, a ti se uvuces pokraj nje kad se ona pravi da spava. Ili kad ima corbu, pa tu predje pet dana, ako jednom predjes na Islam. Onda decije sobe, za spavanje, za igranje, za ucenje. Treba ti i devojacka soba. Za devojku koja cuva decu, da na nju uvrces brk ili se nakasljavas da se okrene dok je u spavacici, a svetlo pozadi. Devojka je dobra da odrzava vatru, ako se zena duri jer ti je nasla dlaku na kaputu. E jebiga odlutao sam. Jos cu poseti da smisljam ko da me brije i kakvu kosulju da mi obuku kad mandrknem. Nego, da se vratimo. Treba ti tvoja, zenina i decija garderoba, treba ti kupatilo za tebe i zenu, sa velikom kadom i prostranom tus kabinom od debelog prozirnog stakla, onako da je merkas u pari dok se brijes, a ona se tusira. Pa kupatilo za decu, pa banja. Banju ja recimo nikad ne bi pravio u posebnoj kucici. Bolje pozadi kuce, ali da je ispred trava i ravno, kad napada sneg da mozes da se valjas i odmah nazad uskocis. Pa onda, kuhinja, trpezarija, spajza, hladna ostava, salon, radna soba, soba ova, soba ona, gostinska, za odraslu decu, za unucice, za petog i desetog. E sad kad ja to zamisljam nikako mi to ne staje u neki nacrt. Sve mi to onako sareno, visi i igra oko mene u prostoru kao da je to Chagall naslikao, a ne kakav arhitekt s tankim okvirima naocala i debelim racunom u banci. Mozda bi bilo dobro premestiti se na kakav arhitektonski blog, pa malo cijukati okolo, dok se arhitektuse ne sazale i zaspu te mukte nacrtima. Mada nesto razmisljam, mozda zene nisu dobre za tog posla. Zene brzo prostor podele u estetski i funkcionalni. Zene vole modern convenience. Otvoris frizider, skines pakovanje, pritisnes nogom, bacis u djubre, pritisnes ovde pita u rernu, okrenes ovo, masina pere. Otvoris spremiste, pritisnes dugme, njemu se digo, cmok, mljac, hopa-cupa (ovo ponavljati duze u nepredvidljivom redosledu). Pritisnes dugme, muza u ostavu. Ode prelistavati zurnale.

Sad sam primetio bizarnu stvar. Kad god pisem nesto iz Rusije mislim na ruskom pa prevodim na srpski. Ono sricem usput kao skoro opismenjen, usta mi puna pljuvacke. A stil, strava. Narodnjacka literatura. Kao neki S. K. Mljukin ili Lj.F. Polikrapilov. Imena sam izmislio, ali svi su se tako nekako zvali.

Da, treba i pseca kucica (ako se zena bas naljuti).

Nije kupus

2005-12-14T01:26:00.000+03:00

Nije nista sto se jede, pije ili sto se oblaci ili obuva. Nije sat. Nije automatska puska (ovde se smejala), nije teretni brod. Samo sam je zapitkivao, da sto duze pricamo.

Wichita je samo jos jedno, pomalo bezbojno mesto. Na ulici nema Wyatt Earpa sa svojim Buntline special, samo obicni policajci, koji nisu bas narocito ljubazni. Ugovor sam sklopio za sat i po i otisao u shopping. Nista bitno nisam kupio, samo komplet od 8 casa za whisky, male i cetvrtaste i od veoma debelog zuckastozelenog stakla. Sad razmisljam kome da ih poklonim. Dobio sam pismo od keve sa mnogo upitnika i jos jednu dilemu da preturam po glavi. Zasto svi moraju da te vide pre nego se ozenis? Da li je moguce da se posle svadbe covek nepovratno izoblici?

Nema veze, ionako je jos samo pet-sest godina do smaka sveta. Uvek zaboravim kad. Dal' u decembru 2011 ili 2012? Ti Hopi indijanci, pametan svet.

Kazu da kraj sveta treba docekati bez mrznje. To nije problem, samo nista ne kazu za gadjenje ili da li je preporucljivo da se smejes.

Dodatak:
O uzasa! 21 Decembar 2012.
Dal' ce ove godine da budu sedam debelih ili sedam mrsavih krava.

Tumacenje snova

2005-12-10T22:04:00.000+03:00

Pre pola sata mi se objavilo pravo znacenje ovog sna. Dobio sam e-mail i kopije dokumenata od Angusa, mog advokata iz St Andrewsa. Babetina je ER, kraljica Elizabeta, a starci njen odvratni Inland Revenue (taxisti, da ne kazem poreznici). Duzili su me, ko zna zasto, za £6,345.20 i Angus je to sredio, a ja vec mislio da kupim kakvu knjigu o tumacenju snova. Smislio sam prigodnu kletvu za njega: Dabogda ti Inland Revenue 'cestitao' bozic, ali se ispostavilo da je bio bolestan i zato kasnio sa zalbom.

Prijatno je sedeti u kuci samo u gacama dok je vani -6 Celzijusa. U ponedeljak letim za Wichitu. To je u komsiluku, u Kansasu. Opet neki customer koji pravi letece objekte, ovaj put avione. Nabacio mi ga Ned, onaj iz Amarilla. Ono valjanje u blatu se isplatilo. Praseca posla...

Kad smo vec kod prasica, za Bozic i Novu godinu Crysta i ja idemo u Mexico. Neko mesto Huatulco, negde skroz na jugu. Kaze da sve placa njen cale. Prilicno neamericki potez, ali postujem. Zavrsila je posao u LA, pa je ocekujem ovde u sredu. Kupila mi je neki poklon, ali nece da kaze sta. Citiram: Something from your country. Nadam se da nije kaca kiselog kupusa. Doduse u ovoj sezoni to dobro dodje. Jos da je suvih rebara. Mmm...

Zbilja, jel' iko zna sta mi izvozimo u Californiju?

Ne valja!

2005-12-08T23:29:00.000+03:00

Ubi me samoca. Zabranio sam Crysti da mi tekstira jer jos vise pizdim, a onda ja ne izdrzim pa je zovem. Spopala me nostalgija, kad pomislim na Rusiju sve me boli. Na workshopu me nerviraju. TV generaciju treba iseliti u posebnu drzavu, a ove koji citaju ostaviti. Jos nedelju dana ovde u St Louisu. Holger i ja se ubijamo od stonog tenisa. Sve sam izbacio iz sobe, pa sibamo svako vece. Mrzi me da izlazim. Odustao sam od Londona za Bozic. Crysta hoce da idemo u Mexico. I ovo sam napisao kao od bede.

БЕСЫ

2005-12-06T20:32:00.000+03:00

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Еду, еду в чистом поле;
Колокольчик дин-дин-дин...
Страшно, страшно поневоле
Средь неведомых равнин!

«Эй, пошел, ямщик!..» — «Нет мочи:
Коням, барин, тяжело;
Вьюга мне слипает очи;
Все дороги занесло;
Хоть убей, следа не видно;
Сбились мы. Что делать нам!
В поле бес нас водит, видно,
Да кружит по сторонам.

Посмотри: вон, вон играет,
Дует, плюет на меня;
Вон — теперь в овраг толкает
Одичалого коня;
Там верстою небывалой
Он торчал передо мной;
Там сверкнул он искрой малой
И пропал во тьме пустой».

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Сил нам нет кружиться доле;
Колокольчик вдруг умолк;
Кони стали... «Что там в поле?» —
«Кто их знает? пень иль волк?»

Вьюга злится, вьюга плачет;
Кони чуткие храпят;
Вот уж он далече скачет;
Лишь глаза во мгле горят;
Кони снова понеслися;
Колокольчик дин-дин-дин...
Вижу: духи собралися
Средь белеющих равнин.

Бесконечны, безобразны,
В мутной месяца игре
Закружились бесы разны,
Будто листья в ноябре...
Сколько их! куда их гонят?
Что так жалобно поют?
Домового ли хоронят,
Ведьму ль замуж выдают?

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Мчатся бесы рой за роем
В беспредельной вышине,
Визгом жалобным и воем
Надрывая сердце мне...

--------------------------------------------------
Sneg. Pomalo.

Is this the way to Amarillo...

2005-12-05T22:37:00.000+03:00

Ako nekad pogledate kartu Texasa primeticete jedan kvadrat na vrhu. E negde bas u sredini tog kvadrata je Amarillo. Odleteo sam tamo u cetvrtak uvece. To i nije bas neki velik grad. Ima neki kao poslovni centar, a ostalo su niske gradjevine. Ulice, tipicno Americki sistem resetki. I oni glupi nazivi 15-ta severoistocna avenija, pa 16-ta itd. Ovo je nekad bio iskljucivo naftaski grad, a sad je gas i razne industrije, helikopteri izmedju ostalog. Lik s kojim sam se sreo je Ned. Ned je top executive u jednoj velikoj kompaniji. Zavrsio je Stanford Business School i verovatno odmah posle primanja diplome poceo da jede. I nije prestajao. Ned izgleda kao donji deo kuglaske kegle. Sake su mu potpuno okrugle i prilagodjene samo za drzanje noza i viljuske. Nisam ga pitao koliko je tezak, ali nema ispod 130. Iako takav grmalj odeven je veoma elegantno, bar u kancelariji. Kad ide vani oblaci ogromnu jaknu od jagnjece koze i izgleda kao pravi dziber. Da ne gresim dusu, covek je pametan. Postavlja prava pitanja i zna da sracuna i u glavi. Radili smo nesto malo vise oko dva sata kod njega u firmi i ugajgulili jedan lep ugovor. Ima interesantan sistem rada. Kako se opcije pojavljuju on vadi otstampane i posabno oznacene listove paira iz jedne aktovke i slaze ih po ogromnom stolu. Na kraju je napravio od toga neku apstraktnu figuru. Onda dodju njegova sekretarica, accountant i pravnik i popisu sifre na listovima odozgo na dole i posle 15 minuta donesu ugovor. Hteo mi je nesto podvaliti, ali se nisam prenemagao. Vesto je to uradio, a kad sam mu skrenuo paznju samo se nasmejao i ispravio. You are good, kaze mi dok izlazimo na rucak.

Van kancelarije ima samo tri teme. Zderanje, automobili i njegova kcer koja ima 16 godina i hoce da se uda za nekog muzicara, a on pizdi. Kaze da ju je majka razmazila. Zena mu je bila miss Texas pre dvadesetak godina. Misli da mu ne verujem pa vadi fotokopiju starog clanka iz novcanika da mi pokaze. Stvarno je bila dobra riba. Vozi neki sportski Dodge iz kasnih sezdesetih. To je auto koji je 'glumio' u nekom popularnom filmu iz tih godina, zapravo bas taj isti auto vozio je glavni junak. Potrosio je $50.000 da ga modernizuje. To radi samo jedna firma u svetu i to u Holandiji. Verujem mu na rec. Garaza mu je veca od kuce i u njoj ima 14 automobila. Najveci mu je ponos jedna Shelby Cobra. Vadi sliku iz novcanika. Pazi stvarno Cobra. S automobila prelazi na potencijalnog zeta. Up to no good son of the bitch. To je rezime. Odemo u neku japansku steak house. To mi zvuci malo suludo. Kao na primer Saudijska ascinica sa cvarcima i belim lukom. Unutra stvarno sve japansko. Sluze povelik steak s nudlama od krompira. I to je budalestina, ali priznajem da su ukusni. Najbolja je bila salata. Posle rucka ocekujem da se razilazimo, ali Ned ni da cuje. Ja sam domacin, moja se slusa. Dobro kad ti kazes. Sad idemo u salon za masazu. Napravio sam neki kiseo izraz, ali me on smiruje pokretom one loptaste ruke iz koje jedva izviruju debeli prstici. Ruka jednog dzinovskog odojceta. Mozda je kao beba licio na odraslog coveka, sad dolazi do neke bizarne reverzije telesne forme. Salon izgleda cisto i uredno, sto se ubrzo pokazuje kao krajnje sumnjivo. Skinemo se u jednoj besprekornoj svlacionici gde je sve od nerdjajuceg celika, cak i pod. Zamotani u peskire idemo u jednu veliku prostoriju punu ogromnih kada. A tamo uzas. Svaka je puna nekog odvratnog zutog blata koje se uz to i pusi. Par glava viri iz tog blata. Objasnjava da Amarillo znaci zuto na Spanskom. Grad je dobio ime po tom zutom blatu, jer su prve kuce bile time premazane. Neki rosav Spanac nas uputi do tuseva. Gadno, iz tuseva rominja neka masna izmaglica. To je navodno lekovito ulje od nekog kaktusa. Potpuno sam zgrozen. Osecam se kao sveze podmazan kurac kog ce neki peder da gurne u neciju guzicu. Ned prosto skoci u ono blato, koje se preliva iz kade. Cak je i zaronio a onda skide blato oko ociju. Ne znam dal' da placem ili da se smejem. Setih se kad sam se kao dete na selu prezderao nekih tresanja. Bio sam alav i gutao kostice, a onda me uhvatila uzasna sracka. Veoma zivo i neprijatno secanje, Nedova glava lici na jednu takvu kosticu. Polako se spustam u ono blato. Nekoliko govnjavih glava smeje se ohrabrujucim osmesima. Sreca nije u dubini tako vruce. Nastojim da jaja drzim na Sibirskim temperaturama, koliko je to uopste moguce. Ohrabruje cinjenica da blato uopste ne smrdi. Ima miris svezeg gipsa. Rosavi nam donosi dve ogromne case od polistirenske pene. Slamke su ubodene kroz plasticni poklopac. Sta je ovo? E to je dobro, pomaze znojenje. Gucnem malo, gorko i odvratno. Ima ukus Aloe Vere. Time me je Jasmina mucila jednog leta u Italiji. Pa ovo je Aloa Vera protestujem. Nije, kaze rosavi. To je napitak od repe i sljiva. Kakvih sljiva, mislim se, od onih ispod oka koje zaradis u tuci. Valjamo se u blatu i pijemo svinjski koktel. Izem ti Teksasko gostoprimstvo. Ovo blato cirkulise tek sada primetim debela creva (sic) sa strane kada. Setim se knjige Vladimira Vojnovica "Ziznj i neobicajnie prikljucenija soldata Ivana Conkina", epizoda s domacim samagonom i teorija kruzenje govana u prirodi. BTW, moj cale tvrdi da smo mi neki rodjaci tog pisca. Uobicajena crnogorska pseudogenealogija. Ono, Adam i Eva su iz Vasojevica iz bratstva Bogovica.

Pocinjemo da se manijacki znojimo. Ispio sam onu ogavnu tecnost. Rosavi donosi jos. Neobjasnjivo, ali osecam se neverovatno svez. Posle jos petnaestak minuta izlazimo i onako obuceni samo u blato odlazimo u drugu prostoriju za tusiranje. Ovo nije tus. Vodeni mitraljez. U kabini siba voda iz svih pravaca. Na kraju i normalno tusiranje, cak i sampon po izboru. Uzeo sam Head & Shoulders. Zamotani u sveze zagrejane peskire idemo na masazu. Dve korejske ribe. Jedna koja ima male zlobne oci docekuje Neda, a mene jedna minijaturna devojka. Lezemo na stolove za masazu, a ona Nedova se odjednom pope na sto uhvati za neke rucke gore pa poce da krvnicki gazi Neda nogama streljajuci okolo onim zmijskim ocicama. On uzdise, ponekad vrisne i jednako prica. Sad opet ogovara zenu i potencijalnog zeta. Ova mala mene masira klasicno. Ipak se osecam glupo, uzasno je malena, nekako mi je sve pedofilski. Nije lose, ali sam najvise voleo kako to Akiko radi. Ona je znala da me samo laktovima masira oko kicme. Na kraju se i ovo zavrsi. Potrosili smo sat i po. Tek vani, na ledenom vetru dok idemo do kola pocinjem da osecam benefit ovog tretmana. Bistra glava, ni traga stresa, kao da mogu da poletim. A sad idemo na posebno mesto. Jel opet neko blato pitam bojazljivo. Ne, najbolji steak u Texasu. Jebote, pa vec sam ogladnio. Sta se desilo s onim prethodnim steakom. Verovatno ga je kroz kozu apsorbovalo ono blato.

Ovaj put je meksicko mesto. Steak je skoro dvaput veci, a sluze ga s pomfritom, rezancima u belom sosu ili sa nekim sirom. Narucim taj sir. To je mladi, onako sav 'dronjav' sir pomesan sa jako zakiseljenim zeljem i ljutim papricicama. Sir je toliko mlad da iz njega curi mleko ako ga pritisnes viljuskom. Zovemo curu koja sluzi pice. Ned kaze da imaju odlican Californijski sauvignon, organic iz Napa Valley. To me ubedilo, prave ga tradicionalnim metodama bez ikakvih aditiva. Pa dobro daj. Vino je zapravo super. Ukus ide malo na visnju, a uz klopu seda odlicno. Slistimo tri flase ubijajuci se od zderanja i dobri kao novi.Sledeci put kad dodjes odsedas kod mene kuci, ok? Vazi Ned, obecavam. Da te povezem do motela? Ne hvala prosetacu. Pozdravimo se.

Prodjem par ulica. Pa nije ni tako bezvezan grad, cak je i simpatican, verovatno je lepsi leti. Popijem caj u jednom baru i malo pivo. Jos sat vremena. Muvam se jos malo i uhvatim taksi do aerodroma. Jedva sam docekao njen avion. Stojim na arrivals. Crysta ide. U dugom, raskopcanom kaputu od zuckaste jelenje koze, i ispranim farmericama. Svaki put mi je sve lepsa. Uhvatim je za dupe dok se ljubimo, ili je to stegno? Zderanje utice na kvalitet pozude. Za dva dana izlazili smo iz sobe samo da jedemo. Nisam mogao da je se nagledam. A u nedelju popodne smo skoro podetinjili, mazimo se i gugucemo na aerodromu kao klinci u prvom zaru, a onda u zadnji cas trkom, svako u svoj avion.

Sales leads

2005-11-30T23:35:00.000+03:00

Kompanija gde radim koristi nesto sto se zove data warehousing. Prakticno svi moguci istorijski ili legacy podaci u razlicitim elektronskim formatima su povezani u jedan sistem. Znaci svi bitni poslovni podaci svih kompanija koje smo mi kupili u zadnjih recimo deset godina, i nasi podaci, naravno, su tu. Nedavno su IT likovi uveli nesto sto zovu Data Intersectioning System (DIS). E sad taj DIS kao koristi vestacku inteligenciju (AI). Nema veze sto je koncept vestacke inteligencije ne samo teoretski dubiozan nego ni u svojoj najrazvijenijoj formi nije sposoban da dostigne inteligenciju jednog najprimitivnijeg virusa, kao buzzword je jos uvek operativan. Podsistem ovog DIS-a navodno opremljen mogucnoscu da otkriva potencijalne musterije i isporuci odgovarajuce sales leads. Kopao sam jutros po tom sistemu, zapravo sam se igrao, jer support team, od koga sam trazio uputstva nije sposoban da isporuci ni jednu korisnu informaciju. Ipak bar na prvi pogled ima nekih korisnih caka. Na primer lik koji je bio musterija kompanije koju smo mi kupili, imao je business u Montani, a skoro je preselio firmu u St Louis. Sistem to pametno otkrije pa cak mozes da vidis odredjene globalne trendove u relokaciji odredjenih poslovnih grana u USA. Ta firma pravi neke hitech delove za helikoptere, a ja se spremam na jedan teren u drugu drzavu bas po slicnim poslu, pa skupljam podatke, zapravo hocu da ocrtam neku kao instant big picture tog marketa. Posto sistem ima mogucnost da izbaci neki sales lead, makar u skici, ja pritisnem dugmic i printer mi izbaci list papira. Najkonzervativnija procena naseg profita, ako dobijemo ugovor je $1.750.000. Dohvatim onaj papir s nadom da ce mi reci nesto korisno, a ono za Chief Executive Officer pise: He is a keen golf player and pipe smoker.

Dole u dnu strane pise: Profile updated: Dec 16th 1969.

Znaci lik je pre 36 godina igrao golf i pusio lulu. Skeniram ovo i posaljem u e-mailu regionalnom sales support manageru sa zahtevom da mi posalje torbu s golf stapovima, lulu i kesu duvana, jer danas u 3 PM imam rucak s tim dedicom sto pravi delove za helikoptere. A on mi vrati e-mail pun smajlija.

Business je ponekad kao jazz, nista bez improvizacije.

U devojackoj sobi moje buduce zene

2005-11-30T00:19:00.000+03:00

Samo sto smo sleteli u subotu u San Diegu i meni i Crysti zvrce telefoni, nju zove otac, a mene Zoran. Zoka je zaglavio negde bogu iza nogu, bar po njegovoj prici. Dajem Crysti telefon da mu objasni kako da nas nadje. Kupimo stvari na kolica i izlazimo. Oldrich, Crystin cale, ili kako ga ovde zovu, Richie, je neobican Ceh. Priznajem da nisam video puno Ceha. Svi koje sam video imali su nesto zecije u sebi. Nekako oprezni, neprimetni. Richie lici na nase ljude. Tamno smedj, krupan, tip sofera, nikad ne bih rekao da je lekar. Crysta mu prosto skoci u zagrljaj. Iskreno se obradovala caletu, dugo ga grli. Drago mi je, u zivotu nisam sreo normalnu zensku koja ima lose odnose s ocem. Sa mnom se rukuje ljudski, izljubismo se u obraze ko svoji. Richie je pricljiv cova. Cavrljamo o svemu i svacemu dok vozi. Oblacno je ali je osetno toplije nego u St Louisu. Gledam okean na levoj strani, prvi put vidim Pacifik. Silazi s highwaya i posle par cik cak skretanja vozi jednom dugackom ulicom. Odjednom skrenu desno i zakoci. Stigli smo. Kuca je boli glava. Ocekivao sam nesto vise manje 'normalno'. Ovo je ogromna kuca na dva sprata u nekom valjda lokalnom stilu, pokrivena onim polucilindricnim crepom s lukovima iznad prozora. Alana, moja buduca tasta je pred kucom. Od prvog dana kad sam je sreo, ta zena me nekako ohrabruje. Valjda potvrdjuje moj izbor onim Crnogorskim u meni: Gledaj majku pa biraj devojku. Izljubimo se i udjemo. A tamo citava familija, Zdenek 16, visok decko, kopija Cryste u muskom izdanju, Nela 12, okata kao Crysta, ali svetlije kose i Lenka 9, jedina rodjena u Americi, isti osmeh kao Crysta, ali je malo bucmasta. Svi odmah navalise na Crystu. Priznajem bio sam nekako ophrvan cudnim emocijama. Vadimo poklone i dajemo im. Prilicno su bucni pa sam se opustio. Zdenek i Crysta pricaju na ceskom, a Nela i Lenka samo na engleskom. Lenka gleda u mene, pa kad uzvratim pogled ona se pravi da gleda negde iz mene. Sednemo u bastensku sobu, ima ogromne prozore do poda, a u basti je bazen, poplocan deo i povelika bastenska kuca s trpezarijom, kuhinjom i dve sobe. Na zidu je pricvrscena kosarkaska tabla, a svuda su razbacani skateborad-i, neka skalamerija i alat. Sama basta je prosto trava sa zbunjem po rubovima i par velikih stabala nekog drveca. Sedimo i pijemo caj, Nela sedi s nama i prati sta pricamo, Lenka se muva od sobe do kuhinje, a Zdenek nesto majstorise vani. I Richie i Alena su veoma opusteni i neformalni. Alena je tek napunila 40, a Richie ima 52. Ne zapitkuju o onome sto bi nas unezgodilo. Nista od onih patronizirajucih gluposti tipa: Kakvi su vam planovi? Prosto cavrljamo o poslu, kako mi se svidja Amerika i slicno. Richie se bavi plasticnom hirurgijom, i radi u partnerstvu s jos jednim Cehom, prijateljem iz mladosti, a Alena je nekad radila u banci, ali vise nema potrebe. Negde oko jedan zvono na vratima, Richie ode da otvori i vraca se kaze, ovo je za tebe. Pomislim da je Zoran, a ono Fedex. Posiljka za mene. Prsten, isporuka tacno kako su i obecali. Dvojica povelikih tipova, posebna osigurana posiljka. Zagledaju moj pasos i potvrdu, potpisujem. Srecom Crysta je na spratu s kevom pa ne izazivamo radoznalost. Otpakujem posiljku i stavljam kutijicu s prstenom u dzep, Richie kaze, daj tu ambalazu da bacim. Razume covek kakve su zene cavke kad se radi o nekim stvarima.

Prosetamo do baste. Zdenek prakticno zivi u bastenskoj kucici. To je njegovo carstvo. Richie mi objasnjava sve njegove pasije. Poceo je s maketama jedrilica, pa aviona, sad se zapalio za ultralights. Sad montira svoj prvi ultralaki avion. Klinac je ocito veoma pametan, a skalamerija koju je navukao u bastensku kucicu ukazuje da je i ozbiljan. Zdenek upada cim smo usli unutra. Pokazuje mi nacrt svog aviona. Ne razumemem se ali avion, bar na papiru izgleda lepo. Negde sam cuo da lepi avioni dobro lete. Uza zid su prislonjene neke acetilenske boce, nekoliko kompjutera na stolu, masa nacrta. Na podu nesto kao smotan nakatranisan papir. To su kevlarski listovi, Zdenek objasnjava. Richie napravi neku zbunjenu facu. Izgleda da je pomalo zastrasujuce kad ti je dete genijalac.

Crysta nas doziva. Vracamo se i jedemo sladoled, a ubrzo se pojavljuje i Zoran. Nabacio je svoj najbolji kez. Nadam se da nece poceti da me provaljuje, sto inace ima obicaj, ali se ponasa pristojno. Ubrzo dolaze Gaby i Pat, Crystine drugarice. Zoran se ukeketio, tako da ne ocekujem neke probleme. Vidljivo sam nervozan, pa Richie odvodi mene i Zorana u svoj kabinet dok zene nameste trpezariju. Richie nam sipa whiskey. Zoran primeti njegov kompjuter pa pocne pricu o medicinskom softwareu cime se i inace bavi. Stize i Richiev ortak sa zenom. Ubrzo ulazi Lenka i zove nas na rucak. Imam uzasnu tremu. Drago mi je da nije doslo vise ljudi. Richie mi sapce na uvo: Prsten kad iznesu kolace. Sedamo. Kuvarica nam sipa supu. Nisam se savladao i glasno sam se nasmejao kad sam video knedle u supi. Crysta je valjda ispricala Aleni da je zovem moja knedlicka, pa se i ona smeje. Jedemo i pomalo se opustam. Gosti su bucni, a Richie im stalno dosipa vino, polako prevladavam svoju nelagodu. Zoran je seo izmedju Gaby i Pat pa ih zasmejava, a Alena zabavlja ostatak gostiju. Zavrsavamo s glavnim jelom, fenomenalnim sniclama u kiselom sosu, kuvarica sklanja tanjire, a malo posle toga donosi i kolace. Richie mi klimne glavom i udari kasicicom casu. Svi ustaju, a ja jedva isprtljam onu kutijicu iz dzepa. Vadim prsten i okrenem se Crysti. Ona mi pruza ruku, stavljam joj prsten. Ona ne zna da li da gleda dole ili u mene. Svi vicu Kiss, kiss, kiss! Poljubim je, a ona me zgrabi s obe ruke cvrsto oko vrata. Zaklonjeni njenim rukama ljubimo se zmureci. Ne pusta me, a ni ja nju. Najzad se razdvojimo. Svi pljescu. Alena nam prva prilazi i ljubi Crystu pa mene. Richie ima suze u ocima. Zoran je iskoristio guzvu pa izvalavio obe Crystine drugarice. Svi nam cestitaju u krug. Zdenek pusta muziku. Plesemo prvo Crysta i ja, a posle i ostali. Nela plese sa Zdenekom i uhvatimo pogled njenih ogromnih ociju. Kuvarica brise suze na vratima.

Vracamo se za sto. Ko ne veruje u rituale nek si jebe mater! Nesto se stvarno desilo! Podelio sam se na dvoje, pola mene je otislu u Crystu. I ta druga polovina sad oseca i nju iznutra. Ta apsolutna svesnost drugog migolji se u njoj, proteze. Tim mojim delom duse stolujem u njenoj unutrasnjosti, gotovo da iznutra obgrlim njeno srce, oblizem njene usne, opipam je, osetim, pomazim jajnike, taj topli izvor zivota. I to ce da je cuva, da je greje i tesi.

I da preskocim sve posle, ali kolace ne, prava domaca makovnjaca, posle restoran s pogledom na more, Zoranove egzibicije i kako su se Richie i Alena poljubili i kako se Crysti pojavila suza kad je to videla. Zoranov poklon za Crystu, lancic od belog zlata s priveskom, dva stopljena slova C i G.

Obozavam moju buduci tastu. Dok izlazimo na sprat njihove kuce, ona mi pokazuje, ovo je tvoja soba, tamo je toalet, ovde se izlazi na terasu, a ovo su vrata Crystine sobe. Umalo joj ne rekoh, nema problema imam ugradjen kompas, nacu ja Crystu i u mraku.

Vracamo se iz restorana, kasno je deca vec spavaju. Richie i Alena su na drugom spratu, Zoran ostao s Pat u gradu. U Crystinoj sobi namestenoj i nepromenjenoj jos od kad je bila devojcurak, slika na zidu, njeni roditelji i dole njenim decijim rukopisom pise: mamka i tatka, pokazuje mi svoju odecu kad je bila dete u Ceskoj. Mali dzempercic, pleten u dve boje, beloj i crvenoj i njena zvecka kad je bila beba, njene crno bele fotografije i oboje znamo da cemo imati bar jednu okatu devojcicu, bar jednu malu Crystu. I masu sinova, naravno.

Kasno smo ustali u nedelju. Ne dam joj da me prati na aerodrom. Gledamo se dok pijemo vrucu cokoladu u kuhinji i znamo kako su se delovi duse razmenili. Zivimo jedno u drugom i njen pogled je sad pogled pripadanja. Sve je tako sigurno, tako izvesno, pouzdano i jako.

Navodim taksistu do hotela u San Markosu, pokupim Zorana i idemo na aerodrom. Cutimo u holu. Prvo njegov avion za New York, pa moj za St Louis.

Necu je videti citavu nedelju...

Najduzi dan - Part 2

2005-11-24T23:49:00.000+03:00

Opremljen sam neophodnim informacijama pa se vozimo par ulica dalje. H-ov prijatelj je vec telefonom ugovorio dva appointmenta. Verovali ili ne ali obe ove kuce koje posecujemo imaju 'modele'. U jednoj je to sekretarica na cijoj ruci razgledamo primerke. Za svaki oblik kamena postoje razliciti prstenovi, neki pogodni za manji ili veci kamen, a neki narocito oblikovani da omoguce najbolji sjaj. Cena je veoma rastegljiva i zavisi ne samo od velicine i oblika, vec i od boje, cistoce i reza koji obezbedjuje najoptimalniji prelom svetla. Residual value je naravno stabilna, ali u ovom slucaju prodavci operisu i izrazom emergency value, cena koja se moze postici ako hitno treba da prodas prsten. Nakon posete drugoj radnji vratili smo se u prvu gde sam zakljucio pazar. Svaki kamen ima svoj serifikat za koji se posebno placa i nosi jedinstven elektronski otisak koji se moze proveriti kod ovlastenog draguljara. Kupio sam i odgovarajuci 'bracni' prsten, veru ili burmu. Neuporedivo je jeftinija. Devojke, izvucite pouku, udaja na brzini se ne isplati. Let the fucker pay the full price and fry for another six months! Parola je naravno simbolicna, device vise ne stanuju ovde. Interesantno je da cak postoji i klauzula u insurance policy u slucaju ako se mlada udeblja od veridbe do svadbe.

Pozivam H. na rucak, ali ga pitam za dobro mesto, njegov vozac nas odveze u jedan miran restoran s Evropskom kuhinjom. Pokusavam da nazoven Crystu par puta. Bezuspesno. Na kraju mi pridje konobar i objasni da je mesto cellphone blind spot. Izlazim na ulicu i dok joj govorim gde da nas nadje H. izadje za mnom. Trazi da on razgovara s Crystom. Dajem mu telefon ali on mi kaze da se vratim i trazi malo privatnosti. Vratim se za sto prilicno zacudjen. H. se vraca i ne objasnjava mi o cemu se radi. Pricamo o kupovini prstena i on se interesuje kako da nisam vidno reagovao ni na jedan sales pitch. Objasnjavam mu da je to nesto nasledjeno, a onda se malo zapetljam. Tesko je objasniti ono sto sam jos kao dete pokupio od mog dede kad smo zajedno posecivali pijace. Deda je mrzio navalentne prodavace i uvek kupovao od onih koji ne vuku za rukav. Sta ima da hvale robu, ako valja prodace se, bila je dedina potrosacka filozofija. Pa dobro George kako onda ti radis, kako ti isporucis svoj sales pitch? Pa ja ga i ne koristim, kazem mu iskreno. Koristim metod koji sam naucio u Engleskoj. Moras navesti musteriju da ga sam kaze, da ga postane svestan. Ubrzo dodje i Crysta i pridruzi nam se. Nece belo vino. Sta je to? Pa necu, vozim. H. objasni zasto. Pozvala vas je moja kcer u posetu, jutros sam pomenuo da ste u New Yorku. Melanie, njegovu kcer i zeta Johna upoznao sam u Skotskoj. Izuzetno pristojan svet i nekako tihi i pazljivi. Netipican Americki par. Zavrsavamo rucak i oprastamo se. Zahvaljujem mu se. Malo mi je nelagodno, ali opet sam zadovoljan jer mi je omogucio da sve zavrsim za par sati. My pleasure George, have a nice weekend you two. Na parkingu me Crysta pita: Je li lep? Pa naravno da je lep videla si ga vec toliko puta. Smeje se. Don't get dirty on me now.

Smenjujemo se za volanom. Ona prvo, pa ja celim highwayom 87, pa opet ona. Cetiri sata voznje gore na sever prema Kanadi. Stizemo u Veronu, koja je u stvari vece selo i jedva pronadjemo njihovu kucu. Oni rade u Syracusi, mestu pola sata na zapad, a ovde imaju zive vec dvadeset godina. Melanie i John su nas jako srdacno docekali. John se cudi kako to da se nisam udebljao u Americi. Melanie je odusevljena Crystom, pa mi namiguje dobronamerno. Raskomotimo se u salonu. To je ogroman prostor s pravom vatrom u kaminu, kombinacija kamena i drveta a na zidovima slike trkacih konja i nekoliko Johnovih lovackih trofeja. Cela kuca je Johnovih ruku delo, oboje su arhitekti, ali Melanie se bavi niskogradnjom. Buduci da sam od skora posednik lepog komada zemlje zanimaju me Johnove ideje kako treba da izgleda dobra porodicna kuca. Rusija je hladna, ali i ovo mesto ne moze se pohvaliti bas blagom klimom. Pokazuje mi neke svoje radove. Najvise mi se svidela kuca koju je radio u Austriji. Interesantan metod podnog grejanja uz pomoc solarnih panela na krovu. Popijemo par pica, a onda podjemo s njima do Turning Stone. To je nesto kao odmaraliste s banjom, par hotela, kockarnicom i jos kojekakvim atrakcijama. Odemo do kasina. Prilicno neformalno mesto, kocka je za Amerikance sasvim prihvatljiva zabava. Citavo ovo mesto je vlasnistvo indijanskog plemena Oneida. Nikad nisam cuo za njih. Ocito neko preduzetno pleme. Mora da nikad nisu ratovali. Taman sednemo u neki bar a Crysta skoro zavristi. Sta je sad? Pa tu je veceras koncert Gretchen Wilson. Gretchen who? To je sada velika zvezda country and western muzike. Redneck woman! Zao mi je nikad nisam cuo za nju, a sumnjam da ima karata. Crysta je razocarana, ali John uskace, to nije problem. Odlazi negde. Melanie objasnjava da je John projektovao kucu jednog od top brass likova iz kasina. John se vraca s tipom u kaubojskom sesiru. Upoznajemo se kratko i on nam ostavlja karte. Cudno se osecam, prvi put na koncertu narodnjaka. Sve treba probati. Sala je puna sveta. Daleko vise je zenske publike. Vecina u kaubojskoj odeci. Kupujem Crysti baseball kapu s GW na celu. Imamo ekskluzivna mesta u trecem redu. Ne znam sta da ocekujem, a kad se grupa pojavila na sceni nastade uzasno vristanje. Gretchen je mala zena tridesetih godina. Ima prilicno uske kukove, ali hoda veoma seksi.

Kad se obratila publici tek onda nastade histerija. Ona ima prijatan glas i peva razumljivo, ali je kontakt koji ima s publikom nesto sto nikad nisam video. Jednostavno obucena u jeans, cizme i top, svira gitaru i peva nekako iskreno i od srca, kao da peva na kucnoj zabavi. Sve, apsolutno sve zene u publici, pa i Crysta i Melanie pevaju sa njom. Kad je pocela 'Redneck woman' osetio sam kako me zvuk hiljadu zenskih glasova prosto probio. Do kraja koncerta prestajali smo cupkajuci i urlajuci. Kakva katarza zenske publike. Ona je cak rodjena blizu St Louisa u mestu Pocahontas i verovatno je jedina country pevaljka koju obozavaju zene iz svih klasa. Posle koncerta nastupali su isto neki country likovi, ali nam se nije ostajalo. Odmah sam kupio njene CD-ijeve, neke t-shirts za Crystu i mene. Odemo s koncerta dobro raspolozeni i zagrejani u jedan restoran na drugom kraju Verone. Otvoren kamin i fenomenalna klopa. Navalimo na klopu i pivo i provedemo super vece. Kao da smo bili s vrsnjacima. Divno je videti jedan par koji je tako lepo proveo vise od dvadeset godina u braku. Jos uvek sposobni da se smeju jedno drugom i uzivaju u drustvu. Verujem da cemo Crysta i ja biti takvi. Verona ima predivan vazduh. Prvi put sam u Americi uzivao u mirisu prirode tako slasno. Mirise nekako kao Kopaonik. Legli smo kasno iza ponoci, u sobi na spratu. Dve case i flasa porta na stolicu i kamin s otvorenom vatrom. A kad pod svetlom vatre pogledas igre senki na kozi svoje devojke, neka magija ljubavi koju delimo s neandertalcima probudi sve ono zbog cega se vredilo roditi.

Najduzi dan - Part 1

2005-11-24T00:59:00.000+03:00

Volim ratne filmove. Imaju neku svrhu. Bave se konkretnim situacijama zivota i smrti i tako zahvataju sustinu egzistencije. Naravno ima potpuno glupavih primera, a i tu vodi nase gore list, Veljko Bulajic. Da su ratni filmovi najbolji, dokazuje i to da imaju svoju etabliranu opoziciju, antiratne filmove. Legitiman zanr. Jebes ista bez opozicije. Ne vredi pomena. Zamislite antiljubavni film!?! You know what I mean!

Elem i ja sam imao svoj najduzi dan. Subota. Doduse bio je i najskuplji dan, ali to je vec sitnicarenje. Moja subota pocela je u petak. Nazvao sam Millicent kuci i rekao joj da dolazim u New York. Razlog nisam precutao. Lepo je prepoznati da si vredan traca. Daje ti osecaj pripadanja. Na sta mislim? Pa na fakt da je Millicent odmah nazvala H. i ispricala mu sve. Zato nas je docekao na aerodromu. Prvi put u zivotu desilo mi se da me ceka uniformisan vozac na izlazu s tablom na kojoj pise Mr Rackovic. Instinkt kaze da se osecas polaskan, zapravo ne instinkt, nego sav onaj zivotni bullshit koji si ocekivao ili ne, ali te jednom ili vise puta zadesio. A na kraju nadvlada iskustvo, izgledaj i ponasaj se kao da si dio svega toga. Crysta nema tih arheokomunistickih dilema. Ona uvek ocekuje najbolje. Ja se jos uvek navikavam. Jos sam uvek sumnjicav u pogledu uspeha. Sta se krije iza toga? Sta je sledeci potez? Sta ovaj na suprotnoj strani misli? Ja jos uvek zivot posmatram kao sahovsku partiju. Tesko se covek otrese iskustva stecenog u la-la lands, Srbiji i Rusiji. Rusi zive s tim duze od nas, uvek ocekujuci najgore, ali spremno grabeci sve svoje sanse. Nije ni cudo da su najbolji sahisti sveta ponikli u bivsem SSSR. Mi smo drugaciji, nedostatak istorijskog pamcenja, cak i u mikro iskustvu sopstvenih zivota. Prijatelj nas izda, zajebe i nasamari, a mi brzo zaboravimo. Kod nas je zlopamtilo negativac, u Rusiji je to mudar covek. I obe kategorije su filtrirane kroz srce, slovenske duse zive iznutra. Mi cenimo svet po tome sta nam znaci emocionalno, racionalnost, zadnja rupa na svirali. Zapad se izvanjstio, privatne dileme se filtriraju kroz vanjsko, kroz korist, sta ja gubim, sta ja dobijam. A sve se na zalost svodi na to da mi uvek ostajemo emocionalno infantilni. Zaboravna deca ututkana u svetu bajki. Ja sam se otreznio u Rusiji. Naucio sam da volim, ali i da ne zaboravljam izdaju. Jednom je dovoljno za zlo, dobru moras pruziti vise sansi. A to stvara odlucnost, odluka je ono u cemu muskarac cveta, odluka je uvek delo. Dobro ili zlo, nema veze, moja odluka me cini odgovornim za vlastiti zivot. Tako srecemo sudbinu, ne vise kao slepu presudu, vec kao hirovitu ljubavnicu, koju ipak obozavamo.

U voznji od LaGuardije do grada, moja negovana manipulativnost, kroz neobavezno cavrljanje, otkriva H-ov menadzerski kredo. Ne micro management, vec emotional management. Onaj momenat kad sam to naslutio, presao sam na prakticne teme. A kupovanje verenickog prstena, to je ustanovljeni ritual. Buduca mlada ide samo na probu, koja se moze obaviti u bilo kojoj juvelirskoj radnji. Crysta izlazi, uzima taksi sa zadatkom da pokupi moje stvari sa Manhatan Avenue i prebaci kod sebe u Queens. Posle toga odlazim s H. kod njegovog prijatelja na 47-mu ulicu. Tu sledi prvo blic edukacija o robi koja me zanima, u mom slucaju o prstenu, a posle posten, besplatan savet, gde da nadjem ono sta trazim i kako da se ponasam dok kupujem.

(nazalost moram da idem, posao zove, nastavicu sutra)

Samo telegrafski

2005-11-21T21:44:00.000+03:00

Kupio sam prsten. To je veoma komplikovan proces, ali sam imao odlicnog savetnika. Mog bossa H. glavom. U svakom slucaju iskustvo koje ne bi da ponavljam. Ipak nesto se nauci. Preselio sam stvari u Queens kod Cryste i otkazao stan. Otisli smo u goste boss-ovoj kcerki i zetu u Veronu, drzava New York. Bili smo u kockarnici. Jos uvek ne mogu da shvatim zasto se ljudi kockaju. Posetili smo i fantastican koncert narodnjaka. Zenska se zove Gretchen Wilson i upravo je fenomenalna. Kupio sam Paji poklon, dva njena CD-a. On je jedini drugar koji slusa tu muziku, a cini mi se da se i ja zaljubljujem u country and western. Poslacu tokom nedelje CD ripove VBK-u da postavi muziku na blog. Celu proslu noc sam vozio od Verone do New Yorka, bila je uzasna guzva na putu. Smrzli smo se jer se pokvarilo grejanje u kolima. Jutros u avionu nisam mogao da spavam od umora. Spakovao sam moju baby u krevet, a trenutno cekam da se i ja onesvestim.

Zahvaljujem svima na lepim recima i cestitkama, i u moje ime i u ime moje uspavane devojcice.

Prepusti zenama i sve je sredjeno za manje od 24 casa.

2005-11-18T23:16:00.000+03:00

Sve se desilo u camcu, na Mark Twain Lake. Ukrcali smo se u Perry-ju i posle par kilometara znao sam da cu je upitati. Cudan osecaj. Otvori ti se velika rupa u grudima i zjapi dok ne cujes odgovor. Sve ostalo islo je brzinom munje. Telefoni, mailovi, faxovi. Jutros sam dobio e-mail s pitanjima. Pozivnice su ovde bitna stvar. Poslao sam odgovore Crystinoj kevi i vec imam grubi nacrt teksta s podacima koje sam popunio. Tackice su cenzurisane informacije. Izgledace otprilike ovako:

Dr. and Mrs. Oldrich M. Lobkowicz, ... Summit Avenue, Cardiff By The Sea, CA 92007, are pleased to announce the engagement and forthcoming marriage of their daughter Crysta Anezka Lobkowicz to G....... Nikolajevic Rackovic, son of Mr. Nikola Rackovic of Moscow, Russia and Mrs. Milica S........ of Belgrade, Serbia and Montenegro.The bride-elect is a graduate of Flintridge Sacred Heart Academy and is pursuing a degree in Visual and Performing Arts at New York School Of Interior Design. She is employed by ...... International.
Her fiance is a graduate of Moscow State University, Russia, with a degree in Philosophy and Art History. He is employed by ..... ........ .... .

A May 20, 2006 wedding in Moscow, Russia is planned.

Chief bridesmaid:
Miss Rayna Borek-Dohalsky of Utrecht, Holland

Bridesmaids:
Miss Eleanor Anne Kinsky of Laguna Niguel, CAMiss Gabriele Dvorak of Pasadena, CA

The best man:
Mr. Zoran Pajic of London, England

Veridba je 26 Novembra u San Diegu u zimskoj kuci Crystinih caleta i keve. Sutra zorom letimo u New York da kupim prsten.

Verujete li u Tarot?

2005-11-18T22:19:00.000+03:00

Sam sam odlucio, niko me nije nagovorio, niko me nije terao. Vreme je da se upoznaju neke svete tajne. Izvukao sam ovu kartu. Nije bas Rider Waite, ali meni se svidja.

Perry, Monroe County, Missouri

2005-11-17T20:58:00.000+03:00

Nesto sam uradio, nesto sam upitao... I sad mi je FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA...

Back to Missouri

2005-11-16T18:46:00.000+03:00

Evo me opet u St Louisu. Dosla je i Crysta pa ce biti tu do iduce nedelje kad ide u LA. Nesto gledam ove oblake i sve mi se cini da su nekako zuckasti. Na Long Islandu su u plavo sivim tonovima. Da li je moguce da se zemlja ogleda u oblacima?

Kurs sam zavrsio. Mislim da je oko 80% toga bilo nepotrebno, bar meni. Moja prezentacija je ocenjena najvisim ocenama i projekt je prihvacen. Sad ostaje da zavrsim obuku ljudi koji ce ga sprovesti u delo. Glavni deo sam nazvao Business Interaction Framework. Nisam sve sam izmislio, najveci deo je konstruktivno preradjen iz poslovne prakse Amazona. Namenjen je prodajnim i servisnim organizacijama. Drago mi je da sam toliko paznje posvetio obrazlaganju cele stvari. Ocekivao sam razlicita pitanja i savet koji mi je Millicent dala bio je od presudne vaznosti. Zato sam procitao kvartalne izvestaje svih executive board members i pripremio moguce odgovore koristeci njihove omiljene buzzwords. Samo me je jedan glavonja zajebavao. Taj nije napisao, a verovatno ni procitao svoj vlastiti izvestaj.

Izbegao sam moj uobicajeni cinicni manir koji u takvim slucajevima cesto ne mogu da kontrolisem. Umesto toga, predstavio sam se kao 'constructively confrontational', a kad je nastavio da sere onda sam mu ladno pokazao moje rezultate. Za dva meseca u firmi i to jos na treningu bio sam zadnji mesec 'top guy' u sedam regiona od dvanaest ukupno, deset novih klijenata, dva renewal klijenta, $816.000, varijabilna komisija na 75% ugovora. Odbranio me jedan navalentan buly tip iz Chicaga, ali je posle poceo da sere kako su oni gore zadnji kad se raspodeljuju executive assets. Millicent mi je to prevela na plain English. To je znacilo da sad trebam da sibam okolo po regionima i da sljakam za njihove lenje guzice, sto mi ne pada na pamet. Vec sam bio na granici da ga posaljem u picku materinu, ponasa se kao da me je on zaposlio, ali je H. boss izasao s kompromisnim resenjem. Ovaj ovan iz Chicaga ce da posalje svoja dva tipa ovde u St Louis da se prikljuce grupi koja ce izvesti projekt, a ja cu da prilagodim ovo sto je uradjeno za njihov market. E tu ima da jasem ovu dvojicu. Dobice projekt, dokumentaciju i superviziju. Ako im se vec placa ima da nesto i urade.

Bio sam vidljivo iznerviran i kad me je H. pozvao na veceru, umalo ga nisam odbio, ali ipak odem. Tu su bili i dvojica senior regional managera, California-Nevada i Idaho-Montana-Wyoming. Ovaj drugi, kocoperan cilager, pocne slicnu pricu kao onaj iz Chicaga, doduse na blazi nacin, pa sam vec poceo da se vrpoljim. Uglavnom i ovaj mi salje jednog svog, a mislio sam vec da zapotezem i svoj ugovor, gde je career path jasno definisan, ali je H. definitivno sve presekao. Tako da sam od sledece nedelje Strategic consultant. Vrlo ratoborna titula, koja ce doneti neku povisicu, ali je to manje vazno. Vazno mi je da radim ono za sta su me zaposlili i sta je precizirano u ugovoru. Dakle obuka je zavrsena, a posle staza ovde idem u Evropu, pa u Rusiji, ili u Rusiju odmah posle staza, zavisi kako se uradi priprema trzista ili kako se market bude kretao. Ostatak vecere bio je daleko opusteniji. Ovaj California-Nevada lik je namazan baja, od koga se stosta da nauciti.

Elem tu smo, koristim dva bonus day off-a i danas idemo na Mark Twain Lake. To je oko 130 milja od St Louisa. Sudeci po prospektu okruzeno je malim gradicima gde se dobro jede. Jedan od njih je Paris, a u blizini je i New London.

Villa Verushka, Lee Avenue, East Hampton, Long Island

2005-11-14T23:18:00.000+03:00

Ovo je garantovano najskuplja kuca u kojoj sam ikad spavao. Pre deset godina placena je 8 miliona dolara, a sad, verovatno vredi duplo. Vlasnik je dobar prijatelj Crystinog caleta, nekad poznati hirurg u Ceskoj, koji sad zivi u Californiji. Crysta ovde dolazi obicno leti, vikendom. East Hampton je sminkersko mesto gde su ultrabogati iz New Yorka napravili kuce za odmor. Cene kuca su apsolutno nemoralne. Mislim da bi za psecu kucicu trazili pola miliona. Crysta kaze da je ovde leti prava ludnica, a i sad nije bas pusto. Jutros rano smo se odvezli do plaze i malo prosetali. Gadno duva i nebo je prilicno oblacno, ali ponekad probije i sunce. Neki naduvani klinci, njih dvadesetak su lozili vatru na plazi pa ih je policija oterala. Ali i policija je ovde nekako meka, cak su dozvolili i malu rasparavu. Priznajem, imao sam neko perverzno zadovoljstvo dok smo prolazili pokraj njih. I klinci i klinke su ostali otvorenih usta gledajuci Crystu kako guzelja u pocepanom sorcu.

Adriana, bata i ja smo doleteli prekjuce ujutro iz St Louisa. Prethodnu vece u petak, pravio sam barbecue za komsije. Brat i Adriana su bili zaduzeni za klopu, a ja za pice. Jim je bio pocasni gost, ne samo zbog toga sto me je vec ugostio rostiljem, nego sto je doveo lepu ekipu, nekoliko mladjih parova iz komsiluka, Ted i Myra, Roy i Abigale, Joan i muz kome sam zaboravio ime. Ovde valja primetiti da Ameri generalno ne postaju socijalni mrtvaci kad dobiju decu. Svi ovi parovi imaju potomstvo i organizovali su baby sitting za klince i dosli kod mene u goste. Uspeo sam, kao domacin, da odrzim ravnotezu izmedju muskih i zenskih, tako da nije bilo lokanja medju muskarcima i brbljanja medju zenama. Ne, prvo klopa za stolom, a posle pice i muzika. Posle se i plesalo kao na srednjoskolskoj zurci. Mislim da je to sto sam nov u komsiluku uticalo na to da se okreni jedni drugima. A da je sve uspelo videlo se koliko su poljubaca razmenili izmedju sebe i koliko su mi zene na rastanku zahvaljivale. Jedna cak rece: I just love European barbecue! Na neki nacin mi je zao sto necu ostati duze ovde u St Louisu. Ovi ljudi su stvarno spontan i otvoren svet. Ne mozes s njima da pricas o Bog zna kako pametnim temama, ali su topli i srdacni.

Kad smo sleteli na LaGuardiu, Crysta nas je docekala i odvezla kolima njene keve. Njih do hotela, jer putuju za dva dana, lepo sam pozdravio s bratom i snajkom, koje cu opet videti u Januaru, a nas do Millicent da joj odnesem poklon. Onaj drveni stub i posudu s medom, orasima i suvim vocem. Njen stan je prosto fantasticno namesten, s pogledom na jezero u Central parku. U jednoj sobi koja je onako polukruzno ispupcena postavila je stub bas ispod prozora i potpuno se prirodno uklapa. Jako joj se svideo poklon, cak me je i poljubila. Ta soba je prekrivena tamno plavim tapetama i prepuna polica sa knjigama. Tu smo seli i razmenili informacije iz firme. U ponedeljak imam prezentaciju mog projekta u headoffice, pa je prica bila oko toga. Crysta je odvezla kevin auto i dosla opet u svome. Mislili smo da idemo odmah, ali nas Millicent zadrza. U to dodje i njen boyfriend Harold, koji je arhitekta, pa se zapricamo uz caj i izadjemo tek oko dva. Nemam pojma gde idemo, nisam je pitao, a i ne zanima me, vazno je da cemo biti zajedno. Pustim je na pet-sest koraka ispred sebe. To je igra koju volimo da igramo. Nikada u masi, ali subota je pa nema guzve na ulicam. Obozavam da je posmatram dok koraca ispred mene. Obukla je svoj svetlo sivi mini kostim. Kariran debljim i tanjim linijama ljubicastog, cipele s visokom petom. Ona ne vrcka, njeno dupe prosto zivi, duboko udise punim guzovima, mesa. Zna da uzivam, to odgovara njenom egzibicionizmu. Zato je verovatno i postala model. Krajickom oka pogledavam zene koje nas mimoilaze, dok sledim Crystu namerno zabalavljenog izraza. Volim te mimoilazece poglede i grimase. Neke me posmatraju uplaseno kao sto gledas manijaka, a neke onako, drukcije, s razumevanjem ili sa zeljom da provere kako reagujem na njihov pogled. Jednom pre, jedna ju je baba zaustavila i "upozorila" na mene. Onda Crysta napravi komediju. Obazre se uzasnutih ociju i pocne da bezi, a ja potrcim za njom ludacki se kreveljeci. Baba ostane iza nas duvajuci u neku pistaljku, da skrene paznju policije valjda. Znam da smo se sakrili iza ugla neke zgradurine i smejali kao sumanuti.Svaki put kad otkljucava kola ona me saceka da joj otvorim vrata. Utrpava se u sediste i namesta noge gledajuci me nadmeno dok zurim. Ovaj put ima gace. Ali i tu ima varijacija, nekad to namestanje potraje duze.

Crysta dobro vozi svoj mali TT i prilicno sam opusten. Uhvati 495 highway i na istok. Tu ja negde zaspem, oko malog mestasca zvanog Jericho, a probudim se kod Brookhavena jer je Crysta spustila krov, kad nas je zaustavila policija. Prvo sam pomislio da je brzo vozila, ali nas skrenu s puta jer su napred radnici nesto popravljali. Tu zalutamo posle jedne petlje u malom mestu kod nekog aerodroma. Vozali smo se okolo i Crysta je bila prilicno nervozna. Odjednom zaustavi na nekom prasnjavom pustom parkingu skrivenim iza prljave zivice. Zaustim da je upitam sta cemo ovde, a onda primetim da skida cipele! Gledao sam je prilicno zacudjeno kad se prebacila i zajahala me. Poce da me ljubi grabeci me za kosu. Uzvratim. Prija mi njena meka tezina. Tek tada primetim da je skinula carape, verovatno dok sam ja spavao. Vec smo se popalili, trlja se o mene. Palcevima joj zadignem minjak, bele pamucne, pamti moje fetise. Zgrabim je za dlake i cupam krvnicki dok me grize za uvo. Odjednom, govno se smrzne u meni. Zaglusujuci zvuk kamionske trube presece me na pola. Neobrijan majmun s prljavom baseball kapicom ceri se na nas iz kabine ogromne kamioncine koju je zaustavio odmah tu kraj nas. Citav oblak sive prasine podignut tockovima prikolice leti ka nama. Crysta skace s mene i kolenom mi nacepi jaja. Psujem joj mater, glasno na srpskom, dok uzurbano startuje auto. Munjevito izlecemo na cestu, Audi skace kao pomaman, a Crysta mi nesto panicno tresuci glavom pokazuje na dole. Bosa noga joj izgleda zgrcena. Sagnem se. Prst joj se zaglavio u rupu na papucici gasa. Izvucem ga i podignem njene cipele. Jebem ti ovakve shokove. Odjednom ogladnim. Uskoro ugledamo neki lokal sa cudnim imenom "Bob's home made junk food" i skrenemo. To je prilicno klasicna americka zalogajnica. Pravljeno od sjajnog rebrastog lima, izgleda kao mesavina hangara i zeleznickog vagona. Unutra je sank sa svim aparatima za spremanje hrane, barske stolice su pokraj sanka, a u produzetku stolovi i separei. Sve izgleda kao ogroman vagon restoran. Tajna ovog mesta je u tome da je hrana stvarno izvanredna, ali u formi klasicnog junk food. Narucimo hotdog i cheesburgere, a ja i zeleni caj bez mleka. Crysta ustane da donese sosove i slucajno obori tasnu jedne nervozne ribe koja je sedela za sankom. Razmene par ljutitih reci koje nisam razumeo, ali racunam zavrsilo se na tome. U to uleti masa musterija, formalno obuceni, verovatno iz obliznjih firmi, a ta zenska sto se Crysta pokoskala s njom premesti se na sto nasuprot naseg jer joj se prikljucio jedan tip, verovatno daltonista, jer je imao smedje cipele uz tamnosivo odelo. Ili prosto nema ukusa, tesko je reci. Crysta uzima jedan belicast sos i posipa ga po hotdogu. Kvalitet ove 'junk food' odrazava se ne samo na cenama, nego i na kvalitetu posudja. Sosovi nisu u obicnim, musavim i spicastim plasticnim posudama, nego u staklenim s vrhom od nerdjajuceg celika. Gotovo izgledaju kao neki medicinski instrumenti. Pijuckam caj i gledam je. Prinosi hot dog ustima i kad sam ocekivao da ce da ga zagrize, ona ga samo liznu. There we go. Crysta internationale. Tajna je u delenju ludosti. Sharing everyday madness. Crysta oblizuje hotdog, sos joj se sliva s usne. Necu da zaostajem. Odgrizem vrh hotdoga i postavim ga u vrh procepa narezane kifle. Okolo namazem kechup tek da se crveni. Sad ona gleda sa zanimanjem, a ja uhvatim beli sos i istisnem u sredinu. Gleda me s grimasom nerazumevanja, dok umacem jezik u sredinu. Hm, sos od svezih rotkvica, delicious. Iz kifle izroni moj jezik s zalogajem sosa. Crysta gleda gadljivo, koluta svojim ogromnim ocima. Sad se vec takmicimo. Zgrabim posudu sa tamnim senfom. Istisnem ga na donji deo kifle, uzmem hotdog s tanjira i gurnem ga u senf. Okrecem ga i guram dok ne prodje na drugu stranu kifle. Crysta poseze i uzima ga. Sipa sos od rotkvice i po njemu i oba gura u usta, sos joj se sliva niz bradu. Pratim je s izrazom krajnjeg gadjenja. Polako pogleda na desno, sledim njen pogled i ukapiram da u lokalu vise nema zamora. Gledam u svadljivu ribu preko puta, njen dasa je sledjen. Crysta se isceri sablaznjivo. Riba skoci i prospe kafu po tipu i izjuri kao metak. Crysta se glasno cereka i pocinje da jede. Hteo bi da se smejem, ali ne mogu glasno. Pijem caj i gotovo se zagrcnem. Navalimo na klopu. Lokal postaje polako sve bucniji. Samo jedemo. Cheesburgeri su neopisivo ukusni. Zavrsavamo i krecemo ka sanku. Placam, nervozno svestan cinjenice da su me do sada gledali s ledja, a sada vide i moje lice. Okrecem se da izadjem, Crysta je vec vani. U magnovenju uhvatim par pogleda. Jednostavno izadjem. Engeleska ima svojih prednosti, ovo tamo niko ne bi primetio. Nasa mitteleuropska udvaranja su neprimetna u Britanskoj sredini bez maste. Ovde smo javna sablazan. Za sve je kriv show business.

Long Island je ocaravajuci. Vozimo se kroz citav niz gradica. Crysta vesto mota kroz ulice. Svaki put naletimo na neki divan prizor, male uredne crkvice, mali Town Halls, country clubs. Ogromne kuce, zivahne i vitke zene sa coporom uredne dece u belom na prezelenim travnjacima. Dedice u ispeglanim kosuljama vezbaju golf ispred kuca. I taj bolno osvezavajuci miris Atlantika. Galebovi lete kresteci nisko, a mali, sportski avioni na nebu zuje u ovom lenjom subotnjem pred sumraku. Stizemo u East Hampton. Crysta zaustavlja ispred belo okrecene prodavnice. Lenjo se protezem ispred dok ona kupuje. Skidam sako i odvezujem kravatu, izvlacim kosulju iz pantalona i zavrcem rukave. Cetrdesetogodisnja smedjokosa riba u pastelnim bojama zaustavlja bicikl ispred mene. Ima pravu pletenu korpu pricvrscenu na guvernali. Prislanja bicikl na ogradu. Njen ten je barsunast, ona je zdrava, zadovoljna zena. S aurom sigurnosti nazove mi: Good afternoon i zamakne u radnju. Sledim je u radnju, okrene se dok uzima nesto s police i pogleda me lepo, negovana picka koja nikad nije radila, lepo odrzavani komad guzice, hram muskog zadovoljstva, vesta domacica. Prilazim mojoj divljoj guzari za tezgom. Brblja s prodavacicom. Pricaju na ceskom. Ovo je Nera, upoznaje me. Gledam sta je kupila. Teglu maslina, pecene bademe, i kockice sira u ulju. Da je tako mastovita u krevetu, kao sto je u kuhinji, bio bih opsesivni drkadzija. Izlazimo i trpamo kesu u kola. Pritegnem je da je poljubim na autu. Mrmljamo nearazumljivo ljubeci se. Malopredjasnja picka uzjahuje na bicikl, gledala nas je. Pogledam je, a ona se spotakne unezgodjena. Pitam se kako ova cucla kurac. Verovatno uvek drzi malu fancy maramicu da se obrise.

Zavera

2005-11-10T00:03:00.000+03:00

Iako zavera ima par pravnih definicija, ja, kao neko ko nije pravnik, ne mogu nista da kazem o tome. Amerika i Britanija, vise ili manje transparentno, regulisu to kroz svoj pravni sistem i uglavnom u domenu kriminalnog. Dakle, sustina je u legalizaciji materijalne ili politicke (znaci u krajnjoj liniji opet materijalne) koristi kroz upotrebu nelegalnih sredstava ili metoda. Novac je daleko vise kosmopolitska kategorija, nego pravo ili bilo koji drugi sistem koji je ustanovljen u odredjenim normama, na primer moral, ili uopste sve sto se definise kroz neki konsensus. A tu spada sve, od istine, lepote, dobrote, tih Platonovskih idealiteta, moderno interpretiranih, pa do pojmova kao sto su prijateljstvo, lojalnost, ljubav, navike, sport, zabava, zdravlje, ishrana, odevanje, ukus uopste etc.

A zavera je globalna pojava, ona je jednostavno lepsa sestra svojih blizankinja, prevare i lazne namere. Tri sudjaje socijalne moderne. Neko bi rekao da je zavera prirodna, jer je toliko prisutna u svetu. Ipak nije, iza svake zavere stoji neko ili vise njih. Uvek je to covek, nikad Bog ili priroda. Nikad ono apsolutno, nikad ono nesvesno. Uprkos onome: Bogovi se zaverili ili sve sile prirode se zaverile, uvek je u igri covek. Onaj koga Max Scheler s pravom naziva vecitim protestantom protiv prirode. Onaj deo stvorenog, onaj koji bira sve, sve osim cinjenice da uvek bira (Jean-Paul Sartre). I taj, jedini, posednik svog vlasnistva, jedini verifikator istine (Max Stirner), ono jedino bice sposobno da zaviri iza Bozanske obmane (Rg-Veda), je uvek protagonista svake zavere. Kazem protagonista, a ne autor. Autor je otkriven davno u knjizi Enohovoj, i tu je zaceto i seme te "teorije zavera". Mozda sam vec pomenuo da je prvi znak sotonizma poricanje Sotone. A ta paralela pasuje prirodno, kao rukom sivena kosulja, i zaveri. Teorija zavere je proizvod same zavere. Sve se izmesta u domen bozanskog, THEORIA. U domen neegzaktnog, neproverljivog.

U praksi su stvari krajnje trivijalne. Evo jednog, naizgled nevinog primera, muski kajis. Svako ko nosi pantalone familijaran je s tim komadom koze, ili plastike, zavisi ko sta voli, ili ko ima para da kupi. Krajnje prakticna stvar. Uvuces ga u petlje pantalona i pritegnes. Ako kraj kajisa, onaj iza kopce ne doseze sledecu petlju, nego landara, navuces onaj kozni prsten do pred kraj kajisa i stvar je resena. One size will fit all. I tako je bilo stolecima. Negde krajem 70-tih, na jednoj konvenciji proizvodjaca kozne galanterije, jedan lukav executive iz jedne kompanije, dodje na ideju da se ta kozna petlja izbaci iz upotrebe. Trebalo je ubediti ostale proizvodjace da je ideja korisna za sve. I covek je to objasnio jednostavno. Prvo, usteda materijala, ne treba ti petlja. Drugo, ljudi cesce menjaju kaiseve, ili rastu ili postaju deblji ili gube kilazu. U svakom slucaju, treba im drugi kajis, jer kajisevi se sad prave po meri. Trece, zene sve cesce nose pantalone, a nadjite zenu koja ce jedan komad odece da nosi deset godina. Naravno konvencija je prihvatila ideju i profit je porastao vrtoglavo. Odjednom, obicni kajis je postao fashion accessory, nesto sto kratko traje. Nesto sto se cesce kupuje. Potrosace, niko nista nije pitao. Nazovite ovo kako hocete, ja ZNAM da je ovo rezultat zavere.

E sad posmatrajte ovu praksu u vaskolikoj diversifikaciji poslovnih ideja. I pre i posle toga, stotine hiljada ideja se plasiraju u industriju, show business, pharmaceuticals, kozmetika, fashion industry, software, life style, whatever. A utakmica koja vlada na globalnom marketu roba, usluga i ideja je prosto nezamisliva. Treba uzeti lovu od onog koji je na receiving end, potrosaca. Treba osisati ovcu. A kad su ovce u pitanju, politika je prirodni pastir stada. Sta mislite koliko se takvih ideja plasira u domenu politike? Sta mislite koliko se politickog uticaja plasira na osnovu suplje price, laznih intencija. Skromno, ja bih rekao 99.999 posto.

Iza svega ovoga postoji prost indikator, da li si ovca koju sisaju ili ne. Svi oni koji ti nude brz, revolucionaran, nov, originalan, opste prihvacen, standardan, svetski skok u ono sto je IN, sisaju te kao ovcu. Svi oni koji ti nude ono sto nije izdrzalo kritiku stoleca, hoce da te osisaju. A sad, jebiga, tvoje je da biras.

Kao sto je pazljiv citalac bloga mogao da zakljuci, ja ne volim da pricam o svom poslu. Staromodni osecaj lojalnosti, paradoksalno ga objasnjavam mojim Crnogorskim poreklom. Pazljiv konzument dnevnih vesti u SCG ima ideju zasto je ovo pradoksalno. Lojalnost tog tipa odavno se izrodila u svoju totalnu suprotnost i to bas na teritoriji odakle su moji Rackovici. Bez nase saglasnosti. Ali ovoliko mogu da kazem. Moj prvi posao u Britaniji, bio je u jednoj kompaniji koja je obezbedjivala "Business inteligence" za PR kompanije. Vecina strucnog osoblja bili su psiholozi, imali smo cak i par grafologa. Bukvalno, dobijemo profil coveka na tacni. Covek je ovca, zapravo u vecini slucajeva ovan(poslovni svet je jos uvek muski) bar tako ga nas customer posnatra i definitivno zeli da ga osisa, zato nas i placa. Nas zadatak je da ga pripremimo za sisanje, tako da se ne batrga, tako da misli da mu mi pravimo novu frizuru, da ce biti lepsi, da ce da opase citavo stado ovcica. A kad ga mi osisamo, vise nije ovan, nego jagnje. Otrci u svoje stado i tamo ga niko ne primecuje. Onda nas customer posalje svog ovna da opasuje njegove ovce.

Priznajem da sam bio preterano metaforican, ali nikako simbolican, i sad kad gledam ovaj prilog, gledam ga kao soc u solji crne kafe, ne ocima onog kome gataju, vec okom gatare, okom otvrdle ciganske matrone.

A mozda je objasnjenje u onome sto me ispratilo u san, prosle noci, nakon sto sam vecinu posta napisao, zaspem u drustvu knjige. Citao sam Longina, njegovu raspravu "O uzvisenom". Bar jedan bloger zna na sta mislim. Bar jedan sagovornik me prati. Bar jedan razume potrebu da se bar jednom cuje muzika T.W.Adorna na jednom prostom CD playeru.

Tamo gde prevara utihne, tamo gde opsena ustukne, tamo gde umre potreba da se tek nesto kaze, tamo postoje prijatelji, tamo stanuju braca s kojom se mozes cuditi svetu.

A moj bata je jutros ustao rano, usmrknuo vazduh St Louisa i hoce da sa mnom trci. I u trci do Forest Parka i nazad ja pobedim. Jaca je moja Cehinja nego njegova Talijanka. Moja ne zna da kuva, ali zna da se jebe. A sta coveku vise treba!

Nesto razmisljam...

2005-11-08T21:51:00.000+03:00

Prva, takozvana romanticna, ljubavna afera, ona izmedju Heloise i Pierra Abelarda, zavrsila se kastracijom nesretnog ljubavnika. Neki muskarci izgleda, iz toga nisu nista naucili.

Ono sto zene misle o tome, kako muskarac izrazava svoju ljubav, jednako je pouzdano kao i priznanja, bezbrojnih zena optuzenih kao vestice, i iznudjenih pod mukama u kazamatima inkvizicije. Sve one bezbrojne pesmice, sav taj romanticni bullshit, iznudjen pod prisilom oteklih jaja, dok je ideja sasvim prozaicna. Zavuci se ribi u gace.

A u pravim ciljevima i nema neke velike razlike. Sve je to samo stvar redosleda.

Zena: Voli me, dacu ti.
Muskarac: Daj mi, volecu te.

Imam ozbiljan napad paranoje

2005-11-06T23:54:00.000+03:00

Otkako su mi brat i buduca snajka u kuci, primetio sam da dobijam neki zeleni ton koze. Pasta mi curi iz usiju, znojim maslinovo ulje, a nocu samo sanjam da zderem, sto se o uzasa danju pretvara u javu. Pojeo sam za ovu nedelju dana toliko raznih salata i zeleni uopste, da ako me pomuzu bilo bi mleka za omanji gradic. Snajka mi ozbiljno radi o glavi. Ova njena kuhinja, to je specijalni rat protiv mog slovenskog metabolizma. Padaju mi svakakve ideje na um. Na primer, da pocnem da reketiram ove trgovce u komsiluku. Juce umal' nisam kupio crnu kosulju, a zagledao sam i tamne naocale i kremu za kosu. Kad budem trazio povisicu, dacu svom bossu, ponudu koju nece moci da odbije. A i to ime Gile Rackovic, nekako mi je varvarsko. Mislim da bi mi bolje stajalo Don Rakijone.

Kupovina na Dudeshin nacin

2005-11-06T04:52:00.000+03:00

Dmitrij Scitin je bio baraba. Ne secam se vise ko je provalio da mu je nadimak Dudesha. Ispocetka se ljutio jer se predstavljao kao "Dik", znao i da osamari ponekog klinca koji ga tako zovne, a posle se pripitomio, odomacio se. Imao je tu negde oko 30 godina i kad je dosao kod nas u Samarsku, ziveo je u "invalidskom" bloku, na prizemlju kod dede Karpuhova, ivalida iz prvog svetskog rata koji je pricao da je bio posilni kod generala Judenica, ali je svako znao da laze. Takvi se valjda privlace, jer je Dudesha bio najveci lazov u kraju. Prema svakom koga upozna bio je u pocetku nepoverljiv, a mene je izgotivio kad je cuo da sam iz Beograda. Radio je nekad u Moskovskom hotelu Beograd kod Arbata, navodno kao konobar, a ovde u Ismailovu u Alfi. Mislili smo da je bio pomocni radnik u kuhinji jer je jednom vidjen kako utovara vrece kupusa u hotelski kombi, ali mu to niko nije nabijao na nos. Bilo je daleko zanimljivije slusati kako laze. Njegove lagarije su pokrivale citav bivsi SSSR, a i po neku susednu zemlju. Pricao je da je iz Kazanja, poreklom iz bojarske familije, ali je otsecao reci kao Holmogorci. Pocne prica o vojsci, a on o Avganistanu. Kao bio on u specnazu i tamanio dusmane ko zeceve. Spomenes religiju, a on bio isposnik na Kamcatki, sluzio nekog starca cudotvorca, kod koga tajno Patrijarh sve Rusije leti vojnim avionom na ispoved, a starac kad moli pokajnicu u tundri, beli medvedi stanu pa se krste. Pomorce je narocito mrzio, kad vidi pomorskog oficira uvek govorio evo ga mucitelj. Znao je finski, ali je to krio. Ja ga jednom vidim na Ismailovskoj pijaci. Prodavao neke kradene samovare turistima. Privucem se ja iza njega da cujem kako laze musterije, a ono dodjose dve Finkinje, a Dudesha prica sa njima naveliko, cak i neke sale pripoveda. Dosele u to doba dve kurve, Ukrajinke u susednu zgradu, iznajmile sobu kod jedne babe kondukterke. Dudesha se nalozio da ih kresne, a da ne plati i to najavio svima. E kad se o zenama radi tu je bio totalno provaljen. Jednom ispricao da je kresnuo dve Nemice, majku i kcerku. Mi sedeli na stepenicama pred starim rukometnim igralistem Zarje i pili neki samagon, pa totalno obamrli i utrnuli, ne reagujemo. Da, ali su obe bile device! Tu nastane takva smejurija da smo se onako pijani stumbali niz one stepenice, nacisto se polomimo.

Pa dobro Dudesha kako ces to da izvedes, pitamo ga mi za kurve. Ma vi ste hlopci, mladunci, ne znate kako to pravi muskarac radi. Pa dobro Dudesha nauci nas, podbadamo ga. Slusaj ovamo, samo ovo cu da vam kazem, zena je kao trgovina. Za sta god se uhvatis, moras da platis, ali tajna je u tome da nesto dobijes ispod cene, ako se trgovac nada vecem profitu. Sad se neko od nas nasao pametan pa ponudi opkladu, a mi svi za lovu pa na kamaru. Dudesha prihvatio. Ispovrne i on jednaku sumu. I krene Dudesha u akciju. Primeti da jedna uvek prva izlazi iz kuce, a prva se i vraca. Ode jedne subote kad je ova izasla pa drugoj na vrata. Kao ostao bez secera. Elem to vece kaze nama da je ovu smuvao i da je vodi u Kareliju. Mi svi normalno, to vece u Kareliju, kad ono Dudesha sedi s njom u basti. Vecera i polovka Percovke. Zavrse oni to pa zovu konobara, a mi izdreljili. Stvarno, ona plati. Mi za njima po mraku, odose kod nje kuci. Sutra on nama najavi da veceras vodi drugu. A gde ces? Pa na isto mesto. Mi opet tamo i isti sablon. I ova riba plati pa sa Dudeshom u sobu. Sutradan dosao Dudesha pa trazi lovu od Vitje koji je cuvao polog. E stani Dudesha, mi se pobunimo, otkud mi znamo da si ti njih kresnuo na kvarnjaka? Dobro, sutra ujutro izadjite pa cete videti. Bila nedelja, kurve dugo spavaju, a Dudesha negde oko keca posalje malog Pavku njima dvema na vrata. Kaze, reci im pozdravio ih Dik, konobar iz hotel Alfe. Mi se nacecili u dvoristu, ode Pavka, kad umalo njih dve na prozor. Psuju, jebu, grebu, proklinju, a mi umiremo od smeha. Pa u cemu je trik Dudesha? Ma nista, rekao sam im da sam sef recepcije u Alfi i da cu im izdati stalne ulaznice za nocni klub.

Tako mi naucimo da je najbolji prijatelj svake kurve sef hotelske recepcije i izgubimo lovu na opkladi. Cak smo saznali da je Dudesha stvarno bio konobar u Alfi i da je utovarao kupus po kazni jer je jednom pijan dosao na posao. Ubrzo je nestao iz Ismailova. Kad sam diplomirao saznam da je otisao u Nemacku, ozenio se i da tamo ima restoran. Ponekad se upitam koga je ozenio. Mozda onu majku devicu?

Juce potrosim vece u kupovini. Par organic food radnji, med, orasi, suvo voce i slicno. Naletim slucajno kod Glennon heliporta na jednu radnju koja prodaje custom furniture (namestaj po narudzbi). Ne bih se ni okrenuo, nego me zgrada, Viktorijanska gradnja, podseti na slicnu radnju kod Londonske Holland Park Avenue. Udjem onako da razgledam, kad unutra neki ambiciozan tip, cene strava. Nadignem nos pa ga upitam gde rade. Ako gospodin izvoli, ovde je studio. Ne laze, radi se u ogromnoj radionici u produzetku. Stvarno prave tu, par pseudominimalistickih kompozicija, ali mi zapne oko za jedan drveni stub, umotan u neku rebrastu hartiju i kao zaboravljen. Ovaj dasa je ocito prosao neki bihejvioristicki kurs za trgovce jer stalno drelji u oci, sto me regularno nervira, ali kao familijaran sa doticnom skolom iskoristim to u svoju korist. "Zainteresujem se" za neki sto, kojih desetak metara dug, totalno neupotrebljiv za standardne prostorije i lik se upeca. Pitam ga za stolice i pokaze mi par primeraka razlicitih dizajna koji pasuju uz sto. Moram priznati da je kvalitet rada na izuzetno visokom nivou. Svi spojevi su uradjeni na 'lastin rep', a sedista su rukom glacana, asfericno. Cela kolekcija, zavisno od izbora stolica ide od 14.000 do 18.000 dolara. Pocnem da ga davim s tehnikalijama i lik zariba na lakovima, jer ploca ovog stola je vec uradjena u teskoj polituri, sintetickoj. Ima li ista u polumat finishu? Nema, ali ako navratim tokom nedelje bice. Pa znate sta, definitivno sam zaintersovan za ovu konfiguraciju, izblefiram ga pokazujuci na uzorak najskuplje stolice, ali moram da proverim dimenzije sobe. A sta vam je ovo, upitam ga za ovaj stub. A to, to je neki stari sampler. Hm, izgleda neupotrebljivo, ali moze za nesto posluzi. Ma da to je zalutalo ovde, inace je finisirano smolom pod pritiskom pa zapeceno rafiniranim lakom. Sta znam, mozda da ponesem ovo veceras, mogu da ga strpam u auto, a kad tacno ocekujete da mogu doci da pogledam ovaj polumat? Pa dodjite u utorak. Navalim da mi da vizitku i pokupim ovaj stub i nazad u radnju. Ok, ovo cu da ubacim u auto, nego, koliko ce me ovo kostati? Pa nije u katalogu, ovaj pocne da vrda. Slusaj imam ovde nesto gotovine, necu da uzimam na karticu, svakako cu sto i stolice da registrujem na tax exemption, a ovo cu da ponesem sada. Lik se premislja, a ja napravim neku nestrpljivu facu. Pa za vas u ovom slucaju 60 dolara. Ok, dam mu lovu, ocekujte me onda u utorak. Ubacim onaj stub u auto. Objektivno vredi najmanje 250 dolara. Sampler je uzorak, "reklamni" komad na kojem se testiraju mogucnosti masine ili majstora koji pravi namestaj. Ovaj je rucni rad iz kasnih cetrdesetih, naknadno finisiran i izgleda kao otprilike metar dug i dvadesetak santimetara debeo jonski stub. Detalji su prosto neverovatni, a izradjen je od velikog cedrovog cvora. U bilo kakvom stanu mora da ima neku namenu. Tek kad sam ga stavio u kola i krenuo kuci ukapiram da sam primenio Dudeshin nacin. Otud i inspiracija za celi post.

Sad je vec vreme da se spremam. Ocekuje me moj prvi komsijski rostilj.

Dva usputna opazanja o sretnim slucajnostima

2005-11-04T10:46:00.000+03:00

Kad pametan covek pogleda dokumentarac Adama Curtisa, The Century of the Self, shvati da je do tada ziveo kao zombie. Pogledao sam ga pre tri godine u Esheru U Engleskoj i nikako mi nije bilo jasno kako su smeli da to puste u program. Stvar je postala jasnija kad sam upoznao generalnu populaciju. U Americi je prikazan tek ove godine, davno nakon sto su Frojdove bolesne ideje nacinile nepopravljivu stetu. Nauka bez moralnog vodjstva je prosto masovni zlocin, a u njegovom slucaju je to globalni psihocid. Bio je neiscrpna inspiracija za moderni totalitarizam masovne potrosacke demokratije. Eklatantno je da nigde na celoj planeti ne mozes naci kopiju, na traci ili DVD-ju. Srecom, naletim na internetu na blog lika koji je skinuo sve cetiri epizode u .mp4 formatu, koji zahteva Quick Time player i postavio na svoj blog. Cetiri fajla, svaki oko 160 megabyta. Skinuo sam ih nocas i stavio na CD.

Verovatnoca da je zena, kojoj se svidja knjiga Simone de Beauvoir, The Second Sex, frigidna ili ima ozbiljno poremecen seksualni nagon, je negde oko 80%. Uvek me je iritirala ova majstorski napisana besmislica. Sinoc, tragajuci po gradu, srecom naletim na jedan mali i zabaceni antikvarijat i unutra pronadjem najznacajniju knjigu o zenskom psihoseksualnom zdravlju, ikada napisanu. The Power of Sexual Surrender napisala je Dr Marrie N. Robinson 1958, ovo sto sam nasao je cetvrto izdanje iz 1959. Ali kako su njene ideje uskoro postale politicki nekorektne, citaj, opasne za establisment ranije pomenutog totalitarizma, knjiga vise nikad nije stampana.Nazalost, citave drevne prasume posecene su da bi se odstampali milionski tirazi feministickih lupetanja i stotine miliona zena ucinili nesretnim, zbunjenim, nesamopouzdanim ili prosto neuroticnim bicima, koje zive na deset posto svog emocionalnog i duhovnog potencijala. O katastrofalnom ucinku na porodice tih zena, da ne govorim. Zaista, put u pakao poplocan je "najboljim namerama", ali onih koji su sluzbenici tog istog mesta.

Sneguljica na Collinsville aveniji

2005-11-02T07:22:00.000+03:00

Juce ostadoh na poslu pola sata duze. Dobio par dugackih dokumenata u e-mailu iz New Yorka, pa odlucih da ih odstampam, uvezem i ponesem kuci. Printer je nesto zezao, te ostao bez tonera, te treba promeniti drum. Naposletku, Mike, decko koji je na praksi dole u admin office pomoze da se to sredi. Dve debele gomile papira. Potrosismo jos vremena da osposobimo veliki binder i to uvezemo. Najzad strpam sve u torbu, pocastim Mikea s nesto sitnisa i krenem kuci.

Za rucak sam pojeo samo neku salatu, pa stomak poce da krci. Prvo krenem prema Sandy's Barbecue, a onda se setim da mi treba dosta prostora u stomaku, jer Adriana, devojka mog brata, sprema veceru, a njena klopa je naprosto bozanstvena. Odlucim da produzim gore do Happy China na malu porciju racica s nudlama od rize, samo da umirim stomak. Kad, na uglu naletim na Janet. Otkud ti? Idem u Happy China da nesto pojedem. Odlicno, i ja sam gladan, jel' mogu s tobom? George, gleda me sumnjicavo, jesi li stvarno gladan ili..? Oboje, kazem i nasmejem se. Nasmeja se i ona. Slusaj, ja zaista idem da jedem i tamo me zaista ceka Annie Beth. Pa ne vidim razlog da i ja ne bih posao tamo i zaista nesto pojeo. Ne znam, Annie Beth je nekako zbunjena kad si ti u pitanju. Kako to zbunjena, sta kaze o meni? Hm, she said, you are hard to get. Hm, that's partially true, actually, quite the opposite. How do you mean? Well, I am easy to get hard, don't know about the rest. O George opet se zezas!Vidim da je to neka mutna voda. Ok, ti idi, a ja cu doci malo posle. Zbog nekog razloga nece da udje zajedno sa mnom. Ok, ubrza korak.Predjem iz hoda u setnju. Ponekad to namerno radim, obicno kad sam u guzvi. Nervira me kada me uzurbana masa ponese pa uhvatim sam sebe kako trcim. Onako, s noge na nogu produzim. Prilazeci tako na Collinsville avenue primetim neke klinke, iz profila. Idu na desno u pravcu Happy China. Pa nisu bas klinke, imaju vise od 16, legalne. Skrenem pa nastavim za njima. Imaju sportske torbe na ledjima. Idu iz skole ili sa neke sportske aktivnosti. Dve imaju repice, a ona u sredini ne, pustena duga crna kosa. Ona na levoj strani, s visokim repicem na glavi odevena je u neki plavi zaket, kao da je skolski i hoda s rukama prekrstenim ispred sebe. Kao one klinke koje jos nisu svesne sebe pa se stide sto im se pokazuju sisici. Ona na desno je u svetlosivoj trenerci, spustene pantalone i vide se gola ledja. Na ovoj zimi takvi prizori me ispunjavaju jezom. Mala se igra bubrezima, a verovatno i jajnicima. Kevu bih joj isprasio po guzici. A crnokosa je u utegnutim farmericama, duga tamnoplava kosulja viri joj ispod tesne pilotske jakne. Idu uporedo i nesto pricaju. Odjednom pocese da pevaju, prilicno tiho i izvode neku plesnu rutinu. Korak levo pa desno, prstom leve ruke naprave krug ispred sebe. Sve je tako nevino, nenametljivo, sasvim privatno. Ne poziraju, cine to za sebe. Nasmesim se, lenjo se vucem za njima uzivajuci u prizoru. Da ne nosim torbu mozda bih i ja zaigrao. Trotoar je pust, a na ulici tek po neki auto. Iznenada usporise, usporim i ja. Crna vadi mobilni, zastane i javlja se. Drugarice produze. Prica glasno: Mama tu sam blizu, Dinka i Anja su sa mnom. Nase klinke! Odjednom mi postane jasna njihova leprsava i nevina spontanost. Zavrsi razgovor i dok trpa telefon u dzep ubrzam pokraj nje. One su Dinka i Anja, a kako se ti zoves, upitam je. Ja sam Anela, odgovori mi prirodno bez ikakvog ustrucavanja ili nelagodnosti. Prelepa je, kosa sjajna i teska kao svila, predivne crne oci, jako beli ten i usta socna kao jagoda. Jako si lepa Anela, prosto lanem. Kad ti tako kazes, odgovori. Nasmeja se, malo mangupski, malo stidljivo. Njena usta i krupni beli zubi, kao magnet za svetlo, potpuno su mi suzili pogled. Jedva se savladah da je ne poljubim. Ova Sneguljica me potpuno zacarala, skrenem da zaobidjem jedan motocikl parkiran na trotoaru, a ona vec otrca preko ceste ka drugaricam prema putu ispod nadvoznjaka. Pratim ih pogledom dok odmicu smejuci se nesto zaverenicki, pa nastavim. Kad zacuh iz daljine: Momak! Halo momak! Okrenem se. A kako se ti zoves, dere se ona ispod highwaya. Gile, dreknem i ja. Caooo Gileee! Mase mi, a one dve se ubijaju od smeha. Odmahnem i produzim. Lako krocim, praveci duge korake, gotovo skokove, moja torba samo sto ne lebdi. Dobio sam inekciju radosti, pravo u srce. Stanem pred Happy China. Unutra su dve zene s druge planete. Zasto da kvarim ovaj lep trenutak. Skrenem desno prema China Chop Suey. I oni imaju racice s nudlama.

Ništa

2005-11-01T21:26:00.000+03:00

Samo gledam, kako se prevara odvija. Pa dokle bre, ljudi? Kad ce da bude dovoljno, gde je kraj i cilj? I stvarno me zanima da li vam je lakse i bolje?

Dve sive lisice

Pravo da biraš ko ćete lagati

2005-10-31T23:22:00.000+03:00

To pravo, koje se iako sasvim formalno, postuje u Britaniji ovde je znak, ne ekscentricnosti, nego malte ne kao da si s druge planete. Jutros mi priredise cirkus bez smisla i povoda. Ona mala od juce, Tina, dodje jutros u 7 kad sam joj i rekao. Ja bas dosao s trcanja i otvorim joj vrata, a bio sam u sportskim gacama i majici, a ona kad me ugleda izbecila se. Jos mi u levoj ruci kutija butera i noz kojim sam ga mazao na tost. Obicni noz za rucavanje, nije mesarski. Al' jebiga u sekundi moras da tumacis sta je u njenoj glavi. Da nije gledala neki horror film, prethodno vece ili sta slicno? Elem jedva udje. Pozovem je u kuhinju jer sam doruckovao. Hoces caj, biskvite? Nece. U redu. Objasnim joj sta hocu. Da se usise i prebrise stan, da mi sredi gore kupatilo i ispegla posteljinu i presvuce i da gore opere prozore, dole ako stigne ok, a ako ne sledeci dan ako moze. Klima glavom. Dobro. Ja sam vec sinoc preneo sve moje stvari dole u studio room, ima veliki plakar koji je inace prazan. Dam joj lovu za deterdzent i sredstva za ciscenje. Jel' znas da koristis ovu masinu? Zna. Tu ti je usisivac, tu je pegla, daska za peglanje, sve, jel' imas kakvih pitanja? Nema. Dolazi u 11 covek iz rent-a-car i parkirace auto ispred, uzmi kljuceve i potpisi i ostavi kljuceve u ovu drvenu zdelicu u kuhinji. Ok. Doruckujem, obrijem se, obucem se i odem na posao.
Posto mi je ostalo jos samo dve nedelje obuke, pripremam jedan projekt, za koji cu obucavati nekih desetak ljudi, pa kad ja zavrsim svoju formalnu obuku onda ce oni da budu moji ucenici. To je deo grupe koja je danas dosla i imali smo prvi meeting. Vecina je sa zapada, uglavnom California. Prilicno opusteni sto mi odgovara. Bas zavrsio s njima, pricam sa Millicent telefonom, jer nisam razumeo neku njenu poruku u vezi s jednim problemom u New Yorku, kad zvrci mobile. Halo! Halo! Neko place na telefon. Sta je ovo bre. Senjor, senjor! Prepoznam Tinin glas. Sta je bilo, calm down. Nista je ne razumem. Sacekam, muca nesto, jeca. Gde je security? Tek javi se jedan od dzabalebarosa. Sta je bilo? Pa prijavljena je provala. Gde? Pa vasa maid je nas zvala, a mi zvali estate managera i policiju. Jebote, stvarno sam se oladio, presekose me. I sta je bilo, jel' ona povredjena? Nije, samo je ukraden TV. Pa kuda su usli? Ne znam. Jesu li opet razbili staklo na bastenskim vratima? Nista nije razbijeno, vrata su zakljucana.
I onda mi sinu. Daj mi Tinu. Tina, slusaj, otvori dole komodu u sobi i pogledaj unutra. Senjor tamo je TV. Ok, reci security da zovu policiju i da kazu da ne dolaze, a ti nastavi s poslom. Ok. Ok, senjor, sorry, senjor.

Prvi dan u stanu sam spustio televizor i strpao ga dole u komodu. Svaki zadnji idiot ukapirao bi da tu TV ne stoji jer sam tu obesio fotografije. Ali ovi izgleda ne. Covek koji ne gleda televiziju. Nezamislivo!

U Bogojavljenskoj crkvi u Saint Louisu

2005-10-31T04:48:00.000+03:00

Kao sto napisah u prethodnom postu dan mi je lose poceo. Osecao sam se nekako kilavo pa mi se nije trcalo. Nocas je duvao neki vetar i naneo grdno lisce na verandu. Mislio sam da ga sperem vodom iz bastenskog creva, ali ne moze da dohvati do verande. Otsekli su ga tacno koliko treba. Pogledam u ostavi i ne nadjoh nista prikladno. Nema ni metlice, a ni partfisa. Kosilica i bastenski alat nisu od pomoci. Medjutim kratko studiranje usisivaca, uzgred vrlo neobicnog oblika, dade mi ideju. Navoj za usisno crevo isti je kao onaj za izduvno koje vodi dole u kutiju gde je kesa za prasinu. Odvrnuo sam izduvno i na njega navrnuo usisno i radi. Nije doduse tako lako za upotrebu kao one prenosne duvaljke za lisce, ali je kabal dovoljno dugacak, pa sam posle krace borbe oterao lisce i sa verande i iz cele baste, pa ga oduvao iza bastenske kucice. Najracionalnije bi bilo da ga zapalim, ali necu da rizikujem invaziju vatrogasaca. Jednom nasem bekriji u Londonu to se desilo dok je u basti okretao jagnje na raznju.

Frizider mi je bio prilicno opustosen pa sam smrljao nesto od mlevenog mesa, spageta i praziluka i doruckovao na verandi. Ogrnuo sam mantil jer je pirkao neki hladan vetric i slucajno pronadjem u dzepu jednu moju kravatu, prilicno zguzvanu. Ako postoji jesenja kravata to je ta. Kombinacija lanenog, prilicno grubog tkanja, boje rdje i zute svile, dijagonalne siroke linije. Draga uspomena, poklon od Jasmine. Istusiram se i obrijem i dam se na peglanje kravate. To je cesto monkey bisiness, ali je tajna u starim novinama i uglu kravate. Treba smotati dovoljno vitku i dugacku trubicu od novina, da doseze do markirnog sava, ali da je tvrdja, znaci trebas par listova, a ugao te trubice treba da se poklapa s uglom kravate. To nije bas najlaksi zadatak, treba prakse. Moderne pegle s parom, olaksavaju stvar. Verovali ili ne, ali ovaj trik sam procitao u predratnom dodatku Politike, kod mog pokojnog dede po majci. On je bio majstor krojac, cak je jedno vreme krojio i sio za onoga koji nam je sve ovo skrojio. I kad sam je ispeglao, napadne me nagon za pivom, verovatno manjak B vitamina, a u frizideru nijedne konzerve.

Svezem kravatu, onako da 'prodise', navucem mantil i vani. Gore prema 64 highwayu ima jedan bar. Al' jes', zatvoreno. Zaboravio sam da je nedelja. Okrenem nazad prilicno razocaran kad pred njegovom kapijom sretoh komsiju Jima. Jesi li to posao u crkvu, upita me. A ja onako bezveze kazem jesam. Pa hajde sa nama i mi krenuli. Ok. Sedoh u auto potpuno rasejano i nadjoh se u glupom sosu. Niti znam koje je covek denominacije, niti mogu da se izvucem iz ove situacije. Moze biti baptist, evangelista, katolik ili mormon, a ja sam definitivno moron. Zena mu simpaticna, bucmasta, a Jim prica kao navijen. Ujutro odvuku klince u nedeljnu skolu i onda oni idu na sluzbu od 11 iako ima i jedna u 9. Pa zasto dvaput idete, zasto ne idete na onu u 9 kad vec vozis decu? Pa to su jedina dva sata u nedelji kad smo ja i zena sami u kuci, isceri se Jim, a zena ga cusnu. Ovo nema u Britaniji. Amerikanci su daleko otvoreniji, ponekad toliko da se unezgodis, pogotovo ako si navikao na Engleze.

Parkirao se pokraj crkve koja je prilicno velika, pa kad sam video dosta meksickih faca zakljucim da je katolicka. Na tabli pise Epiphany of Our Lord Church, sto nisam razumeo do malopre kad sam seo da pisem i pronasao u dobrom starom Morton-Bensonu. Prvo sto iznenadjuje je da ima mnogo naroda koji ide u crkvu, prizor nepoznat u Britaniji, a drugo sto su nekako bucni. Ili je to moja predrasuda. Stanu u grupice ispred crkve, muskarci posebno, a zene posebno pa pricaju, a zene valjda i ogovaraju, jer im pogledi sibaju po masi. Jim me predstavi nekolicini pajtosa kao Georga, njegovog novog komsiju. Jimovo drustvo su obicni ljudi, uglavnom radisni belci, sa velikim rucerdama, zanatlije ili sljakeri. U stvari glavni njihov motiv je da posle mise idu na kuglanje u kuglanu koja je tu u crkvenom kompleksu, a zene voze decu kuci. Njihova prica je uglavnom o sportu, ali koriste priliku da razmene i poslovne informacije. Gde je rasprodaja alata, ko ima naruzbu i treba li mu partner za posao koji zahteva odgovarajuci zanat. Jednog najstarijeg, najviseg i najsuvljeg oslovljavaju kao Swede. Bog te pita kad su njegovi dosli u Ameriku, ali on je jos uvek za njih Svedjanin. Nisam nesto siguran da bi se neki svaba lepo osecaju da ga zovu Fritz, ali Svedjanima to izgleda ne smeta. Izmaknem se malo da promotrim arhitekturu crkve, nova gradnja, ne narocito originalna, kad on za mnom. I to pitanje koga sam se pribojavao: Jeste li katolik? Nisam, priznam, pitajuci se da li ce olaksati situaciju prica da su papa Pavle sesti i Vaseljenski patrijarh Atinagora skinuli medjusobne anateme jos 65-te. Nisam ni ja kaze, ali moja crkva je daleko, a zena mi je katolkinja. I cime se bavis George? Ma radim nesto u Down Townu, finansije. A ja bi se zakleo da si military guy. Zasto? Pa takav trench coat je moj uncle doneo iz rata. Zaista kupio sam ga u Army and Navy na Victoria street u Londonu. A cime se vi bavite? Ja sam drvodelja(carpenter), imam tu radionicu odmah preko ulice.
E bas bi mi nesto trebalo zapocnem pricu, prosto da skrenem s verskih tema. Ok, kazi. Objasnim mu da hocu da fiksiram klupu na verandi da se ne ljuja, okacena je na lance, ali da to ne bude stalno, nego po zelji. I jos nesto, trebala bi mi daska ispred ograde da mogu spustiti tanjir ili pice, ali da se sklapa. Pa to nije problem, ali to ne mogu uraditi danas, zena se buni kad radim nedeljom. Daje mi vizit kartu, nazovi ovo je broj u radionici.

Narod vec pocinje da ulazi. Podjemo prema ulazu. Sedi na levu stranu posavetova me Swede. Dobro, hocu, a nemam pojma sta mu to znaci. Unutra se prekrstim propisno i sednem u zadnji red na levu stranu. I sad vidi, svi belci sedaju na levu stranu, a meksikanci i malobrojni crncici na desnu. Sporazumni aparthejd. Ali i tu ima razlike, ovi potkozeniji idu u prve redove i na levoj i na desnoj strani, srednje stojeci u srednje, a fukara ili zakasneli pozadi. Na levoj strani se pozdravljaju lakim klimoglavom, a na desnoj se klanjaju kad udje neki badza sa po kile zlata na sebi. Zene meksickih i badzovana i boranije su sve u satenskim haljinama, one starije imaju i rukavice, a broj dece u porodici je srazmeran majcinom obimu guzova. Jane Fonda i Dr Atkins, dzabe su se trudili. Crkva ima veoma interesantne vitraze na prozorima, ali je raspece iznad oltara prilicno cudno. Gornji krak je jako kratak pa vise lici na slovo T.

Elem, pojavise se dva popa i dva klinca u belim spavacicama pa se pocese muvati oko oltara. Nikad nisam imao zivaca za hriscansku ritualistiku, a i brate nekako su tajanstveni. Nema popularne literature. U svakoj New Age knjizari naci ces sta znaci kad Hindu guru otera muvu levom rukom, a sta kad to uradi desnom. Ove bliskoistocne religije se prave tajanstvene. Otkud uopste taj izraz Misticni Istok? Kako bre misticno, sve lepo pise u knjigama i jos imaju slike u koloru plavokozog ceribase s brcicima koji je savat'o neku cicu golisavih ramena u sariju, da ne pominjem Kamasutra i Kokashastra. Ovako, neuk posetilac se oseca kao Eskim na guslarskoj veceri. U to jedan od popova prozbori. Sad se vidi prednost leve strane, tamo je govornica, ali ozvucenje cini tu prednost irelevantnom, osim ako ces da razumevas popu kroz body language. Ovaj pop najavi drugog, pa taj istupi i poce propoved. Problem, novi popa ima prilicno unjkav glas. Nadao sam se Latinskom, melodicniji je, al' jok. Posle dvadesetak minuta kvadrofonskog unjkanja setih se Vladimira Uljanova. Njegove "Filosofskije tetrjadki" uspavljuju daleko efikasnije. Dozivljaj popravi uvodjenje interaktivnog dela. Svi povadise male svetloplave knjizice i kad popa nesto prounjka, a pastva u glas odgovara. Nasledje antickog teatra. Primecujem da su ovi s desne strane daleko glasniji, gotovo se dernjaju. Da li to rade da ih popa bolje cuje ili im ostala navika kad pevaju mariachi pesme. Mozda bi i njima trebalo montirati mikrofone, iskocise im zile na vratu od dreke. Taman sam upao u meditaciju kad me neko kucnu po ramenu pa se umal' ne sroljah sa sedista. Jedan od klinaca mesecara pruzi mi otvorenu plavu knjizicu pokazujuci mi prstom nesto na stranici. Rekoh mu glasno thank you bas u nezgodnoj pauzi pa se par njih okrete ka meni. Pokusah da upratim tekst, ali ne uspeh. Srecom brzo se zavrsi. Ostavih knjizicu na sediste i podjoh ka izlazu i gle cuda popa je vec vani, brz covek za svoje godine. Ljudi mu prilaze i rukuju se. Nije moguce da mu cestitaju prinovu u porodici. I mene ponese masa pa se nadjoh pred njim. Covek mi pruzi ruku, a ja njemu: Rackovic, nice to meet you. To se ispostavilo kao veliki gaf, jer mu je lik iza mene rekao: Wonderful service father. Mislim se, sta je puno puno je. Da je Mario del Monaco, ni po jada.

Posle ovog religioznog iskustva nadjoh se s pomesanim osecanjima. Prednost - u crkvi se sedi, nedostatak - sedista su tvrda i klizava. Za dogmatske detalje nisam dovoljno ucen.

Nadjoh se sa Jimom i njegovim drustvom pa ga upitah da ne zna kakvu zenu koja sprema stanove. Swede se umesa, sacekaj. Gomez, povika na grupu meksikanaca, a jedan iz grupe pridje. Ovom gospodinu treba pomoc u kuci. Gomez se nakloni. Da senjor moja Tina je available. Ode i dovede Tinu. To mu je kcer, i ona se klanja. Punacka, niska devojka u satenskoj haljini i debelih prstiju na rukama. Rekoh joj da mi treba neko da mi povremeno spremi stan. Ocekivao sam da ce ona nesto reci, ali stari upade bez pardona. Stadosmo da se dogovorimo o detaljima, pegla i kosulje, velika prednost. Moze li doci sutra ujutro prije nego sto odem na posao? Naravno. Dadoh mu vizitku pa na kraju pade i rukovanje. Odose, a Swede mi rece: Ne brini Gomez radi kod mene, pouzdana familija. Kuglana je odmah iza crkve, osam staza, a sluze caj, kafu i soft drinks. Jim je valjda ocekivao da cu da se kuglam, ali kad sam vidio da moram da iznajmim kuglaske cipele, predomislih se. Jos mi samo gljivice fale. Cipele i kurton se ne iznajmljuju, to je previse privatno, u jedno staje ceo covek, a u drugo njegov najbolji prijatelj.

Caj je bio bljak, pa uzeh neku sodu. Interesantno ih je posmatrati kako igraju, iskreno uzivaju. Pade mi na pamet da zene retko igraju neke timske igre. Kod njih je sve individualni sport. Mozda smo mi njihove glavne igracke, a to i ne znamo, bar neki od nas. Swede ne igra, zali se da ga bole ledja. Upoznasmo se i formalno. Pravo ime mu je Karl. Cavrljasmo o njegovom zanatu. Uvek su me fascinirali ljudi koji rade s drvetom. Nekad je radio u fabrici namestaja u Kansas City-ju. Sad sve to rade Gooks, izjavi prilicno ogorceno. Sta kazes da odemo do radionice posle? Hvala na pozivu, sa zadovoljstvom. Svakako sam dokon, zasto da ne. Jimov tim je izgubio. Cestitamo pobednicima, sad svi idu dole kod jednog u back jard na pivo. Ajde i ti s nama kaze Jim. Hvala drugi put. Dobro, a hoces li da dodjes kod mene na barbecue u subotu. Ma rado ali dolazi mi brat i buduca snaja. Pa sta fali, dovedi i njih. The more the merrier. Ok Jim hvala ti, doci cemo. Prohodamo do Karlove radionice. Sve je tu neverovatno uredno, dole je glatki teraco, nigde piljevine ili otpadaka drveta. Ima masu masina. Jedna mi privuce paznju. Strug, ali s nosacem noza koji rotira. Sta je ovo? E to je interesantna stvar, to sam skoro kupio. Ode u skladiste i donese komad drveta, dug oko pola metra, kvadratnog preseka. Pricvrsti ga u strug i ukljuci masinu. To samo radi, ne moras da guras i pridrzavas, a sva piljevina se usisava crevom koje ulazi u pod. Pa gde to ide? Sve ide u drugu prostoriju, u kontejner i od toga pravim brikete. U to strug stade i umesto onog prostog komada drveta savrseno oblikovana noga stolice. Ona uvijena kao da si smotao dve debele zice jednu oko druge, samo od drveta. Drago mu je sto me sve zanima, uopste mu ne smeta moje zapitkivanje i zavirivanje u sladiste i okolo. Lepo je videti starijeg coveka koji zivi od svoje pasije. To nekako moralno ohrabruje. Donese pivo i sedosmo na trem, dve stolice s visokim naslonima. Mackintosh, upitam. Otkud znas? Ispricam mu cime sam se ranije bavio i kako sam cesto vidjao ovakve stvari u sales rooms. Da to sam ja pravio za sebe, malo koga ovde zanima evropski dizajn.
Popismo pivo pa ustadoh da idem. Hvala Karl, bas mi je bilo zanimljivo. My pleasure George, see you some time next week. Nije cudo da je ovo mnogoljudna zemlja. Nekako se covek lako uklopi medju obican svet. Problem je u tome da su oni ipak samo stanari.

Prosetam pustim nedeljnim ulicama do kuce. Interesantno, vise duhovnosti u ovom jednom coveku nego u citavoj ceremoniji kojoj sam bezrazlozno prisustvovao. Uostalom i Isus je bio drvodelja.

A sad dosta filozofiranja, idem da nesto pojedem, evo ga skoro ce sedam.

5:25 ujutru

2005-10-30T14:32:00.000+03:00

Probudih se znojem obliven. Sanjao sam grozan san. Kao ja imam sitnu decu i zivim u stanu, ali je to potpuno bizaran finansijski aranzman. Stan je moj, ali placam kiriju nekoj ostrokondzi samo za zemljiste gde se stan nalazi. Ta babetnina me nesto zajebava i hoce da zapali moj stan. Ja odlazim kod nje da intervenisem, a ona salje neke starce na mene da me mlate. Ja ih nokautiram jednog po jednog i zao mi sto mlatim njih, a nikako da dohvatim babu i siju joj zavrnem.

'Ajmo tumaci snova! Sta to znaci?