Bez naslova

Izvinjavam se posetiocima. "Zloupotrebio" sam svoj blog. Postovi "Go k'o pistolj" i "E sad stvarno pizdim" su privatno zezanje s Jasminom i njenom sestrom Sanjom.

A propos ovoga, pade mi na pamet kako je internet kao medij, a i sam blog, kao njegova forma, nesto sto pomera granicu izmedju privatnog i javnog. Otvarajuci kroz blog vrata drugom da zaviri u tvoj zivot nekako neosetno preuzimas na sebe neku vrstu odgovornosti. Pocinjes da se posmatras i orijentises u kontekstu interakcije sebe kao autora i onoga ko cita. Medjuigra tekstova i komentara te hteo ili ne odvlaci iz autenticnosti i malo po malo vuce u ladice u koje citaoci trpaju blogere. I citaoci se ponekad pitaju sta je ovaj hteo da kaze, a i blogeri to cine povodom komentara. Naravno da postoje razne vrste blogova, ali kako ih mi strukturisemo nije moj predmet ovde. Moj blog je nepogresivo privatan blog i ako ima neku agendu to je agenda koju imam ja kao obican covek, kao i svako u ostalom. Svi mi negde tezimo i svi imamo neku intenciju, iako je mozda i nismo uvek svesni. Zato je gornje izvinjenje naravno sprdnja. I na blogu se mozes zezati s prijateljima. A i sve 'nove' zajednice u Americi, kao i blogerska, uostalom, pate od pretencioznosti. Danas naletih na ovu perverziju pa se lepo nasmejah:

AdoptaBlog - Help chinese bloggers maintain their freedom of expression by adopting a blog.

Oh yeah baby. Ja, Zika i Mika srusili smo Slobu, sami. Fali jos Dalai Lama, Nelson Mandela i Bono.

Elem, ljudi vole predvidljivost, a predvidljivost je redukcionizam zivota. Potrebna, ali ne uvek i uzbudljiva. Kao i kitsch, njen srodnik u domenu umetnosti, ona opusta. Moze da bude lepa, ali nikad izazovna. Nikad ne prevazilazi zivot i zato ne obogacuje, kao sto i kitsch nikad ne doseze umetnost i uvek ostaje ovostran. Zasto ova digresija? Prosto zato sto sam spoznao da trenutno zivim u otelotvorenom kitschu. Da, to je Amerika. Onaj ko se zanimao Spenglerom i njegovom morfologijom istorije ili Hegelovim svetskim duhom utelotvorenim u drzavi razumece o cemu pricam. Ukratko, ovo je laz. They are faking it. Matrix, big time!
Naravno, to ih ne sprecava da budu veseli. Ali to imas i kod nas. Koliko puta vam se desilo da odete na zurku u ne bas poznato drustvo i shvatite da celo vreme tresu narodnjaci? Da li vas je ikad neko prekoreo sto iako ste pijani ne uzivate u tim zvukovima? Onaj "argument", kako se mozes napiti uz Jaco Pastoriusa, Ceca je zakon?
Zato je moj subotnji party ocenjen kao uspeh. Dao sam im sve sto su ocekivali. Janet, riba koju sam vec pomenuo i koja mi je pomogla savetima odradila je savrsen posao. Ipak kad je na kraju ostalo zagrejano musko drustvo, umro sam od dosade. Prica im je na nivou 15-godisnjaka. Najvaznije je da povale neku ribu i 'score'. Rekao bi covek da zive u drzavi junferica. Sutradan sam odveo Annie Beth i Janet u Art Museum. Jednom recju ogromno. Moram da posebno odvojim jedan celi weekend za to. Tu je blizu mene, gore u Forest Parku. Uvece smo isli na klopu u Down Town. Restorani su uglavnom podeljeni u dve kategorije. Oni masovni, komercijalni, "steakhouses 'n' shit", "KFC chicken shit", "Pizza crap" i slicno i oni 'udji kume da te oderemo'. Na kraju smo pogodili u neki Mansion theatre restoran ili tako nesto, malo severnije. Veoma pristojno. Jeo sam pastrmke i nisu lose. Ove dve mogu da popiju uuuuuuuu. Ali ima nesto zanimljivo. Obe vole country muziku i pevaju u nekom sastavu. To je kao sad folk muzika, country je navodno zastareo izraz. Obecale su da ce me zvati na sledecu svirku. Pojma nemam o folku, nadam se da nije nesto kao Bob Dylan.

Na kraju jedno pitanje za dame. Millicent, moja sekretarica u New Yorku uskoro slavi rodjendan. To je interesantna zena. Ima 59 godina, visoka oko 180, crvenokosa, pametna, recita, efikasna. Razvedena, muz bio neki poznati fotograf. Voli da sredjuje stan, samo to znam o njenim interesima. Kao devojka zivela u Kaliforniji i bila grupie girl. Doors, Jefferson Airplane, Grateful Dead etc, sve acid rock grupe. Sta kupiti takvoj zeni za rodjendan?

Odgovori na neka e-mail pitanja ili komentare.

Zivotinja?
To mi je nadimak koji sam dobio od Akiko. Nema nikakve veze sa nekom mojom zverskom prirodom. Prosto, kad me je jednom masirala, jer su me bolela ledja (posledica mog ranjavanja), primetila je da nisam napet i ukocen, nego opusten. Kao zivotinja.
Gile mi je nadimak iz detinjstva. Tako me je nazvala keva jer joj se nije svidelo ime koje mi je dao cale. Ime mi je staromodno, rusko, i delim ga s prilicno ozloglasenom licnoscu iz njihove istorije. U Britaniji i ovde zovu me George (sluzbeno), a bliski prijatelji u Britaniji su me zvali Dzajls, pa to smatram mojim nadimkom i ovde.

Sex?
Posledica ljubavi. A ja volim da volim i da budem voljen. Nikad nisam odvajao sex i ljubav. To je mozda greska, ali sta sa se radi, to sam ja. Nikad nisam muvao zene kojima se ne svidjam ili nisam bio bar malo siguran da imam prolaz? Ziheraski? Mozda, ali je bezbolno.

Beograd?
Malo verovatno da cu se ikad vratiti. Skorasnje dogadjanje me ucvstilo u odluci. Ipak je Rusija moja zemlja i sredina gde se osecam najprirodnije i najopustenije. Srbija je za moj ukus previse suicidalna, a ostale zemlje su mi u domenu kurioziteta, osim Bosne koja mi se svidja jer su ljudi puni specificnog humora i opusteni.

Religija?
Nije toliko vazno da li neko veruje u Boga. Vaznije je da li Bog veruje u njega.

Devojka koja me je ostavila?
Jasmina.

Zaljubljen?
Jesam, ali je ona daleko.

Го к'о пиштољ

Неће кера више да се тера. Дошла маца на вратанца, а крчаг на воду.

Чичка, Мичка остави ме пичка.

Е, и дуго сам ти трајао...

E sad stvarno pizdim

Pre svega, pizdim zbog dve stvari. Prvo pizdim jer mi je prethodni post otisao u pizdu materinu. Drugo, pizdim jer sam u prethodnom postu pizdeo iz sve snage i ovaj verovatno nece dospeti do visine pizdenja svog prvorodjenog, a abortiranog brata.
Taoisticka mudrost nalaze da ako si pizdeo jednom, ne treba da pizdis isti dan. Naravno tu postoji problem. Da su taosticki mudraci ziveli kod nas verovatno bi pizdeli daleko cesce i razvili teoriju pizdenja daleko vise. Obuhvatili bi, nadvisili, nadskocili, sve staze i bogaze moguceg pizdjenja daleko dublje, vise, mnogo vise nego prije rata (5ko, brate znas na koju pesmu aludiram).
A istinabog pizdeo sam strasno. Da sam zapustio kosurinu, talasala bi se ovde opako. Jebes metalce kako bi se talasala. Ovako sam uredno podsisan, mlatarao glavom u kancelariji, u jebenom East St Louisu, s pogledom na parking. I sad bi se akribican citalac zapitao, zasto Gile pizdi u St Louisu? E pa dragi moj, akribicni brate pizdim jer me edukovane, visprene, zestoke i srcane zene iz Beograda karaju u srce. Pa dobro Gile, majka mu stara, kako bre u srce. E upravo tako brate, u sred srca, u sred srede (ni ponedeljak, ni utornik, iako je petak) u po srca.
Toliko me bre te nase zene karaju da cu totalno da promenim svoju zivotnu orijentaciju. Toliko da cu da se uhvatim prosvetiteljstva, da se to ima odraziti i na ovaj jebeni blog. Prosto cu da se Dositejisem, mozda cu i bradu da pustim, da se obradim, ima da budem pravi Obradovic. Ima da me crkva ekskomunicira. Ima da me anatemisu. Ali to ima da uradim radikalno, da se oseseljim, da me vlast odemokrati. Dobro sad, mozda se necu oseseljiti (kucni odgoj i to), mozda se ovucicim, mozda pocnem da zavijam. Auuuuuuuuuu! A mozda se otomim i utovim. Ko zna mozda cu da smrsam da okostunjicim kao suva sljiva. Samo necu da se okarim, skratim karu, okratim je, okaricim se. Karanje mi ne dirajte, to mi je krsna slava, tu smo se svi mi Rackovici radje kurcili nego raskurcili.
A meni je umro sin, kaze jedan kocijas, star i usamljen u Ruskoj zimi, tamo negde u beskrajnoj vasioni Ruske literature, dok se pripite musterije, raskalasni i neobuzdani propituju o njegovom bracnom statusu.
I ova kripticna poruka ide jednoj dobroj picki, jednoj zeni i zenturaci, jednoj devici i jednoj kraljici, jednom zmaju i nesudjenoj nevesti. I ja placem, mucki, cutim suze, sakrivam ih k'o jektiku u familiji. A ti prodzaraj malo po blogu, nadji moj e-mail, natenane mi se otkrij. Jer valja, jer se treba, jer se ja ucim, a ti razumes...

Neke predrasude ili naprosto stanje stvari

Sve manje posmatram, a sve vise delujem. Ili, bolje receno, ukljucujem se. Rec je naravno o kursu koji pohadjam. Ne mogu reci da sam do sada naucio nesto da padnes na teme. Iskreno, sumnjam da mogu, bar ovde. Sve je to ipak stvar kreativnosti, imas ili nemas, a mozda je objasnjenje sasvim trivijalno. Primetio sam jednu cudnu stvar. Ameri ili ne znaju da vezu kravatu ili kupuju kosulje pogresne velicine. Prosto je pritegnu, kao uze za vesanje. Pri tome koriste onaj mali, pederski cvoric, iskrivljeni, nesimetricni trougao. A kad je olabave primecujem da im se kragna useca u vrat. Ovratnik ih drzi pridavljene. Kako drugacije objasniti cinjenicu da su gotovo svi crveni u licu. Manjak kiseonika u mozgu? I nekako su glomazni. Ako nisu debeli onda su mesnati. Americki fudbal je izgleda ovde postavio estetske kanone kako muskarac treba da izgleda. Mora da zadrigne, nabrekne, prsti kao kobasice... Duhovna sadrzina, karakter, ono sto cini muskarca i u mraku, nekako ne prati volumen tela. Nekako je previse razredjeno. Opsti utisak je bljutavost. Kao spricer u kafani skrtog gazde. Ja zaista nemam nista protiv krupnih ljudi, naprotiv, ali je moj model izgleda gradjen na iskustvu s nasim svetom. Kao da ljudska sirina nekog naseg ljudeskare prosto zahteva takvo telo, u mrsavije ne moze da stane. Na primer, pre par dana pogledah slike sa zadnjeg blogerskog skupa. Apsolutno aksijalna figura je brkonja u crnoj majici. Nekako se sve okrece oko njega. Poseduje nesto sto u Engleskoj oznacavaju kao 'imposing presence'. Covek cak ima pogled koji ukazuje da vidi dalje od trivijalnosti obicne vizuelne percepcije. Nemam pojma sta je po zanimanju, ne verujem da je slikar, mozda gresim, mozda i jeste, ali sigurno nije samo to. Slikari obicno imaju takav pogled, ali je nekako konacno usmeren (platno je ipak samo na dohvat cetkice). Anyway, mislim da znate na sta mislim. E to, da covek svojom unutrasnjoscu popuni svoje telo, to ovde nisam video.Elem, pogadjate kuda ovo vodi. Naravno na konkretnog lika ovde na kursu. Tip je lokalni, ne iz St Louisa nego iz Springfielda, stotinjak milja gore na sever. Svi ga zovu JD. Prosli petak na workshopu (prakticnom delu kursa) Holger ga greskom oslovi kao Dzedaj, umesto Dzej Di. Glasno se nasmejah, jer coveku vise pristaje ime Dzaba (Jabba the Hutt). Od kako je kurs poceo celo vreme JD se trudi da postane lider cele grupe. Mislim da je do sada jedno desetak puta pomenuo da ima MBA sa Stanforda. Kada je to prvi put naglasio, komentarisao sam: Long way to go. What do you mean by that?, obrecnuo se. Pa mislim da i Steve Ballmer ima Stanford MBA, objasnim. (Steve Ballmer je CEO Microsofta i jedanaesti na Forbes-ovoj listi najbogatijih u Americi). To mu se svidelo pa se nasmejao i pokroviteljski me potapsao po ledjima. Zacudjujuce je da on to sam nije znao. By the way, vecina amera evidentno ne kapira ironiju, slicno englezima, ali za razliku od njih ne prepoznaju ni sarkazam. Moras da budes prilicno bukvalan da bi razumeli. (Naravno, ovi sudovi su steceni na ogranicenom uzorku populacije, ogranicenom prostoru i tokom ogranicenog vremenskog perioda).Ovaj workshop iz poslovnih komunikacija vodi Annie Beth. To je nastavnica koji sam pre pomenuo kao vrednu truda. Annie Beth je svetlosmedja riba u ranim tridesetim, ali se to ne vidi na prvi pogled. Nekako imamo medjusobni click. Znam da imam prolaz kod nje od samog pocetka ali sam stvar ostavio na ringli. Sam workshop se sastoji od serije, na prvi pogled, prilicno bizarnih aktivnosti. Annie Beth to zove 'plays'. Sve se snima kamerom i posle se analizira. Podeljeni smo u timove. U mom timu smo Holger, ja i Bianca, kratko osisana smedjokosa devojka iz Chicaga. Svaki od tih 'plays' predstavlja neki izazov koji jedan tim postavlja, a ostali treba da mu odgovore. Annie Beth sve to usmerava i prakticno vodi, postavljajuci teme. Zadnji je bio kako reagovati na provokaciju. Mislim da je to zanimljivo polje za 'igranje' i nesto sto se zanemaruje u pripremi za business, a u praksi je cesto prisutno. JD se uporno trpao da njegov tim bude prvi. Covek je rodjeni bully i to onaj bez ikakve maste pa je njegov 'izazov' bio proziran do daske, prosto glupost prepisana iz klasicnog Hollywooda. Ono, kad je prezentovao celu stvar, doslo mi da trazim kesu za povracanje, jer sam odmah prepoznao kako ce sve da se odvija. Elem to je bilo ovako, nezgodno mi da pisem, prosto strava od gluposti. Neki executive dolazi na poslovni sastanak i domacin videvsi njegov auto (Mercedes u ovom slucaju, a Holger ima Mercedes, sto pokazuje JD-ov neskriven animozitet usled kompleksa nize vrednosti) komentarise: What's wrong with American cars? Kao u sali pa privali. Sad mi iz tima jedan po jedan ulazimo u workshop i on ponavlja istu igru. Posle sve gledamo na videu. Holger je bio neverovatan. Posle mi je priznao da je to namerno uradio iako je navodno bilo wrong. Jednostavno mu je poceo racionalno da objasnjava zasto je Mercedes bolji od svakog americkog automobila, covek zna znanje jer je u Nemackoj radio u auto industriji. Ono, odrzao mu bukvicu, metodicno, s blago doziranim patroniziranjem. Ali eto nije prosao, kao to nije pravi metod. I nije naravno. Pravi bi bio: Odjebi kulovcino. Bar po mojim normama. Elem Bianca se spetlja iako je hvatala na sarm, ali JD je tip kome se dize samo kad vidi sebe u ogledalu, pa nije uspela.Ja jednostavno izimprovizujem na licu mesta uz totalno neskrivenu ironiju u tonu i maniru: Americki automobili imaju samo jednu manu. Retko se kvare sto meni ne odgovara jer volim da cackam po motoru i sam popravljam kola. To mu je izbilo svu municiju iz scenarija koji je trebalo da me iznervira.Na analizi Annie Beth objasni da sam ja uspeo da odmah 'dissolve a possible conflict in a pleasant, quick and efficient manner'. To se kao zove 'Step on "Lets do some business" level'. Posle sam joj za ruckom rekao da smanji dozivljaj, ne bas tim recima, ali ono: Ne hvali me ziva bila! Posebno pred onima koje isti covek placa kao i mene. E i to je kao problem. Cela ideja je da ako ona istakne nekoga to pozitivno utice na grupu u smislu da svako hoce da bude kao taj koji je uspesan. Znas sta Annie Beth, to mi izgleda prilicno idealisticki. Osim toga treba mnogo da bi neko bio ja. Iako sam to izvalio s namernom arogancijom to je nije odbilo, naprotiv. Konverzacija posle toga bila je zanimljiva, ne zbog onog sto smo pricali, nego zbog onog sto smo prikrivali pricom. Vanjska prica je bez konteksta potpuno neprozirna, pa je nema smisla prepricavati, a sustinska, neizrecena prica je ova. Ona: Zelim da se kresnem s tobom, ali da izgleda tako kao da si stvarno zainteresovan za mene, a ne zbog toga sto ti ja drzim workshop. A i zato sto je tvoja riba mladja od mene, sofisticiranija i vestija u power games od mene pa je na zadnjem partiju bila u centru paznje, a iako ne radi u nasoj kompaniji direktorica je celo vreme bila u njenom drustvu i ti si dobio gomilu poena samo zbog nje.Ja: Kresnuo bih te samo zbog toga sto mi drzis workshop jer me zanima da li bi i onda bila toliko sigurna da ovi 'plays' o kojima samouvereno tupis celo vreme imaju ikakvu prakticnu vrednost i smisao. A i zato da te uverim da ne radim na poene, pa i ti mozes da zaboravis na svoje, jer bi te to verovatno vise otkocilo, nego bespotrebna konkurencija s Crystom.E sad ovo je moja verzija, izmedju redova. Kako izgleda njena, djavo zna. Ipak vidljivi rezultat ove dve paralene storije, definitivno je od prakticne vrednosti. Njena prijateljica Janet je neka vrsta party konsultanta, pa ce njih dve veceras da navrate kod mene, pogledaju moj garden i apartman i sve sto sam kupio i daju mi savet sta mi jos treba za sutrasnji party koji organizujem za kolege i neke iz upper ranks. Posle cu da ih izvedem negde.
O losim stvarima jos nisam zavrsio, ali obecavam da cu pisati i o dobrim stvarima. A sad imam jos samo 15-ak minuta do pocetka nastave pa za sada postiram samo ovo.
Napomena: Slika gore, je poprilicno van konteksta, ali ima vremena. Prvo tekst, a posle kontekst.

Rants and Raves, a ima i nešto što volim

Danas sam proveo dan gluvareci po St Louis-u. Ne u nameri da upoznam grad nego da izvidim kuda se najlakse stize do bitnih shopping mesta. Sta uopste coveku treba u stranom gradu? Prvo, neki servis za pranje i peglanje kosulja, frizer, apoteka, neko mesto da jedes u bilo koje doba dana ili noci. Treba ti shirtmaker, i obucar, naravno, ali to zahteva vise probiranja.
Dakle, danas sam naoruzan spiskom prodavnica pica krenuo da kupim par boca whisky-ja. Ono sto je u Britaniji 'off licence' ovde je 'liquor store', s tim da je ovdasnji zakon stroziji u pogledu trgovine alkoholnim picima. Veceras sam pozvan u goste, na party, u kucu direktorice naseg centra. Bice i neke lokalne face iz firme i regionalni manager. Po ovdasnjoj etikeciji nije obavezno da nesto poneses, ali ja sam u tim stvarima staromodan, gotovo do opsesije. Crysta mi je jutros tekstirala s Laguardie vreme dolaska tek nekoliko minuta pre polaska pa sam joj na brzinu odgovorio gde je stan i kako da udje u njega. Ovo gde stanujem je tzv. protected community sto podrazumeva naoruzanu strazu i tipa na recepciji. Covek u pitanju je utovljen deda po imenu Bob. Covek ima mafijasku facu, ali je cistokrvni domorodac Missourija i pao je na ono Sir. Elem ostavio sam mu kljuceve i objasnio da ce tu doci young lady i da joj da kljuceve i propusti je u stan. Na pitanje kako ce je prepoznati odgovorio sam: She is a best piece of ass this side of Mississippi, sto ga je zbunilo (to je verovatno istina, ali covek nema smisla za humor), pa sam mu tutnuo i $5.00. Krenuo sam u grad i dobro se nahodao i promenio prevoza. Taksisti su u ovakvim prilikama potpuno beskorisni. Podrazumevaju da si alkos i odvezu te do prve prcvarnice. U nekoliko radnji gde sam pitao za whisky koji trazim, nisu bili ni od kakve pomoci. Cak sam ispao budala pitajuci par ljudi na ulici, koji su na prvi pogled izgledali kao gospoda, ali su reakcije bile bljak. Da samo vidite te slavodobitne face, kao da sam ih pitao za drug dealera. Naposletku popricam s dve starije gospodje u Starbucksu i zene mi lepo objasne gde se moze kupiti pravi Scotch whiskey. Covek u radnji mi je objasnio da je to jedino mesto u celom St Louisu koje ima najbolji izbor single malt whiskeya i stvarno imao je ono sto sam trazio. Cragganmore i Dalwhinnie, iako je ovog drugog imao samo jednu flasu. Naravno tajna je u poreklu, covek je poreklom iz Skotske i zna znanje. Za Crystu sam kupio sampanjac.
Na povratku me Bob, ne znam kako srdacno docekao. Ocito se slaze s mojim opisom Cryste. Ima jedna stvar koju kod Cryste obozavam. Ono kako se ona lepo obraduje svakom susretu sa mnom. Tu je na majku koja je jedna izvanredna zena u svakom smislu.
Naravno Crysta je dovukla ogromnu kofercinu na tockovima. Jednom pre sam joj objasnio da postoji nesto sto se zove vremenska prognoza i da na osnovu te informacije s 90% tacnosti mozes pogoditi sta da obuces, ali to kod nje ne pomaze. Kuckajuci ovaj post moram da primetim da nema nista lepse kad sedis u stanu, a zena u kuci peva.

Prvi utisci

Richmond Heights. Tu mi je stan. Prvi dan sam koristio taxi da odem u trening centar. Posto mi je post koji sam poslao otisao u pizdu materinu, evo skracene verzije. Gradski prevoz, jos nisam ukapirao. Koristio taxi. Narod na ulici debeo. Jebeni slonovi. Na kursu 70% muskih, svi moroni osim Svabe Holgera iz LA brancha s kojim sam i komsija i s kojim sam isao na rucak u lokalnu trovacnicu. Valja malo lutati da se nadje normalan restoran. Dve polaznice kursa su vredne truda i jedna nastavnica. Imam svoj office i telefonirao sam familiji i prijateljima. Glavni landmark grada, koji izgleda prilicno nov je betonski luk, koji me podseca na luk pobede u Bagdadu (dve ukrstene sablje). Crysta mi slala jebacke SMS poruke. I sad se pitam, zasto mi ona toliko nedostaje. Godine?

Vredno je živeti

Proxy radi. VBK je namestio stvar. Nasa mala igra koja naizgled samo ustedi rublju, funtu ili dolar. Ali je vredno uskratiti bezlicnom racunovodji, vredno je ziveti u drustvu prijatelja, uzvratiti male paznje, uciniti nesto za njih. Ciklus se uspostavlja opet. I da sam na Marsu VBK bi namestio. Lepo je imati prijatelje, nesto sto je ugodno u ovom zivotu, nesto sto nam pripada, a ne borimo se za to. S ljubavlju je drugacije. Nazalost. O kako malo treba da se covek oseca sretan. Tvoja devojka koja se kupa, tvoji prijatelji na kraju sveta. Lepe reci koje citam na e-mailu koje mi Freya upucuje iz Beograda, ili moja sarmantna i pametna drugarica iz Kladova, uvek nekako lakonski recita i dobronamerna. Lepensky i Zangrad su tu negde, nema granica. Osecam se ututkan u njihovoj paznji. Neko mi cuva ledja u mojoj sada virtualnoj otadzbini. Razumevamo se kroz neredovne poruke. Ponekad prostrem svoj zivot ispred sebe kao prostirku na kojoj je nesto napisano, kao kad bi neko Tibetanski molitveni tocak namazao bojom i otisnuo na beloj hartiji. I sve je tu, ona veza koja te drzi na povrsini, one srodne duse. Slusajuci Enyu, The Corrs i Gretu Gaines ja se prenosim u duhu na ulice Beograda, drhteci i jezeci se, nadajuci se da postoji mesto gde cu sresti prijatelje jednog dana, svoj na svome, bez strecanja. U mislima se lenjo vucem Milosevim vencem ili Ruzveltovom, nadajuci se da im nisu promenili imena. O sva ta lepa vremena gluvareci na Autokomandi. Ili moja Ruska konkurencija, svi ti coskovi Arbata. Jos samo dan i uranjam u Ameriku. Ostavljajuci poruke u elektronskim flasama, nasukan u terra incognita krajnjeg Zapada, ocekujem reci ohrabrenja od onih koji brode mutnim vodama zavicaja.

Život i smrt

U ponedeljak 3. oktobra pocinje moj trening. To je neka vrsta internog mini MBA kursa, naravno skracenog i prilagodjenog potrebama nase kompanije. U nedelju letim u St Louis, Missouri. Kad sam dobio obavestenje pisalo je St Louis, Illinois, pa sam bio u cudu. Grad lezi na reci Mississippi koja razdvaja dve drzave, Missouri gde je St Louis i Illinois gde je East St Louis. E u ovom drugom je nas trening centar, ali se neka prakticna nastava odvija u onom prvom, pravom St Louisu. O mestu ne znam nista. Neke ideje postoje, naravno one iz maste, pokupljene iz western filmova. Po tome bi Missouri trebao da bude prava kaubojska drzava, traperi i indijanci, konji, logorovanja uz vatru, teranje stoke, posle provod u St Louisu uz revolveraske dvoboje, sljokanje i tuca u saloonu, kupanje u kupleraju u koritu, dame u dugim haljinama s izbacenim dupetom i malim tasnicama u kojima drze Derringer. A kad mislim o Mississippiju, prvo sto mi pada na pamet je blues, Muddy Waters, Son House. Naravno istina je drugacija, blues je nastao dole na jugu u delti Missisippija, a kaubojska nostalgija verovatno jos postoji samo na turistickoj periferiji Missourija. Ipak, uzbudjenje postoji, zelim da vidim sva ta mesta, zelim da upoznam zivot tamo. Ili mozda sam sebe zavaravam? Ja u stvari zivim u prilicno autisticnom svetu mojih stvarnih potreba i interesa i na svaki turisticki pogled na svet moram da se nekako nateram.

Put u Pittsburgh, Pennsylvania, na Knezovu sahranu bio je za mene vise unutrasnje putovanje, lutanje u znacenje prekinutog prijateljstva, jedna nasilna potraga za smislom pracena fizickom promenom sredine. Podelio sam ga sa Crystom, Pajom, Knezovom decom i sestrom. Strasno me je ganulo sto je Crysta insistirala da ide sa mnom. Ne znam zbog cega me je to ucinilo ranjivim, ali i na jedan nacin sigurnim. Izgleda da je prisustvo zene u takvim situacijama smirujuce, kao da ono u zeni, sto mislim Andric identifikuje kao kapiju sveta, daje neki osecaj da je neumitno bar privremeno odlozeno, skrajnuto u periferiju i neobavezujuce. To samozavaravanje je naravno privremeno, ali mi je dalo neki gotovo mazohisticki misaoni ambijent da razmisljam kao da imam svo vreme sveta.
Odavno, valjda od doba mog ranjavanja, imam lep odnos sa vlastitom smrcu, intimni smo i verujem joj, jedino nju nikad necu napustiti i jedino ce ona uvek biti moja. Otkad sam je upoznao i shvatio da smo neodvojivi obogatila je moj zivot. Zivot je prestao da bude nesto sto se mora, igracka kojom se igras samo zato sto si je dobio od mame i tate, postao je zadatak, smisao ispunjen svrhovitoscu. Ona me prati od doba detinjstva kad sam imao viziju bledolike zene u dugim crnim leprsavim haljinama i s nekom vrstom visoke kamilavke na glavi pokrivene crnim velom, kako leti iznad groblja.

Ali jos imam problem sa smrcu drugih. Kao kad upoznas drugara koji ima zenu, koju nikako ne mozes zamisliti pokraj njega, a on je ipak voli,cak i kad ga cini otvoreno nesretnim i niko ne razume njegove razloge. Tako i kratka e-mail prepiska s Lepenskym, gde se pitasmo u kauzalitetu te specificne smrti, samo provuce nevericu, zaprepascenje i bes, a istina ustuknu, jer je uvek pod ruku sa smrcu jako povucena i sasvim privatna.
I nekako smo mi sa slovenskih strana slobodni u drustvu smrti. Cak se bakcemo i estetikom dok biramo cvece. Na pultu sa cvecem u funeral home srebrenim markerom ispisujem cirilicom Zangradovo pravo ime na crnoj traci. Knezova kcerkica dugo bira svoju ruzu za tatu, a njen brat joj pomaze da napisu svoje poruke i vezu trake oko ruza. Crysta i Knezova sestra pazljivo biraju vence. Ostali deo porodice, potpuno amerikanizovani, prepustaju sve za to zaduzenom sluzbeniku. Na crnom kamenu porodicne grobnice imena ispisuju istoriju porodice. Onaj na vrhu koji je dosao u Ameriku jos u 19-om veku jedini je zapisan s prezimenom Knezevic, posle njega svi su Knez i imena postaju sve kraca. Dragutin, Andjelka, Danica, Milija, Steve, Peter, Henry, John, Mary, Tom. Na kraju liste Slobodan Bodo Knez.
Paja drzi govor, tudjim glasom. Srpski prvo, pa onda engleski. Stojim drzeci Laru za ruku. Ona me pita: Jel' tata sad ima krila? Samo klimnem glavom nasmesivsi se detetu i kad se okrenem pocure mi dva potoka suza. Zavrsava se. Ostavljamo ruze na ploci. Kole namesta svoju i Larinu na tatino ime. Dok idemo do automobila Paja samo hukce. Ostario je deset godina. Ispred nas Ivana i Crysta, Lara ih drzi za ruke. Njihovi crni sesiri svetlucaju od kapljica kise. U kuci jednog rodjaka Ivana nam pokazuje fotografije kad su ona i Bodo bili deca. Negde na Jadranu pokraj palmi. Onda fotografija iz skole, Bodo uvek najvisi i uvek u zadnjem redu. Fotografije iz rata. Bodo, Paja, Dragan, Zoran i Vlada. Paja naglo ustaje da nam naspe pice, krije suze. Ispijamo. Paja kaze: Sad ih imam vise s druge strane nego ovde.

U avionu, dok letimo nazad u New York, posmatram Crystine ruke. Zeleo bih da ih stavim na moje lice, da me zaklone od onoga sto vidim ali ne razumem.

Znak onog ko prvi ode

Sanjaš li druže,
ili posmatraš nas, brate
i ove pokisle ruže?
Čekaš li da se vrate
stvaranju, u počelo,
u to bleštavo belo,
gde si kročio smelo.

S onu stranu vremena,
dole ispod kamenja
na polju tvog plemena,
sred davnih znamenja,
sećaš li se mesta,
gde laž sveta presta.

Tamo gde smo se umivali,
kraj iskonske reke,
dok smo nebo snivali,
odeveni u oblake meke,
i svete bikove pojili.
kad smo Troju osvojili.

Sledišmo trag jelena,
u blatu kraj brzaka,
i kroz polja zelena,
do senovitih vrbaka.
E tu brate Bodo,
tu pobodi koplje,
tu kud' se mora proći,
ostavi mešinu vode,
za nas koji ćemo doći,
znak onog ko prvi ode.

Slobodan Bodo Knez 1966-2005

Moglo je i drugacije prijatelju...



Remember when you were young,
You shone like the sun.
Shine on you crazy diamond.
Now there’s a look in your eyes,
Like black holes in the sky.
Shine on you crazy diamond.
You were caught on the crossfire
Of childhood and stardom,
Blown on the steel breeze.
Come on you target for faraway laughter,
Come on you stranger, you legend, you martyr, and shine!

You reached for the secret too soon,
You cried for the moon.
Shine on you crazy diamond.
Threatened by shadows at night,
And exposed in the light.
Shine on you crazy diamond.
Well you wore out your welcome
With random precision,
Rode on the steel breeze.
Come on you raver, you seer of visions,
Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!

Moja dobrodoslica i neocekivani retour

Pre nekoliko dana moj najbolji drug Zoran tesko je povredjen u napadu grupe siledzija. Nakon svadje oko neke ribe u pubu, bednici su ga sledili do radnog mesta i tamo pretukli metalnim sipkama. Ubrzo su uhapseni, ali kakva je to uteha? Nemeravao sam da idem u London da ga posetim jos proslog weekenda, ali su mi njegov brat Paja i Knez javili da je u besvesnom stanju. Posle operacije u cetvrtak dosao je k svesti, pa sam odlucio da ga posetim ovaj weekend. Pomenuh bossu da nameravam da idem, ali ne uspeh da obezbedim avionsku kartu. Ne brini, sredicemo vec nesto, rece mi. Sutradan me pozvao i kaze: Ides s mojim prijateljem koji leti u London. Ali kako? On ide svojim avionom, poslom u London i ima mesto za tebe. Zahvaljivao sam se do neba, ali on rece: Ne pominji, normalno je da ga posetis. Uradi jedan poslic za kompaniju usput i sve je OK. Prosto sam ostao bez reci. Stepen lojalnosti koji taj covek generise kod zaposlenih, prosto je neverovatan. Od prvog dana u njegovoj kompaniji osecam se kao da tamo radim godinama. Kultura saradnje i medjusobnog ophodjenja prevazilazi sve sto sam iskusio u Britaniji. Cak i formalno upoznavanje s radnim kolegama ne lici na ista sto sam video. Boss je priredio party u svom klubu, na koji me je pozvao. Znas, ja sam radio dvadeset godina za druge, pre nego sto sam osnovao ovu kompaniju. All that corporate bullshit! Uvek sam to prezirao, hocu da se ovde osecas kao kod kuce. Ne podnosim tu atmosferu besmislene hijerarhije i dovoljno sam star da prepoznam ko je covek a ko je "Yes Man". Ipak, zelim da ti dam jedan savet. Vecina ljudi s kojima ces raditi ima corporate background i mnogi ga se jos nisu oslobodili. Zato bi bilo dobro ako mozes da povedes svoju prijateljicu. Zene najbolje otope led u takvim situacijama. Mislio je na Andreu, koju sam vodio letos na sastanak s njim kad mi je verifikovan ugovor i kad smo imali formalni "welcome handshake". Pozvao sam Andreu na rucak i zamolio je da ide sa mnom na party. Slusaj, ne mislim da je to dobra ideja. Zasto? Pa zato sto bih ja bila verovatno "sure fire" i ti bi se uspavao. Upoznala sam te dovoljno dobro i znam da uvek moras da imas neki izazov. Zasto ne povedes Crystu? Andrea je bila svedok mog i Crystinog rastanka s Nitom, a posle se sprijateljila s Crystom i pomogla joj u par situacija. I oko posla i oko prakticnih stvari. Jednostavno joj pokazala da postoji i prijateljstvo bez dominacije i manipulacije. A i dolazak Crystine majke, jedne zaista produhovljene zene, iz LA u New York upravo je dramaticno ubrzao njeno sazrevanje. Kad smo se sreli po mom dolasku jedva sam je prepoznao. Odjednom zena. Novi posao i njen vlastiti condo u Queensu, cak je promenila i stil odevanja. Kako je vlasnik zajednickog apartmana, nakon Thomasovog odlaska, a njegovu sam sobu nasledio, radio adaptaciju, ostao sam nekoliko dana kod Cryste u Queensu. Queens ima lepih mesta, ali daleko bre. Ujutro smo kao pravi zaposleni par zajedno izlazili, vozili se javnim prevozom do Manhattana (ja bih inace stopostotno zalutao) i onda svako na svoj posao. Tokom rucka razmenimo par poruka i poslepodne zajedno nazad. Crysta je jedna od retkih zapadnih zena koja se jos prilicno dobro opire Matrixu (ali o tome posle) i s njom se osecam savrseno opusteno, ne bas kao s Akiko, ali skoro tu negde.
U redu, pozvao sam Crystu, ipak malo oklevajuci. Ok, naravno da idemo. Ipak uhvatio sam znak da joj je drago. Uvece kad smo se oblacili, primecujem s kakvom sigurnoscu bira odecu. Pridjem joj s ledja i zagrlim je, gledamo se u ogledalu. Ta zena mi neverovatno pristaje. Pocnem da je ljubim kao blesav. Skoro da nisam hteo da idemo. Crystu mozes ljubiti u po bela dana na pauzi za rucak, uvece ili u po noci i uvek je to nesto prelepo, socno, podatno, bezbedno (ona nikad ne nosi sminku). Uzeli smo taksi, jednostavno nisam zeleo da je niko gleda tako lepu. U stvari mi nikad i ne znamo kako drugi gledaju nase ribe. Zapravo znamo kako ih gledaju i osecamo sta bi im uradili da mogu. Hvala Bogu, tako i ja gledam njihove, ali nikad ne mozes da znas onaj osecaj u stomaku koji oni imaju, ono nesto metaseksualno. Ne vidis organsku boju tog vatrenog magnetnog polja koje pocne da vibrira u tvom pleksusu kad posmatras prelepu zenu.
Boss nas je docekao na ulazu, zajedno sa svojom kcerkom i posle pozdravljanja i upoznavanja povede nas u hall. Gledao me i smejuci se vrteo glavom samo ponavljajuci: Oh George, George...Predstavljanja, upoznavanja, sakotresi i osmesi u prolazu. Neke face i imena vec znam, s nekima sam vec bio na rucku. Postoji kod amera u tim situacijama lep obicaj. Brzo te puste u masu i ne zadrzavaju te predugo u centru paznje. Daju ti prostor i sansu da iskocis iz pozicije mecke koja igra i slijes se u drustvo polako, nenapadno i spontano. Muvamo se medju ljudima. Izmedju dva lepa stuba kod ulaza u banket salu, mali bar i par konobara. Sampanjac za Crystu i whiskey za mene. Drobljeni led u casi. Crysta mi trazi jedan gutljaj. Ona voli samo da jezikom dodirne led i uvek me gleda u oci dok to radi. Naslonimo se na jedan stub i pijuckamo polako. Prilaze neki koje znam od ranije i upoznaju nas s drugim kolegama i njihovim zenama ili devojkama. Nezavisno od toga Crysta je kao mlada Hera medju smrtnicama, ali sad ima takav izraz stidljivosti da se druge zene uopste ne osecaju ugrozene. Ima par sladjanih komada, ali ovo je Amerika i to je veliki no, no. Nakon kratkog pozdrava sa Crystom neke od njih mi tresu ruku malo predugo, a muski nakon istog takvog pozdrava, vuku me po sali da me upoznaju sa svojim drugarima. Cak i namestene, te prilike su daleko spontanije nego kod Engleza. Ili uopste nisu namestene? Uglavnom je sve to svet od sredine dvadesetih do sredine tridesetih. Ima par starije gospode i jedna veoma lepa, nekako prozracna starija dama koja je nas South states area manager. Izuzetno topla i elegantna osoba. Nice to meet you George. H (boss) mi je rekao dosta lepoga o tebi. Veoma srdacno se pozdravila s Crystom i odvukla je negde od mene. Ubrzo smo presli u banket salu i boss je odrzao kratki govor dobrodoslice, ispricavsi par sala iz naseg druzenja u Skotskoj, a posle pomenuo i ostale novosti iz firme, par promocija i planova i slicno. Klopa je bila izvrsna, a Crysta mi je sapnula da ako neko pita, da kazem da se znamo vec pola godine. Zenske tajne i kombinacije?!? Posle smo se vratili u hall gde su namestili stolove, konobari se rastrcali, ugodna muzika u zivo. Cak sam i zaplesao s Crystom, ali toliko je bilo navale na nju da sam morao da plesem i s jos nekoliko zena. Na odlasku me zaustavi opet ona starija dama J. i kaze moras obecati da ces uvek dolaziti s Crystom. Pa naravno. Crysta ocito ima nepoznate socijalne vestine. Vracajuci se kuci u taksiju milujem je po kosi. Naslonjena je na mene i kaze mi: Gile, ovo veceras ti vredi za godinu dana. Nisam zapitkivao na sta je specificno mislila. Obicno mi sve objasni nocu.
Elem, ovo vise nije rad, ovo je POSAO. Aktivnost koja ima smisla i daje priliku da se smisao zadrzi, verovatno najpostenija razmena napora, maste, novca i paznje u kojoj sam do sada ucestvovao.
Hvatam shuttle za Boston, pa onda s bosovom prijateljem Samom za London. Sam je manijak. Popili smo po pice kad je avion uzletio i od tada sedam i po sati covek nije ispustao telefon iz ruke. Ja sam presao u prednju kabinu i gledao filmove, dremuckao ili trabunjao bez veze s dvojicom likova sto rade za njega, a on jednako telefonira. Dok prica ima obicaj da mlati levom rukom po zraku, kao da diriguje. Ja bih se samo od tog mahanja rukom umorio. Avion se zove Canadair Challenger 300, dobio sam i malu knjizicu od inzenjera leta. Valjda da mu ne bih dosadjivao pitanjima. Moj brat bi ga sigurno udavio pitanjima jer verovatno zna i vise nego sto pise u knjizici, ali ja sam ga samo pitao koliko kosta ovakav avion. Nije mi odgovorio.
Na Stanstedu me docekao Knez i odvezao kod Paje, a sutradan smo posetili Zorana. Tesko prica i to jedva koju rec, ima vrtoglavicu i stalno je pod painkillers. Posedeli smo kod njega vise od sat. Napisao mi je na cedulji: Samo nemoj da pricas nista smesno imam uzasne bolove ako pokusavam da se nasmejem. Voleo bih sresti te idiote u nekoj policijskoj stanici u Rusiji. Za nesto baksisa tamo mozes da im se najebes majke uz skroman baksis. Pendrek, pajser ili bokser obezbedjeni bez doplate, oni propisno fiksirani, cak i cajkan s kofom vode koji ih vraca iz nesvesti. Ovde jok, to je kao civilizacija. Rucao sam s Pajom i njegovim advokatom. Tip izgleda sposoban, nadam sa da ce morone zakljucati na duze vreme. Paja ne zali para za dobrog barristera, brat se ne nalazi pod kupusom, pa videcemo kako to funkcionise.
Cudan je osecaj biti opet u Londonu, sve mi izgleda tako malo i prijazno. Kao kad vec odrastao posetis svoju osnovnu skolu. Knez i ja smo prohodali do Piccadilliya i Chelsea. Naletimo na jednu moju bivsu ribu koja nas pozove na zurku kod nje u Esher. Lepo mestasce u Kentu, juzno od Londona poznato po konjskim trkama, gde sam neko vreme radio kad sam tek dosao u Britaniju. I kad se zalomi, zaglavimo u bucnom drustvu, par bivsih kolega, neka grupa muzicara koji ocito mrze sve one koji jos nisu gluvi i alkohola na tone. Tako ostadosmo i na spavanju. Da je domacica imala neke konkretne planove verovatno se ne bi potpuno kontuzovala.
U nedelju smo Paja i ja prosetali opet do Zorana u bolnicu i malo osvezili uspomene iz St Andrewsa. Pokazao mi je fotografije Vlade Rusa i njegovog novorodjenog sincine Nikole (dete od sest i po kila na rodjenju), koga sam propustio da vidim. Rodio se dan posle mog leta iz Moskve. Zvao sam i Jasminu koja me je naravno, po nasem starom obicaju, koga se sada pridrzavaju i devojke, ispsovala na pasja kola jer joj nisam javio da dolazim u London.Jutros odem do City-ja obavim ovaj poslic za firmu i rano rucam u gradu. I evo me sada kod Paje, kuckam blog i spremam se da nakon posete Zoranu opet letim nazad.
Na kraju jedan kuriozitet. Paja je imao problema da nadje doktora koji je operisao Zorana i da cuje strucno misljenje. Ovde doktori posle operacija postaju retki kao albino lavovi. Cak je i kopiju nalaza i x-ray snimaka morao da izblefira, jer ne daju. Jednostavno covek se nasao potpuno bez informacija o tome u kakvom mu je stanju brat. Knez pre par dana nazove sestru u Americi, koja je lekar i posto je otisla negde, a nije znao nikog drugog seti se coveka na ovom blogu koji je student medicine i upita za misljenje o prirodi povrede, pa nam donese printout poruke. Paja pre dva sata nazove svog prijatelja u St Petersburgu, lekara i to dosta poznatog i covek gotovo u rec potvrdi ovo sto je ovaj nas momak napisao. Hvala ti Zli od Paje i mene i zelimo ti da uspes u svemu cega se prihvatis.

Vukuci kofer po svetu

Cesto se setim jednog predavanja iz estetike. Profesor nas je pozvao da mislimo o filmovima Bergmana i Fellinija u kontekstu slike koju imamo o Svedskoj i Italiji. Koliko ta prva misao o tim zemljama ima uticaja na nasu percepciju generalne atmosfere u njihovim filmovima. I stvarno, meni njihovi filmovi lice na ono kako ja dozivljavam te zemlje. Svedsku, a bio sam samo dvaput, vidim kao ne tako otvorenu, upitanu o privatnom smislu, racionalnu i hrabru pred cinjenicama zivota, a Italiju strastvenu, gotovo histericnu, uvek u ekstremima osecanja, ali predatu uzitku svakodnevnog. Razmisljam o mentalitetu, tom skupu osobina, modusa ponasanja i organizacije koji preovladavaju u narodima i zemljama i pokusavam se odrediti. Gde ja spadam, gde je ladica u koju me mogu gurnuti, kakva je cedulja na toj ladici? Kazu da se sve, sto roditelji mogu preneti svojoj deci, moze smestiti u prvih pet godina zivota. I zaista cini mi se da je to tako, da nema razlike da li zivis u Srbiji, Rusiji ili Italiji, u tih prvih pet godina tvoj zivot se desava u gnezdu. Ti i ne vidis van njega, gore u izmaglici visine, prebivas u smislu obuhvacenom samo u cvrkutu svog jezika, samo u jeziku svog cvrkuta. A kad postajes covek, kad trljas svoje vlastite rogove o stabla u sumi zavicajnoj, tada ta suma postaje vazna. A sta se tek desava jednom rogatom Panu kad izjuri iz svoje zemlje, iz svoje arhajske Arkadije? Sta cine nimfe svetskih vrbaka za njega, neobuzdanog i usmerenog? Koliko brzo mirisna gravitacija zene od njegovog muskog, pravolinijskog trka iscrta spiralu njegovog pada? Ili zamislite kakvog podviznika, isposnika, stolpnika u letnjoj omorini Kapadokije, izbrazdanoj fantasticim ritmovima hiljada crvckovih doziva, a posle tog istog u vrevi jutarnjeg Manhattan-a, uz topot hiljada cipela, orgiju zenskih mirisa i onaj zvuk, cujan samo zapeklom pickinom ovisniku, zvuk hiljada zenskih nogu u carapama koje se u hodu trljaju jedna o drugu. Gde njegovo jastvo utihne brze, gde dusa stize do milosti Bozije s manje napora?


Secam se jednog kevinog rodjaka, tada moreplovca i njegovog stana u Herceg Novom. Prica nam: Ovo sam doneo iz Venecuele, ovo iz Juznoafricke republike, ovo sam kupio u Dar Es Salaamu, a ovo u Yokohami. Tako i ja pakujuci i raspakujuci svoj zivot, od mesta do mesta, od zemlje do zemlje, nesto bacam u korpu, sedam na prepun kofer da ga zatvorim, a posle na novom mestu, raspakujuci odbacujem neka iskustva, instinkte i namere, jer mi ovde vise nece trebati. A kad pokusam da vidim sta je to sto uvek vucem u svom koferu, pokaze se da je neuhvatljivo, ispredeno od dragocene zlatne zice, toliko tanke da je nevidljiva. I uvek u pomesanim osecanjima spram tog Zlatnog Runa koje sam dosegao ili samo mislim da jesam, zatvaram ga u kofer, nadajuci se da cu jednog dana spakovati nesto vrednije, nesto sto svi mogu videti, kao Josifovu sarenu haljinu. Samo se nadam da mi nece zavideti i da me nece prodati u roblje.


I sada nakon ovog puta, u zadnjih mesec dana, London, Paris, Moskva, Sochi, Moskva, Paris, New York, razmisljam sta mi ovde treba. Nemam tog znanja, osecam nesto sto lici na strepnju. Zatvaram kofer ne odbacujuci nista, izvukavsi samo vlastitu kozu. Ko zna sta mi moze zatrebati.

Dobar pazar

Jutros vidim puko kvar. Blog se malo osakatio. Nema veze, juce sam kupio sto za stoni tenis. Hocu da se rekreiram i posle podne. Cudna rec 'rekreiram'. Elem posle posla hocu da se ponovo stvaram, jer se kao na poslu unistavam. Radni covek, Feniks kapitalizma.
Prosto vracao se s posla i prolazim u svoju ulicu, ali s gornje strane, jer sam svratio da kupim Economist. Jedan gore ima Britansku stampu. I tako ja odozgo, a lik napravio garage sale. Lepo otvorio vrata garaze i izneo raznu skalameriju ispred kuce na travnjak. Decije igracke, alat, lampe, zavese, svakakvih drangulija. I to sve na dve daske sa stalkom kao tezga. Ja malo gvirnem kad ono jedan New England stocic. Vitke nogice i dole 'lavlje sape'. Ma nije ni los rad, al jes', ploca riknula nacisto. Ne samo da se furnir odlepio nego se ploca od vlage sva rasljopila. Kaze drzala zena cvece na njemu pa ga previse zalivala. Da nije sjeban vredeo bi najmanje 800 dolara. I tako ja stojim razocaran, a covek kaze ma imam jos jedan sto, ali je za ping-pong. To je ono sto ja zovem inicijativa. Pravi amerikanac, born salesman. Ma nisam bio nesto odusevljen, al' rekoh sta fali da pogledam. I covek lepo izvuce jednu veliku kartonsku kutiju iz garaze i iz nje sto za stoni tenis. Nov, product of South Korea, na rasklapanje, dole tockici na nogama, a mogu i da se zakoce. Jebem li ga, lepo izgleda. Posto? 120 dolara. Skupo komsija, evo ti 80 pa da popijemo pivo. Ma, malo je, ima i 'rig'. Sta mu ga je rig, mislim se, a on izvuce mrezicu i okvir za mrezicu i jos jednu kutiju loptica, i 4 reketa. Samo dva otpakovana, a dobri. Svaki vredi bar 60 dolara. Vidim ja komsija nema pojma. Dobro evo ti 95. OK. Sakotres, lova. A gde ti je auto pita on? Pazi mene idiota, ja valjda mislio to pod ruku pa kuci, a tesko bre. Nemam auto. A gde si? Ma tu odmah dole iza parka. Jel' hoces da ti ja prevezem za 5 dolara. Hocu. Izveze on jednu krsinu iza kuce, smontira to unutra pa dole kod mene. Jedan od strazara se izbecio, ali otvori kapiju. Fino ti mi to izvadimo i u bastu. Rasklopi covek to lepo. Stvarno dobar sto. Vidis ovde pritisnes nogom i ovo se gore sklopi i posle ga odguras na tockicima gde hoces. Ma ne moras ni da ga guras kad pada kisa. Prvo wetherproof je, a drugo imas i ovu navlaku, vadi navlaku od poluprozirnog najlona iz kutije, a ako ovo izvuces mozes da igras sam sa sobom. I stvarno povuces jednu dasku ispod stola i preklopis je na drugu stranu pa odbija loptice. Ja sam ovako igrao sam sa sobom, decu ne zanima, kaze moj novi prijatelj. Otvorim nam dva piva i sednemo u bastu. Ja sam Jim, ja sam Gile. A ko ti je s onu stranu ograde? Nemam pojma. Jim ode do ograde pa se pope do pola. Znas imas problem, preko je basta drugog coveka, odi da pogledas. Odem i ja. Pazi stvarno, basta i kuca. Vidis ovi koriste bastu cesto, pokazuje deciji bazen i bastenske stolice. Pa dobro Jim zasto je to problem. Pa bunice se kad igras ovo je bucno, ja sam imao problema sa svojim komsijom. E jebiga! O pa ti imas garden shack, pokazuje dole desno od bastenskih vrata uz pobocnu ogradu. Pa sta s tim. Pa lepo montiras je ovde do ograde, otvoris vrata i ono 'upija' zvuk. Ma jok to je samo bike shed. Nija znam ja ovo, ovo je tipski shack samo su ga ovde ubacili. Otvorimo vrata i on mi pokaze. Vidis i ovo se rasklapa, vidis ova dupla vrata. Blejim ja i nista mi nije jasno, a on ode do ograde gde smo se malopre verali i razgrce travu nogom. Vidis ove sine, ti je nekad stajalo. Sta kazes, da premestimo? Ok, sto da ne. Donesem mu jos jedno pivo pa odem da se presvucem. Izguramo jedva ovu kolibicu pa sistemom zanosenja jednog pa drugog kraja dovucemo je do onih sina. Sad ti Jim pocne majstorisanje i razvucemo je na punu sirinu i namestimo na sine. Gurnemo i gle cuda, bastenska kucica ko bombon. Nije nista manja od kolibe u kojoj je moj deda susio meso. Gledaj, kad igras samo otvoris vrata kaze Jim. Pa dobro kako ti to znas? Pa prosto slican sistem imamo u National guard oko strelista pad kad radi za pucnjavu iz pusaka radice i za ping-pong.Naravno nastavimo po pivu. Jim je ono sve sto mi se kod amerikanaca svidja. Ako postoji nesto sto mogu oznaciti kao generalnu osobinu Engleza onda je to bez konkurencije inkompententnost, globalna i sveprozimajuca kroz celo drustvo i sve oblasti zivota. Kod amera je to po mom misljenju entuzijazam i preduzetnistvo. Ima jos jedna, ali o tome kasnije. Tako ti ja jos pocastim Jima s 25 dolara pride i nadjemo se na njegovoj prvobitnoj ceni. Hvala kaze Jim na rastanku. Volis li barbecue, upita me. Da naravno. Ok, pal keep in touch. If you need anything, call me, OK? Ok Jim. Tako sam postao ponosni vlasnik stola za stoni tenis i upoznao prijatnog komsiju. Ostao je problem partnera za igru. Danas upitam Holgera. Kako da ne ali nisam igrao jos od srednje skole. Nisam ni ja, slazem. Dok su Paja i Zoran bili u St Andrewsu ubijali smo se ja i Zoran do sitnih sati ping-pongom u basti. Danas je lep dan ali za sutra i narednih par dana predvidjaju lose vreme. Tako da ce stoni tenis malo da priceka.

Gde živiš? U štali, a što pitaš?

Danas nisam trcao, neko kilavo vreme, a i bilo mi mrsko. Osecam se sav naduven. Malopre odlucim da prosetam, prosto da se malo osvezim, jer je vazduh pun neke vlazne izmaglice. Imam neke sandale, koje sam kupio pre recimo cetiri godine u Beogradu, obicne kozne sa trakom pozadi na 'cicak'. Obujem njih na bose noge, obucem tanke tamnoplave kombatke i jevtinu Umbro t-shirt iste boje. Krenem prema Sloane Square da kupim vodu i neki magazin. Obicno kad tako setam idem cik cak da potrosim vreme i da produzim put. Uostalom izasao sam da se provetrim. Kupim to na skveru pa nazad drugom turom. Naletim u Pavilon street. Totalno bezvezna ulica, ali ispred mene sljapka devojka, Kineskinja. Flip-flops na nogama i minjak u maskirnim bojama. Svezala neki dzempercic oko bokova i ide ukrstenih ruku, gledajuci ispred sebe. Dupe onako lepo landara, opusteno, a nozice vezu. Nista narocito, ali ulepsava pogled. Nesto zivo medju ovim kucama od cigle. S druge strane prilazi lik u rugby majici i sportskim gacama. Vodi psa. I on bleji u nju, ali onako 'mucki', Engleski. Tek kad smo se skoro mimoisli, prepoznam ga. Neil. Lik radi gore u City-ju u nasem head office. Good evening, sir. How are you? Gleda me iznenadjeno. George, is that you? Yes I am. Are you OK? U tom momentu prasnemo u smeh. Cudna situacija gde nam je u istom trenu postalo jasno da jedva prepoznamo jedan drugog kad nismo u svakodnevnim odelima, ne blefiramo jedan drugog, nego blejimo u nozice Kineske devojke. Pita me gde zivim. Tu gore u Draycott Avenue, a ti? Ovde u Clabon Mews. Kratko cavrljanje i svako svojim putem.



Clabon Mews, u prevodu Clabonove štale. London je vec dugo ogroman i gusto naseljen grad s koncentracijom cetvrti gde zive pripadnici srednje i vise klasa. Vec dugo, znaci mnogo duze nego sto su izmisljeni automobili. Znaci da se i tada masa ljudi, a i tereta transportovala gradom u kocijama ili teretnim konjskim kolima. Naravno stotinjak hiljada konja zivelo je u Londonu, a konji obicno stanuju u štalama. Posle neumitnog silaska konjske bratije sa transportne scene grada, štale su ostale. Pregradjene su obicno u manje kuce u nizu ili stanove, ponekad su to veoma luksuzne rezidencije, a nazivi su ostali. Štale toga i toga. Eaton Mews, Lenox Gardens Mews i tako dalje.Kad je Zoran, moj drugar, presao u London iz St Andrewsa nadje stan na West Kensingtonu, blizu poznatih Queens Club teniskih igralista. Isto u nekim Mews. Javi se pismom roditeljima u Bosnu, a neki 'ucen' komsija video povratnu adresu na pismu pa kaze njegovim roditeljima. Kuku i lele, sta ste docekali, sin vam u sred Londona, a stanuje u štali.