12 February 2006
Mojblog narode
Ja se iskreno izvinjavam, ali moram da prekinem blogovanje ovde. Zaista nemam vise vremena. Moram toliko stvari da uradim i koliko god ovo bilo zarazno, stvarno moram da prekinem. VBK je otputovao na Bliski istok, pa nemam kome da poverim blog i sve sto ide uz to. Narednih mesec dana sam zauzet, a posle me ocekuje ogroman posao u Rusiji. Zahvalan sam svima koji su drzali moj blog na prvom mestu, ne racunajuci ove fiktivne blogere ispred. Strasno mi je zao, bilo je to predivno druzenje, prosto ne stizem da se javim i ljudima s kojim se dopisujem svaki dan. Jednom sve prestaje, pa i ovo mora. Zahvaljujem se svim mojim prijateljima i svima kojima je ovo moje piskaranje nesto znacilo. Mozda cu za par godina opet imati vremena, ali sada stvarno nemam. Sve vas voli i grli vas Gile.
11 February 2006
Sneg, ekonomija, design i krv
Pcela. To sam ja, pcela radilica. Zujim ovih dana po celoj istocnoj obali. Delaware, South Carolina, Florida. Sad kad se spremam u Evropu, svako hoce po kapljicu meda. Povuci tamo, poguraj onamo. Priblizava se vreme godisnjih procena i reporta, godisnja fiskalna presuda. Cedjenje highflyer-a, neka okrvave kandze za aprilski bonus. Stan u Queensu smo ispraznili, sad smo u Alaninoj gajbi u Jersey Cityju, pa mi je blize i na posao. Uz svu ovu guzvu moram da brinem i o novom office u Moskvi. Mislim da sam za dve nedelje potrosio najmanje $1000 na telefone, sto me iskreno zaboli uvo, kompanija placa. Ljudi koje su nasi angazovali da srede stvari tamo u Moskvi, nista nisu uradili. Ama bas nista. HR people su beskorisni. Kad se samo setim kako je moja firma u Britaniji pametno radila na stranom marketu, ne mogu da verujem kako su ovi smotani. Britanci se uvek prenemazu i otezu, ali na kraju ipak urade sta treba. Mislim da cak bolje rade sa strancima nego s customerima iz zemlje. U stvari, nema sta da mislim, znam. Kod Amera haos. Prvo se oduseve ko zna kako, napale se, sibaju ideje, sve curi pamet po podu. A kad dodju na licino mesto, onda pocnu da mudrosere i kukumavce. Obecali su mi mesec dana pripreme, a sad se svelo na nekih dve nedelje. Moram sam da nadjem osoblje, nemam ni PA, ni accountanta. Nista, a deadline je 1 Mart. U Moskvi nameravam da drzim tight ship. Samo pcele, trutove cu da gazim. Tamo nece biti Gileta, tamo menjam i ime i prezime. Ima da budem Koba Dzhugashvili, nee Rackovic.
U Italiji nam je bilo fan-fan-fantasticno. Bata nas je sacekao u Veneciji jer nismo imali vezu za Milano, sto nas je bacilo u depresiju, jer smo se oboje nameracili da shop until drop, pa nas je odvezao u Cortinu, a Andrea je dosla svojim kolima s druge strane. Svi su bili vec tu, i cale i sva ekipa iz Domodedova, moja sestra iz Beograda, Zoran i Vlada, cak i Pajina svastika s njenom decom. Paja je kasnio dan i po, jer najdalje zivi. Mi smo delili chalet s batom, Andreom, Vladom, Tanjom i Lenom, njenom sestrom. Snega je bilo dovoljno, ali me je nervirala masa fanatika koja se sjatila samo da gleda svetski kup za zene. U stvari nerviralo me nekoliko stvari. One troroge kape s praporcima, pijane Svabe, Francuzi koji bleje u tvoju zensku, a kad ti odmeris njihovu, dignu nos, Austrijanci moroni koji duvaju u lovacke rogove i Ameri sa snowboards koji se kretenisu po skijaskim pistama u onim plasticnim pantalonama s turom koji visi do kolena. Inace, ne znam kako je s vama, ali ja imam neku ideju o svakoj drzavi gde sam bio. Ono kad pomislis da si negde, pa prvo sto ti padne na pamet, gde se nalazis i sta radis. Kad mislim o USA, tu sam uvek na aerodromu, u Britaniji u pubu, a u Italiji u kaficu.
Taktika dovodjenja svastika, ona koja me je, sad vidim sasvim neopravdano, ispunjavala jezom, pokazala se kao pametna, jer smo posle dana na snegu mi odrasli uvek bili u prilici da zbrisemo negde van Cortine ili da se nabijemo u neki lokalni kafic. Jedino nam je Zoran nedostajao jer je sve vreme provodio u blizini Pajine najmladje svastike. I prosle godine se kazu, na skijanju u Francuskoj, motao oko nje pa je cak posle i vodio u London. Paja nas je udavio ispitujuci da li je normalno da dva brata ozene dve sestre, na sta mu je Vlada dobacio, kume bas te briga, mozete da se menjate, braca ste, a bez svasti nema slasti. Sreca da Ruskinje ne razumeju. Inace Vlada je, otkako je postao otac, ludji nego sto je ikad bio. Kad smo Crysta i ja stigli prvo smo sreli Tanju, jer je Vlada bio negde u kupovini. Prvo sto je rekao Crysti, kako ti tako lepa nadje ovog bezveznjaka, ali mu je Crysta odnmah skresala, pa sto to ne pitas to svoju zenu. Inace Crysta je bila glavna atrakcija, mada moj cale nije pravio nikakvu razliku izmedju nje i Andree, bar kad se radi o paznji i poklonima za snajke. Crysta se najvise sprijateljila s Pajinom Svetlanom. Svetlana slabo govori EngleskiInace, skijali smo odvojeno, Rackovici na jednu stranu, a Radovici i Pajici na drugu. Paja je dosao sa svom mogucom opremom, skije normalne, one za trcanje, pa i snowboard, pa ga je Vlada zezao, kume, a gde ti je stap za pecanje? Kad se tek dovezao, izlazi iz kola pred chaletom, zabradatio, a na glavi crna kapa s nekom belom mrtvackom glavom, neka klinacka moda, a Vlada ga ugleda s terase pa se razdere: Achtung chetniks, zaokoli, pucaj u meso, drzi ga Nikola utece niz potok! Moram priznati da Crysta skija bolje od mene, zapravo serem, volim da je pustam ispred sebe. Ono, guz na levo, pa na desno, pa opet na levo, ona skokom, a ja okom. Sta da radim? Vec je poznato da sam nazadan lik. Polovican sledbenik Nikolaia Hartmanna, koji odmah skace na straznji plan. Prvih dva dana, zbog odredjenih razloga, koji nisu za pricu, jer sam sujeveran, bio sam zabrinut, ali je jedan interkontinentalni telefonski razgovor mog caleta otklonio sve strahove. Naravno moj bata i Andrea su bili najbolji, svaki vikend su na snegu, a Vlada je bio najsmesniji. U Japanu je kupio neki tobolac za dete, pa malog Vasju strpaju u taj tobolac koji Tanja zaveze ispred sebe. Onda Vlada juri ispred nje i preteci i sasvim krvnicki mase stapovima kao da kosi, a ona se spusta za njim. Moj cale prosto nije mogao da gleda. Pa dobro Vlado koji ti je moj, sto ne ostavis dete s Lenom, njegovom svastikom. Ne Nidzo ima da se celici. Kod Paje opet, pacja skola, ujutro posle dorucka okupi svoju decu, uzme naseg Pecu i Acu i svastikine sinove pa ih uci na maloj strmini iza chaleta. Posle se i cale prikljucio, Zina mu stane na skije pa se spusta s njim.Ujutro su Vlada i cale bili prvi na nogama. Spremanje dorucak za citav razred dece, pa posle gospodje i gospodjice, pa naposletku muski. Posle skijanja rucak, tu Vlada vodi glavnu rec, aperitiv za dame, pa nama neku lozu od njegove tetke iz Trebinja. Loza ako kapne na kosulju, tope se dugmad. Tanja sedne za sto, mali Vasja na sisi, a Vlada je hrani. De ovaj komadic mesa, de malo krompirica. Vidi kako sisa mamicu mu jebem, pohlepan na cacu. Posle poceo da hrani i nase zenske. Zna covek da napravi cirkus.
Jedan dan odemo on, Paja, cale i ja u Bolzano. Vlada je lud za ubilackim antikvitetima, a tamo ima zbirka starog oruzja. Zaglavimo celi dan, nazderemo se u jednom hotelu s Nemackom kuhinjom i popricamo o poslu. Vlada radi za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji i direktor je IT za celi taj globalni enterprise. Prica naravno nije za javnost, ali neke cifre koje sam cuo demantuju sve ono sto procitas u Wall Street Journalu. Rusija se opasno ekonomski uspravlja. Ukratko, posle njegovog briefinga daleko sam vise optimistican nego sto sam bio. Naravno, Rusija je to, ima svega, ali doslo im je izgleda iz guzice u glavu. Samo Vladina firma sedmicno zaposljava stotinjak novih. Rusija, Kina i Indija polako izlaze na globalnu ekonomsku scenu kao jaki igraci, a Nemacka ulaze manijacki.
Uspeo sam da od sebe napravim budalu, pitajuci ima li ovoga ili onoga. Ima svega. Posle prica ode na ljude koje znamo. Neverovatno gde sve ima nasih ljudi, i na kakvim pozicijama, od nasih prijatelja iz Beograda, do mojih ispisnika i prijatelja.Dan posle, cale, bata i ja odemo kod bate u Bergamo. Ni ja nisam video njegov novi stan, a cale nije bio u Italiji od kako je bata diplomirao. Dakle, stan je da se otkacis. Ciste linije, sve lokalni dizajn, detalji, cak i najobicnije lampe u spavacoj sobi. Cisto, kao vazduh s vrha Monte Cristallino. Ne pesma, prosto poj. Moj stambeni ukus je totalno francuski, dekadencija, moja vizija kuce je kao kupleraj, divani, masa jastuka, koje u slatkoj zurbi, nakon dve flase crnjaka, elegantno gurnes pod guzicu svoje zenske, teske zavese, tepisi, svece, duboka tekstura materijala, vaginalna utopljenost, matericnost, oznojena intima, podeljena vulgarnost, in your face, krv, pljuvacka, sluz, domaci mirisi, prepoznavanje u mraku. U stvari, ko zna, mozda je estetika uvek seksualne prirode. Koliko mogu da se setim prvi put mi se digao kad sam gledao reprodukciju Renoirovih kupacica. Kao klinac bio sam umetnicki obrazovan drkadzija. Neki tvrde da sam to ostao, ali necu sad da se branim i cepidlacim. Ili je citava moja ideja stanovanja zasnovana na listanju par kopija francuskog casopisa Plaisir de la Maison. Keva ih je patoloski sakupljala.
Kod bate u stanu, sve u geometrijskim ili blago organski zakrivljenim formama, nista suvisno. I posle razmisljam nije li kiceraj nesto sto stvarno prirodno pripada tradicionalnoj umetnosti. Uvek nam se dize na one baroknih formi, moras da budes tezak bolesnik da se uzbudis na neku matchstick woman. Ali mozda ja samo tako racionalisem. Mozda sam ja nedorastao stanar. Zasto bi stan bio utesni produzetak intrauterinog prostora. Mozda je stan atelje zivota. Bata je covek tehnike, pravi sin svoga oca. Primenjeno potomstvo homo mathematicusa. Kao da je tehnologija oslobodila cistu namenu. Ali namena definitivno ne oblikuje prostor, inace bi Le Corbusier bio van vremena, mozda sam prostor diktira namenu. A prostor je nesto izvanjsteno, sam po sebi je presan i nenastanjiv. Sad se setih mog seminarskog o Uspenskom, na drugoj godini studija. Mi uvek mislimo u nekim granicama, bezgranicnost je neomisljiva, neobesmisljiva cak, pa tako i punimo raspolozivi prostor ideje samo onim sto vec postoji u nama. Moja buduca kuca u Novodevicnom jos se nije prizemljila. Trebace jos mnogo bubnjanja pre nego sto se materijalizuje. Ziveci u plasticnoj, nepropusnoj stvarnosti Amerike, zahvatajuci samo sliku sveta, prosto sam lebdeo. Diznijevski karakter. Zauzimao sam prostor, nisam ga nastanjivao, privremenost nije kreativna. Vreme cini materijalnu vrednost. Apsolutno je i transcendira i relativizuje.
I nakon svega, u restoranu, u zgradi ispod batinog stana, dobro se udrmamo od nekog belog vina. Naizgled, seljacka posla. Jos jedan Balkan show, ali u par sati, boreci se s dugonogim casama, shvatih da ne samo da sam drugaciji od njih dvojice, nego da i ona kevina zaludjenost, ona njena strast za nedostignutim, zivi u meni, da pulsiram tacno u sredini, u sekanti dva nekad strasno napaljena vektora. In vino veritas. Cale i bata piju da ostanu trezni, a ja pijem da se napijem. Iskrenost tog saznanja me oborila. I polako pocne da se odvija prica koja treba i meni i bati. Ja se zenim u Maju, bata u Julu. Usputni otrov braka u kome smo nastali i koji smo kupili polako se iznojava sa svakom casom vina. Nas otac se spusta s Olimpa i prvi put se pred nama pojavljuje kao covek, dolazi naglo u nase godine. Sedimo tu kao vrsnjaci, oni koji ce se jednom kao takvi naci na onom svetu i govori nam o ljubavi, sansi i vecnosti. O ekstazi roditeljstva, o brzini sazrevanja zena i muskaraca, o muskom i zenskom, o streli i luku. I sto je vise metaforican to ga bolje razumemeo, jer nije vise samo otac nego postaje i nas treci, stariji brat. I sto vise bezi od onog kalupa u koji deca smestaju oceve, pricajuci o svojoj ljubavi prema Aleksandri, sve vise postajemo svesni kako smo sretni i kako nas je ogromna energija dovela na svet. I kako je oprastanje ugradjeno u ljubav, kako je sloboda teska stvar, kako odluke obavezuju i klesu puteve kojim se krecemo i kako treba milion poljubaca da se izdrzi. Svetinja roditeljstava. U jednom momentu poklonjeni smo jednom coveku i jednoj zeni i oni su stvarno sve ucinili da budemo sretni. Samo je to vazno.
Volim svoji kevu, razumem je, znam sta je nju guralo kroz zivot. Prigrlim je u mislima kao sto cu grliti moje buduce dete i negujem je u svojo dusi.
Kasno se vratimo u Cortinu. Ocekujemo tihi dolazak, a Vlada je napravio predstavu. Raspalio ogroman rostilj na terasi chaleta. On, Paja i Zoran posluzuju, nas trojica izbeglica u bliskost, hrlimo svojim zenama. Tanja, Svetlana i Lena tiho pevaju. Moja sestra sedi uz jednog decka, Svedjanina, iz susednog chaleta i nazdravlja nam. Sunemo sva trojica pogledom na njega i onda pogledamo jedan drugog i prvi treceg i drugi prvog. Sve je OK. Crysta mi je sacuvala teleci bubreg. Volim poglede koje nam upucuju. Nalazimo se.
U Italiji nam je bilo fan-fan-fantasticno. Bata nas je sacekao u Veneciji jer nismo imali vezu za Milano, sto nas je bacilo u depresiju, jer smo se oboje nameracili da shop until drop, pa nas je odvezao u Cortinu, a Andrea je dosla svojim kolima s druge strane. Svi su bili vec tu, i cale i sva ekipa iz Domodedova, moja sestra iz Beograda, Zoran i Vlada, cak i Pajina svastika s njenom decom. Paja je kasnio dan i po, jer najdalje zivi. Mi smo delili chalet s batom, Andreom, Vladom, Tanjom i Lenom, njenom sestrom. Snega je bilo dovoljno, ali me je nervirala masa fanatika koja se sjatila samo da gleda svetski kup za zene. U stvari nerviralo me nekoliko stvari. One troroge kape s praporcima, pijane Svabe, Francuzi koji bleje u tvoju zensku, a kad ti odmeris njihovu, dignu nos, Austrijanci moroni koji duvaju u lovacke rogove i Ameri sa snowboards koji se kretenisu po skijaskim pistama u onim plasticnim pantalonama s turom koji visi do kolena. Inace, ne znam kako je s vama, ali ja imam neku ideju o svakoj drzavi gde sam bio. Ono kad pomislis da si negde, pa prvo sto ti padne na pamet, gde se nalazis i sta radis. Kad mislim o USA, tu sam uvek na aerodromu, u Britaniji u pubu, a u Italiji u kaficu.
Taktika dovodjenja svastika, ona koja me je, sad vidim sasvim neopravdano, ispunjavala jezom, pokazala se kao pametna, jer smo posle dana na snegu mi odrasli uvek bili u prilici da zbrisemo negde van Cortine ili da se nabijemo u neki lokalni kafic. Jedino nam je Zoran nedostajao jer je sve vreme provodio u blizini Pajine najmladje svastike. I prosle godine se kazu, na skijanju u Francuskoj, motao oko nje pa je cak posle i vodio u London. Paja nas je udavio ispitujuci da li je normalno da dva brata ozene dve sestre, na sta mu je Vlada dobacio, kume bas te briga, mozete da se menjate, braca ste, a bez svasti nema slasti. Sreca da Ruskinje ne razumeju. Inace Vlada je, otkako je postao otac, ludji nego sto je ikad bio. Kad smo Crysta i ja stigli prvo smo sreli Tanju, jer je Vlada bio negde u kupovini. Prvo sto je rekao Crysti, kako ti tako lepa nadje ovog bezveznjaka, ali mu je Crysta odnmah skresala, pa sto to ne pitas to svoju zenu. Inace Crysta je bila glavna atrakcija, mada moj cale nije pravio nikakvu razliku izmedju nje i Andree, bar kad se radi o paznji i poklonima za snajke. Crysta se najvise sprijateljila s Pajinom Svetlanom. Svetlana slabo govori EngleskiInace, skijali smo odvojeno, Rackovici na jednu stranu, a Radovici i Pajici na drugu. Paja je dosao sa svom mogucom opremom, skije normalne, one za trcanje, pa i snowboard, pa ga je Vlada zezao, kume, a gde ti je stap za pecanje? Kad se tek dovezao, izlazi iz kola pred chaletom, zabradatio, a na glavi crna kapa s nekom belom mrtvackom glavom, neka klinacka moda, a Vlada ga ugleda s terase pa se razdere: Achtung chetniks, zaokoli, pucaj u meso, drzi ga Nikola utece niz potok! Moram priznati da Crysta skija bolje od mene, zapravo serem, volim da je pustam ispred sebe. Ono, guz na levo, pa na desno, pa opet na levo, ona skokom, a ja okom. Sta da radim? Vec je poznato da sam nazadan lik. Polovican sledbenik Nikolaia Hartmanna, koji odmah skace na straznji plan. Prvih dva dana, zbog odredjenih razloga, koji nisu za pricu, jer sam sujeveran, bio sam zabrinut, ali je jedan interkontinentalni telefonski razgovor mog caleta otklonio sve strahove. Naravno moj bata i Andrea su bili najbolji, svaki vikend su na snegu, a Vlada je bio najsmesniji. U Japanu je kupio neki tobolac za dete, pa malog Vasju strpaju u taj tobolac koji Tanja zaveze ispred sebe. Onda Vlada juri ispred nje i preteci i sasvim krvnicki mase stapovima kao da kosi, a ona se spusta za njim. Moj cale prosto nije mogao da gleda. Pa dobro Vlado koji ti je moj, sto ne ostavis dete s Lenom, njegovom svastikom. Ne Nidzo ima da se celici. Kod Paje opet, pacja skola, ujutro posle dorucka okupi svoju decu, uzme naseg Pecu i Acu i svastikine sinove pa ih uci na maloj strmini iza chaleta. Posle se i cale prikljucio, Zina mu stane na skije pa se spusta s njim.Ujutro su Vlada i cale bili prvi na nogama. Spremanje dorucak za citav razred dece, pa posle gospodje i gospodjice, pa naposletku muski. Posle skijanja rucak, tu Vlada vodi glavnu rec, aperitiv za dame, pa nama neku lozu od njegove tetke iz Trebinja. Loza ako kapne na kosulju, tope se dugmad. Tanja sedne za sto, mali Vasja na sisi, a Vlada je hrani. De ovaj komadic mesa, de malo krompirica. Vidi kako sisa mamicu mu jebem, pohlepan na cacu. Posle poceo da hrani i nase zenske. Zna covek da napravi cirkus.
Jedan dan odemo on, Paja, cale i ja u Bolzano. Vlada je lud za ubilackim antikvitetima, a tamo ima zbirka starog oruzja. Zaglavimo celi dan, nazderemo se u jednom hotelu s Nemackom kuhinjom i popricamo o poslu. Vlada radi za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji i direktor je IT za celi taj globalni enterprise. Prica naravno nije za javnost, ali neke cifre koje sam cuo demantuju sve ono sto procitas u Wall Street Journalu. Rusija se opasno ekonomski uspravlja. Ukratko, posle njegovog briefinga daleko sam vise optimistican nego sto sam bio. Naravno, Rusija je to, ima svega, ali doslo im je izgleda iz guzice u glavu. Samo Vladina firma sedmicno zaposljava stotinjak novih. Rusija, Kina i Indija polako izlaze na globalnu ekonomsku scenu kao jaki igraci, a Nemacka ulaze manijacki.
Uspeo sam da od sebe napravim budalu, pitajuci ima li ovoga ili onoga. Ima svega. Posle prica ode na ljude koje znamo. Neverovatno gde sve ima nasih ljudi, i na kakvim pozicijama, od nasih prijatelja iz Beograda, do mojih ispisnika i prijatelja.Dan posle, cale, bata i ja odemo kod bate u Bergamo. Ni ja nisam video njegov novi stan, a cale nije bio u Italiji od kako je bata diplomirao. Dakle, stan je da se otkacis. Ciste linije, sve lokalni dizajn, detalji, cak i najobicnije lampe u spavacoj sobi. Cisto, kao vazduh s vrha Monte Cristallino. Ne pesma, prosto poj. Moj stambeni ukus je totalno francuski, dekadencija, moja vizija kuce je kao kupleraj, divani, masa jastuka, koje u slatkoj zurbi, nakon dve flase crnjaka, elegantno gurnes pod guzicu svoje zenske, teske zavese, tepisi, svece, duboka tekstura materijala, vaginalna utopljenost, matericnost, oznojena intima, podeljena vulgarnost, in your face, krv, pljuvacka, sluz, domaci mirisi, prepoznavanje u mraku. U stvari, ko zna, mozda je estetika uvek seksualne prirode. Koliko mogu da se setim prvi put mi se digao kad sam gledao reprodukciju Renoirovih kupacica. Kao klinac bio sam umetnicki obrazovan drkadzija. Neki tvrde da sam to ostao, ali necu sad da se branim i cepidlacim. Ili je citava moja ideja stanovanja zasnovana na listanju par kopija francuskog casopisa Plaisir de la Maison. Keva ih je patoloski sakupljala.
Kod bate u stanu, sve u geometrijskim ili blago organski zakrivljenim formama, nista suvisno. I posle razmisljam nije li kiceraj nesto sto stvarno prirodno pripada tradicionalnoj umetnosti. Uvek nam se dize na one baroknih formi, moras da budes tezak bolesnik da se uzbudis na neku matchstick woman. Ali mozda ja samo tako racionalisem. Mozda sam ja nedorastao stanar. Zasto bi stan bio utesni produzetak intrauterinog prostora. Mozda je stan atelje zivota. Bata je covek tehnike, pravi sin svoga oca. Primenjeno potomstvo homo mathematicusa. Kao da je tehnologija oslobodila cistu namenu. Ali namena definitivno ne oblikuje prostor, inace bi Le Corbusier bio van vremena, mozda sam prostor diktira namenu. A prostor je nesto izvanjsteno, sam po sebi je presan i nenastanjiv. Sad se setih mog seminarskog o Uspenskom, na drugoj godini studija. Mi uvek mislimo u nekim granicama, bezgranicnost je neomisljiva, neobesmisljiva cak, pa tako i punimo raspolozivi prostor ideje samo onim sto vec postoji u nama. Moja buduca kuca u Novodevicnom jos se nije prizemljila. Trebace jos mnogo bubnjanja pre nego sto se materijalizuje. Ziveci u plasticnoj, nepropusnoj stvarnosti Amerike, zahvatajuci samo sliku sveta, prosto sam lebdeo. Diznijevski karakter. Zauzimao sam prostor, nisam ga nastanjivao, privremenost nije kreativna. Vreme cini materijalnu vrednost. Apsolutno je i transcendira i relativizuje.
I nakon svega, u restoranu, u zgradi ispod batinog stana, dobro se udrmamo od nekog belog vina. Naizgled, seljacka posla. Jos jedan Balkan show, ali u par sati, boreci se s dugonogim casama, shvatih da ne samo da sam drugaciji od njih dvojice, nego da i ona kevina zaludjenost, ona njena strast za nedostignutim, zivi u meni, da pulsiram tacno u sredini, u sekanti dva nekad strasno napaljena vektora. In vino veritas. Cale i bata piju da ostanu trezni, a ja pijem da se napijem. Iskrenost tog saznanja me oborila. I polako pocne da se odvija prica koja treba i meni i bati. Ja se zenim u Maju, bata u Julu. Usputni otrov braka u kome smo nastali i koji smo kupili polako se iznojava sa svakom casom vina. Nas otac se spusta s Olimpa i prvi put se pred nama pojavljuje kao covek, dolazi naglo u nase godine. Sedimo tu kao vrsnjaci, oni koji ce se jednom kao takvi naci na onom svetu i govori nam o ljubavi, sansi i vecnosti. O ekstazi roditeljstva, o brzini sazrevanja zena i muskaraca, o muskom i zenskom, o streli i luku. I sto je vise metaforican to ga bolje razumemeo, jer nije vise samo otac nego postaje i nas treci, stariji brat. I sto vise bezi od onog kalupa u koji deca smestaju oceve, pricajuci o svojoj ljubavi prema Aleksandri, sve vise postajemo svesni kako smo sretni i kako nas je ogromna energija dovela na svet. I kako je oprastanje ugradjeno u ljubav, kako je sloboda teska stvar, kako odluke obavezuju i klesu puteve kojim se krecemo i kako treba milion poljubaca da se izdrzi. Svetinja roditeljstava. U jednom momentu poklonjeni smo jednom coveku i jednoj zeni i oni su stvarno sve ucinili da budemo sretni. Samo je to vazno.
Volim svoji kevu, razumem je, znam sta je nju guralo kroz zivot. Prigrlim je u mislima kao sto cu grliti moje buduce dete i negujem je u svojo dusi.
Kasno se vratimo u Cortinu. Ocekujemo tihi dolazak, a Vlada je napravio predstavu. Raspalio ogroman rostilj na terasi chaleta. On, Paja i Zoran posluzuju, nas trojica izbeglica u bliskost, hrlimo svojim zenama. Tanja, Svetlana i Lena tiho pevaju. Moja sestra sedi uz jednog decka, Svedjanina, iz susednog chaleta i nazdravlja nam. Sunemo sva trojica pogledom na njega i onda pogledamo jedan drugog i prvi treceg i drugi prvog. Sve je OK. Crysta mi je sacuvala teleci bubreg. Volim poglede koje nam upucuju. Nalazimo se.
02 February 2006
Živ sam
Mislio sam da nesto napisem, ali sad nemam vremena. Za deset minuta izlazim na rucak. Poslovni. Bilo nam je lepo u Italiji. Sjajan provod s prijateljima i familijom. Ocekivao sam pravi cirkus, ali sve je proslo opusteno i bez nervoze. Ja sam sinoc doleteo iz Albuquerque, New Mexico, a Crysta mi je u Parizu. Verovatno necu ni dolaziti na posao posle rucka, jer sam totalno jet-lagged, pa Vas sve pozdravljam.
Subscribe to:
Posts (Atom)