Sales leads

Kompanija gde radim koristi nesto sto se zove data warehousing. Prakticno svi moguci istorijski ili legacy podaci u razlicitim elektronskim formatima su povezani u jedan sistem. Znaci svi bitni poslovni podaci svih kompanija koje smo mi kupili u zadnjih recimo deset godina, i nasi podaci, naravno, su tu. Nedavno su IT likovi uveli nesto sto zovu Data Intersectioning System (DIS). E sad taj DIS kao koristi vestacku inteligenciju (AI). Nema veze sto je koncept vestacke inteligencije ne samo teoretski dubiozan nego ni u svojoj najrazvijenijoj formi nije sposoban da dostigne inteligenciju jednog najprimitivnijeg virusa, kao buzzword je jos uvek operativan. Podsistem ovog DIS-a navodno opremljen mogucnoscu da otkriva potencijalne musterije i isporuci odgovarajuce sales leads. Kopao sam jutros po tom sistemu, zapravo sam se igrao, jer support team, od koga sam trazio uputstva nije sposoban da isporuci ni jednu korisnu informaciju. Ipak bar na prvi pogled ima nekih korisnih caka. Na primer lik koji je bio musterija kompanije koju smo mi kupili, imao je business u Montani, a skoro je preselio firmu u St Louis. Sistem to pametno otkrije pa cak mozes da vidis odredjene globalne trendove u relokaciji odredjenih poslovnih grana u USA. Ta firma pravi neke hitech delove za helikoptere, a ja se spremam na jedan teren u drugu drzavu bas po slicnim poslu, pa skupljam podatke, zapravo hocu da ocrtam neku kao instant big picture tog marketa. Posto sistem ima mogucnost da izbaci neki sales lead, makar u skici, ja pritisnem dugmic i printer mi izbaci list papira. Najkonzervativnija procena naseg profita, ako dobijemo ugovor je $1.750.000. Dohvatim onaj papir s nadom da ce mi reci nesto korisno, a ono za Chief Executive Officer pise: He is a keen golf player and pipe smoker.

Dole u dnu strane pise: Profile updated: Dec 16th 1969.

Znaci lik je pre 36 godina igrao golf i pusio lulu. Skeniram ovo i posaljem u e-mailu regionalnom sales support manageru sa zahtevom da mi posalje torbu s golf stapovima, lulu i kesu duvana, jer danas u 3 PM imam rucak s tim dedicom sto pravi delove za helikoptere. A on mi vrati e-mail pun smajlija.

Business je ponekad kao jazz, nista bez improvizacije.

U devojackoj sobi moje buduce zene

Samo sto smo sleteli u subotu u San Diegu i meni i Crysti zvrce telefoni, nju zove otac, a mene Zoran. Zoka je zaglavio negde bogu iza nogu, bar po njegovoj prici. Dajem Crysti telefon da mu objasni kako da nas nadje. Kupimo stvari na kolica i izlazimo. Oldrich, Crystin cale, ili kako ga ovde zovu, Richie, je neobican Ceh. Priznajem da nisam video puno Ceha. Svi koje sam video imali su nesto zecije u sebi. Nekako oprezni, neprimetni. Richie lici na nase ljude. Tamno smedj, krupan, tip sofera, nikad ne bih rekao da je lekar. Crysta mu prosto skoci u zagrljaj. Iskreno se obradovala caletu, dugo ga grli. Drago mi je, u zivotu nisam sreo normalnu zensku koja ima lose odnose s ocem. Sa mnom se rukuje ljudski, izljubismo se u obraze ko svoji. Richie je pricljiv cova. Cavrljamo o svemu i svacemu dok vozi. Oblacno je ali je osetno toplije nego u St Louisu. Gledam okean na levoj strani, prvi put vidim Pacifik. Silazi s highwaya i posle par cik cak skretanja vozi jednom dugackom ulicom. Odjednom skrenu desno i zakoci. Stigli smo. Kuca je boli glava. Ocekivao sam nesto vise manje 'normalno'. Ovo je ogromna kuca na dva sprata u nekom valjda lokalnom stilu, pokrivena onim polucilindricnim crepom s lukovima iznad prozora. Alana, moja buduca tasta je pred kucom. Od prvog dana kad sam je sreo, ta zena me nekako ohrabruje. Valjda potvrdjuje moj izbor onim Crnogorskim u meni: Gledaj majku pa biraj devojku. Izljubimo se i udjemo. A tamo citava familija, Zdenek 16, visok decko, kopija Cryste u muskom izdanju, Nela 12, okata kao Crysta, ali svetlije kose i Lenka 9, jedina rodjena u Americi, isti osmeh kao Crysta, ali je malo bucmasta. Svi odmah navalise na Crystu. Priznajem bio sam nekako ophrvan cudnim emocijama. Vadimo poklone i dajemo im. Prilicno su bucni pa sam se opustio. Zdenek i Crysta pricaju na ceskom, a Nela i Lenka samo na engleskom. Lenka gleda u mene, pa kad uzvratim pogled ona se pravi da gleda negde iz mene. Sednemo u bastensku sobu, ima ogromne prozore do poda, a u basti je bazen, poplocan deo i povelika bastenska kuca s trpezarijom, kuhinjom i dve sobe. Na zidu je pricvrscena kosarkaska tabla, a svuda su razbacani skateborad-i, neka skalamerija i alat. Sama basta je prosto trava sa zbunjem po rubovima i par velikih stabala nekog drveca. Sedimo i pijemo caj, Nela sedi s nama i prati sta pricamo, Lenka se muva od sobe do kuhinje, a Zdenek nesto majstorise vani. I Richie i Alena su veoma opusteni i neformalni. Alena je tek napunila 40, a Richie ima 52. Ne zapitkuju o onome sto bi nas unezgodilo. Nista od onih patronizirajucih gluposti tipa: Kakvi su vam planovi? Prosto cavrljamo o poslu, kako mi se svidja Amerika i slicno. Richie se bavi plasticnom hirurgijom, i radi u partnerstvu s jos jednim Cehom, prijateljem iz mladosti, a Alena je nekad radila u banci, ali vise nema potrebe. Negde oko jedan zvono na vratima, Richie ode da otvori i vraca se kaze, ovo je za tebe. Pomislim da je Zoran, a ono Fedex. Posiljka za mene. Prsten, isporuka tacno kako su i obecali. Dvojica povelikih tipova, posebna osigurana posiljka. Zagledaju moj pasos i potvrdu, potpisujem. Srecom Crysta je na spratu s kevom pa ne izazivamo radoznalost. Otpakujem posiljku i stavljam kutijicu s prstenom u dzep, Richie kaze, daj tu ambalazu da bacim. Razume covek kakve su zene cavke kad se radi o nekim stvarima.

Prosetamo do baste. Zdenek prakticno zivi u bastenskoj kucici. To je njegovo carstvo. Richie mi objasnjava sve njegove pasije. Poceo je s maketama jedrilica, pa aviona, sad se zapalio za ultralights. Sad montira svoj prvi ultralaki avion. Klinac je ocito veoma pametan, a skalamerija koju je navukao u bastensku kucicu ukazuje da je i ozbiljan. Zdenek upada cim smo usli unutra. Pokazuje mi nacrt svog aviona. Ne razumemem se ali avion, bar na papiru izgleda lepo. Negde sam cuo da lepi avioni dobro lete. Uza zid su prislonjene neke acetilenske boce, nekoliko kompjutera na stolu, masa nacrta. Na podu nesto kao smotan nakatranisan papir. To su kevlarski listovi, Zdenek objasnjava. Richie napravi neku zbunjenu facu. Izgleda da je pomalo zastrasujuce kad ti je dete genijalac.

Crysta nas doziva. Vracamo se i jedemo sladoled, a ubrzo se pojavljuje i Zoran. Nabacio je svoj najbolji kez. Nadam se da nece poceti da me provaljuje, sto inace ima obicaj, ali se ponasa pristojno. Ubrzo dolaze Gaby i Pat, Crystine drugarice. Zoran se ukeketio, tako da ne ocekujem neke probleme. Vidljivo sam nervozan, pa Richie odvodi mene i Zorana u svoj kabinet dok zene nameste trpezariju. Richie nam sipa whiskey. Zoran primeti njegov kompjuter pa pocne pricu o medicinskom softwareu cime se i inace bavi. Stize i Richiev ortak sa zenom. Ubrzo ulazi Lenka i zove nas na rucak. Imam uzasnu tremu. Drago mi je da nije doslo vise ljudi. Richie mi sapce na uvo: Prsten kad iznesu kolace. Sedamo. Kuvarica nam sipa supu. Nisam se savladao i glasno sam se nasmejao kad sam video knedle u supi. Crysta je valjda ispricala Aleni da je zovem moja knedlicka, pa se i ona smeje. Jedemo i pomalo se opustam. Gosti su bucni, a Richie im stalno dosipa vino, polako prevladavam svoju nelagodu. Zoran je seo izmedju Gaby i Pat pa ih zasmejava, a Alena zabavlja ostatak gostiju. Zavrsavamo s glavnim jelom, fenomenalnim sniclama u kiselom sosu, kuvarica sklanja tanjire, a malo posle toga donosi i kolace. Richie mi klimne glavom i udari kasicicom casu. Svi ustaju, a ja jedva isprtljam onu kutijicu iz dzepa. Vadim prsten i okrenem se Crysti. Ona mi pruza ruku, stavljam joj prsten. Ona ne zna da li da gleda dole ili u mene. Svi vicu Kiss, kiss, kiss! Poljubim je, a ona me zgrabi s obe ruke cvrsto oko vrata. Zaklonjeni njenim rukama ljubimo se zmureci. Ne pusta me, a ni ja nju. Najzad se razdvojimo. Svi pljescu. Alena nam prva prilazi i ljubi Crystu pa mene. Richie ima suze u ocima. Zoran je iskoristio guzvu pa izvalavio obe Crystine drugarice. Svi nam cestitaju u krug. Zdenek pusta muziku. Plesemo prvo Crysta i ja, a posle i ostali. Nela plese sa Zdenekom i uhvatimo pogled njenih ogromnih ociju. Kuvarica brise suze na vratima.

Vracamo se za sto. Ko ne veruje u rituale nek si jebe mater! Nesto se stvarno desilo! Podelio sam se na dvoje, pola mene je otislu u Crystu. I ta druga polovina sad oseca i nju iznutra. Ta apsolutna svesnost drugog migolji se u njoj, proteze. Tim mojim delom duse stolujem u njenoj unutrasnjosti, gotovo da iznutra obgrlim njeno srce, oblizem njene usne, opipam je, osetim, pomazim jajnike, taj topli izvor zivota. I to ce da je cuva, da je greje i tesi.

I da preskocim sve posle, ali kolace ne, prava domaca makovnjaca, posle restoran s pogledom na more, Zoranove egzibicije i kako su se Richie i Alena poljubili i kako se Crysti pojavila suza kad je to videla. Zoranov poklon za Crystu, lancic od belog zlata s priveskom, dva stopljena slova C i G.

Obozavam moju buduci tastu. Dok izlazimo na sprat njihove kuce, ona mi pokazuje, ovo je tvoja soba, tamo je toalet, ovde se izlazi na terasu, a ovo su vrata Crystine sobe. Umalo joj ne rekoh, nema problema imam ugradjen kompas, nacu ja Crystu i u mraku.

Vracamo se iz restorana, kasno je deca vec spavaju. Richie i Alena su na drugom spratu, Zoran ostao s Pat u gradu. U Crystinoj sobi namestenoj i nepromenjenoj jos od kad je bila devojcurak, slika na zidu, njeni roditelji i dole njenim decijim rukopisom pise: mamka i tatka, pokazuje mi svoju odecu kad je bila dete u Ceskoj. Mali dzempercic, pleten u dve boje, beloj i crvenoj i njena zvecka kad je bila beba, njene crno bele fotografije i oboje znamo da cemo imati bar jednu okatu devojcicu, bar jednu malu Crystu. I masu sinova, naravno.

Kasno smo ustali u nedelju. Ne dam joj da me prati na aerodrom. Gledamo se dok pijemo vrucu cokoladu u kuhinji i znamo kako su se delovi duse razmenili. Zivimo jedno u drugom i njen pogled je sad pogled pripadanja. Sve je tako sigurno, tako izvesno, pouzdano i jako.

Navodim taksistu do hotela u San Markosu, pokupim Zorana i idemo na aerodrom. Cutimo u holu. Prvo njegov avion za New York, pa moj za St Louis.

Necu je videti citavu nedelju...

Najduzi dan - Part 2

Opremljen sam neophodnim informacijama pa se vozimo par ulica dalje. H-ov prijatelj je vec telefonom ugovorio dva appointmenta. Verovali ili ne ali obe ove kuce koje posecujemo imaju 'modele'. U jednoj je to sekretarica na cijoj ruci razgledamo primerke. Za svaki oblik kamena postoje razliciti prstenovi, neki pogodni za manji ili veci kamen, a neki narocito oblikovani da omoguce najbolji sjaj. Cena je veoma rastegljiva i zavisi ne samo od velicine i oblika, vec i od boje, cistoce i reza koji obezbedjuje najoptimalniji prelom svetla. Residual value je naravno stabilna, ali u ovom slucaju prodavci operisu i izrazom emergency value, cena koja se moze postici ako hitno treba da prodas prsten. Nakon posete drugoj radnji vratili smo se u prvu gde sam zakljucio pazar. Svaki kamen ima svoj serifikat za koji se posebno placa i nosi jedinstven elektronski otisak koji se moze proveriti kod ovlastenog draguljara. Kupio sam i odgovarajuci 'bracni' prsten, veru ili burmu. Neuporedivo je jeftinija. Devojke, izvucite pouku, udaja na brzini se ne isplati. Let the fucker pay the full price and fry for another six months! Parola je naravno simbolicna, device vise ne stanuju ovde. Interesantno je da cak postoji i klauzula u insurance policy u slucaju ako se mlada udeblja od veridbe do svadbe.

Pozivam H. na rucak, ali ga pitam za dobro mesto, njegov vozac nas odveze u jedan miran restoran s Evropskom kuhinjom. Pokusavam da nazoven Crystu par puta. Bezuspesno. Na kraju mi pridje konobar i objasni da je mesto cellphone blind spot. Izlazim na ulicu i dok joj govorim gde da nas nadje H. izadje za mnom. Trazi da on razgovara s Crystom. Dajem mu telefon ali on mi kaze da se vratim i trazi malo privatnosti. Vratim se za sto prilicno zacudjen. H. se vraca i ne objasnjava mi o cemu se radi. Pricamo o kupovini prstena i on se interesuje kako da nisam vidno reagovao ni na jedan sales pitch. Objasnjavam mu da je to nesto nasledjeno, a onda se malo zapetljam. Tesko je objasniti ono sto sam jos kao dete pokupio od mog dede kad smo zajedno posecivali pijace. Deda je mrzio navalentne prodavace i uvek kupovao od onih koji ne vuku za rukav. Sta ima da hvale robu, ako valja prodace se, bila je dedina potrosacka filozofija. Pa dobro George kako onda ti radis, kako ti isporucis svoj sales pitch? Pa ja ga i ne koristim, kazem mu iskreno. Koristim metod koji sam naucio u Engleskoj. Moras navesti musteriju da ga sam kaze, da ga postane svestan. Ubrzo dodje i Crysta i pridruzi nam se. Nece belo vino. Sta je to? Pa necu, vozim. H. objasni zasto. Pozvala vas je moja kcer u posetu, jutros sam pomenuo da ste u New Yorku. Melanie, njegovu kcer i zeta Johna upoznao sam u Skotskoj. Izuzetno pristojan svet i nekako tihi i pazljivi. Netipican Americki par. Zavrsavamo rucak i oprastamo se. Zahvaljujem mu se. Malo mi je nelagodno, ali opet sam zadovoljan jer mi je omogucio da sve zavrsim za par sati. My pleasure George, have a nice weekend you two. Na parkingu me Crysta pita: Je li lep? Pa naravno da je lep videla si ga vec toliko puta. Smeje se. Don't get dirty on me now.

Smenjujemo se za volanom. Ona prvo, pa ja celim highwayom 87, pa opet ona. Cetiri sata voznje gore na sever prema Kanadi. Stizemo u Veronu, koja je u stvari vece selo i jedva pronadjemo njihovu kucu. Oni rade u Syracusi, mestu pola sata na zapad, a ovde imaju zive vec dvadeset godina. Melanie i John su nas jako srdacno docekali. John se cudi kako to da se nisam udebljao u Americi. Melanie je odusevljena Crystom, pa mi namiguje dobronamerno. Raskomotimo se u salonu. To je ogroman prostor s pravom vatrom u kaminu, kombinacija kamena i drveta a na zidovima slike trkacih konja i nekoliko Johnovih lovackih trofeja. Cela kuca je Johnovih ruku delo, oboje su arhitekti, ali Melanie se bavi niskogradnjom. Buduci da sam od skora posednik lepog komada zemlje zanimaju me Johnove ideje kako treba da izgleda dobra porodicna kuca. Rusija je hladna, ali i ovo mesto ne moze se pohvaliti bas blagom klimom. Pokazuje mi neke svoje radove. Najvise mi se svidela kuca koju je radio u Austriji. Interesantan metod podnog grejanja uz pomoc solarnih panela na krovu. Popijemo par pica, a onda podjemo s njima do Turning Stone. To je nesto kao odmaraliste s banjom, par hotela, kockarnicom i jos kojekakvim atrakcijama. Odemo do kasina. Prilicno neformalno mesto, kocka je za Amerikance sasvim prihvatljiva zabava. Citavo ovo mesto je vlasnistvo indijanskog plemena Oneida. Nikad nisam cuo za njih. Ocito neko preduzetno pleme. Mora da nikad nisu ratovali. Taman sednemo u neki bar a Crysta skoro zavristi. Sta je sad? Pa tu je veceras koncert Gretchen Wilson. Gretchen who? To je sada velika zvezda country and western muzike. Redneck woman! Zao mi je nikad nisam cuo za nju, a sumnjam da ima karata. Crysta je razocarana, ali John uskace, to nije problem. Odlazi negde. Melanie objasnjava da je John projektovao kucu jednog od top brass likova iz kasina. John se vraca s tipom u kaubojskom sesiru. Upoznajemo se kratko i on nam ostavlja karte. Cudno se osecam, prvi put na koncertu narodnjaka. Sve treba probati. Sala je puna sveta. Daleko vise je zenske publike. Vecina u kaubojskoj odeci. Kupujem Crysti baseball kapu s GW na celu. Imamo ekskluzivna mesta u trecem redu. Ne znam sta da ocekujem, a kad se grupa pojavila na sceni nastade uzasno vristanje. Gretchen je mala zena tridesetih godina. Ima prilicno uske kukove, ali hoda veoma seksi.

Kad se obratila publici tek onda nastade histerija. Ona ima prijatan glas i peva razumljivo, ali je kontakt koji ima s publikom nesto sto nikad nisam video. Jednostavno obucena u jeans, cizme i top, svira gitaru i peva nekako iskreno i od srca, kao da peva na kucnoj zabavi. Sve, apsolutno sve zene u publici, pa i Crysta i Melanie pevaju sa njom. Kad je pocela 'Redneck woman' osetio sam kako me zvuk hiljadu zenskih glasova prosto probio. Do kraja koncerta prestajali smo cupkajuci i urlajuci. Kakva katarza zenske publike. Ona je cak rodjena blizu St Louisa u mestu Pocahontas i verovatno je jedina country pevaljka koju obozavaju zene iz svih klasa. Posle koncerta nastupali su isto neki country likovi, ali nam se nije ostajalo. Odmah sam kupio njene CD-ijeve, neke t-shirts za Crystu i mene. Odemo s koncerta dobro raspolozeni i zagrejani u jedan restoran na drugom kraju Verone. Otvoren kamin i fenomenalna klopa. Navalimo na klopu i pivo i provedemo super vece. Kao da smo bili s vrsnjacima. Divno je videti jedan par koji je tako lepo proveo vise od dvadeset godina u braku. Jos uvek sposobni da se smeju jedno drugom i uzivaju u drustvu. Verujem da cemo Crysta i ja biti takvi. Verona ima predivan vazduh. Prvi put sam u Americi uzivao u mirisu prirode tako slasno. Mirise nekako kao Kopaonik. Legli smo kasno iza ponoci, u sobi na spratu. Dve case i flasa porta na stolicu i kamin s otvorenom vatrom. A kad pod svetlom vatre pogledas igre senki na kozi svoje devojke, neka magija ljubavi koju delimo s neandertalcima probudi sve ono zbog cega se vredilo roditi.

Najduzi dan - Part 1

Volim ratne filmove. Imaju neku svrhu. Bave se konkretnim situacijama zivota i smrti i tako zahvataju sustinu egzistencije. Naravno ima potpuno glupavih primera, a i tu vodi nase gore list, Veljko Bulajic. Da su ratni filmovi najbolji, dokazuje i to da imaju svoju etabliranu opoziciju, antiratne filmove. Legitiman zanr. Jebes ista bez opozicije. Ne vredi pomena. Zamislite antiljubavni film!?! You know what I mean!

Elem i ja sam imao svoj najduzi dan. Subota. Doduse bio je i najskuplji dan, ali to je vec sitnicarenje. Moja subota pocela je u petak. Nazvao sam Millicent kuci i rekao joj da dolazim u New York. Razlog nisam precutao. Lepo je prepoznati da si vredan traca. Daje ti osecaj pripadanja. Na sta mislim? Pa na fakt da je Millicent odmah nazvala H. i ispricala mu sve. Zato nas je docekao na aerodromu. Prvi put u zivotu desilo mi se da me ceka uniformisan vozac na izlazu s tablom na kojoj pise Mr Rackovic. Instinkt kaze da se osecas polaskan, zapravo ne instinkt, nego sav onaj zivotni bullshit koji si ocekivao ili ne, ali te jednom ili vise puta zadesio. A na kraju nadvlada iskustvo, izgledaj i ponasaj se kao da si dio svega toga. Crysta nema tih arheokomunistickih dilema. Ona uvek ocekuje najbolje. Ja se jos uvek navikavam. Jos sam uvek sumnjicav u pogledu uspeha. Sta se krije iza toga? Sta je sledeci potez? Sta ovaj na suprotnoj strani misli? Ja jos uvek zivot posmatram kao sahovsku partiju. Tesko se covek otrese iskustva stecenog u la-la lands, Srbiji i Rusiji. Rusi zive s tim duze od nas, uvek ocekujuci najgore, ali spremno grabeci sve svoje sanse. Nije ni cudo da su najbolji sahisti sveta ponikli u bivsem SSSR. Mi smo drugaciji, nedostatak istorijskog pamcenja, cak i u mikro iskustvu sopstvenih zivota. Prijatelj nas izda, zajebe i nasamari, a mi brzo zaboravimo. Kod nas je zlopamtilo negativac, u Rusiji je to mudar covek. I obe kategorije su filtrirane kroz srce, slovenske duse zive iznutra. Mi cenimo svet po tome sta nam znaci emocionalno, racionalnost, zadnja rupa na svirali. Zapad se izvanjstio, privatne dileme se filtriraju kroz vanjsko, kroz korist, sta ja gubim, sta ja dobijam. A sve se na zalost svodi na to da mi uvek ostajemo emocionalno infantilni. Zaboravna deca ututkana u svetu bajki. Ja sam se otreznio u Rusiji. Naucio sam da volim, ali i da ne zaboravljam izdaju. Jednom je dovoljno za zlo, dobru moras pruziti vise sansi. A to stvara odlucnost, odluka je ono u cemu muskarac cveta, odluka je uvek delo. Dobro ili zlo, nema veze, moja odluka me cini odgovornim za vlastiti zivot. Tako srecemo sudbinu, ne vise kao slepu presudu, vec kao hirovitu ljubavnicu, koju ipak obozavamo.

U voznji od LaGuardije do grada, moja negovana manipulativnost, kroz neobavezno cavrljanje, otkriva H-ov menadzerski kredo. Ne micro management, vec emotional management. Onaj momenat kad sam to naslutio, presao sam na prakticne teme. A kupovanje verenickog prstena, to je ustanovljeni ritual. Buduca mlada ide samo na probu, koja se moze obaviti u bilo kojoj juvelirskoj radnji. Crysta izlazi, uzima taksi sa zadatkom da pokupi moje stvari sa Manhatan Avenue i prebaci kod sebe u Queens. Posle toga odlazim s H. kod njegovog prijatelja na 47-mu ulicu. Tu sledi prvo blic edukacija o robi koja me zanima, u mom slucaju o prstenu, a posle posten, besplatan savet, gde da nadjem ono sta trazim i kako da se ponasam dok kupujem.

(nazalost moram da idem, posao zove, nastavicu sutra)

Samo telegrafski

Kupio sam prsten. To je veoma komplikovan proces, ali sam imao odlicnog savetnika. Mog bossa H. glavom. U svakom slucaju iskustvo koje ne bi da ponavljam. Ipak nesto se nauci. Preselio sam stvari u Queens kod Cryste i otkazao stan. Otisli smo u goste boss-ovoj kcerki i zetu u Veronu, drzava New York. Bili smo u kockarnici. Jos uvek ne mogu da shvatim zasto se ljudi kockaju. Posetili smo i fantastican koncert narodnjaka. Zenska se zove Gretchen Wilson i upravo je fenomenalna. Kupio sam Paji poklon, dva njena CD-a. On je jedini drugar koji slusa tu muziku, a cini mi se da se i ja zaljubljujem u country and western. Poslacu tokom nedelje CD ripove VBK-u da postavi muziku na blog. Celu proslu noc sam vozio od Verone do New Yorka, bila je uzasna guzva na putu. Smrzli smo se jer se pokvarilo grejanje u kolima. Jutros u avionu nisam mogao da spavam od umora. Spakovao sam moju baby u krevet, a trenutno cekam da se i ja onesvestim.

Zahvaljujem svima na lepim recima i cestitkama, i u moje ime i u ime moje uspavane devojcice.

Prepusti zenama i sve je sredjeno za manje od 24 casa.

Sve se desilo u camcu, na Mark Twain Lake. Ukrcali smo se u Perry-ju i posle par kilometara znao sam da cu je upitati. Cudan osecaj. Otvori ti se velika rupa u grudima i zjapi dok ne cujes odgovor. Sve ostalo islo je brzinom munje. Telefoni, mailovi, faxovi. Jutros sam dobio e-mail s pitanjima. Pozivnice su ovde bitna stvar. Poslao sam odgovore Crystinoj kevi i vec imam grubi nacrt teksta s podacima koje sam popunio. Tackice su cenzurisane informacije. Izgledace otprilike ovako:

Dr. and Mrs. Oldrich M. Lobkowicz, ... Summit Avenue, Cardiff By The Sea, CA 92007, are pleased to announce the engagement and forthcoming marriage of their daughter Crysta Anezka Lobkowicz to G....... Nikolajevic Rackovic, son of Mr. Nikola Rackovic of Moscow, Russia and Mrs. Milica S........ of Belgrade, Serbia and Montenegro.The bride-elect is a graduate of Flintridge Sacred Heart Academy and is pursuing a degree in Visual and Performing Arts at New York School Of Interior Design. She is employed by ...... International.
Her fiance is a graduate of Moscow State University, Russia, with a degree in Philosophy and Art History. He is employed by ..... ........ .... .

A May 20, 2006 wedding in Moscow, Russia is planned.

Chief bridesmaid:
Miss Rayna Borek-Dohalsky of Utrecht, Holland

Bridesmaids:
Miss Eleanor Anne Kinsky of Laguna Niguel, CAMiss Gabriele Dvorak of Pasadena, CA

The best man:
Mr. Zoran Pajic of London, England

Veridba je 26 Novembra u San Diegu u zimskoj kuci Crystinih caleta i keve. Sutra zorom letimo u New York da kupim prsten.

Verujete li u Tarot?

Sam sam odlucio, niko me nije nagovorio, niko me nije terao. Vreme je da se upoznaju neke svete tajne. Izvukao sam ovu kartu. Nije bas Rider Waite, ali meni se svidja.

Perry, Monroe County, Missouri

Nesto sam uradio, nesto sam upitao... I sad mi je FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA...

Back to Missouri

Evo me opet u St Louisu. Dosla je i Crysta pa ce biti tu do iduce nedelje kad ide u LA. Nesto gledam ove oblake i sve mi se cini da su nekako zuckasti. Na Long Islandu su u plavo sivim tonovima. Da li je moguce da se zemlja ogleda u oblacima?

Kurs sam zavrsio. Mislim da je oko 80% toga bilo nepotrebno, bar meni. Moja prezentacija je ocenjena najvisim ocenama i projekt je prihvacen. Sad ostaje da zavrsim obuku ljudi koji ce ga sprovesti u delo. Glavni deo sam nazvao Business Interaction Framework. Nisam sve sam izmislio, najveci deo je konstruktivno preradjen iz poslovne prakse Amazona. Namenjen je prodajnim i servisnim organizacijama. Drago mi je da sam toliko paznje posvetio obrazlaganju cele stvari. Ocekivao sam razlicita pitanja i savet koji mi je Millicent dala bio je od presudne vaznosti. Zato sam procitao kvartalne izvestaje svih executive board members i pripremio moguce odgovore koristeci njihove omiljene buzzwords. Samo me je jedan glavonja zajebavao. Taj nije napisao, a verovatno ni procitao svoj vlastiti izvestaj.

Izbegao sam moj uobicajeni cinicni manir koji u takvim slucajevima cesto ne mogu da kontrolisem. Umesto toga, predstavio sam se kao 'constructively confrontational', a kad je nastavio da sere onda sam mu ladno pokazao moje rezultate. Za dva meseca u firmi i to jos na treningu bio sam zadnji mesec 'top guy' u sedam regiona od dvanaest ukupno, deset novih klijenata, dva renewal klijenta, $816.000, varijabilna komisija na 75% ugovora. Odbranio me jedan navalentan buly tip iz Chicaga, ali je posle poceo da sere kako su oni gore zadnji kad se raspodeljuju executive assets. Millicent mi je to prevela na plain English. To je znacilo da sad trebam da sibam okolo po regionima i da sljakam za njihove lenje guzice, sto mi ne pada na pamet. Vec sam bio na granici da ga posaljem u picku materinu, ponasa se kao da me je on zaposlio, ali je H. boss izasao s kompromisnim resenjem. Ovaj ovan iz Chicaga ce da posalje svoja dva tipa ovde u St Louis da se prikljuce grupi koja ce izvesti projekt, a ja cu da prilagodim ovo sto je uradjeno za njihov market. E tu ima da jasem ovu dvojicu. Dobice projekt, dokumentaciju i superviziju. Ako im se vec placa ima da nesto i urade.

Bio sam vidljivo iznerviran i kad me je H. pozvao na veceru, umalo ga nisam odbio, ali ipak odem. Tu su bili i dvojica senior regional managera, California-Nevada i Idaho-Montana-Wyoming. Ovaj drugi, kocoperan cilager, pocne slicnu pricu kao onaj iz Chicaga, doduse na blazi nacin, pa sam vec poceo da se vrpoljim. Uglavnom i ovaj mi salje jednog svog, a mislio sam vec da zapotezem i svoj ugovor, gde je career path jasno definisan, ali je H. definitivno sve presekao. Tako da sam od sledece nedelje Strategic consultant. Vrlo ratoborna titula, koja ce doneti neku povisicu, ali je to manje vazno. Vazno mi je da radim ono za sta su me zaposlili i sta je precizirano u ugovoru. Dakle obuka je zavrsena, a posle staza ovde idem u Evropu, pa u Rusiji, ili u Rusiju odmah posle staza, zavisi kako se uradi priprema trzista ili kako se market bude kretao. Ostatak vecere bio je daleko opusteniji. Ovaj California-Nevada lik je namazan baja, od koga se stosta da nauciti.

Elem tu smo, koristim dva bonus day off-a i danas idemo na Mark Twain Lake. To je oko 130 milja od St Louisa. Sudeci po prospektu okruzeno je malim gradicima gde se dobro jede. Jedan od njih je Paris, a u blizini je i New London.

Villa Verushka, Lee Avenue, East Hampton, Long Island

Ovo je garantovano najskuplja kuca u kojoj sam ikad spavao. Pre deset godina placena je 8 miliona dolara, a sad, verovatno vredi duplo. Vlasnik je dobar prijatelj Crystinog caleta, nekad poznati hirurg u Ceskoj, koji sad zivi u Californiji. Crysta ovde dolazi obicno leti, vikendom. East Hampton je sminkersko mesto gde su ultrabogati iz New Yorka napravili kuce za odmor. Cene kuca su apsolutno nemoralne. Mislim da bi za psecu kucicu trazili pola miliona. Crysta kaze da je ovde leti prava ludnica, a i sad nije bas pusto. Jutros rano smo se odvezli do plaze i malo prosetali. Gadno duva i nebo je prilicno oblacno, ali ponekad probije i sunce. Neki naduvani klinci, njih dvadesetak su lozili vatru na plazi pa ih je policija oterala. Ali i policija je ovde nekako meka, cak su dozvolili i malu rasparavu. Priznajem, imao sam neko perverzno zadovoljstvo dok smo prolazili pokraj njih. I klinci i klinke su ostali otvorenih usta gledajuci Crystu kako guzelja u pocepanom sorcu.

Adriana, bata i ja smo doleteli prekjuce ujutro iz St Louisa. Prethodnu vece u petak, pravio sam barbecue za komsije. Brat i Adriana su bili zaduzeni za klopu, a ja za pice. Jim je bio pocasni gost, ne samo zbog toga sto me je vec ugostio rostiljem, nego sto je doveo lepu ekipu, nekoliko mladjih parova iz komsiluka, Ted i Myra, Roy i Abigale, Joan i muz kome sam zaboravio ime. Ovde valja primetiti da Ameri generalno ne postaju socijalni mrtvaci kad dobiju decu. Svi ovi parovi imaju potomstvo i organizovali su baby sitting za klince i dosli kod mene u goste. Uspeo sam, kao domacin, da odrzim ravnotezu izmedju muskih i zenskih, tako da nije bilo lokanja medju muskarcima i brbljanja medju zenama. Ne, prvo klopa za stolom, a posle pice i muzika. Posle se i plesalo kao na srednjoskolskoj zurci. Mislim da je to sto sam nov u komsiluku uticalo na to da se okreni jedni drugima. A da je sve uspelo videlo se koliko su poljubaca razmenili izmedju sebe i koliko su mi zene na rastanku zahvaljivale. Jedna cak rece: I just love European barbecue! Na neki nacin mi je zao sto necu ostati duze ovde u St Louisu. Ovi ljudi su stvarno spontan i otvoren svet. Ne mozes s njima da pricas o Bog zna kako pametnim temama, ali su topli i srdacni.

Kad smo sleteli na LaGuardiu, Crysta nas je docekala i odvezla kolima njene keve. Njih do hotela, jer putuju za dva dana, lepo sam pozdravio s bratom i snajkom, koje cu opet videti u Januaru, a nas do Millicent da joj odnesem poklon. Onaj drveni stub i posudu s medom, orasima i suvim vocem. Njen stan je prosto fantasticno namesten, s pogledom na jezero u Central parku. U jednoj sobi koja je onako polukruzno ispupcena postavila je stub bas ispod prozora i potpuno se prirodno uklapa. Jako joj se svideo poklon, cak me je i poljubila. Ta soba je prekrivena tamno plavim tapetama i prepuna polica sa knjigama. Tu smo seli i razmenili informacije iz firme. U ponedeljak imam prezentaciju mog projekta u headoffice, pa je prica bila oko toga. Crysta je odvezla kevin auto i dosla opet u svome. Mislili smo da idemo odmah, ali nas Millicent zadrza. U to dodje i njen boyfriend Harold, koji je arhitekta, pa se zapricamo uz caj i izadjemo tek oko dva. Nemam pojma gde idemo, nisam je pitao, a i ne zanima me, vazno je da cemo biti zajedno. Pustim je na pet-sest koraka ispred sebe. To je igra koju volimo da igramo. Nikada u masi, ali subota je pa nema guzve na ulicam. Obozavam da je posmatram dok koraca ispred mene. Obukla je svoj svetlo sivi mini kostim. Kariran debljim i tanjim linijama ljubicastog, cipele s visokom petom. Ona ne vrcka, njeno dupe prosto zivi, duboko udise punim guzovima, mesa. Zna da uzivam, to odgovara njenom egzibicionizmu. Zato je verovatno i postala model. Krajickom oka pogledavam zene koje nas mimoilaze, dok sledim Crystu namerno zabalavljenog izraza. Volim te mimoilazece poglede i grimase. Neke me posmatraju uplaseno kao sto gledas manijaka, a neke onako, drukcije, s razumevanjem ili sa zeljom da provere kako reagujem na njihov pogled. Jednom pre, jedna ju je baba zaustavila i "upozorila" na mene. Onda Crysta napravi komediju. Obazre se uzasnutih ociju i pocne da bezi, a ja potrcim za njom ludacki se kreveljeci. Baba ostane iza nas duvajuci u neku pistaljku, da skrene paznju policije valjda. Znam da smo se sakrili iza ugla neke zgradurine i smejali kao sumanuti.Svaki put kad otkljucava kola ona me saceka da joj otvorim vrata. Utrpava se u sediste i namesta noge gledajuci me nadmeno dok zurim. Ovaj put ima gace. Ali i tu ima varijacija, nekad to namestanje potraje duze.

Crysta dobro vozi svoj mali TT i prilicno sam opusten. Uhvati 495 highway i na istok. Tu ja negde zaspem, oko malog mestasca zvanog Jericho, a probudim se kod Brookhavena jer je Crysta spustila krov, kad nas je zaustavila policija. Prvo sam pomislio da je brzo vozila, ali nas skrenu s puta jer su napred radnici nesto popravljali. Tu zalutamo posle jedne petlje u malom mestu kod nekog aerodroma. Vozali smo se okolo i Crysta je bila prilicno nervozna. Odjednom zaustavi na nekom prasnjavom pustom parkingu skrivenim iza prljave zivice. Zaustim da je upitam sta cemo ovde, a onda primetim da skida cipele! Gledao sam je prilicno zacudjeno kad se prebacila i zajahala me. Poce da me ljubi grabeci me za kosu. Uzvratim. Prija mi njena meka tezina. Tek tada primetim da je skinula carape, verovatno dok sam ja spavao. Vec smo se popalili, trlja se o mene. Palcevima joj zadignem minjak, bele pamucne, pamti moje fetise. Zgrabim je za dlake i cupam krvnicki dok me grize za uvo. Odjednom, govno se smrzne u meni. Zaglusujuci zvuk kamionske trube presece me na pola. Neobrijan majmun s prljavom baseball kapicom ceri se na nas iz kabine ogromne kamioncine koju je zaustavio odmah tu kraj nas. Citav oblak sive prasine podignut tockovima prikolice leti ka nama. Crysta skace s mene i kolenom mi nacepi jaja. Psujem joj mater, glasno na srpskom, dok uzurbano startuje auto. Munjevito izlecemo na cestu, Audi skace kao pomaman, a Crysta mi nesto panicno tresuci glavom pokazuje na dole. Bosa noga joj izgleda zgrcena. Sagnem se. Prst joj se zaglavio u rupu na papucici gasa. Izvucem ga i podignem njene cipele. Jebem ti ovakve shokove. Odjednom ogladnim. Uskoro ugledamo neki lokal sa cudnim imenom "Bob's home made junk food" i skrenemo. To je prilicno klasicna americka zalogajnica. Pravljeno od sjajnog rebrastog lima, izgleda kao mesavina hangara i zeleznickog vagona. Unutra je sank sa svim aparatima za spremanje hrane, barske stolice su pokraj sanka, a u produzetku stolovi i separei. Sve izgleda kao ogroman vagon restoran. Tajna ovog mesta je u tome da je hrana stvarno izvanredna, ali u formi klasicnog junk food. Narucimo hotdog i cheesburgere, a ja i zeleni caj bez mleka. Crysta ustane da donese sosove i slucajno obori tasnu jedne nervozne ribe koja je sedela za sankom. Razmene par ljutitih reci koje nisam razumeo, ali racunam zavrsilo se na tome. U to uleti masa musterija, formalno obuceni, verovatno iz obliznjih firmi, a ta zenska sto se Crysta pokoskala s njom premesti se na sto nasuprot naseg jer joj se prikljucio jedan tip, verovatno daltonista, jer je imao smedje cipele uz tamnosivo odelo. Ili prosto nema ukusa, tesko je reci. Crysta uzima jedan belicast sos i posipa ga po hotdogu. Kvalitet ove 'junk food' odrazava se ne samo na cenama, nego i na kvalitetu posudja. Sosovi nisu u obicnim, musavim i spicastim plasticnim posudama, nego u staklenim s vrhom od nerdjajuceg celika. Gotovo izgledaju kao neki medicinski instrumenti. Pijuckam caj i gledam je. Prinosi hot dog ustima i kad sam ocekivao da ce da ga zagrize, ona ga samo liznu. There we go. Crysta internationale. Tajna je u delenju ludosti. Sharing everyday madness. Crysta oblizuje hotdog, sos joj se sliva s usne. Necu da zaostajem. Odgrizem vrh hotdoga i postavim ga u vrh procepa narezane kifle. Okolo namazem kechup tek da se crveni. Sad ona gleda sa zanimanjem, a ja uhvatim beli sos i istisnem u sredinu. Gleda me s grimasom nerazumevanja, dok umacem jezik u sredinu. Hm, sos od svezih rotkvica, delicious. Iz kifle izroni moj jezik s zalogajem sosa. Crysta gleda gadljivo, koluta svojim ogromnim ocima. Sad se vec takmicimo. Zgrabim posudu sa tamnim senfom. Istisnem ga na donji deo kifle, uzmem hotdog s tanjira i gurnem ga u senf. Okrecem ga i guram dok ne prodje na drugu stranu kifle. Crysta poseze i uzima ga. Sipa sos od rotkvice i po njemu i oba gura u usta, sos joj se sliva niz bradu. Pratim je s izrazom krajnjeg gadjenja. Polako pogleda na desno, sledim njen pogled i ukapiram da u lokalu vise nema zamora. Gledam u svadljivu ribu preko puta, njen dasa je sledjen. Crysta se isceri sablaznjivo. Riba skoci i prospe kafu po tipu i izjuri kao metak. Crysta se glasno cereka i pocinje da jede. Hteo bi da se smejem, ali ne mogu glasno. Pijem caj i gotovo se zagrcnem. Navalimo na klopu. Lokal postaje polako sve bucniji. Samo jedemo. Cheesburgeri su neopisivo ukusni. Zavrsavamo i krecemo ka sanku. Placam, nervozno svestan cinjenice da su me do sada gledali s ledja, a sada vide i moje lice. Okrecem se da izadjem, Crysta je vec vani. U magnovenju uhvatim par pogleda. Jednostavno izadjem. Engeleska ima svojih prednosti, ovo tamo niko ne bi primetio. Nasa mitteleuropska udvaranja su neprimetna u Britanskoj sredini bez maste. Ovde smo javna sablazan. Za sve je kriv show business.

Long Island je ocaravajuci. Vozimo se kroz citav niz gradica. Crysta vesto mota kroz ulice. Svaki put naletimo na neki divan prizor, male uredne crkvice, mali Town Halls, country clubs. Ogromne kuce, zivahne i vitke zene sa coporom uredne dece u belom na prezelenim travnjacima. Dedice u ispeglanim kosuljama vezbaju golf ispred kuca. I taj bolno osvezavajuci miris Atlantika. Galebovi lete kresteci nisko, a mali, sportski avioni na nebu zuje u ovom lenjom subotnjem pred sumraku. Stizemo u East Hampton. Crysta zaustavlja ispred belo okrecene prodavnice. Lenjo se protezem ispred dok ona kupuje. Skidam sako i odvezujem kravatu, izvlacim kosulju iz pantalona i zavrcem rukave. Cetrdesetogodisnja smedjokosa riba u pastelnim bojama zaustavlja bicikl ispred mene. Ima pravu pletenu korpu pricvrscenu na guvernali. Prislanja bicikl na ogradu. Njen ten je barsunast, ona je zdrava, zadovoljna zena. S aurom sigurnosti nazove mi: Good afternoon i zamakne u radnju. Sledim je u radnju, okrene se dok uzima nesto s police i pogleda me lepo, negovana picka koja nikad nije radila, lepo odrzavani komad guzice, hram muskog zadovoljstva, vesta domacica. Prilazim mojoj divljoj guzari za tezgom. Brblja s prodavacicom. Pricaju na ceskom. Ovo je Nera, upoznaje me. Gledam sta je kupila. Teglu maslina, pecene bademe, i kockice sira u ulju. Da je tako mastovita u krevetu, kao sto je u kuhinji, bio bih opsesivni drkadzija. Izlazimo i trpamo kesu u kola. Pritegnem je da je poljubim na autu. Mrmljamo nearazumljivo ljubeci se. Malopredjasnja picka uzjahuje na bicikl, gledala nas je. Pogledam je, a ona se spotakne unezgodjena. Pitam se kako ova cucla kurac. Verovatno uvek drzi malu fancy maramicu da se obrise.

Zavera

Iako zavera ima par pravnih definicija, ja, kao neko ko nije pravnik, ne mogu nista da kazem o tome. Amerika i Britanija, vise ili manje transparentno, regulisu to kroz svoj pravni sistem i uglavnom u domenu kriminalnog. Dakle, sustina je u legalizaciji materijalne ili politicke (znaci u krajnjoj liniji opet materijalne) koristi kroz upotrebu nelegalnih sredstava ili metoda. Novac je daleko vise kosmopolitska kategorija, nego pravo ili bilo koji drugi sistem koji je ustanovljen u odredjenim normama, na primer moral, ili uopste sve sto se definise kroz neki konsensus. A tu spada sve, od istine, lepote, dobrote, tih Platonovskih idealiteta, moderno interpretiranih, pa do pojmova kao sto su prijateljstvo, lojalnost, ljubav, navike, sport, zabava, zdravlje, ishrana, odevanje, ukus uopste etc.

A zavera je globalna pojava, ona je jednostavno lepsa sestra svojih blizankinja, prevare i lazne namere. Tri sudjaje socijalne moderne. Neko bi rekao da je zavera prirodna, jer je toliko prisutna u svetu. Ipak nije, iza svake zavere stoji neko ili vise njih. Uvek je to covek, nikad Bog ili priroda. Nikad ono apsolutno, nikad ono nesvesno. Uprkos onome: Bogovi se zaverili ili sve sile prirode se zaverile, uvek je u igri covek. Onaj koga Max Scheler s pravom naziva vecitim protestantom protiv prirode. Onaj deo stvorenog, onaj koji bira sve, sve osim cinjenice da uvek bira (Jean-Paul Sartre). I taj, jedini, posednik svog vlasnistva, jedini verifikator istine (Max Stirner), ono jedino bice sposobno da zaviri iza Bozanske obmane (Rg-Veda), je uvek protagonista svake zavere. Kazem protagonista, a ne autor. Autor je otkriven davno u knjizi Enohovoj, i tu je zaceto i seme te "teorije zavera". Mozda sam vec pomenuo da je prvi znak sotonizma poricanje Sotone. A ta paralela pasuje prirodno, kao rukom sivena kosulja, i zaveri. Teorija zavere je proizvod same zavere. Sve se izmesta u domen bozanskog, THEORIA. U domen neegzaktnog, neproverljivog.

U praksi su stvari krajnje trivijalne. Evo jednog, naizgled nevinog primera, muski kajis. Svako ko nosi pantalone familijaran je s tim komadom koze, ili plastike, zavisi ko sta voli, ili ko ima para da kupi. Krajnje prakticna stvar. Uvuces ga u petlje pantalona i pritegnes. Ako kraj kajisa, onaj iza kopce ne doseze sledecu petlju, nego landara, navuces onaj kozni prsten do pred kraj kajisa i stvar je resena. One size will fit all. I tako je bilo stolecima. Negde krajem 70-tih, na jednoj konvenciji proizvodjaca kozne galanterije, jedan lukav executive iz jedne kompanije, dodje na ideju da se ta kozna petlja izbaci iz upotrebe. Trebalo je ubediti ostale proizvodjace da je ideja korisna za sve. I covek je to objasnio jednostavno. Prvo, usteda materijala, ne treba ti petlja. Drugo, ljudi cesce menjaju kaiseve, ili rastu ili postaju deblji ili gube kilazu. U svakom slucaju, treba im drugi kajis, jer kajisevi se sad prave po meri. Trece, zene sve cesce nose pantalone, a nadjite zenu koja ce jedan komad odece da nosi deset godina. Naravno konvencija je prihvatila ideju i profit je porastao vrtoglavo. Odjednom, obicni kajis je postao fashion accessory, nesto sto kratko traje. Nesto sto se cesce kupuje. Potrosace, niko nista nije pitao. Nazovite ovo kako hocete, ja ZNAM da je ovo rezultat zavere.

E sad posmatrajte ovu praksu u vaskolikoj diversifikaciji poslovnih ideja. I pre i posle toga, stotine hiljada ideja se plasiraju u industriju, show business, pharmaceuticals, kozmetika, fashion industry, software, life style, whatever. A utakmica koja vlada na globalnom marketu roba, usluga i ideja je prosto nezamisliva. Treba uzeti lovu od onog koji je na receiving end, potrosaca. Treba osisati ovcu. A kad su ovce u pitanju, politika je prirodni pastir stada. Sta mislite koliko se takvih ideja plasira u domenu politike? Sta mislite koliko se politickog uticaja plasira na osnovu suplje price, laznih intencija. Skromno, ja bih rekao 99.999 posto.

Iza svega ovoga postoji prost indikator, da li si ovca koju sisaju ili ne. Svi oni koji ti nude brz, revolucionaran, nov, originalan, opste prihvacen, standardan, svetski skok u ono sto je IN, sisaju te kao ovcu. Svi oni koji ti nude ono sto nije izdrzalo kritiku stoleca, hoce da te osisaju. A sad, jebiga, tvoje je da biras.

Kao sto je pazljiv citalac bloga mogao da zakljuci, ja ne volim da pricam o svom poslu. Staromodni osecaj lojalnosti, paradoksalno ga objasnjavam mojim Crnogorskim poreklom. Pazljiv konzument dnevnih vesti u SCG ima ideju zasto je ovo pradoksalno. Lojalnost tog tipa odavno se izrodila u svoju totalnu suprotnost i to bas na teritoriji odakle su moji Rackovici. Bez nase saglasnosti. Ali ovoliko mogu da kazem. Moj prvi posao u Britaniji, bio je u jednoj kompaniji koja je obezbedjivala "Business inteligence" za PR kompanije. Vecina strucnog osoblja bili su psiholozi, imali smo cak i par grafologa. Bukvalno, dobijemo profil coveka na tacni. Covek je ovca, zapravo u vecini slucajeva ovan(poslovni svet je jos uvek muski) bar tako ga nas customer posnatra i definitivno zeli da ga osisa, zato nas i placa. Nas zadatak je da ga pripremimo za sisanje, tako da se ne batrga, tako da misli da mu mi pravimo novu frizuru, da ce biti lepsi, da ce da opase citavo stado ovcica. A kad ga mi osisamo, vise nije ovan, nego jagnje. Otrci u svoje stado i tamo ga niko ne primecuje. Onda nas customer posalje svog ovna da opasuje njegove ovce.

Priznajem da sam bio preterano metaforican, ali nikako simbolican, i sad kad gledam ovaj prilog, gledam ga kao soc u solji crne kafe, ne ocima onog kome gataju, vec okom gatare, okom otvrdle ciganske matrone.

A mozda je objasnjenje u onome sto me ispratilo u san, prosle noci, nakon sto sam vecinu posta napisao, zaspem u drustvu knjige. Citao sam Longina, njegovu raspravu "O uzvisenom". Bar jedan bloger zna na sta mislim. Bar jedan sagovornik me prati. Bar jedan razume potrebu da se bar jednom cuje muzika T.W.Adorna na jednom prostom CD playeru.

Tamo gde prevara utihne, tamo gde opsena ustukne, tamo gde umre potreba da se tek nesto kaze, tamo postoje prijatelji, tamo stanuju braca s kojom se mozes cuditi svetu.

A moj bata je jutros ustao rano, usmrknuo vazduh St Louisa i hoce da sa mnom trci. I u trci do Forest Parka i nazad ja pobedim. Jaca je moja Cehinja nego njegova Talijanka. Moja ne zna da kuva, ali zna da se jebe. A sta coveku vise treba!

Nesto razmisljam...

Prva, takozvana romanticna, ljubavna afera, ona izmedju Heloise i Pierra Abelarda, zavrsila se kastracijom nesretnog ljubavnika. Neki muskarci izgleda, iz toga nisu nista naucili.

Ono sto zene misle o tome, kako muskarac izrazava svoju ljubav, jednako je pouzdano kao i priznanja, bezbrojnih zena optuzenih kao vestice, i iznudjenih pod mukama u kazamatima inkvizicije. Sve one bezbrojne pesmice, sav taj romanticni bullshit, iznudjen pod prisilom oteklih jaja, dok je ideja sasvim prozaicna. Zavuci se ribi u gace.

A u pravim ciljevima i nema neke velike razlike. Sve je to samo stvar redosleda.

Zena: Voli me, dacu ti.
Muskarac: Daj mi, volecu te.

Imam ozbiljan napad paranoje

Otkako su mi brat i buduca snajka u kuci, primetio sam da dobijam neki zeleni ton koze. Pasta mi curi iz usiju, znojim maslinovo ulje, a nocu samo sanjam da zderem, sto se o uzasa danju pretvara u javu. Pojeo sam za ovu nedelju dana toliko raznih salata i zeleni uopste, da ako me pomuzu bilo bi mleka za omanji gradic. Snajka mi ozbiljno radi o glavi. Ova njena kuhinja, to je specijalni rat protiv mog slovenskog metabolizma. Padaju mi svakakve ideje na um. Na primer, da pocnem da reketiram ove trgovce u komsiluku. Juce umal' nisam kupio crnu kosulju, a zagledao sam i tamne naocale i kremu za kosu. Kad budem trazio povisicu, dacu svom bossu, ponudu koju nece moci da odbije. A i to ime Gile Rackovic, nekako mi je varvarsko. Mislim da bi mi bolje stajalo Don Rakijone.

Kupovina na Dudeshin nacin

Dmitrij Scitin je bio baraba. Ne secam se vise ko je provalio da mu je nadimak Dudesha. Ispocetka se ljutio jer se predstavljao kao "Dik", znao i da osamari ponekog klinca koji ga tako zovne, a posle se pripitomio, odomacio se. Imao je tu negde oko 30 godina i kad je dosao kod nas u Samarsku, ziveo je u "invalidskom" bloku, na prizemlju kod dede Karpuhova, ivalida iz prvog svetskog rata koji je pricao da je bio posilni kod generala Judenica, ali je svako znao da laze. Takvi se valjda privlace, jer je Dudesha bio najveci lazov u kraju. Prema svakom koga upozna bio je u pocetku nepoverljiv, a mene je izgotivio kad je cuo da sam iz Beograda. Radio je nekad u Moskovskom hotelu Beograd kod Arbata, navodno kao konobar, a ovde u Ismailovu u Alfi. Mislili smo da je bio pomocni radnik u kuhinji jer je jednom vidjen kako utovara vrece kupusa u hotelski kombi, ali mu to niko nije nabijao na nos. Bilo je daleko zanimljivije slusati kako laze. Njegove lagarije su pokrivale citav bivsi SSSR, a i po neku susednu zemlju. Pricao je da je iz Kazanja, poreklom iz bojarske familije, ali je otsecao reci kao Holmogorci. Pocne prica o vojsci, a on o Avganistanu. Kao bio on u specnazu i tamanio dusmane ko zeceve. Spomenes religiju, a on bio isposnik na Kamcatki, sluzio nekog starca cudotvorca, kod koga tajno Patrijarh sve Rusije leti vojnim avionom na ispoved, a starac kad moli pokajnicu u tundri, beli medvedi stanu pa se krste. Pomorce je narocito mrzio, kad vidi pomorskog oficira uvek govorio evo ga mucitelj. Znao je finski, ali je to krio. Ja ga jednom vidim na Ismailovskoj pijaci. Prodavao neke kradene samovare turistima. Privucem se ja iza njega da cujem kako laze musterije, a ono dodjose dve Finkinje, a Dudesha prica sa njima naveliko, cak i neke sale pripoveda. Dosele u to doba dve kurve, Ukrajinke u susednu zgradu, iznajmile sobu kod jedne babe kondukterke. Dudesha se nalozio da ih kresne, a da ne plati i to najavio svima. E kad se o zenama radi tu je bio totalno provaljen. Jednom ispricao da je kresnuo dve Nemice, majku i kcerku. Mi sedeli na stepenicama pred starim rukometnim igralistem Zarje i pili neki samagon, pa totalno obamrli i utrnuli, ne reagujemo. Da, ali su obe bile device! Tu nastane takva smejurija da smo se onako pijani stumbali niz one stepenice, nacisto se polomimo.

Pa dobro Dudesha kako ces to da izvedes, pitamo ga mi za kurve. Ma vi ste hlopci, mladunci, ne znate kako to pravi muskarac radi. Pa dobro Dudesha nauci nas, podbadamo ga. Slusaj ovamo, samo ovo cu da vam kazem, zena je kao trgovina. Za sta god se uhvatis, moras da platis, ali tajna je u tome da nesto dobijes ispod cene, ako se trgovac nada vecem profitu. Sad se neko od nas nasao pametan pa ponudi opkladu, a mi svi za lovu pa na kamaru. Dudesha prihvatio. Ispovrne i on jednaku sumu. I krene Dudesha u akciju. Primeti da jedna uvek prva izlazi iz kuce, a prva se i vraca. Ode jedne subote kad je ova izasla pa drugoj na vrata. Kao ostao bez secera. Elem to vece kaze nama da je ovu smuvao i da je vodi u Kareliju. Mi svi normalno, to vece u Kareliju, kad ono Dudesha sedi s njom u basti. Vecera i polovka Percovke. Zavrse oni to pa zovu konobara, a mi izdreljili. Stvarno, ona plati. Mi za njima po mraku, odose kod nje kuci. Sutra on nama najavi da veceras vodi drugu. A gde ces? Pa na isto mesto. Mi opet tamo i isti sablon. I ova riba plati pa sa Dudeshom u sobu. Sutradan dosao Dudesha pa trazi lovu od Vitje koji je cuvao polog. E stani Dudesha, mi se pobunimo, otkud mi znamo da si ti njih kresnuo na kvarnjaka? Dobro, sutra ujutro izadjite pa cete videti. Bila nedelja, kurve dugo spavaju, a Dudesha negde oko keca posalje malog Pavku njima dvema na vrata. Kaze, reci im pozdravio ih Dik, konobar iz hotel Alfe. Mi se nacecili u dvoristu, ode Pavka, kad umalo njih dve na prozor. Psuju, jebu, grebu, proklinju, a mi umiremo od smeha. Pa u cemu je trik Dudesha? Ma nista, rekao sam im da sam sef recepcije u Alfi i da cu im izdati stalne ulaznice za nocni klub.

Tako mi naucimo da je najbolji prijatelj svake kurve sef hotelske recepcije i izgubimo lovu na opkladi. Cak smo saznali da je Dudesha stvarno bio konobar u Alfi i da je utovarao kupus po kazni jer je jednom pijan dosao na posao. Ubrzo je nestao iz Ismailova. Kad sam diplomirao saznam da je otisao u Nemacku, ozenio se i da tamo ima restoran. Ponekad se upitam koga je ozenio. Mozda onu majku devicu?

Juce potrosim vece u kupovini. Par organic food radnji, med, orasi, suvo voce i slicno. Naletim slucajno kod Glennon heliporta na jednu radnju koja prodaje custom furniture (namestaj po narudzbi). Ne bih se ni okrenuo, nego me zgrada, Viktorijanska gradnja, podseti na slicnu radnju kod Londonske Holland Park Avenue. Udjem onako da razgledam, kad unutra neki ambiciozan tip, cene strava. Nadignem nos pa ga upitam gde rade. Ako gospodin izvoli, ovde je studio. Ne laze, radi se u ogromnoj radionici u produzetku. Stvarno prave tu, par pseudominimalistickih kompozicija, ali mi zapne oko za jedan drveni stub, umotan u neku rebrastu hartiju i kao zaboravljen. Ovaj dasa je ocito prosao neki bihejvioristicki kurs za trgovce jer stalno drelji u oci, sto me regularno nervira, ali kao familijaran sa doticnom skolom iskoristim to u svoju korist. "Zainteresujem se" za neki sto, kojih desetak metara dug, totalno neupotrebljiv za standardne prostorije i lik se upeca. Pitam ga za stolice i pokaze mi par primeraka razlicitih dizajna koji pasuju uz sto. Moram priznati da je kvalitet rada na izuzetno visokom nivou. Svi spojevi su uradjeni na 'lastin rep', a sedista su rukom glacana, asfericno. Cela kolekcija, zavisno od izbora stolica ide od 14.000 do 18.000 dolara. Pocnem da ga davim s tehnikalijama i lik zariba na lakovima, jer ploca ovog stola je vec uradjena u teskoj polituri, sintetickoj. Ima li ista u polumat finishu? Nema, ali ako navratim tokom nedelje bice. Pa znate sta, definitivno sam zaintersovan za ovu konfiguraciju, izblefiram ga pokazujuci na uzorak najskuplje stolice, ali moram da proverim dimenzije sobe. A sta vam je ovo, upitam ga za ovaj stub. A to, to je neki stari sampler. Hm, izgleda neupotrebljivo, ali moze za nesto posluzi. Ma da to je zalutalo ovde, inace je finisirano smolom pod pritiskom pa zapeceno rafiniranim lakom. Sta znam, mozda da ponesem ovo veceras, mogu da ga strpam u auto, a kad tacno ocekujete da mogu doci da pogledam ovaj polumat? Pa dodjite u utorak. Navalim da mi da vizitku i pokupim ovaj stub i nazad u radnju. Ok, ovo cu da ubacim u auto, nego, koliko ce me ovo kostati? Pa nije u katalogu, ovaj pocne da vrda. Slusaj imam ovde nesto gotovine, necu da uzimam na karticu, svakako cu sto i stolice da registrujem na tax exemption, a ovo cu da ponesem sada. Lik se premislja, a ja napravim neku nestrpljivu facu. Pa za vas u ovom slucaju 60 dolara. Ok, dam mu lovu, ocekujte me onda u utorak. Ubacim onaj stub u auto. Objektivno vredi najmanje 250 dolara. Sampler je uzorak, "reklamni" komad na kojem se testiraju mogucnosti masine ili majstora koji pravi namestaj. Ovaj je rucni rad iz kasnih cetrdesetih, naknadno finisiran i izgleda kao otprilike metar dug i dvadesetak santimetara debeo jonski stub. Detalji su prosto neverovatni, a izradjen je od velikog cedrovog cvora. U bilo kakvom stanu mora da ima neku namenu. Tek kad sam ga stavio u kola i krenuo kuci ukapiram da sam primenio Dudeshin nacin. Otud i inspiracija za celi post.

Sad je vec vreme da se spremam. Ocekuje me moj prvi komsijski rostilj.

Dva usputna opazanja o sretnim slucajnostima

Kad pametan covek pogleda dokumentarac Adama Curtisa, The Century of the Self, shvati da je do tada ziveo kao zombie. Pogledao sam ga pre tri godine u Esheru U Engleskoj i nikako mi nije bilo jasno kako su smeli da to puste u program. Stvar je postala jasnija kad sam upoznao generalnu populaciju. U Americi je prikazan tek ove godine, davno nakon sto su Frojdove bolesne ideje nacinile nepopravljivu stetu. Nauka bez moralnog vodjstva je prosto masovni zlocin, a u njegovom slucaju je to globalni psihocid. Bio je neiscrpna inspiracija za moderni totalitarizam masovne potrosacke demokratije. Eklatantno je da nigde na celoj planeti ne mozes naci kopiju, na traci ili DVD-ju. Srecom, naletim na internetu na blog lika koji je skinuo sve cetiri epizode u .mp4 formatu, koji zahteva Quick Time player i postavio na svoj blog. Cetiri fajla, svaki oko 160 megabyta. Skinuo sam ih nocas i stavio na CD.

Verovatnoca da je zena, kojoj se svidja knjiga Simone de Beauvoir, The Second Sex, frigidna ili ima ozbiljno poremecen seksualni nagon, je negde oko 80%. Uvek me je iritirala ova majstorski napisana besmislica. Sinoc, tragajuci po gradu, srecom naletim na jedan mali i zabaceni antikvarijat i unutra pronadjem najznacajniju knjigu o zenskom psihoseksualnom zdravlju, ikada napisanu. The Power of Sexual Surrender napisala je Dr Marrie N. Robinson 1958, ovo sto sam nasao je cetvrto izdanje iz 1959. Ali kako su njene ideje uskoro postale politicki nekorektne, citaj, opasne za establisment ranije pomenutog totalitarizma, knjiga vise nikad nije stampana.Nazalost, citave drevne prasume posecene su da bi se odstampali milionski tirazi feministickih lupetanja i stotine miliona zena ucinili nesretnim, zbunjenim, nesamopouzdanim ili prosto neuroticnim bicima, koje zive na deset posto svog emocionalnog i duhovnog potencijala. O katastrofalnom ucinku na porodice tih zena, da ne govorim. Zaista, put u pakao poplocan je "najboljim namerama", ali onih koji su sluzbenici tog istog mesta.

Sneguljica na Collinsville aveniji

Juce ostadoh na poslu pola sata duze. Dobio par dugackih dokumenata u e-mailu iz New Yorka, pa odlucih da ih odstampam, uvezem i ponesem kuci. Printer je nesto zezao, te ostao bez tonera, te treba promeniti drum. Naposletku, Mike, decko koji je na praksi dole u admin office pomoze da se to sredi. Dve debele gomile papira. Potrosismo jos vremena da osposobimo veliki binder i to uvezemo. Najzad strpam sve u torbu, pocastim Mikea s nesto sitnisa i krenem kuci.

Za rucak sam pojeo samo neku salatu, pa stomak poce da krci. Prvo krenem prema Sandy's Barbecue, a onda se setim da mi treba dosta prostora u stomaku, jer Adriana, devojka mog brata, sprema veceru, a njena klopa je naprosto bozanstvena. Odlucim da produzim gore do Happy China na malu porciju racica s nudlama od rize, samo da umirim stomak. Kad, na uglu naletim na Janet. Otkud ti? Idem u Happy China da nesto pojedem. Odlicno, i ja sam gladan, jel' mogu s tobom? George, gleda me sumnjicavo, jesi li stvarno gladan ili..? Oboje, kazem i nasmejem se. Nasmeja se i ona. Slusaj, ja zaista idem da jedem i tamo me zaista ceka Annie Beth. Pa ne vidim razlog da i ja ne bih posao tamo i zaista nesto pojeo. Ne znam, Annie Beth je nekako zbunjena kad si ti u pitanju. Kako to zbunjena, sta kaze o meni? Hm, she said, you are hard to get. Hm, that's partially true, actually, quite the opposite. How do you mean? Well, I am easy to get hard, don't know about the rest. O George opet se zezas!Vidim da je to neka mutna voda. Ok, ti idi, a ja cu doci malo posle. Zbog nekog razloga nece da udje zajedno sa mnom. Ok, ubrza korak.Predjem iz hoda u setnju. Ponekad to namerno radim, obicno kad sam u guzvi. Nervira me kada me uzurbana masa ponese pa uhvatim sam sebe kako trcim. Onako, s noge na nogu produzim. Prilazeci tako na Collinsville avenue primetim neke klinke, iz profila. Idu na desno u pravcu Happy China. Pa nisu bas klinke, imaju vise od 16, legalne. Skrenem pa nastavim za njima. Imaju sportske torbe na ledjima. Idu iz skole ili sa neke sportske aktivnosti. Dve imaju repice, a ona u sredini ne, pustena duga crna kosa. Ona na levoj strani, s visokim repicem na glavi odevena je u neki plavi zaket, kao da je skolski i hoda s rukama prekrstenim ispred sebe. Kao one klinke koje jos nisu svesne sebe pa se stide sto im se pokazuju sisici. Ona na desno je u svetlosivoj trenerci, spustene pantalone i vide se gola ledja. Na ovoj zimi takvi prizori me ispunjavaju jezom. Mala se igra bubrezima, a verovatno i jajnicima. Kevu bih joj isprasio po guzici. A crnokosa je u utegnutim farmericama, duga tamnoplava kosulja viri joj ispod tesne pilotske jakne. Idu uporedo i nesto pricaju. Odjednom pocese da pevaju, prilicno tiho i izvode neku plesnu rutinu. Korak levo pa desno, prstom leve ruke naprave krug ispred sebe. Sve je tako nevino, nenametljivo, sasvim privatno. Ne poziraju, cine to za sebe. Nasmesim se, lenjo se vucem za njima uzivajuci u prizoru. Da ne nosim torbu mozda bih i ja zaigrao. Trotoar je pust, a na ulici tek po neki auto. Iznenada usporise, usporim i ja. Crna vadi mobilni, zastane i javlja se. Drugarice produze. Prica glasno: Mama tu sam blizu, Dinka i Anja su sa mnom. Nase klinke! Odjednom mi postane jasna njihova leprsava i nevina spontanost. Zavrsi razgovor i dok trpa telefon u dzep ubrzam pokraj nje. One su Dinka i Anja, a kako se ti zoves, upitam je. Ja sam Anela, odgovori mi prirodno bez ikakvog ustrucavanja ili nelagodnosti. Prelepa je, kosa sjajna i teska kao svila, predivne crne oci, jako beli ten i usta socna kao jagoda. Jako si lepa Anela, prosto lanem. Kad ti tako kazes, odgovori. Nasmeja se, malo mangupski, malo stidljivo. Njena usta i krupni beli zubi, kao magnet za svetlo, potpuno su mi suzili pogled. Jedva se savladah da je ne poljubim. Ova Sneguljica me potpuno zacarala, skrenem da zaobidjem jedan motocikl parkiran na trotoaru, a ona vec otrca preko ceste ka drugaricam prema putu ispod nadvoznjaka. Pratim ih pogledom dok odmicu smejuci se nesto zaverenicki, pa nastavim. Kad zacuh iz daljine: Momak! Halo momak! Okrenem se. A kako se ti zoves, dere se ona ispod highwaya. Gile, dreknem i ja. Caooo Gileee! Mase mi, a one dve se ubijaju od smeha. Odmahnem i produzim. Lako krocim, praveci duge korake, gotovo skokove, moja torba samo sto ne lebdi. Dobio sam inekciju radosti, pravo u srce. Stanem pred Happy China. Unutra su dve zene s druge planete. Zasto da kvarim ovaj lep trenutak. Skrenem desno prema China Chop Suey. I oni imaju racice s nudlama.

Ništa

Samo gledam, kako se prevara odvija. Pa dokle bre, ljudi? Kad ce da bude dovoljno, gde je kraj i cilj? I stvarno me zanima da li vam je lakse i bolje?

Dve sive lisice