This is a free country! Aha, pricaj mi o tome!

Lazu! Nigde nema kiselog kupusa s rebarcima. Uzeo sam slobodan dan. Kupio sam belegiju da imam, kad ostrim kantne. Mislio sam da strikam carape, ali ne znam. Zato sam pristavio pasulj s chorizo kobasicama. Pasulj krcka, Gile prcka. Po uspomenama. Ne po onim proslim, po buducim.

Mladost-ludost

Podseti me Dejzi na moju omrznutu ulicu.

U ulici Zmaja od Nocaja
patio sam od teskog ocaja.
Rekla mi je ima prazan stan,
al' da sam joj elemenat stran.

To me nije sprecilo,
nit' od strasti izlecilo.
Zeleo sam politicki,
da je milujem po picki.

Zvao sam je na sav glas,
dok mi nije dala pljas.
Po ustima i po licu,
od tad mrzim tu ulicu.

BTW Zvala se Zeljka i ubrzo je odselila na Banovo Brdo.

Svastike, skijanje i ciganske cerge

Ne znam da li vam je poznat polozaj svastike u ruskoj porodici? Cim se jedna sestra uda, njena najveca briga, posle vlastitog muza i dece, postaju neudate sestre. Krajnji cilj citave igre je da se i one udaju. Ali prvo zanat zene moraju da se zavrse u kuci udate sestre. Obicaj je praslovenskog porekla, ali je referenca na njega u srpskoj varijanti sacuvana samo u bezobraznom stihu: "Imam zenu i svastiku, s obe radim gimnastiku". Zasto je ovaj stari obicaj ovako oskrnavljen u razuzdanoj poetici nekog naseg kafanskog stihoklepca? To treba da cudi samo insuficijentne u poznavanju corsokaka trivijalne istorije nase nacionalne svesti. Navodno je i sam arhetip prljavog starca, naime Herr Freud glavom, s cudjenjem primetio da su sve nase psovke seksualne prirode, za razliku od prosvecenog Zapada, gde je psovka iskljucivo svetogrdna rabota. Svojevremeno sam u Londonu, od strane Kneza, bio iniciran u neke aspekte nase raspevane podrugljivosti, ali kad sam jednom, sa zaljenjem priznajem, u pripitom stanju, glavom razbio staklo na vratima jednog puba u Islingtonu i bio predstavljen zakikotanom drustvu Knezovom najavom: "Ubit', jebat' i razvalit' vrata, evo lole od toga zanata", izgubio sam dublji interes.

No da se vratimo na prvobitnu temu. Svastika, ne samo da se uci zanatu zene nego, celo vreme podseca udatu sestru da je cinjenica da je udata ne skrene s odrzavanja bracne vatre. Drugim recima, da odrzava vlastitu privlacnost i jebezljivost u kuci i ne uljulja se u sasvim predvidljivu ulogu gospodarice ognjista. Svastika je dakle neka vrsta namerno ubacenog kamencica u cipelu, koji treba da je zulja i podseca da cim je potpuno ugodno, nesto nije u redu. Da je to pametna taktika uverio sam se jos kao dete. U komsiluku moje tetke zivela je neka Jovanka, devojka od 16-ak godina u koju sam se zaljubio kad mi je bilo sedam. Posle nekoliko godina se udala i ubrzo uspela da uzgoji par guzova monumentalnih proporcija, tako da je kod tetke na kafu, ulazila postrance. Tetka joj jednom prigovori: Crna Jovke sto se bre tako zapusti, na sta ova spremno odgovori: Ma boli me uvo, udala sam se.

E da ne dozvole nekontrolisanu entropiju guzice, udate ruskinje dovode mladje sestre. U carsko doba u bogatim ruskim familijama, gospodar kuce je na javne priredbe i balove obavezno vodio i zenu i svastiku. Moglo im se, imali su i sluskinje i dojilje i kuvarice. Cak su i predstavljani tako na balovima: Bojar Kratkonogij, zena i svastika ili Knez Dolgoruki, kneginja Marja Afanasjeva i svastika Jefrosinja. Drcnije plemstvo ili kurcetiviji clanovi gornjih esalona oficirskog kora neretko su "upropastavali" i svastike, pogotovo ako je gospodarica kuce zapustala guzove srazmerno velicini imanja ili ako se radilo o porodicama visih drzavnih sluzbenika, srazmerno velicini gubernije. O varijetetima mogucih dramskih situaciju u takvim porodicnim trouglovima, uzaludno je i raspravljati. Citava stvar relativizuje teoriju Elektrinog kompleksa, pomenutog Herr Freuda, pomerajuci objekt konkurencije s majke na sestru, a cak i nas Bora Stankovic sa Necistom krvi se relativizuje kao opisivac situacione tragike. Ko koga jebe i zasto prevazilazi ove seksualno-geografski ogranicene primere iz psihologije i literature.

U modernoj, rusko-srpskoj familiji obicaj se i dalje neguje. I moja mlada maceha Aleksandra ispekla je zanat u kuci Vasilija, starijeg polubrata Vlade Rusa, pa kad se udala za mog caleta, posle nekoliko godina dovela je Jelenu najmladju sestru u kucu.

Povod za celo pisanje pojavio se kad sam sinoc, s uzasom, procitao caletov e-mail. Dokon citalac bloga, mogao je zakljuciti da je moje jesenasnje gostoprimstvo sprocu brata i njegove verenice Adriane, bilo praceno dogovorom da se vidimo u januaru ove godine. Citava ideja je u zajednickom skijanju u Italiji. Ja i Crysta, on i Adriana. Dva coveka, dve zene i cetiri para skija. NIKO VISE. E sad, bata ne bi bio bata, da nije odmah rastrubio sve po sve cetiri strane zemljinog sara. Naravno moj cale Nikola odmah zvao Vladu Rusa, ovaj Paju u St Petersburg, ovaj Zorana u London. Onda se verovatno selo kod caleta u Domodedovu ili kod Vlade u Novodevicnom, zderala se usoljena riba i sci, lokala se votka i pravio popis ljudstva (za invaziju). Sve se upisalo i poslalo meni. I sad, umesto dva mlada i zaljubljena para koji lagano krivudaju po sneznim padinama Dolomita, pojavljuje se tenkovski divizion (svi voze Volvo XC90), slovenskih hordi iz Rusije. Na prigovor Vladi upucen e-mailom dobio sam kratko i drsko: "Ajde nemoj da si picka, sto si vazda nedrustven". A caletov odgovor je bio: " Ne seri, hocu da vidim snajke". Nazovem caleta. "Pa sto nisi trazio da ti posaljemo slike, ako hoces da vidis snajke"? "De Gile, ne komplikuj, dolazimo i nista nas nece spreciti, bata je vec sredio chalet". (Ovde se pokazalo ko je guja iz nedara). "Pa dobro sto vodite tolike svastike"? "Pa ko ce da cuva decu mamlaze, a i devojke treba da vide i sveta". "Pa dobro pizda mu materina, sto onda i ja ne bi poveo svastike, ili bata, on ima cetiri"? "E ne moze, nemate jos dece".

Sta da covek radi s takvim ocem? Ma ja sam jos dobar. Svako drugi bi do sad zavrsio u Kovinu.

A pazi spiska "ljudstva". Iz Domodedova: Cale, Aleksandra, Jelena (svastika), Aca, Peca, Zina (sve deca). Iz zapadnog sveta: Ja, Crysta, moja mladja sestra iz Beograda, moj brat, Adriana (njegova verenica), Zoran (moj drug iz Londona, Pajin brat). Iz Novodevicnog: Vlada, Tanja (zena mu), Vasilij (beba, nema ni po godine, jos sisa), svastika(ne znam joj ime). Iz St Petersburga: Paja, Svetlana(njegova zena), Radovan, Vasilisa, Ratko, Natasa(njihova deca, sve tri do cetiri godine, dva para blizanaca), Pajina mladja svastika neudata, druga Pajina svastika (razvedena), plus njeno troje dece. Komada 27 (ako sam dobro prebrojao). Od 4 na 27. Koga da krivim? Otkud taj ciganluk u nasem narodu? Kusturice jebacu ti kcerku. Opremu i skije cu da iznajmim, zilet cu da kupim. Treba mi da isecem vene. Krv na snegu. Ideja i naslov za kriminalni roman.

Izmedju dva Bozica

Verovali ili ne, ali Mexico je iz aviona zuto-zelen. Ta boja definitivno preovladava. Inace iz aviona najvise volim da gledam Rusiju i Nemacku. Rusija je uvek, osim zimi naravno, zeleno-plava, a Nemacka zelena, ono zeleno zelena. Mexico, jok. Mexico je sav onako organik. Sve neki prirodni tonovi. Leteli smo cak i preko neke pustinje i nije uopste boje peska nego zuta. Jedino je Mexico City potpuno siv. Osim toga, ne izgleda bas tako uzasno velik. Ili avion brzo sleti i odleti, pa ne primetis velicinu grada, ili narod zivi i pod zemljom. Meni recimo izgleda manji od Londona. Gde stanu svi ti ljudi? Aerodromska zgrada manja je od recimo one u Munchenu, a policajci deluju kao da su tek ustali, pripasali opasac i izasli na duznost. Uniforme im izgledaju kao da su u njima spavali. Sve sluzbene face su muskarci i svi se cine jako zadovoljni, ali kad se pojave u nekoj sluzbenoj konverzaciji onda se kao nesto mrgode i duvaju. Ako se i ti namrgodis i gledas ih onako oholo onda se malo smeksaju i ne bulje u sise tvoje zenske bas tako otvoreno. Cekali smo dva sata na avion za Huatulco, pa smo imali vremena da smugnemo vani i nesto pojedemo. Guzva oko aerodroma je stahovita. Meksikanci voze kao da im zivot zavisi od par minuta. Sve je lakse kad predjes pojas "trkacih staza" koji okruzuje aerodrom. Rucali smo u basti malog restorana u blizini koji mora da ima federe u temeljima jer se sav trese kako avioni slecu i uzlecu. Crysta govori odlican Spanski, ali mi je bilo zadovoljstvo da gledam kako prica. Ona inace ne gestikulira preterano, ali ovde prica i rukama i nogama. Cak izgleda nekako drsko i ratoborno. Ja sam naravno zijao okolo i kad smo pojeli prilicno ukusno varivo s piletinom, odvucem je u radnjicu u blizini gde smo kupili neke tradicionalne bele kosulje bez kragne sa vezom na rukavima i spreda. Cist pamuk, a meke kao pelene. Let do Huatulco je vrlo kratak, nekih sat vremena, a vazduh koji te zapahne je neverovatan. Mexico City inace, ima miris rucka u automehanicarskoj radionici. Ovde mirise na odmor. Nekako lagodno i neobavezno. Prosto sam se automatski ulenjio cim sam izasao iz aviona. Huatulco je jos uvek relativno nepoznato turisticko podrucje, prilicno daleko od Acapulca koji je na severozapadu. U pozadini je masiv Sierra Madre, tako da je zasticen od suvog vazduha iz unutrasnjosti. To je valjda razlog zasto zene ovde imaju lep ten.

Iznajmili smo belu VW Jettu. Osam dana 320 dolara. Vila koju je Crystin cale rezervisao je odmah do bivseg ribarskog sela Santa Cruz. Vila je potpuno bela, ima bazen s morskom vodom koji bukvalno doseze do spavace sobe. Mozes iz kreveta da skocis u bazen. Izgradjena je u stilu hotelskih apartmana u Camino Real Zaashila koji se nalaze malo dalje na istok preko Tangolunda zaliva. Izel, zena koja drzi ovu vilu je sestra vlasnika, a on je neki gradjevinski preduzimac koji je radio na Camino Real. Tek kad sam vidio Camino Real apartmane sve mi je bilo jasno. Tip je verovatno pokrao ne samo oblik nego i materijal za vilu. Ipak ova vila koja se zove Villa Rosario ima i neki lokalni touch. Patio iza u basti je poplocan istim kamenom kao i par starih kuca preostalih u Santa Cruz. Izel nam je spremala dorucak, namestala sobu i inace bila ljubazna i neprimetna. Ovde se Bozic slavi od 24 decembra do 6 januara. Zaparavo ne iskljucivo Bozic nego 6 januara imaju neku lokalnu svetkovinu koja im je jednako vazna. Santa Cruz i manje od pola kilometra udaljena La Crucecita su jedine prave varosice u kraju. Sve ostalo su samo hotelska naselja. La Crucecita je malecki gradic s fenomenalnim restorancicima i malim radnjama. Imaju cak i minijaturni gradski park u kome mozes da spavas tokom pauze za rucak, sto lokalna populacija i radi. Bozicna proslava pocinje procesijom u koji smo se Crysta i ja naravno odmah ukljucili, ali se neka baba izvristala na nas. Malo je popustila kad se Crysta iskovrezila na nju na Spanskom, ali ipak isterase nas. Samo za domacu bogomoljacku pastvu. Steta, a obukli smo i one bele kosulje iz Mexico Cityja. Sve zene se obuku u bele haljine s plavim volanima dole i oko rukava. Zapravo sve one u fertilnom periodu i mladje, sve babe su u crnom kao cavke. Elem ova procesija ide od La Crucecite do Santa Cruz i opet nazad. Obazrivo zaobilaze sva hotelska naselja. U Santa Cruzu dodju do jednog velikog kamena na kraju male luke, umazu taj kamen nekom smesom od ulja, vina i cveca, a onda se siti isplacu obilazeci oko njega. Pop tu nesto zapeva i bogorodi i onda se svi pokupe nazad. Taj kamen ima neke veze s nekom udovicom i utapanjem nekih ribara, a evidentno i s Bozicem. Ponocnu misu smo saslusali u prilicno bezboznom fazonu, pijuckajuci vino i sedeci u ligestulima na krovu vile, odatle se vidi crkva i trg ispred nje koji je pun vernika, a solidno ozvucenje omogucava uzivanje u pevanju jednog devojackog hora. Iako zive od turizma ovde se religija shvata ozbiljno ytako da je na dan Bozica sve bilo zatvoreno sto smo iskoristili za voznju okolo i kupanje u Tihom okeanu. Plaze su peskovite, na krajevima isprekidane stenama, tako da mozes da se kupas go, ali ako te uhvate placas opasnu kaznu.
Sutradan smo unajmili motornu jahtu s jos dva mladja para iz Bostona i jednim parom iz San Francisca pa smo plovili skroz dole do Salina Cruz, gde me Crysta bezuspesno pokusavala nauciti da surfujem. Na kraju sam samo uspevao da klecim na dasci, ali mi je bio uzitak da posmatram nju kako to vesto radi. Prava California girl, sve je u radu guzice, jebes trbusni ples, ovo je vise sexy. Salina Cruz je veci grad, ali kupanje je samo unutar dva velika skoro potpuno zatvorena zaliva, a izvan toga je surferski raj s ogromnim talasima. Ova dvojica iz Bostona su pravi mrmoljci, isli su u Salina Cruz da nose zanama kese iz shoppinga, a brko iz San Franciska je ostao na jahti da peca.

Uglavnom sav nam je Bozicni odmor prosao u vozikanju okolo, posecivanju restorana, cak smo igrali i golf na Tangolunda terenima i kupanju ili na moru ili u ovom okolokucnom bazenu koji mi se toliko svidio da mi se cini da sam u nekoj inkarnaciji verovatno bio vodozemac. Lokalna kuhinja je uglavnom corbasta. Crysta to voli, a ja bas ne, ali volim recimo njihovu Astecku corbu. Samo me cudi kako se o Astecima tako malo zna, a corba im se sacuvala? Da li je moguce da je to bilo najvece dostignuce njihove kulture? Propade civilizacija, al' ostade corba. Sta ce ostati iza Zapadne civilizacije? Hamburger?

Po povratku u New York najvise smo vremena potrosili smisljajuci sta da posaljemo u Rusiju. Crysta niposto nece da se resi svog namestaja i sitnica iz ovog stana u Queensu, a sve valja organizovati. Kontejner, kako to spakovati i slicne dileme. Moja buduca tasta Alena je trenutno u New Yorku pa ce nam ona poslati Audi. Cudna stvar, jeftinije ga je poslati u Halifax u Canadu pa odatle za St Petersburg, nego direktno iz New Yorka. Sad se pojavila i mogucnost da Hermes otvori neko predstavnistvo u Moskvi. Crysta je vec uzela godinu neplacenog, ali hoce da ide u Pariz, u centralu, da muva da je prebace u Moskvu s poslom. Ako uopste bude ista od toga. Sve mi se cini da je to pre samo anksioznost zbog totalne promene zivota, nego sto joj se i dalje radi, ali videcemo.

Za nas Bozic otisli smo u mesto gde smo se upoznali, u New Haven. Isli smo na ono isto mesto gde smo se letos upoznali i zezali se. Kao da je sto godina proslo. Skladiste camaca je jos tamo, zatvoreno. Camci i jahte izvuceni na suvo. Ko bi rekao da ce hirovita klinka od letos za cetiri meseca biti moja zena.

Tamosnja crkva Svetog Preobrazenja je po obicaju ruskih crkvi prilicno misionarski nastrojena pa je sada vecina pastve anglosaksonski zivalj. Prota je amer, cini mi se Svedskog porekla. Na Badnje vece sam prvi put slusao pravoslavnu liturgiju u Americi. Posle sam se napricao s ocem Timonom, jerejom koji je bio u poseti. Inace je sibirjak, a ovo mu je prvi put u inostranstvu. Drago mu sto se vracam u Rusiju. Kaze vraca se narod. Pa kako oce, ja cuo da idu. Kaze: Idu nevini vracaju se mudri. Ko bi razumeo Bozije ljude. Rece nesto sto mi se dopalo. Bog postoji i za orla u stepi, ali je samo covek sposoban da bude clan crkve. Stvoritelj nije nesto privatno, svi su ljudi na svetu clanovi njegove porodice.

Prespavali smo u Norwalku i otisli u Stratford na rucak. Restoran na obali, vetar ubi vani ali unutra vatrica, dupli prozori i haringa u kiselom zeleu. Pili smo neko francusko vino iz Cahorsa. Ja bas ne volim jako crna vina, ali ovo pasuje uz ovu hranu.

Nekako mi je ovaj deo Amerike prirastao k srcu. Inace sam se lepo osecao ovde u USA, pogotovo u St Louisu ili u Californiji kod Crystinih, ali New England, nesto zaista posebno. Posto ne mozemo da prenesemo deo u Rusiju, pokusacemo da makar ponesemo ovaj osecaj mira, sklada i udobnosti.

2005 - kratak rezime

Evo nesto kratko, dok cekam Crystu da se spakuje. Sta da kazem za ovu godinu? Poceo sam je kao slepac, a sada sam progledao. Prvi put u zivotu potpuno sam preuzeo na sebe sve svoje odgovornosti. Gubio sam. Vise nikad necu videti mog dedu, a neocekivano, otisao je i moj drug Knez. Jedna jako, jako dugacka, neredovna, strasna ali stresna veza, odrzavana godinama na tihoj vatri, sasvim se ohladila. Ali sam i dobijao. Moja porodica je konacno pocela da funkcionise relativno normalno. Promenio sam kontinent, drzavu, posao, razmenio devojku za verenicu. Nasao sam u Crysti ne samo zenu svog zivota, nego i soul mate. Po prvi put mislim da ostajanje kod kuce subotom uvece nije najgori moguci provod. Naucio sam da nema ljubavi bez pripadanja i posedovanja. Ljubav je krajnje ozbiljna stvar, ali to nije razlog da bude dosadna, naprotiv. Ovo, da ja i ona cinimo celinu duha i tela, vecu od oboje nas, prosto mi je blesnulo u svesti, kao ugradjeno, malo zapusteno saznanje.

Upoznao sam desetine zanimljivih i dobrih ljudi i zena. Naucio mnoge cake ovog posla i uspesno ih isprobao u praksi. Konacni povratak kuci je sve blizi i izvesniji. Postoji lep komad zemlje ciji sam vlasnik samo ja. Sve moje predrasude su se pokazale ispravne, ali srecom nisam stekao ni jednu novu. A eto, pisao sam i malo, ovde na blogu.

Zelim Vam svima sretan Bozic i Novu godinu!
(Ili jedno ili drugo, zavisno od toga sta slavite)

Dobio sam Big Brothera

Kao sto vidite prate me. I to iz State Departmenta. Ne znam stvarno sta sam im skrivio i kakva se sumnja pojavila. Jako volim predsednika Busha i to je dobro poznato i na ovom blogu, a i sire, duze, deblje, teze i tvrdje. Uvek sam bio republikanac, monarhija jok. Cak i sah igram bez kralja i kraljice. Iz spila Piatnika sam izbacio monarhisticke karte. Kad igram poker nikad nema royal flush, eventualno toilet flush. Ipak nadam se covek ili zena koji me nadgleda zna srpski pa ce se brzo uveriti da sam bezopasan za nacionalnu sigurnost. Evo obecavam kupicu ovu majicu.

Stalno cu da je nosim, cak i na posao ispod kosulje. A ono sto sam rekao za predsednikovu sinovicu letos, nije bilo u zloj nameri. Za predsednika mogu samo da kazem da mi je rumen i debeo.

P.S.
I am available for an informal chat at any time except Mon to Fri, and on weekends.
Do not hesitate to call me.

How do I live without you?

Sve teze se odlucujem da pisem. Moji zraci, koji su doskora u ravnoj liniji izbijali iz ovog tela, strcali na sve strane, dzikljajuci i hitaljuci daleko od mene, sada se savijaju formirajuci svetlosno jaje. Smotani oko duse, cine jedno veliko gnezdo u kome ima mesta samo za nas dvoje. Na posao odlazi samo pola mene. Ona dosadna radna masina, pristojni i sada potpuno rezervisani Gile, neki moj mutavi rodjak. Kad srecem nju, ja srecem sebe, kao da se svaki put ponovo rodim. Pisao sam Paidragu o tome i dobio odgovor: You lucky bastard. Zamerao mi je sto ne dolazim u London za Bozic, a sad nadam se razume.

Poklon koji sam dobio od Cryste me je pomilovao po dusi. Jedna cudesna slika. Delo nekog Marka Stupara, naseg slikara koji vec dugo zivi u Francuskoj. Priznajem, nikada pre nisam cuo za njega. Slika je puna svetla, vreve i topline. Prikazuje pogled iz jedne kafanske baste na trg u Veneciji okupan suncem. Vizija bezbrizne opustenosti i uzivanja u zivotu. Podsetila me na ideal mog omiljenog literarnog junaka Ostapa Bendera. Ziveti negde gde se cele godine nose bele pantalone i sluze te dobrocudni mulati. Za njega je to bio Rio, za mene je sve ono gde je Crysta.

Juce kad sam se vratio kuci, docekala me je bosa, u staromodnoj svetloplavoj haljini sa cveticima koju sam joj kupio za 18-rodjendan u New Yorku. Volim da je gledam kad je bosa. Volim kako joj se haljina njise dok se ona krece po kuci. Volim da je gledam kad pije mleko, volim kako pere case, volim kako me gleda, volim kako se oblaci, volim kako se skida. A nije bila ljubav na prvi pogled, bar s moje strane, ali postaje sve jace. I zahvalan sam zbog toga.

Jesenas sam negde gledao Kate Winslet, neki intervju. Raspalakala se od toga koliko voli svog muza Sama Mendesa. U to doba mislio sam sta joj je, a sada znam. It's all about love. Ja naravno nemam potrebu da placem, ali imam potrebu da stitim i negujem. Secam se caletove mudrosti, odgovornost i briga za druge cini coveka.

Veceras sam pozvao komsije na malu oprostajnu zabavu i da im predstavim Crystu. Iz firme ce jedino zvao Holgera. Ostavljam mu sto za stoni tenis. U nedelju letimo nazad za New York.

Kuća

Teskom sam se mukom zabavio. Kuca. Ne mogu da je pocnem pre svadbe, a do tada moram sve da pripremim. Isto tako, ne mogu da je pocnem odmah posle svadbe, valjda prvo ide bracno putovanje, pa posle moram da budem pokraj zene, a ne da s posla bezim na gradiliste, pa da mi mlada samuje. Najsmesnije je, sta cu ja uopste na gradilistu? Jedino sto znam, onako prakticno, majstorski, rukama da radim, to je, da montiram vezove na skije. I da siljim kolje, to me je deda naucio. Od kada sam onaj plac i zemlju kupio, stalno razmisljam o kuci. I sve sto sam smislio, da bude bela i da ima dvostruku garazu. Cak i to dvoje mi nekako sumnjivo. Zasto bela kuca? Nema ni jedne bele kuce u Novodevicnom, Vladina je onako boje drveta, ostale raznih boja, zelene i sta ti vec znam. Sta se beli u gori zelenoj? Il je inje il' je vejavica. Nit' je inje nit' je vejavica, no su dvori Gila Rackovica. Eto, to mi je izgleda jedini razlog. A uz to ti treba guslar, da opeva. Otkud guslar u guberniji? Ma necu ga ni zvati jednostavno uslikam kucu i posaljem u Crnu Goru. Neko od familije ce valjda da opeva. A ono o dve garaze. I to mi je neka privatna ludost. One zime kad se Aleksandra porodila, Aca i Peca su bili tu negde dva tri meseca stari, ja okasnio iz Moskve. Zapravo nisam okasnio iz Moskve, nego sam zaglavio usput u Domodedovu, u Junosti. Trebao da bude neki koncert. Crnokosuljasi. Ono, celavica, crni dzemper, cizme i ulanske brjuki, pivo u sake pa prasi. A kako je plakat za koncert bio crn onda doslo i gotik drustvo, a glavna vestica u Domodedovu bila Lida Vnukova. Dugacki crni kaput, puder na lice, a garez iz auspuha ispod ociju. A goticari cevcili apsint, iz malih metalnih flasica, a ovi prisljamci iz vojnickih cutura. Elem, to se ne da opisati. Prvo zadrnda basista i bubnjar, bubaju tako par minuta, onda svi pocnu da trupaju cizmama po podu. K'o Berlin 1938. Onda uglas urlamo Rodina, rodina, rodina. Onda se ukljuci gitara i pevac i nastaje krkljanac. Tad je dobro da si pokraj zida, ubise u sredini. Prvo bace kapute u kraj pa pocnu da skacu. Treba izracunati kad su se dovoljno oznojili pa se proguras do sanka. A sank je od nabacanih sanduka, sirovih, ne smes da ih dodirnes, odma' te cepka ubode u ruku. Sluze dva skinsa, s bokserima na rukama. Onda se udari po pivu, a na podijumu upale motornu pilu. Na nesrecu, Lida mesala votku i apsint pa se obeznanila, avtomatski. Tako ja napustim, a sve mi bubnja u glavi jos dugo. Dodjem kuci jedva, za grtalicom. S neba sneg, pahulje k'o jastuci. Pred kucom crni Zil, metar i po snega na njemu. Ja unutra, a Aleksandra u predsoblju. Ko je to? JFK. Nije Kennedy, nego Jefim Fjodorovic K., caletov sef. Ja posao da se skidam, a cale izadje. 'Ajde uzmi lopatu pa otkopaj auto Fjodoricu. I ja kopaj, skidaj onaj sneg, a ono pada li pada. I kad sam vec posustao skroz, a oni na vrata, i on i Vadima. Samo sam se kratko pozdravio. Posle Aleksanda kaze bas je Vadja Jefimova divna devojka. Pa sto mi bre ne kaza da je s tobom u kuhinji nego me poslaste da rintam ko jebeni zek. I naravno, nisam je vise vidio. JFK premesten u St Peterburg, a ona se udala za nekog polarnog medveda. I sto sam ovo poceo da pisem? A da, da je bila dvostruka garaza ili makar da je bila streha iznad navoza, ja bi s njom pricao i vi verovatno ovo ne bi citali. A govorio sam mu ranije, daj bre cale da napravimo strehu ovde, dok skines cizme promoci te kad je kisa. Jes' da mi se na njoj redaju vrane i seru po cvecu. Da, dosta se toga zaboravi, a kad se setis..Dobro, ovo je budalast razlog, bar ovako sa strane, ali ipak hocu da imam dvostruku garazu.

Sad kad razmisljam Vladina kuca je prelepa. Sta mene nervira, sva je u ruskom stilu, boljarskom doduse, covek je vise nego drzeci, ali ima i one rezbarene frcokle na verandi. K'o Rubljov. Udje stari barin Kokorush, Matjuska skidaj valjenke i naspi okroshku dok se ja Gospodu pomolim.

Sta kucu uopste cini kucom? Astal ima i u kafani, banja moze i u posebnoj kucici. Krevet.
A za krevet treba i soba. Prvo ti treba velik krevet. Ne prevelik, to tek kad deca odu na studije. Onda soba mora da bude dovoljno velika, prostora oko kreveta, da kad se beba tek rodi tu odmah stavis kolevku i gledas joj obrascice i prstice dok spava. Soba mora da bude s velikim prozorima, s terasom ili verandom ispred, ali zatvorena da ti ne vire u sobu. Onda ti pored te sobe treba manja soba s manjim krevetom, kad je zena ljuta pa ode tamo, a ti se uvuces pokraj nje kad se ona pravi da spava. Ili kad ima corbu, pa tu predje pet dana, ako jednom predjes na Islam. Onda decije sobe, za spavanje, za igranje, za ucenje. Treba ti i devojacka soba. Za devojku koja cuva decu, da na nju uvrces brk ili se nakasljavas da se okrene dok je u spavacici, a svetlo pozadi. Devojka je dobra da odrzava vatru, ako se zena duri jer ti je nasla dlaku na kaputu. E jebiga odlutao sam. Jos cu poseti da smisljam ko da me brije i kakvu kosulju da mi obuku kad mandrknem. Nego, da se vratimo. Treba ti tvoja, zenina i decija garderoba, treba ti kupatilo za tebe i zenu, sa velikom kadom i prostranom tus kabinom od debelog prozirnog stakla, onako da je merkas u pari dok se brijes, a ona se tusira. Pa kupatilo za decu, pa banja. Banju ja recimo nikad ne bi pravio u posebnoj kucici. Bolje pozadi kuce, ali da je ispred trava i ravno, kad napada sneg da mozes da se valjas i odmah nazad uskocis. Pa onda, kuhinja, trpezarija, spajza, hladna ostava, salon, radna soba, soba ova, soba ona, gostinska, za odraslu decu, za unucice, za petog i desetog. E sad kad ja to zamisljam nikako mi to ne staje u neki nacrt. Sve mi to onako sareno, visi i igra oko mene u prostoru kao da je to Chagall naslikao, a ne kakav arhitekt s tankim okvirima naocala i debelim racunom u banci. Mozda bi bilo dobro premestiti se na kakav arhitektonski blog, pa malo cijukati okolo, dok se arhitektuse ne sazale i zaspu te mukte nacrtima. Mada nesto razmisljam, mozda zene nisu dobre za tog posla. Zene brzo prostor podele u estetski i funkcionalni. Zene vole modern convenience. Otvoris frizider, skines pakovanje, pritisnes nogom, bacis u djubre, pritisnes ovde pita u rernu, okrenes ovo, masina pere. Otvoris spremiste, pritisnes dugme, njemu se digo, cmok, mljac, hopa-cupa (ovo ponavljati duze u nepredvidljivom redosledu). Pritisnes dugme, muza u ostavu. Ode prelistavati zurnale.

Sad sam primetio bizarnu stvar. Kad god pisem nesto iz Rusije mislim na ruskom pa prevodim na srpski. Ono sricem usput kao skoro opismenjen, usta mi puna pljuvacke. A stil, strava. Narodnjacka literatura. Kao neki S. K. Mljukin ili Lj.F. Polikrapilov. Imena sam izmislio, ali svi su se tako nekako zvali.

Da, treba i pseca kucica (ako se zena bas naljuti).

Nije kupus

Nije nista sto se jede, pije ili sto se oblaci ili obuva. Nije sat. Nije automatska puska (ovde se smejala), nije teretni brod. Samo sam je zapitkivao, da sto duze pricamo.

Wichita je samo jos jedno, pomalo bezbojno mesto. Na ulici nema Wyatt Earpa sa svojim Buntline special, samo obicni policajci, koji nisu bas narocito ljubazni. Ugovor sam sklopio za sat i po i otisao u shopping. Nista bitno nisam kupio, samo komplet od 8 casa za whisky, male i cetvrtaste i od veoma debelog zuckastozelenog stakla. Sad razmisljam kome da ih poklonim. Dobio sam pismo od keve sa mnogo upitnika i jos jednu dilemu da preturam po glavi. Zasto svi moraju da te vide pre nego se ozenis? Da li je moguce da se posle svadbe covek nepovratno izoblici?

Nema veze, ionako je jos samo pet-sest godina do smaka sveta. Uvek zaboravim kad. Dal' u decembru 2011 ili 2012? Ti Hopi indijanci, pametan svet.

Kazu da kraj sveta treba docekati bez mrznje. To nije problem, samo nista ne kazu za gadjenje ili da li je preporucljivo da se smejes.

Dodatak:
O uzasa! 21 Decembar 2012.
Dal' ce ove godine da budu sedam debelih ili sedam mrsavih krava.

Tumacenje snova

Pre pola sata mi se objavilo pravo znacenje ovog sna. Dobio sam e-mail i kopije dokumenata od Angusa, mog advokata iz St Andrewsa. Babetina je ER, kraljica Elizabeta, a starci njen odvratni Inland Revenue (taxisti, da ne kazem poreznici). Duzili su me, ko zna zasto, za £6,345.20 i Angus je to sredio, a ja vec mislio da kupim kakvu knjigu o tumacenju snova. Smislio sam prigodnu kletvu za njega: Dabogda ti Inland Revenue 'cestitao' bozic, ali se ispostavilo da je bio bolestan i zato kasnio sa zalbom.

Prijatno je sedeti u kuci samo u gacama dok je vani -6 Celzijusa. U ponedeljak letim za Wichitu. To je u komsiluku, u Kansasu. Opet neki customer koji pravi letece objekte, ovaj put avione. Nabacio mi ga Ned, onaj iz Amarilla. Ono valjanje u blatu se isplatilo. Praseca posla...

Kad smo vec kod prasica, za Bozic i Novu godinu Crysta i ja idemo u Mexico. Neko mesto Huatulco, negde skroz na jugu. Kaze da sve placa njen cale. Prilicno neamericki potez, ali postujem. Zavrsila je posao u LA, pa je ocekujem ovde u sredu. Kupila mi je neki poklon, ali nece da kaze sta. Citiram: Something from your country. Nadam se da nije kaca kiselog kupusa. Doduse u ovoj sezoni to dobro dodje. Jos da je suvih rebara. Mmm...

Zbilja, jel' iko zna sta mi izvozimo u Californiju?

Ne valja!

Ubi me samoca. Zabranio sam Crysti da mi tekstira jer jos vise pizdim, a onda ja ne izdrzim pa je zovem. Spopala me nostalgija, kad pomislim na Rusiju sve me boli. Na workshopu me nerviraju. TV generaciju treba iseliti u posebnu drzavu, a ove koji citaju ostaviti. Jos nedelju dana ovde u St Louisu. Holger i ja se ubijamo od stonog tenisa. Sve sam izbacio iz sobe, pa sibamo svako vece. Mrzi me da izlazim. Odustao sam od Londona za Bozic. Crysta hoce da idemo u Mexico. I ovo sam napisao kao od bede.

БЕСЫ

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Еду, еду в чистом поле;
Колокольчик дин-дин-дин...
Страшно, страшно поневоле
Средь неведомых равнин!

«Эй, пошел, ямщик!..» — «Нет мочи:
Коням, барин, тяжело;
Вьюга мне слипает очи;
Все дороги занесло;
Хоть убей, следа не видно;
Сбились мы. Что делать нам!
В поле бес нас водит, видно,
Да кружит по сторонам.

Посмотри: вон, вон играет,
Дует, плюет на меня;
Вон — теперь в овраг толкает
Одичалого коня;
Там верстою небывалой
Он торчал передо мной;
Там сверкнул он искрой малой
И пропал во тьме пустой».

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Сил нам нет кружиться доле;
Колокольчик вдруг умолк;
Кони стали... «Что там в поле?» —
«Кто их знает? пень иль волк?»

Вьюга злится, вьюга плачет;
Кони чуткие храпят;
Вот уж он далече скачет;
Лишь глаза во мгле горят;
Кони снова понеслися;
Колокольчик дин-дин-дин...
Вижу: духи собралися
Средь белеющих равнин.

Бесконечны, безобразны,
В мутной месяца игре
Закружились бесы разны,
Будто листья в ноябре...
Сколько их! куда их гонят?
Что так жалобно поют?
Домового ли хоронят,
Ведьму ль замуж выдают?

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Мчатся бесы рой за роем
В беспредельной вышине,
Визгом жалобным и воем
Надрывая сердце мне...

--------------------------------------------------
Sneg. Pomalo.

Is this the way to Amarillo...

Ako nekad pogledate kartu Texasa primeticete jedan kvadrat na vrhu. E negde bas u sredini tog kvadrata je Amarillo. Odleteo sam tamo u cetvrtak uvece. To i nije bas neki velik grad. Ima neki kao poslovni centar, a ostalo su niske gradjevine. Ulice, tipicno Americki sistem resetki. I oni glupi nazivi 15-ta severoistocna avenija, pa 16-ta itd. Ovo je nekad bio iskljucivo naftaski grad, a sad je gas i razne industrije, helikopteri izmedju ostalog. Lik s kojim sam se sreo je Ned. Ned je top executive u jednoj velikoj kompaniji. Zavrsio je Stanford Business School i verovatno odmah posle primanja diplome poceo da jede. I nije prestajao. Ned izgleda kao donji deo kuglaske kegle. Sake su mu potpuno okrugle i prilagodjene samo za drzanje noza i viljuske. Nisam ga pitao koliko je tezak, ali nema ispod 130. Iako takav grmalj odeven je veoma elegantno, bar u kancelariji. Kad ide vani oblaci ogromnu jaknu od jagnjece koze i izgleda kao pravi dziber. Da ne gresim dusu, covek je pametan. Postavlja prava pitanja i zna da sracuna i u glavi. Radili smo nesto malo vise oko dva sata kod njega u firmi i ugajgulili jedan lep ugovor. Ima interesantan sistem rada. Kako se opcije pojavljuju on vadi otstampane i posabno oznacene listove paira iz jedne aktovke i slaze ih po ogromnom stolu. Na kraju je napravio od toga neku apstraktnu figuru. Onda dodju njegova sekretarica, accountant i pravnik i popisu sifre na listovima odozgo na dole i posle 15 minuta donesu ugovor. Hteo mi je nesto podvaliti, ali se nisam prenemagao. Vesto je to uradio, a kad sam mu skrenuo paznju samo se nasmejao i ispravio. You are good, kaze mi dok izlazimo na rucak.

Van kancelarije ima samo tri teme. Zderanje, automobili i njegova kcer koja ima 16 godina i hoce da se uda za nekog muzicara, a on pizdi. Kaze da ju je majka razmazila. Zena mu je bila miss Texas pre dvadesetak godina. Misli da mu ne verujem pa vadi fotokopiju starog clanka iz novcanika da mi pokaze. Stvarno je bila dobra riba. Vozi neki sportski Dodge iz kasnih sezdesetih. To je auto koji je 'glumio' u nekom popularnom filmu iz tih godina, zapravo bas taj isti auto vozio je glavni junak. Potrosio je $50.000 da ga modernizuje. To radi samo jedna firma u svetu i to u Holandiji. Verujem mu na rec. Garaza mu je veca od kuce i u njoj ima 14 automobila. Najveci mu je ponos jedna Shelby Cobra. Vadi sliku iz novcanika. Pazi stvarno Cobra. S automobila prelazi na potencijalnog zeta. Up to no good son of the bitch. To je rezime. Odemo u neku japansku steak house. To mi zvuci malo suludo. Kao na primer Saudijska ascinica sa cvarcima i belim lukom. Unutra stvarno sve japansko. Sluze povelik steak s nudlama od krompira. I to je budalestina, ali priznajem da su ukusni. Najbolja je bila salata. Posle rucka ocekujem da se razilazimo, ali Ned ni da cuje. Ja sam domacin, moja se slusa. Dobro kad ti kazes. Sad idemo u salon za masazu. Napravio sam neki kiseo izraz, ali me on smiruje pokretom one loptaste ruke iz koje jedva izviruju debeli prstici. Ruka jednog dzinovskog odojceta. Mozda je kao beba licio na odraslog coveka, sad dolazi do neke bizarne reverzije telesne forme. Salon izgleda cisto i uredno, sto se ubrzo pokazuje kao krajnje sumnjivo. Skinemo se u jednoj besprekornoj svlacionici gde je sve od nerdjajuceg celika, cak i pod. Zamotani u peskire idemo u jednu veliku prostoriju punu ogromnih kada. A tamo uzas. Svaka je puna nekog odvratnog zutog blata koje se uz to i pusi. Par glava viri iz tog blata. Objasnjava da Amarillo znaci zuto na Spanskom. Grad je dobio ime po tom zutom blatu, jer su prve kuce bile time premazane. Neki rosav Spanac nas uputi do tuseva. Gadno, iz tuseva rominja neka masna izmaglica. To je navodno lekovito ulje od nekog kaktusa. Potpuno sam zgrozen. Osecam se kao sveze podmazan kurac kog ce neki peder da gurne u neciju guzicu. Ned prosto skoci u ono blato, koje se preliva iz kade. Cak je i zaronio a onda skide blato oko ociju. Ne znam dal' da placem ili da se smejem. Setih se kad sam se kao dete na selu prezderao nekih tresanja. Bio sam alav i gutao kostice, a onda me uhvatila uzasna sracka. Veoma zivo i neprijatno secanje, Nedova glava lici na jednu takvu kosticu. Polako se spustam u ono blato. Nekoliko govnjavih glava smeje se ohrabrujucim osmesima. Sreca nije u dubini tako vruce. Nastojim da jaja drzim na Sibirskim temperaturama, koliko je to uopste moguce. Ohrabruje cinjenica da blato uopste ne smrdi. Ima miris svezeg gipsa. Rosavi nam donosi dve ogromne case od polistirenske pene. Slamke su ubodene kroz plasticni poklopac. Sta je ovo? E to je dobro, pomaze znojenje. Gucnem malo, gorko i odvratno. Ima ukus Aloe Vere. Time me je Jasmina mucila jednog leta u Italiji. Pa ovo je Aloa Vera protestujem. Nije, kaze rosavi. To je napitak od repe i sljiva. Kakvih sljiva, mislim se, od onih ispod oka koje zaradis u tuci. Valjamo se u blatu i pijemo svinjski koktel. Izem ti Teksasko gostoprimstvo. Ovo blato cirkulise tek sada primetim debela creva (sic) sa strane kada. Setim se knjige Vladimira Vojnovica "Ziznj i neobicajnie prikljucenija soldata Ivana Conkina", epizoda s domacim samagonom i teorija kruzenje govana u prirodi. BTW, moj cale tvrdi da smo mi neki rodjaci tog pisca. Uobicajena crnogorska pseudogenealogija. Ono, Adam i Eva su iz Vasojevica iz bratstva Bogovica.

Pocinjemo da se manijacki znojimo. Ispio sam onu ogavnu tecnost. Rosavi donosi jos. Neobjasnjivo, ali osecam se neverovatno svez. Posle jos petnaestak minuta izlazimo i onako obuceni samo u blato odlazimo u drugu prostoriju za tusiranje. Ovo nije tus. Vodeni mitraljez. U kabini siba voda iz svih pravaca. Na kraju i normalno tusiranje, cak i sampon po izboru. Uzeo sam Head & Shoulders. Zamotani u sveze zagrejane peskire idemo na masazu. Dve korejske ribe. Jedna koja ima male zlobne oci docekuje Neda, a mene jedna minijaturna devojka. Lezemo na stolove za masazu, a ona Nedova se odjednom pope na sto uhvati za neke rucke gore pa poce da krvnicki gazi Neda nogama streljajuci okolo onim zmijskim ocicama. On uzdise, ponekad vrisne i jednako prica. Sad opet ogovara zenu i potencijalnog zeta. Ova mala mene masira klasicno. Ipak se osecam glupo, uzasno je malena, nekako mi je sve pedofilski. Nije lose, ali sam najvise voleo kako to Akiko radi. Ona je znala da me samo laktovima masira oko kicme. Na kraju se i ovo zavrsi. Potrosili smo sat i po. Tek vani, na ledenom vetru dok idemo do kola pocinjem da osecam benefit ovog tretmana. Bistra glava, ni traga stresa, kao da mogu da poletim. A sad idemo na posebno mesto. Jel opet neko blato pitam bojazljivo. Ne, najbolji steak u Texasu. Jebote, pa vec sam ogladnio. Sta se desilo s onim prethodnim steakom. Verovatno ga je kroz kozu apsorbovalo ono blato.

Ovaj put je meksicko mesto. Steak je skoro dvaput veci, a sluze ga s pomfritom, rezancima u belom sosu ili sa nekim sirom. Narucim taj sir. To je mladi, onako sav 'dronjav' sir pomesan sa jako zakiseljenim zeljem i ljutim papricicama. Sir je toliko mlad da iz njega curi mleko ako ga pritisnes viljuskom. Zovemo curu koja sluzi pice. Ned kaze da imaju odlican Californijski sauvignon, organic iz Napa Valley. To me ubedilo, prave ga tradicionalnim metodama bez ikakvih aditiva. Pa dobro daj. Vino je zapravo super. Ukus ide malo na visnju, a uz klopu seda odlicno. Slistimo tri flase ubijajuci se od zderanja i dobri kao novi.Sledeci put kad dodjes odsedas kod mene kuci, ok? Vazi Ned, obecavam. Da te povezem do motela? Ne hvala prosetacu. Pozdravimo se.

Prodjem par ulica. Pa nije ni tako bezvezan grad, cak je i simpatican, verovatno je lepsi leti. Popijem caj u jednom baru i malo pivo. Jos sat vremena. Muvam se jos malo i uhvatim taksi do aerodroma. Jedva sam docekao njen avion. Stojim na arrivals. Crysta ide. U dugom, raskopcanom kaputu od zuckaste jelenje koze, i ispranim farmericama. Svaki put mi je sve lepsa. Uhvatim je za dupe dok se ljubimo, ili je to stegno? Zderanje utice na kvalitet pozude. Za dva dana izlazili smo iz sobe samo da jedemo. Nisam mogao da je se nagledam. A u nedelju popodne smo skoro podetinjili, mazimo se i gugucemo na aerodromu kao klinci u prvom zaru, a onda u zadnji cas trkom, svako u svoj avion.

Sales leads

Kompanija gde radim koristi nesto sto se zove data warehousing. Prakticno svi moguci istorijski ili legacy podaci u razlicitim elektronskim formatima su povezani u jedan sistem. Znaci svi bitni poslovni podaci svih kompanija koje smo mi kupili u zadnjih recimo deset godina, i nasi podaci, naravno, su tu. Nedavno su IT likovi uveli nesto sto zovu Data Intersectioning System (DIS). E sad taj DIS kao koristi vestacku inteligenciju (AI). Nema veze sto je koncept vestacke inteligencije ne samo teoretski dubiozan nego ni u svojoj najrazvijenijoj formi nije sposoban da dostigne inteligenciju jednog najprimitivnijeg virusa, kao buzzword je jos uvek operativan. Podsistem ovog DIS-a navodno opremljen mogucnoscu da otkriva potencijalne musterije i isporuci odgovarajuce sales leads. Kopao sam jutros po tom sistemu, zapravo sam se igrao, jer support team, od koga sam trazio uputstva nije sposoban da isporuci ni jednu korisnu informaciju. Ipak bar na prvi pogled ima nekih korisnih caka. Na primer lik koji je bio musterija kompanije koju smo mi kupili, imao je business u Montani, a skoro je preselio firmu u St Louis. Sistem to pametno otkrije pa cak mozes da vidis odredjene globalne trendove u relokaciji odredjenih poslovnih grana u USA. Ta firma pravi neke hitech delove za helikoptere, a ja se spremam na jedan teren u drugu drzavu bas po slicnim poslu, pa skupljam podatke, zapravo hocu da ocrtam neku kao instant big picture tog marketa. Posto sistem ima mogucnost da izbaci neki sales lead, makar u skici, ja pritisnem dugmic i printer mi izbaci list papira. Najkonzervativnija procena naseg profita, ako dobijemo ugovor je $1.750.000. Dohvatim onaj papir s nadom da ce mi reci nesto korisno, a ono za Chief Executive Officer pise: He is a keen golf player and pipe smoker.

Dole u dnu strane pise: Profile updated: Dec 16th 1969.

Znaci lik je pre 36 godina igrao golf i pusio lulu. Skeniram ovo i posaljem u e-mailu regionalnom sales support manageru sa zahtevom da mi posalje torbu s golf stapovima, lulu i kesu duvana, jer danas u 3 PM imam rucak s tim dedicom sto pravi delove za helikoptere. A on mi vrati e-mail pun smajlija.

Business je ponekad kao jazz, nista bez improvizacije.

U devojackoj sobi moje buduce zene

Samo sto smo sleteli u subotu u San Diegu i meni i Crysti zvrce telefoni, nju zove otac, a mene Zoran. Zoka je zaglavio negde bogu iza nogu, bar po njegovoj prici. Dajem Crysti telefon da mu objasni kako da nas nadje. Kupimo stvari na kolica i izlazimo. Oldrich, Crystin cale, ili kako ga ovde zovu, Richie, je neobican Ceh. Priznajem da nisam video puno Ceha. Svi koje sam video imali su nesto zecije u sebi. Nekako oprezni, neprimetni. Richie lici na nase ljude. Tamno smedj, krupan, tip sofera, nikad ne bih rekao da je lekar. Crysta mu prosto skoci u zagrljaj. Iskreno se obradovala caletu, dugo ga grli. Drago mi je, u zivotu nisam sreo normalnu zensku koja ima lose odnose s ocem. Sa mnom se rukuje ljudski, izljubismo se u obraze ko svoji. Richie je pricljiv cova. Cavrljamo o svemu i svacemu dok vozi. Oblacno je ali je osetno toplije nego u St Louisu. Gledam okean na levoj strani, prvi put vidim Pacifik. Silazi s highwaya i posle par cik cak skretanja vozi jednom dugackom ulicom. Odjednom skrenu desno i zakoci. Stigli smo. Kuca je boli glava. Ocekivao sam nesto vise manje 'normalno'. Ovo je ogromna kuca na dva sprata u nekom valjda lokalnom stilu, pokrivena onim polucilindricnim crepom s lukovima iznad prozora. Alana, moja buduca tasta je pred kucom. Od prvog dana kad sam je sreo, ta zena me nekako ohrabruje. Valjda potvrdjuje moj izbor onim Crnogorskim u meni: Gledaj majku pa biraj devojku. Izljubimo se i udjemo. A tamo citava familija, Zdenek 16, visok decko, kopija Cryste u muskom izdanju, Nela 12, okata kao Crysta, ali svetlije kose i Lenka 9, jedina rodjena u Americi, isti osmeh kao Crysta, ali je malo bucmasta. Svi odmah navalise na Crystu. Priznajem bio sam nekako ophrvan cudnim emocijama. Vadimo poklone i dajemo im. Prilicno su bucni pa sam se opustio. Zdenek i Crysta pricaju na ceskom, a Nela i Lenka samo na engleskom. Lenka gleda u mene, pa kad uzvratim pogled ona se pravi da gleda negde iz mene. Sednemo u bastensku sobu, ima ogromne prozore do poda, a u basti je bazen, poplocan deo i povelika bastenska kuca s trpezarijom, kuhinjom i dve sobe. Na zidu je pricvrscena kosarkaska tabla, a svuda su razbacani skateborad-i, neka skalamerija i alat. Sama basta je prosto trava sa zbunjem po rubovima i par velikih stabala nekog drveca. Sedimo i pijemo caj, Nela sedi s nama i prati sta pricamo, Lenka se muva od sobe do kuhinje, a Zdenek nesto majstorise vani. I Richie i Alena su veoma opusteni i neformalni. Alena je tek napunila 40, a Richie ima 52. Ne zapitkuju o onome sto bi nas unezgodilo. Nista od onih patronizirajucih gluposti tipa: Kakvi su vam planovi? Prosto cavrljamo o poslu, kako mi se svidja Amerika i slicno. Richie se bavi plasticnom hirurgijom, i radi u partnerstvu s jos jednim Cehom, prijateljem iz mladosti, a Alena je nekad radila u banci, ali vise nema potrebe. Negde oko jedan zvono na vratima, Richie ode da otvori i vraca se kaze, ovo je za tebe. Pomislim da je Zoran, a ono Fedex. Posiljka za mene. Prsten, isporuka tacno kako su i obecali. Dvojica povelikih tipova, posebna osigurana posiljka. Zagledaju moj pasos i potvrdu, potpisujem. Srecom Crysta je na spratu s kevom pa ne izazivamo radoznalost. Otpakujem posiljku i stavljam kutijicu s prstenom u dzep, Richie kaze, daj tu ambalazu da bacim. Razume covek kakve su zene cavke kad se radi o nekim stvarima.

Prosetamo do baste. Zdenek prakticno zivi u bastenskoj kucici. To je njegovo carstvo. Richie mi objasnjava sve njegove pasije. Poceo je s maketama jedrilica, pa aviona, sad se zapalio za ultralights. Sad montira svoj prvi ultralaki avion. Klinac je ocito veoma pametan, a skalamerija koju je navukao u bastensku kucicu ukazuje da je i ozbiljan. Zdenek upada cim smo usli unutra. Pokazuje mi nacrt svog aviona. Ne razumemem se ali avion, bar na papiru izgleda lepo. Negde sam cuo da lepi avioni dobro lete. Uza zid su prislonjene neke acetilenske boce, nekoliko kompjutera na stolu, masa nacrta. Na podu nesto kao smotan nakatranisan papir. To su kevlarski listovi, Zdenek objasnjava. Richie napravi neku zbunjenu facu. Izgleda da je pomalo zastrasujuce kad ti je dete genijalac.

Crysta nas doziva. Vracamo se i jedemo sladoled, a ubrzo se pojavljuje i Zoran. Nabacio je svoj najbolji kez. Nadam se da nece poceti da me provaljuje, sto inace ima obicaj, ali se ponasa pristojno. Ubrzo dolaze Gaby i Pat, Crystine drugarice. Zoran se ukeketio, tako da ne ocekujem neke probleme. Vidljivo sam nervozan, pa Richie odvodi mene i Zorana u svoj kabinet dok zene nameste trpezariju. Richie nam sipa whiskey. Zoran primeti njegov kompjuter pa pocne pricu o medicinskom softwareu cime se i inace bavi. Stize i Richiev ortak sa zenom. Ubrzo ulazi Lenka i zove nas na rucak. Imam uzasnu tremu. Drago mi je da nije doslo vise ljudi. Richie mi sapce na uvo: Prsten kad iznesu kolace. Sedamo. Kuvarica nam sipa supu. Nisam se savladao i glasno sam se nasmejao kad sam video knedle u supi. Crysta je valjda ispricala Aleni da je zovem moja knedlicka, pa se i ona smeje. Jedemo i pomalo se opustam. Gosti su bucni, a Richie im stalno dosipa vino, polako prevladavam svoju nelagodu. Zoran je seo izmedju Gaby i Pat pa ih zasmejava, a Alena zabavlja ostatak gostiju. Zavrsavamo s glavnim jelom, fenomenalnim sniclama u kiselom sosu, kuvarica sklanja tanjire, a malo posle toga donosi i kolace. Richie mi klimne glavom i udari kasicicom casu. Svi ustaju, a ja jedva isprtljam onu kutijicu iz dzepa. Vadim prsten i okrenem se Crysti. Ona mi pruza ruku, stavljam joj prsten. Ona ne zna da li da gleda dole ili u mene. Svi vicu Kiss, kiss, kiss! Poljubim je, a ona me zgrabi s obe ruke cvrsto oko vrata. Zaklonjeni njenim rukama ljubimo se zmureci. Ne pusta me, a ni ja nju. Najzad se razdvojimo. Svi pljescu. Alena nam prva prilazi i ljubi Crystu pa mene. Richie ima suze u ocima. Zoran je iskoristio guzvu pa izvalavio obe Crystine drugarice. Svi nam cestitaju u krug. Zdenek pusta muziku. Plesemo prvo Crysta i ja, a posle i ostali. Nela plese sa Zdenekom i uhvatimo pogled njenih ogromnih ociju. Kuvarica brise suze na vratima.

Vracamo se za sto. Ko ne veruje u rituale nek si jebe mater! Nesto se stvarno desilo! Podelio sam se na dvoje, pola mene je otislu u Crystu. I ta druga polovina sad oseca i nju iznutra. Ta apsolutna svesnost drugog migolji se u njoj, proteze. Tim mojim delom duse stolujem u njenoj unutrasnjosti, gotovo da iznutra obgrlim njeno srce, oblizem njene usne, opipam je, osetim, pomazim jajnike, taj topli izvor zivota. I to ce da je cuva, da je greje i tesi.

I da preskocim sve posle, ali kolace ne, prava domaca makovnjaca, posle restoran s pogledom na more, Zoranove egzibicije i kako su se Richie i Alena poljubili i kako se Crysti pojavila suza kad je to videla. Zoranov poklon za Crystu, lancic od belog zlata s priveskom, dva stopljena slova C i G.

Obozavam moju buduci tastu. Dok izlazimo na sprat njihove kuce, ona mi pokazuje, ovo je tvoja soba, tamo je toalet, ovde se izlazi na terasu, a ovo su vrata Crystine sobe. Umalo joj ne rekoh, nema problema imam ugradjen kompas, nacu ja Crystu i u mraku.

Vracamo se iz restorana, kasno je deca vec spavaju. Richie i Alena su na drugom spratu, Zoran ostao s Pat u gradu. U Crystinoj sobi namestenoj i nepromenjenoj jos od kad je bila devojcurak, slika na zidu, njeni roditelji i dole njenim decijim rukopisom pise: mamka i tatka, pokazuje mi svoju odecu kad je bila dete u Ceskoj. Mali dzempercic, pleten u dve boje, beloj i crvenoj i njena zvecka kad je bila beba, njene crno bele fotografije i oboje znamo da cemo imati bar jednu okatu devojcicu, bar jednu malu Crystu. I masu sinova, naravno.

Kasno smo ustali u nedelju. Ne dam joj da me prati na aerodrom. Gledamo se dok pijemo vrucu cokoladu u kuhinji i znamo kako su se delovi duse razmenili. Zivimo jedno u drugom i njen pogled je sad pogled pripadanja. Sve je tako sigurno, tako izvesno, pouzdano i jako.

Navodim taksistu do hotela u San Markosu, pokupim Zorana i idemo na aerodrom. Cutimo u holu. Prvo njegov avion za New York, pa moj za St Louis.

Necu je videti citavu nedelju...