Pravo da biraš ko ćete lagati

To pravo, koje se iako sasvim formalno, postuje u Britaniji ovde je znak, ne ekscentricnosti, nego malte ne kao da si s druge planete. Jutros mi priredise cirkus bez smisla i povoda. Ona mala od juce, Tina, dodje jutros u 7 kad sam joj i rekao. Ja bas dosao s trcanja i otvorim joj vrata, a bio sam u sportskim gacama i majici, a ona kad me ugleda izbecila se. Jos mi u levoj ruci kutija butera i noz kojim sam ga mazao na tost. Obicni noz za rucavanje, nije mesarski. Al' jebiga u sekundi moras da tumacis sta je u njenoj glavi. Da nije gledala neki horror film, prethodno vece ili sta slicno? Elem jedva udje. Pozovem je u kuhinju jer sam doruckovao. Hoces caj, biskvite? Nece. U redu. Objasnim joj sta hocu. Da se usise i prebrise stan, da mi sredi gore kupatilo i ispegla posteljinu i presvuce i da gore opere prozore, dole ako stigne ok, a ako ne sledeci dan ako moze. Klima glavom. Dobro. Ja sam vec sinoc preneo sve moje stvari dole u studio room, ima veliki plakar koji je inace prazan. Dam joj lovu za deterdzent i sredstva za ciscenje. Jel' znas da koristis ovu masinu? Zna. Tu ti je usisivac, tu je pegla, daska za peglanje, sve, jel' imas kakvih pitanja? Nema. Dolazi u 11 covek iz rent-a-car i parkirace auto ispred, uzmi kljuceve i potpisi i ostavi kljuceve u ovu drvenu zdelicu u kuhinji. Ok. Doruckujem, obrijem se, obucem se i odem na posao.
Posto mi je ostalo jos samo dve nedelje obuke, pripremam jedan projekt, za koji cu obucavati nekih desetak ljudi, pa kad ja zavrsim svoju formalnu obuku onda ce oni da budu moji ucenici. To je deo grupe koja je danas dosla i imali smo prvi meeting. Vecina je sa zapada, uglavnom California. Prilicno opusteni sto mi odgovara. Bas zavrsio s njima, pricam sa Millicent telefonom, jer nisam razumeo neku njenu poruku u vezi s jednim problemom u New Yorku, kad zvrci mobile. Halo! Halo! Neko place na telefon. Sta je ovo bre. Senjor, senjor! Prepoznam Tinin glas. Sta je bilo, calm down. Nista je ne razumem. Sacekam, muca nesto, jeca. Gde je security? Tek javi se jedan od dzabalebarosa. Sta je bilo? Pa prijavljena je provala. Gde? Pa vasa maid je nas zvala, a mi zvali estate managera i policiju. Jebote, stvarno sam se oladio, presekose me. I sta je bilo, jel' ona povredjena? Nije, samo je ukraden TV. Pa kuda su usli? Ne znam. Jesu li opet razbili staklo na bastenskim vratima? Nista nije razbijeno, vrata su zakljucana.
I onda mi sinu. Daj mi Tinu. Tina, slusaj, otvori dole komodu u sobi i pogledaj unutra. Senjor tamo je TV. Ok, reci security da zovu policiju i da kazu da ne dolaze, a ti nastavi s poslom. Ok. Ok, senjor, sorry, senjor.

Prvi dan u stanu sam spustio televizor i strpao ga dole u komodu. Svaki zadnji idiot ukapirao bi da tu TV ne stoji jer sam tu obesio fotografije. Ali ovi izgleda ne. Covek koji ne gleda televiziju. Nezamislivo!

U Bogojavljenskoj crkvi u Saint Louisu

Kao sto napisah u prethodnom postu dan mi je lose poceo. Osecao sam se nekako kilavo pa mi se nije trcalo. Nocas je duvao neki vetar i naneo grdno lisce na verandu. Mislio sam da ga sperem vodom iz bastenskog creva, ali ne moze da dohvati do verande. Otsekli su ga tacno koliko treba. Pogledam u ostavi i ne nadjoh nista prikladno. Nema ni metlice, a ni partfisa. Kosilica i bastenski alat nisu od pomoci. Medjutim kratko studiranje usisivaca, uzgred vrlo neobicnog oblika, dade mi ideju. Navoj za usisno crevo isti je kao onaj za izduvno koje vodi dole u kutiju gde je kesa za prasinu. Odvrnuo sam izduvno i na njega navrnuo usisno i radi. Nije doduse tako lako za upotrebu kao one prenosne duvaljke za lisce, ali je kabal dovoljno dugacak, pa sam posle krace borbe oterao lisce i sa verande i iz cele baste, pa ga oduvao iza bastenske kucice. Najracionalnije bi bilo da ga zapalim, ali necu da rizikujem invaziju vatrogasaca. Jednom nasem bekriji u Londonu to se desilo dok je u basti okretao jagnje na raznju.

Frizider mi je bio prilicno opustosen pa sam smrljao nesto od mlevenog mesa, spageta i praziluka i doruckovao na verandi. Ogrnuo sam mantil jer je pirkao neki hladan vetric i slucajno pronadjem u dzepu jednu moju kravatu, prilicno zguzvanu. Ako postoji jesenja kravata to je ta. Kombinacija lanenog, prilicno grubog tkanja, boje rdje i zute svile, dijagonalne siroke linije. Draga uspomena, poklon od Jasmine. Istusiram se i obrijem i dam se na peglanje kravate. To je cesto monkey bisiness, ali je tajna u starim novinama i uglu kravate. Treba smotati dovoljno vitku i dugacku trubicu od novina, da doseze do markirnog sava, ali da je tvrdja, znaci trebas par listova, a ugao te trubice treba da se poklapa s uglom kravate. To nije bas najlaksi zadatak, treba prakse. Moderne pegle s parom, olaksavaju stvar. Verovali ili ne, ali ovaj trik sam procitao u predratnom dodatku Politike, kod mog pokojnog dede po majci. On je bio majstor krojac, cak je jedno vreme krojio i sio za onoga koji nam je sve ovo skrojio. I kad sam je ispeglao, napadne me nagon za pivom, verovatno manjak B vitamina, a u frizideru nijedne konzerve.

Svezem kravatu, onako da 'prodise', navucem mantil i vani. Gore prema 64 highwayu ima jedan bar. Al' jes', zatvoreno. Zaboravio sam da je nedelja. Okrenem nazad prilicno razocaran kad pred njegovom kapijom sretoh komsiju Jima. Jesi li to posao u crkvu, upita me. A ja onako bezveze kazem jesam. Pa hajde sa nama i mi krenuli. Ok. Sedoh u auto potpuno rasejano i nadjoh se u glupom sosu. Niti znam koje je covek denominacije, niti mogu da se izvucem iz ove situacije. Moze biti baptist, evangelista, katolik ili mormon, a ja sam definitivno moron. Zena mu simpaticna, bucmasta, a Jim prica kao navijen. Ujutro odvuku klince u nedeljnu skolu i onda oni idu na sluzbu od 11 iako ima i jedna u 9. Pa zasto dvaput idete, zasto ne idete na onu u 9 kad vec vozis decu? Pa to su jedina dva sata u nedelji kad smo ja i zena sami u kuci, isceri se Jim, a zena ga cusnu. Ovo nema u Britaniji. Amerikanci su daleko otvoreniji, ponekad toliko da se unezgodis, pogotovo ako si navikao na Engleze.

Parkirao se pokraj crkve koja je prilicno velika, pa kad sam video dosta meksickih faca zakljucim da je katolicka. Na tabli pise Epiphany of Our Lord Church, sto nisam razumeo do malopre kad sam seo da pisem i pronasao u dobrom starom Morton-Bensonu. Prvo sto iznenadjuje je da ima mnogo naroda koji ide u crkvu, prizor nepoznat u Britaniji, a drugo sto su nekako bucni. Ili je to moja predrasuda. Stanu u grupice ispred crkve, muskarci posebno, a zene posebno pa pricaju, a zene valjda i ogovaraju, jer im pogledi sibaju po masi. Jim me predstavi nekolicini pajtosa kao Georga, njegovog novog komsiju. Jimovo drustvo su obicni ljudi, uglavnom radisni belci, sa velikim rucerdama, zanatlije ili sljakeri. U stvari glavni njihov motiv je da posle mise idu na kuglanje u kuglanu koja je tu u crkvenom kompleksu, a zene voze decu kuci. Njihova prica je uglavnom o sportu, ali koriste priliku da razmene i poslovne informacije. Gde je rasprodaja alata, ko ima naruzbu i treba li mu partner za posao koji zahteva odgovarajuci zanat. Jednog najstarijeg, najviseg i najsuvljeg oslovljavaju kao Swede. Bog te pita kad su njegovi dosli u Ameriku, ali on je jos uvek za njih Svedjanin. Nisam nesto siguran da bi se neki svaba lepo osecaju da ga zovu Fritz, ali Svedjanima to izgleda ne smeta. Izmaknem se malo da promotrim arhitekturu crkve, nova gradnja, ne narocito originalna, kad on za mnom. I to pitanje koga sam se pribojavao: Jeste li katolik? Nisam, priznam, pitajuci se da li ce olaksati situaciju prica da su papa Pavle sesti i Vaseljenski patrijarh Atinagora skinuli medjusobne anateme jos 65-te. Nisam ni ja kaze, ali moja crkva je daleko, a zena mi je katolkinja. I cime se bavis George? Ma radim nesto u Down Townu, finansije. A ja bi se zakleo da si military guy. Zasto? Pa takav trench coat je moj uncle doneo iz rata. Zaista kupio sam ga u Army and Navy na Victoria street u Londonu. A cime se vi bavite? Ja sam drvodelja(carpenter), imam tu radionicu odmah preko ulice.
E bas bi mi nesto trebalo zapocnem pricu, prosto da skrenem s verskih tema. Ok, kazi. Objasnim mu da hocu da fiksiram klupu na verandi da se ne ljuja, okacena je na lance, ali da to ne bude stalno, nego po zelji. I jos nesto, trebala bi mi daska ispred ograde da mogu spustiti tanjir ili pice, ali da se sklapa. Pa to nije problem, ali to ne mogu uraditi danas, zena se buni kad radim nedeljom. Daje mi vizit kartu, nazovi ovo je broj u radionici.

Narod vec pocinje da ulazi. Podjemo prema ulazu. Sedi na levu stranu posavetova me Swede. Dobro, hocu, a nemam pojma sta mu to znaci. Unutra se prekrstim propisno i sednem u zadnji red na levu stranu. I sad vidi, svi belci sedaju na levu stranu, a meksikanci i malobrojni crncici na desnu. Sporazumni aparthejd. Ali i tu ima razlike, ovi potkozeniji idu u prve redove i na levoj i na desnoj strani, srednje stojeci u srednje, a fukara ili zakasneli pozadi. Na levoj strani se pozdravljaju lakim klimoglavom, a na desnoj se klanjaju kad udje neki badza sa po kile zlata na sebi. Zene meksickih i badzovana i boranije su sve u satenskim haljinama, one starije imaju i rukavice, a broj dece u porodici je srazmeran majcinom obimu guzova. Jane Fonda i Dr Atkins, dzabe su se trudili. Crkva ima veoma interesantne vitraze na prozorima, ali je raspece iznad oltara prilicno cudno. Gornji krak je jako kratak pa vise lici na slovo T.

Elem, pojavise se dva popa i dva klinca u belim spavacicama pa se pocese muvati oko oltara. Nikad nisam imao zivaca za hriscansku ritualistiku, a i brate nekako su tajanstveni. Nema popularne literature. U svakoj New Age knjizari naci ces sta znaci kad Hindu guru otera muvu levom rukom, a sta kad to uradi desnom. Ove bliskoistocne religije se prave tajanstvene. Otkud uopste taj izraz Misticni Istok? Kako bre misticno, sve lepo pise u knjigama i jos imaju slike u koloru plavokozog ceribase s brcicima koji je savat'o neku cicu golisavih ramena u sariju, da ne pominjem Kamasutra i Kokashastra. Ovako, neuk posetilac se oseca kao Eskim na guslarskoj veceri. U to jedan od popova prozbori. Sad se vidi prednost leve strane, tamo je govornica, ali ozvucenje cini tu prednost irelevantnom, osim ako ces da razumevas popu kroz body language. Ovaj pop najavi drugog, pa taj istupi i poce propoved. Problem, novi popa ima prilicno unjkav glas. Nadao sam se Latinskom, melodicniji je, al' jok. Posle dvadesetak minuta kvadrofonskog unjkanja setih se Vladimira Uljanova. Njegove "Filosofskije tetrjadki" uspavljuju daleko efikasnije. Dozivljaj popravi uvodjenje interaktivnog dela. Svi povadise male svetloplave knjizice i kad popa nesto prounjka, a pastva u glas odgovara. Nasledje antickog teatra. Primecujem da su ovi s desne strane daleko glasniji, gotovo se dernjaju. Da li to rade da ih popa bolje cuje ili im ostala navika kad pevaju mariachi pesme. Mozda bi i njima trebalo montirati mikrofone, iskocise im zile na vratu od dreke. Taman sam upao u meditaciju kad me neko kucnu po ramenu pa se umal' ne sroljah sa sedista. Jedan od klinaca mesecara pruzi mi otvorenu plavu knjizicu pokazujuci mi prstom nesto na stranici. Rekoh mu glasno thank you bas u nezgodnoj pauzi pa se par njih okrete ka meni. Pokusah da upratim tekst, ali ne uspeh. Srecom brzo se zavrsi. Ostavih knjizicu na sediste i podjoh ka izlazu i gle cuda popa je vec vani, brz covek za svoje godine. Ljudi mu prilaze i rukuju se. Nije moguce da mu cestitaju prinovu u porodici. I mene ponese masa pa se nadjoh pred njim. Covek mi pruzi ruku, a ja njemu: Rackovic, nice to meet you. To se ispostavilo kao veliki gaf, jer mu je lik iza mene rekao: Wonderful service father. Mislim se, sta je puno puno je. Da je Mario del Monaco, ni po jada.

Posle ovog religioznog iskustva nadjoh se s pomesanim osecanjima. Prednost - u crkvi se sedi, nedostatak - sedista su tvrda i klizava. Za dogmatske detalje nisam dovoljno ucen.

Nadjoh se sa Jimom i njegovim drustvom pa ga upitah da ne zna kakvu zenu koja sprema stanove. Swede se umesa, sacekaj. Gomez, povika na grupu meksikanaca, a jedan iz grupe pridje. Ovom gospodinu treba pomoc u kuci. Gomez se nakloni. Da senjor moja Tina je available. Ode i dovede Tinu. To mu je kcer, i ona se klanja. Punacka, niska devojka u satenskoj haljini i debelih prstiju na rukama. Rekoh joj da mi treba neko da mi povremeno spremi stan. Ocekivao sam da ce ona nesto reci, ali stari upade bez pardona. Stadosmo da se dogovorimo o detaljima, pegla i kosulje, velika prednost. Moze li doci sutra ujutro prije nego sto odem na posao? Naravno. Dadoh mu vizitku pa na kraju pade i rukovanje. Odose, a Swede mi rece: Ne brini Gomez radi kod mene, pouzdana familija. Kuglana je odmah iza crkve, osam staza, a sluze caj, kafu i soft drinks. Jim je valjda ocekivao da cu da se kuglam, ali kad sam vidio da moram da iznajmim kuglaske cipele, predomislih se. Jos mi samo gljivice fale. Cipele i kurton se ne iznajmljuju, to je previse privatno, u jedno staje ceo covek, a u drugo njegov najbolji prijatelj.

Caj je bio bljak, pa uzeh neku sodu. Interesantno ih je posmatrati kako igraju, iskreno uzivaju. Pade mi na pamet da zene retko igraju neke timske igre. Kod njih je sve individualni sport. Mozda smo mi njihove glavne igracke, a to i ne znamo, bar neki od nas. Swede ne igra, zali se da ga bole ledja. Upoznasmo se i formalno. Pravo ime mu je Karl. Cavrljasmo o njegovom zanatu. Uvek su me fascinirali ljudi koji rade s drvetom. Nekad je radio u fabrici namestaja u Kansas City-ju. Sad sve to rade Gooks, izjavi prilicno ogorceno. Sta kazes da odemo do radionice posle? Hvala na pozivu, sa zadovoljstvom. Svakako sam dokon, zasto da ne. Jimov tim je izgubio. Cestitamo pobednicima, sad svi idu dole kod jednog u back jard na pivo. Ajde i ti s nama kaze Jim. Hvala drugi put. Dobro, a hoces li da dodjes kod mene na barbecue u subotu. Ma rado ali dolazi mi brat i buduca snaja. Pa sta fali, dovedi i njih. The more the merrier. Ok Jim hvala ti, doci cemo. Prohodamo do Karlove radionice. Sve je tu neverovatno uredno, dole je glatki teraco, nigde piljevine ili otpadaka drveta. Ima masu masina. Jedna mi privuce paznju. Strug, ali s nosacem noza koji rotira. Sta je ovo? E to je interesantna stvar, to sam skoro kupio. Ode u skladiste i donese komad drveta, dug oko pola metra, kvadratnog preseka. Pricvrsti ga u strug i ukljuci masinu. To samo radi, ne moras da guras i pridrzavas, a sva piljevina se usisava crevom koje ulazi u pod. Pa gde to ide? Sve ide u drugu prostoriju, u kontejner i od toga pravim brikete. U to strug stade i umesto onog prostog komada drveta savrseno oblikovana noga stolice. Ona uvijena kao da si smotao dve debele zice jednu oko druge, samo od drveta. Drago mu je sto me sve zanima, uopste mu ne smeta moje zapitkivanje i zavirivanje u sladiste i okolo. Lepo je videti starijeg coveka koji zivi od svoje pasije. To nekako moralno ohrabruje. Donese pivo i sedosmo na trem, dve stolice s visokim naslonima. Mackintosh, upitam. Otkud znas? Ispricam mu cime sam se ranije bavio i kako sam cesto vidjao ovakve stvari u sales rooms. Da to sam ja pravio za sebe, malo koga ovde zanima evropski dizajn.
Popismo pivo pa ustadoh da idem. Hvala Karl, bas mi je bilo zanimljivo. My pleasure George, see you some time next week. Nije cudo da je ovo mnogoljudna zemlja. Nekako se covek lako uklopi medju obican svet. Problem je u tome da su oni ipak samo stanari.

Prosetam pustim nedeljnim ulicama do kuce. Interesantno, vise duhovnosti u ovom jednom coveku nego u citavoj ceremoniji kojoj sam bezrazlozno prisustvovao. Uostalom i Isus je bio drvodelja.

A sad dosta filozofiranja, idem da nesto pojedem, evo ga skoro ce sedam.

5:25 ujutru

Probudih se znojem obliven. Sanjao sam grozan san. Kao ja imam sitnu decu i zivim u stanu, ali je to potpuno bizaran finansijski aranzman. Stan je moj, ali placam kiriju nekoj ostrokondzi samo za zemljiste gde se stan nalazi. Ta babetnina me nesto zajebava i hoce da zapali moj stan. Ja odlazim kod nje da intervenisem, a ona salje neke starce na mene da me mlate. Ja ih nokautiram jednog po jednog i zao mi sto mlatim njih, a nikako da dohvatim babu i siju joj zavrnem.

'Ajmo tumaci snova! Sta to znaci?

Šta je to brat

Severoistocno od Rjazanja prostiru se stoletne sume. Skroz od istocnih granica Moskovske oblasti, pa ispod Vladimira do Novgoroda ka istoku, pa dole opet ka jugozapadu do Muroma. E to je jebena Rusija, ona mracna i opora. Nekad je to bilo potpuno neprohodno, prasume, a od vremena prvih Romanova tamo su se carevici lovu ucili. A posle komusti isekli, napravili krpu do zakrpe. Al' opet izraslo, Rusija se neda. I mom caletu jednom pade na pamet da tu kampujemo i lovimo. A sto? Djavo zna. Cale tek prodao Zigulija, zvali smo ga serpica jer je bio plav, samo mu jos bele tufnice falile. I naravno otisao da kupuje auto. A meni nije rekao. Aleksandra tada bila trudna i znali smo da nosi blizance, a u Zigulija ne mozes strpati trudnu zenu. I dok je bila trudna, stalno je izgledala zamisljena i negde zagledana, po vazdan zuri na prozoru, dok cale ne dodje s posla. Onda imala potrebu da mesi. Svaki dan hleb pece, ili samo bulocke. Jednom sam je uhvatio kako jede testo. Kako se za nesto uhvatis u kujni, a ono brasnjavo, zagrli caleta kad dodje s posla, a brasno mu na kaputu. Ma bila zena negde u skaski, van obicnog prostora. A taj dan mesila nesto i skoci: Evo ga Kolja. Ja na prozor, a ono cale izlazi iz najruznije moguce Volge. Volga boje govneta, da izvinite. Ja strcim dole, ne mogu ocima da verujem. A cale se smeje: Sta kazes, kakva je? Pa cale koji ti je kurac, gde nadje ovu boju. Ma sta me briga, ne vidi se rdja. Kupio od nekog oficira. Naravno samo su jos falili prelivi sivomaslinaste pa da izgleda kao vojni Gaz u Avganistanu. Straoba.

A mi bas cekali moga brata, njegova prva poseta. Bilo me je nekako stid da nas ovakve nadje. Posle razvoda on i sestra ostali s kevom, a ja i cale ovde. Keva nas je zvala pustahije, a i cela familija. Ziveli smo tada kod Izmailovskog parka u Samarskoj. Sad je to sve sruseno, napravili trzni centar i crkvu. A zgrada je bila odvratna. Znate one televizorke u bloku 28, sa onim odvratnim betonskim okvirima oko prozora. E takva je ova zgrada bila, ali jos ruznija, jer su isti takvi okviri, ali ogromni bili oko celih stanova, a jos okrugli, pa sve izgleda kao na bok okrenuta divovska siva lego kocka. I jos ovo auto govnjive boje. Mislim lepo cemo se predstaviti. Al' eto, racunam, gostoprimstvom cemo se izvaditi. A bata dosao skockan, ko devojka. Svetlo smedja kozna jakna, kozne cipele, italijanske. Keva se potrosila, vidi se. Treca generacija Beogradjana, ne daju se oni lako. Cale cool, boli ga uvo, sve je to njegovo, a ja se uzvrpoljio, sve hocu nesto da se kurcim. Kao vidi bre gde mi zivimo, koji smo carevi. Rucamo. Ja posrkao supu, pa navalio na piroske, zalivam pivom pa podrignem, a bata me pogleda, nekim nadmenim izrazom. A cale seljak, zdere glavicu luka, onako k'o jabuku, hrsce pa samo u njega gleda. Seli posle u sobu, pijemo caj i jedemo neke Aleksandine sibirske kolace. To zovu cernokovnije, masno bre, izgleda kao nagoreo hleb, a'l dobro upija pice. Tek ce ti bata: Pa imate i kolor televizor. Ja popizdeo. Cale ga zgrabi za glavu pa ga poljubi u celo. Kako si lep picka ti materina, kao da te nisam ja pravio. Stvarno sam hteo da bljucnem. Cak ga i Aleksandra pomilovala, s onim trudnickim, narkomanskim pogledom.

Sutradan cale uzeo odmor, pa ga on i Aleksandra vodali po muzejima. Ja nesto srao, kao nisam raspolozen. Kad su dosli, cale mene u sobu, zatvorio vrata. Slusaj bre magarce, evo ti lova, pruzi mi smotak, nov, jos mirisu rublje, izvedi brata negde. Dobro, a'l da mi das one cipele iz akademije. Dobro uzmi i cuvaj brata. Isto sranje, vazda je bilo cuvaj, brata, ili ono kako bre mazgove opet kec iz matematike, kako bata moze. Citav moj Beogradski zivot bio je ispunjen prekorima. Uvek sam se ja potukao, uvek sam ja porodicu obrukao, uvek sam se ja za ruckom uflekao. Ja dobio triper. Mene milicija dovodila kuci. Zbog mene se cale tukao pred kucom kad se Ciga Karanovic derao: Nikola uskopicu ti tog manijaka samo ga jos jednom vidim ispod prozora.

I tako, izasli mi. Gde cemo? Kod Zahe cerkeza. Moja bagra, iz kraja. To nekad bio fiskulturni dom, a gazda Zaha kupio i namestio, bio ozenjen cerkeskinjom, braca kod nje krili lovu, bili gangsteri. I pobije ih Omon na pijaci jer su potezali na njih i njoj sva lova ostane, a ona umrla na porodu. Zaha dobar covek, bolovao od bubrega. Elem udjemo mi, nisam ja seljak, dao bratu pola love. A ono pickice bre, sevaju, Grisha hazjajin. Djina, Olja, Ljuda popova. Nije joj otecestvo bilo popova, nego stvarno cale joj bio pop. A najvise sam se lozio na nju i bila moja riba. Ma Rusija, nikad ne znas sta ce te snaci. Bila onako sva nabubrela, a kosa! Svaka dlaka debela kao palidrvce, zbun na glavi, i vazda u haljinama, a mirise kao leti ispred crkve. Al' kurac, sve se sjatile oko moga bate, pa i Ljuda. Ja, jucerasnja vest. Ono, opkolile pa rasturaju, Tamanska divizija. Ja stao s ekipom pa pricamo, bez veze. Ko, gde, sta, trosimo vreme. Otisli klinci, izasla muzika, plese se. Ja seo s drugarima, pijemo. Ovi jaci oterali picke na spavanje, mudrujemo. Muzika pravi pauzu, bata i Ljuda za sto. Ona polegla po njemu. Bata zavrce pice, svak ga bre razume, naprasni Srbi. Iskocio kao orao, nadgleda. Dizu ovi moji case, hazjajinska je, loce se. Tapsu ga u prolazu. A ja, onako u letu, pogledam Ljudu i ona mi uzvrati pogled, brz, a pun. I tumacim taj pogled, a znam sta znaci. Taj delic sekunde mi govori vise nego sve sto smo proveli zajedno. Zaludu je sve. Nista vise nije tu. Ljuda stanuje ovde i sada, obasjava mog batu, mami ga i omeksava, lovi ga i drzi, cvrsto, kako sam Ruskinje znaju. I ne znaci vise nista to sto sam joj prvi mesio sise. Sise kojima ne treba nista, nikakav parfem ili mleko za kozu, da se odvojis, da odlebdis, visoko iznad ovog sveta koji nema smisla, koji je pun suvisnih stvari, koji je suv i tanak, nedostojan strasti, neblagosloven. I nema veze to sto mi se jednom predala, i nema veze sto sam joj zacudjen skidao gace, sivene, jer joj je majka staroverka, a ni otac joj ne zna. Ona je izabrala, ona me proziva, letimicnim pogledom, jer me zna, jer je zensko, jer je to nasledila, kroz bezbroj neprekinutih generacija, beloputih Ruskih zena, zenscina. Jer je sigurna da me je njena nevinost svezala i obavezala, jer me cita od pocetka do kraja. I ja progutam taj gorak a sladak med Ruske zenskosti, nema druge, neprilicno je, nije muski. U prolazu joj tutnem kljuc Sergejovog stana dok izlazim.

Ujutro se spremamo i pakujemo stvari u govnjivu Volgu. A cale nesto oseca i svako malo me zagrli. Jebem ti, kako je to metafizicno biti otac. Vozimo se ceo dan do Rjazanja. Ova Volga vuce neverovatno. Uz reku posle do Muroma i gore u sumu. Spavanje u novopecenim motelima, pregradjenim od domova komunistickih egzibicija. Sipcimo uz brdo na severu Muroma. Snadje nas neka opaka kisa. Kao da nije leto, a cale samo vodi, gore i gore i gore. I kad se napuste Muromske njive, kad se cernozem nahvata na cipelama, po nekim iznenadnim rupama u beskrajnoj sumi, iskrsnu zaboravljena sela. A svi su oni seljani glomazni, domacini i domacice, njihova deca su zdrava i gruba, njihove kceri pevaju zvonko i kad se oprostis od njih nesto u tebi place i jeci i hoce da se vrati. A ti sibas uz brdo jer si muscina, jer si ohotnik.

A tamo su sume koje pamte, panjevi iseceni u frci gonjenoj oruzjem komesara, nekad davno. Hladno je i kad si u sred Ruskog leta. Dao sam bati moju ushanku, a ja nabio kapu koju smo kupili u zadnjem selu koje smo prosli. Spavamo pod satorom, nas bradati otac beslovesno hrce. A ujutro zveramo s puskama po najruskijoj mogucoj gori. Cale ubi svinju. Prvim metkom. Jebote kako je oznojen i ponosan, kurcevit patrijarh, dok se mi smrzavamo, Ja i bata nosimo sacmarice. Izh 27. Bata se penje na jedan panj, sav zelen od mahovine. Hoce da fotografise lovinu. Okliznu se i pade, njegova puska opali. Kao da sam video da ga ubi. Skacem do njega. Skidam mu usanku, a on trese glavom. Nije mu nista. A ja, bio i prosao. Cale je skocio ali se sapleo. Ljubim mog brata, suze mi liju, a cale se iskobelja pa nas zagrli. To je moj brat, krv moje krvi, isto meso. Cale i ja se isplakasmo, a on nas gleda zacudjen. Eto, u toj sumi nesto nam dade da budemo ljudi, svoji, jedno, i da to osetimo.

A moj bata dolazi prekosutra kod mene u St Louis. On i njegova devojka Adriana, Italijanka.

Halloween

Svi klinci u kraju spremaju se za Noc vestica. Jutros sam pretrcao do Forest Parka i nazad i sva deca koja se muvaju po dvoristima probaju kostime i pisu transparente. Kad ne vidis dalje od pegavog nosica i Sotona je zabavan.

Ja ja ja ja ja ja tam tam tam tam taram!

Mislio sam da svakom narednom postu dam isti naslov: "Srpkinje su zajebane zene".

Ali odustao sam. It's so fucking obvious.

Poludecu, poludecu......

Pevajte dalje.

Život piše romane, blogove i policijske izveštaje

Cija ce deca da vriste: Mama kruha! (sic). Cija ce majka crnu vunu da prede? Ko ce biti isteran s posla? Ko ce sitnu decu da rani na kupone? Ko ce u redu za welfare da se premesta s noge na nogu? Kome ce bukagije gleznjeve da iskrvave.Leleeee! Prevara, pljacka, otimacina. Komsije me sapinju u lance, ljudi vicu: Nedajte ljudi carski je vo! Paramedics mi brisu besnu penu s gubice. Po'arase me haramije, osiromasise me, do prosjackog stapa doterase. Vracaj porez precednice, mladji Bushu imenjace, prodaj tenka ma mi stetu vrati. Teraj vojsku 'vamo iz Iraka, Gile ti se umirit' ne moze. Al' ima tu u komsiluku jedna dobra picka, gace bi joj zubima izdero.
Dobro, necu vise da dramim. Stvar je vec prijavljena tamo gde treba, poslali su one koje treba, pitali su me i sta treba i ne treba, a u komsiluku stvarno zivi jedna dobra treba.
Pokraden sam. Dosao danas s posla, a ono strava. Steta je neopisiva. Vlasti to znaju, pa u takvim slucajevima ne salju pisce ili putopisce da opisu, nego policiju da popisu. A i prakticnije je braco. Pisci su nekako nekonzistentni, nedisciplinovani, nemaju fokus, a i piju (uostalom pogledajte blogove, sve ce vam biti jasno). Pa posle hoce i da meze, pa se ispovracaju, uzas. Znam, druzio sam se s jednim u Moskvi. Policija? Sasvim druga fela ljudi. Pristojni. Dobar dan. Dobar dan. Jeste li vi taj i taj? Ma jok kumasine, ja sam Djura. Koji sad pa Djura? Pa onaj koji ti ga zguza ugura, mamlazu nepismeni. Ali ocutim. Jeste ja sam taj, objasnjavao sam vasoj curki na centrali sat vremena, spelovao: Dzi, i, ou, ar, dzi, i, spelovao na grckom: Gama, epsilon, omikron, ro, gama, epsilon, samo sto joj nisam Morzeovom azbukom curlikao: bip,bip,biiiip,bi,biiip... Ok. Jel' mozemo da pogledamo unutra? Pa ne znam, nered je, ja sam samac, ocekivao sam da ce to vas sluzbeni vidovnjak onako iz stanice da pregleda, al' ako je zauzet, onda moze, izvolite unutra. Kako se to desilo? Ne znam kako, nisam bio kod kuce, ali ako sednete i pricekate, mogu i lopova da vam uvatim i dovedem. Caj je tu u kuhinji, izvin'te kafu ne pijem, pivo u frizideru, samo ako mozete malo noge da dignete da vam privucem i taburet. Znam ja kako je vama, vazda na nogama, pa odose vene. Samo ako moze, posudio bih vase lisice. Moje sam zaboravio u Moskvi, a verovatno su i zardjale, jerbo vec pet-sest godina nisam u hard core fazonu, a i ne pristoji se za sluzbene svrhe jer su podstavljene jagnjecim krznom, da ne zuljaju.I tako, udjose, njuskaju, merkaju, zapitkuju. Jesu li ova vrata iz baste zakljucana dok niste u kuci? Ma gde bre zakljucana covece, pa ja sam iz SCG. Gde bi ja ovde u jazbini, leglu, gnezdu, kolevci, maternici, mudima demokratije nesto zakljucavao. Mi bre otkljucavamo ne samo vrata, nego i drzavne granice, samo da bratski narod Amerike moze slobodno da prolazi. Pa naravno da su zakljucana nesoju, zasto bi lopov inace razbijao staklo da udje?U to ulazi jedan u belom s torbicom. Jebote, koji ce mi kurac doktor. Ma sve je u redu niko nije povredjen. Ali lik ne mari, nego vadi neke drangulije iz torbice i navlaci gumene rukavice. U mal' da dreknem ne prilazi, prostata mi je u redu, pijem cink i selen redovno, a i zenskinje ispomaze, ali vidim cova se bacio na istrazne radnje. Uzima otiske prstiju, na nogama i rukama, na niskom ormaricu u sobi i sa otvorenih ladica komode iz kuhinje i ostave. Uze i meni otiske i podje. A slika u tri poze, tlocrt, nacrt i bokocrt? Ma jok ne jebe dva posto, nego otprzi vani.Isetamo se u bastu. Je li ovo vas sto za ping-pong? Nije moj, neki Kinezi dolete svako jutro u letecem tanjiru od porculana, spijuniraju po slobodnom svetu, odigraju par setova i odjure nazad.Elem tuc, muc, nadjose odakle je lopov usao. Iz komsijinog dvorista preko ograde. Od komsije koga stitim da ga buka ping-ponga ne otera u ludnici. Izem ti takvog komsiju. Izasla komsijina zena, a jedan od cajkana okolo naokolo pa kod nje u bastu. A zena bre. Da stanes i gledas. Ruzna u picku materinu. Policajac visok, pa onako podasisan, muska lepota. Zena ga gleda, pogledom mu miluje ono gde mu visi revolver. Prosto osecas da bi zelela da opali. Kad iz kuce komsijine izadje jedno nebesko devojce. U sorcu od otparanih farmerica, a guza natekla, nabrekla, proviruje, samo sto ne namiguje. Ono, da samo ovo gricnem, pa mi radi lobotomiju. A gore sweatshirt veliki, prostran, pise St Louis University, a bradavice s druge strane samo boc, boc. Tu se ja prepodobim, transformisem se od zrtve u gospodsko oblicje. Kao ono, ma jebote kradja, nosite ljudi, viljuskarom odvlacite, domacinska je kuca, nece bata Gile da propadne. Ima bre, presipa se, familiji pisite da se ovde preseljava. Tupe nesto cajkani s ovom zenom, a ja usvetlio ocima na malu. Ona kao neko crevo za zalivanje baste uzela pa nesto ga kao mota i davi, i obazire se. Ja joj onako malo usnama kao polupoljubac, a ona se nasmeje pa u kucu. Usvojeno dete sto posto, ne lici ni ic na ovu rugobu. Elem ja se popnem na zidic od ograde pa gospoji: Hi. Hi, so you are our new neighbor, nice to meet you. Pa i mi smo tek juce dosli sa istoka. Ko? Vi i vasa sestra. Malo zastane, pa se iskezi, zna da je foliram al' joj opet drago. Ruzne su veste da citaju muskarce, muka naterala. A ne, kaze, to nije moja sestra, to je Ellie, ona nam cuva decu. I tu se jos izbljujemo vagon uobicajenih konvencionalnosti.
Hm, Ellie, Ellie, pod guzu bi ti stavio jastuk beli.
I tako policija popisa sta je pokradeno (spisak dole), potpisah zapisnik, ostavise mi neku cedulju s brojem, to mi kao treba i na vrata. Nazovem komsiju Jima (of ping-pong fame). Ne znam staklariju, ali moj rodjak zna jednog staklara u blizini pa cu ti mu javiti da te zove. Popijem caj, zvoni staklar. Dam adresu i nazovem osiguranje. Taka i taka stvar. Pa moze biti problema jer property iza vase je privatna, nije vlasnistvo kompanije. Kakvih problema, sta mene briga za to, daj mi sefa. Dade mi sefa, pa se i na sefa malo iskvrecim. Kao poslace nekog za par dana, zapisase onaj broj sto mi je dala policija.
A tom njihovom osiguranju ima da presavijem tabak. Prvo, ovu trojicu 'cuvara', sto po celi dan i noc cesu jaja, da preslusaju i onog ko je cesao jaja u inkriminisano vreme da otpuste. Drugo, u bastu trazim da postave drveni toranj i na njega ostrookog svabu sa MG-ejcem. Ujutro kad izadjem na bastensku verandu da se protegnem i prdnem, ima da mi salutira i nazove gut morgen. Svaba mora biti nepusac i mora da zna ping-pong. Ogradu da zamene onom sa bodljikavom zicom i da puste struju. Trece, ako bar jednom sedmicno ne nadjem na njoj nekog u sarenoj pidzami ima da ih teram do vrhovnog suda.

A pazi sad gluposti sta je ukradeno.
1. Bele farmerice Ralph Lauren.
2. Pribor za brijanje u tasnici. Najgore mi je sto su mi digli moju staru digitalnu kameru. Tu cu da ih cardziram za emocionalnu vrednost, poklon od caleta.
3. Rucni teg od nerdjajuceg celika, komada jedan. Drugi ostavili.
4. Knjiga Raising Cain, o odgoju muske dece
5. Stari broj casopisa Iskustva (na Srpskom) posvecen filozofiji jezika.
6. Knjiga Vasilija Grosmana: Zivot i sudbina (na Ruskom).
7. Knjiga Murray Rothbard: What Has Government Done to Our Money?
8. Toster od nerdjajuceg celika (nov), nije moj, pripada u kucu.
9. Staru Vuitton torbu sa dve drske, elegantno ofucanu.
10. Sapun, beli neidentifikovanog proizvodjaca, par puta koristen.

I sad kad pogledas sta fali, kakav je onda psihofizicki profil lopova?
Moj zakljucak:Otpusten i neobrijan, ali nacitan agent CIA-e, specijalista za Rusiji i SCG, kome je uzasno dosadno, razveden s muskim detetom, bez ruke i koji se slucajno usrao dok je kupovao leba.
Al' trc kazi ti to policiji. Bolje je da cutim.
Nausedsenije, sto rekla moja blazenopocivsa baba.

Napomena: Prilog je pisan juce, dok mi je staklar popravljao vrata. Bio sam u stanju nervnog rastrojstva izazvanom ruzicastim guzovima mlade komsinice.

Teška priča, teška hrana, lake žene...

Amerikanci misle da samo Amerika postoji u realnosti, a sve ostalo je nesto kao iz Lord of the rings. Sad, ovo "misle" je prilicno neprecizno receno. Misao je nesto sto bi valjda trebalo da bude slobodno, a ovi su uslovljeni. Pa onda ispade da je recimo putovanje u Evropu ili bilo gde drugo sem Amerike neka metafizicka avantura. A mi, iz tih, Bogu iza nogu predela, smo egzoticni, cudni i sta ti ja znam.
Juce me Annie Beth poseti u kancelariji. Kao ima nesto da prica sa mnom. Ma nisam imao pojma sta hoce da prica, ali sam imao nesto u stomaku, neki predosecaj, opsta tema te price mi nekako visila na mentalnom ekranu, uhvatio sam je u tome kako me gleda i kako se ponasa. Nekad znas sta ces da cujes, a kad su zene u pitanju samo se pitas na sta ce to liciti. A bio sam nesto ambivalentan prema tome, zelio sam da cujem, a opet bih zaobisao sve. Sujeta je dosadna, i vlastita, a tudja pogotovo.I isla mi je malo na kurac, priznajem. Znala je da imam zensku i sta mi onda palamudi s nekim uvredjenim gardom. Montirala jednu situaciju u workshopu u ponedeljak, nesto sto je htela da se izrodi u bitku, sta li. Elem posmatram to, pa mi smesno. Situacija je ova: Meni dali prutic, a drugom liku batinu, i ja sad kao treba da izvrdavam. Naravno ovo je figurativno, radi se o kontroli short term investmenta, ali da ne davim strucnom pricom. Ja sad obrazlazem zasto sam uradio ovo, pa zasto ono i tako, a jedan lik iz grupe navro da zajebava, kao da je market egzaktna nauka. Onda meni dosadilo pa izvadim figurativni rucni bacac i rasturim ga. I njega i onog ko mu je savetovao kako da radi. Ali oni kao imaju 'moralni' prigovor, a prica se o novcu. I tu se Annie Beth raspizdela, znam, tacno sam osetio momenat.Elem ona ti meni juce zaobilazno, kao ja sam nekooperativan, workshop is meant to be a team effort, saljem dvostruke poruke. Kako to mislis tebi ili ostalima u grupi? E nisam to mislila. Pa dobro onda mi nacrtaj, ako vec ne umem da saberem dva i dva. Onda je napravila takav izraz lica da sam se zakocenuo od smeha, jer me podsetila na Zoranovu bivsu devojku i jednu njihovu javnu svadju. Tu se ona jos vise omrzovoljila, napeta situacija, misli da je zajebavam. Srecom Holger upade, namesti neku izvinjavajucu grimasu, valjda covek osetio atmosferu, ali mu ja klimnem i namignem, da kaze sta je hteo. Elem kao hoce on i Zoe, njegova riba da me izvedu negde, da vrate ono od nedelje. Ma naravno, ja bas hocu da pozovem Annie Beth da izadjemo, a ona me nesto cima. E sad njoj nezgodno pa kaze, a gde idete? Ma idemo gore u Forest Park avenue u neki bar. Pogledam je upitno? Ok, ali moram prvo kuci pa se nadjemo negde oko 7. U redu. Tako se frka i zataska.I onda ja posle posla odem do Down Towna, da se promuvam bezveze po radnjama, prosto da zapamtim sto veci komad grada. Nadjem s s Holgerom i Zoe kod gradske biblioteke, nazovemo Annie Beth, a ona vec dolazi. Sretnemo se pa svi u Holgerovo auto. I tu ti se izjebemo s parkiranjem i konacno se ispetljamo iz svega. I gde cemo? Ima jedan novi pub ovde u blizini, Scottish Arms. Cenim paznju, potrudio se covek da nadje nesto gde cu se osecati familijarno, a ja gladan. Ne zoves gladnog u skotski pub ili zagorelog u sinagogu. Al' eto pomirim se.A pub je onako simpatican, mali ali natrpan. Skoti kao i Irci vole da se kurce u emigraciji, pa je tu naravno i zastava, slike s istorijskim motivima, neke ploce s bitnim deklaracijama iz slavne proslosti i naravno poster Mel Gibsona iz Braveheart nasaran po licu kao Pikt. Isto otprilike kad bi mi snimili film o Milosu Obilicu obucenom kao vlaski coban. Svaki je patriotizam u emigraciji po pravilu kicast, pa tako i njihov. A skotska kuhinja? Da se ne lazemo, da pustis hranu da se sama sprema bila bi ukusnija. A valjda je to neki sudbinski poremecen ekvilibrijum ukusa, hrana nikakva, pice odlicno. Setim se jednog kolege skotlandjanina gore u St Andrewsu, koji je tvrdio da su Irci emigrirali u Amerike jer nisu imali sta da jedu, a Skoti zato sto su imali, ali samo skotsku hranu.Unutra veselo drustvance, neformalno obuceni. Oni zgoljaviji frisko iz otadbine, a oni mesnatiji vec otezu po americki. Elem konobarica se naguzila preko stola pa objasnjava Holgeru jelovnik. Ja sam odmah narucio stek, a Holger, Zoe i Annie Beth se uhvate na atmosferu pa naruce skotsku corbu i haggis. Haggis je kruna nacionalne kuhinje, ali moj je savet zaobidjite ga. Ima ukus kao reciklirana kapama, mislim vec pojedena pa izrigana nazad u jagnjecu maramicu i opet pecena, ali s dodatnom kolicinom masti. Znam da sam odvratan, ali istina ponekad stanuje na cudnim mestima. Stek je verovatno bio dobar kad su ga otsekli s goveceta, ali kako je usao u ovaj hram gastronomsko patriotskog mazohizma na neki neobjasnjivi nacin povukao je zadah bezbrojnih haggisa spremanih u istoj kuhinji. Ipak sam za pojeo i posle narucio jagnjeca rebra uz napomenu da nista ne stavljaju na njih. Donese ih lik iz kuhinje. Gore bela kuvarska mundura, a dole kilt. Jebiga, opasna kombinacija. Lako moze da ti se popisa u tanjir. Ipak pravila socijalne etikecije zahtevaju da se savladaju i najgore paranoje. Ipak sam oglodao ta rebra, dok su se ostali borili s haggisom. Sluze single malt by default onome ko zna i svojima, a amerima blend. Ipak izbor whiskeya je bio dobar. Standardni Glenfiddich, Glenmorangie i slicni, ali imaju i Ledaig pa sam to cevcio. Htedose mi po ovdasnjem obicaju uvaliti sodu pa kad sam intervenisao pomislise valjda da sam njihov, pa nam poslase gajdasa za sto. Dao sam mu 5 dolara da se udalji. U to dodje i ridja, pegava riba sa ogromnim zubalom pa poce da peva. E to je bilo puno bolje, pratio je jedan siromasak u kiltu, kokosijih prsa, vest na klaviru, a kad je posle prosetao do sanka videlo se da ima i kokosije noge. A ova zubata pevacica, nije ni losa. Celtic narodnjaci, obori Mc Mile. I onda kontam moraju bre da imaju dobro pice, da speru ukus ogavne hrane. I tako tura po tura, malo se otkravili. Holger sljoka ziheraski, casica, pa ocepi po toniku s puno leda. Mora covek, vozi. Ipak znam je svabe, hoce naglo da im udari u glavu. A ova Zoe, njegova riba, ne znam sta bi vam rekao. Bila je s Holgerom kod mene na veceri u nedelju, nit' smrdi nit' mirisi. College girl, baby face, ono meke linije fizionomije, kao razmazana. Kao kad bi svez portret u akvarelu potopio u vodu pa izvadio i posle osusio. Zapravo jeste prava baby face ali iz prenatalne faze. Zenski embrio s kosom i sisurinama. Sreca nadje se na talasnoj duzini ili dubini, rekao bi pre plicaku, s Annie Beth pa zatrubise neku pricu o glumcima i glumicama, ko, koga, kako, gde, koliko puta i ko ih je video. Nikako da se nas dvojica ukljucimo u pricu, nemaju zenske kucni odgoj, a mozda je to kod njih na drzavnom nivou. Elem Zoe hvali nekog senatora-seratora koji je kao rekao da se mora kontrolisati emigracija, eda bi se sacuvao brak u Americi. Tu ti ona nama kao zadala intelektualni sah. Koan cureceg mozga. Ja se pravim nevest pa mrljavim nesto u smeru, pa sta fali da se amerikanke udaju za strance? E kazu, odmah se vidi muska svinja, gledas sa muske tacke. Nije problem to, nego je problem sto ameri zene strankinje pa domace devojke ostaju neudate. Tu se Holger ubaci s racionalnom pricom, ekonomske provenijencije. Ponuda i potraznja, zahtevi trzista. Covek jos napomenuo da je poredjenje lose, ali ne poznaje problematiku. Napadose ga, oci da iskopaju. A ja da zakuvam jos izbacim par podataka, onako statistickih, kako je sva feministicka prica politicka i kako nema nikakvog uporista u zdravom razumu, a kamoli u kakvoj nauci. Nasta kreket i kokodakanje, pevaljka se ne cuje od njih, jebes Cajkanoviceve karakondzule. Elem krestale bi jos, no se pokupise na pisanje, a nas dva se ljudski ismejasmo. Pitam ga ja onako, mozda malo neprimereno. Gde nadje ovu? Ma gore u mom komsiluku na nekoj house warming party. Ne ljuti se covek, cak mi rece i ja sam kao i ti previse ocekivao, ovo je ipak Amerika. Vratise se one pa opet po muskarcima. A ja samo zavrcem ture. Ima jedna cudna stvar sa lokanjem. Muskarci sto vise piju, vise se kurce, dok se totalno ne usvinje, a zene se na kraju uvek raspizde i razdronfulje. Ja da izvadim stvar pocnem da pricam neke cake iz skotske pa se njih dve malo istupise. Annie Beth se sve vise naslanja na mene, a Zoe zazvalila Holgera. Kasno vec, gosti se proredjuju, valja da se ide. Al' oces, udario im onaj whisky u noge pa nikako da ih ispetljamo. Ne htedose vec hoce jos da piju. Nakon jos nekoliko rundi ipak se iskoprcamo. Na sanku Holger da plati, a Zoe se otvoreno izbecila na mene sto ja ne potezem lovu. Nas dva se ranije dogovorili da cu mu ja sutradan platiti pola, pa onako ne misleci kazem, ne mogu imam zmiju u dzepu. I sta ti je prakticka hermeneutika zajebancije, one shvatile na svoj nacin. Gile you dirty devil! Jedva ih odvucemo do auta. Zoe pominje foursome, Annie Beth se ceri i kikoce. Blam bez pardona. Odvezemo Annie Beth do stana, mrmlja nesto jebacki, ali je mrtvo telo. Tu ja kazem Holgeru, 'ajte vi ja cu uhvatiti taksi. Odose, a ja prosetam malo, prosto malo da mi stomak proradi, nadjem taksi na jednoj raskrsnici pa kuci. I budi sad ti tu pametan...

Lažem ja sebe

Lazem ja sebe da smo mi neko pleme. Da navijamo jedni za druge, da nam je stalo. Mozda smo takvi. Ko zna. I da svaki u ludosti svakog saucestvuje. Ili prosto u zivotu. A mozda i jesmo, mozda se nesto vece od nas rodi, neki nas herojski, neki nas bratski, negujuci, dobronameran stvor, neki nas Veliki Zec. Pa porodi neku plimu dobrote i bratskog i sestrinskog. Mozda je vec tu u onom nasem 'Dobrodosao' na blog. A da svakog uvek dobrodoslicom docekamo, mozda nam sve ovo ne bi trebalo.

Jefferson City, Missouri

Dobar vam dan iz prestonice drzave Missouri. Kod vas je vec vece, ali nema veze. Jefferson city je istorijsko mesto prozvano po Thomasu Jeffersonu i bitno iz nekoliko razloga, bar domacem zivlju. Kod mene je u kategoriji lanjskog snega, ali gradic je stvarno sexy. Mislim da je daleko lepse da se prestonice sele u male gradove. Naprimer, dobro bi bilo da se nasa prestonica premesti u Prizren, staru Srpsku prestonicu. Naravno poslanicima i clanovima vlade, i ostalih bitnih tela, dati stanove tamo, na upotrebu naravno, dok su na funkciji. Verujem da bi ih to drzalo podalje od obicaja da se gloze k'o snase na pijaci i donose idiotske zakone.Avaj oni nisu namazani kao vas Gile, a nisu ni horny. Zato ih svako jebe k'o Sanske koze, a oni se posle istresaju na biracka i druga tela po budzacima skupstine.U petak sam vece docekao Crystu na Lambertu (aerodromu) s novim autom. Iznajmljenim, naravno, i kljucevima, ona vozi i voli da vozi. Uzeo sam veliki Chrysler. Dolara 65 po danu. Namerno sam uzeo najveci auto. Nesto mi se prohtelo vozanja u automobilcinama. Jebes Ameriku, ako nisu u nekom zednom monstrumu na autostradi. Mozda ne bi ni dosla da joj nisam obecao iznenadjenje. Naravno ocekivala je neku priliku da me promovise. To joj je izgleda sad najveci kick. Obukla je prince de galle kostim koji sam joj kupio u New Yorku. Admiralty style, s crnim obrubom i kicenim ukrasima i dugmadima na rukavima i prsima. Ne da joj tu trebaju neki ukrasi, ali lepo joj stoji. Pokupimo Kineski take away usput i kuci. U sretna vremena dok su pederi bili seksualna orijentacija, a ne politicki pokret, zene su oblacile zene. A kad pomenes zene i modu prva asocijacija je Francuska, za Dragacevske trube tu je dezurna Srbija. Da ne odlutam daleko, a pogled mi luta po prelepoj reci Missouri, carica svetske mode bila je jedna prava dama, Coco Chanel. Upitaju nju jednom dokone gospoje: Koja je haljina najlepsa, a ona odgovori: Ona koju muskarac odmah pozeli da skine sa vas. Elem kuci se lepo razelimo jedno drugog, a ujutro u kola pa na zapad. Dva i po sata voznje do prelepog Jefferson Cityja. Prvo do gradica Columbia gde smo lepo rucali, ogromni stek s pomfritom, pa onda skrenemo na levo dole ka reci. Jefferson City je sredjen kao botanicka basta. Stare gradjevine uglancane, narod opusten i uredan. Imaju i svoj State Capitol, kopija onog u Washington DC. Manji, ali nista manje impresivan. E, jedna lepa i vidljiva stvar ovde, vidljiva pazljivom posmatracu, je da je svet iskreno ljubazan. I nekako su ponosni. Nema neke komercijalne snishodljivosti. Uzivaju sami u sebi i svom lepom gradu. Smestimo se u jedan lep Bed & Breakfast Inn, Cliff Manor. Soba s pogledom na reku, jacuzzi. Ostavimo auto ispred, presvucemo se pa u grad. Polako, turisticki, bez frke. Puno lepih mesta za obici, vec je zahladilo ovde, pa baste ne rade, ali se promuvamo po barovima, odemo na kolace, a navece pogodimo u jedan bar gde sluze i klopu i gde je tako neka Old West atmosfera. Vratimo se u Manor, a oni lepo pripremili jagode u cokoladi, sampanjac u korpi, mirisavo ulje za masazu, mali pokloncici, soba puna cveca, latice ruza na krevetu i oko jacuzzija.Jutros Crysta za doruckom cvrkuce kao pticica. Provozamo se malo po okolini i u lokalni Country club na rucak, a onda nesto sto me prosto odusevi. Farmers market. Bio sam lud za takvim manifestacijama uvek. U St Andrewsu je bio redovan svake nedelje i to preko cele godine, a u Londonu sam isao na jedan blizu Putney bridge, kod crkve na Putney High Street, ali su posle napravili neku zgradurinu u blizini pa oterali farmere. Ovaj je prosto fantastican. Ne nude sira i kajmaka s noza kao kod nas, ali lepo izrezu svega na tezgi pa probas. A najlepse je da tu dodju citave porodice. I svi su obuceni u kaubojskom stilu. I deca, decaci sa sesirima, a curice u sirokim haljinicama. Pazario sam manijacki. Bar deset tegli raznih dzemova, imaju bre dzem od sumskih jagoda. Oni to zovu divlje jagode. Domaci cyder u keramickim krcazima, opleten slamom, a cep od pravog kukuruznog klipa. Dimljeni sir, domaci. I kao slag na tortu cayun kobasice. Ja se izbezumio kad sam video, odmah pozderem nekoliko, zena ih sprema tu ispred tezge. Uzmem pet paunda svezih. Taman krenemo dalje, a moj favorit, ox tail(govedji repovi), uzmem i to. I jedna stvar koju sam uvek hteo da probam, ali nikad nisam imao prilike. Pemikan, pravi indijanski, tradicionalno spreman. Mesavina tucanih govedjih kostiju i suve srzi iz kostiju. To je pakovano u drvene posude, onako kao starinsko sito za brasno, ali uvezano crevima i dugacko, a zatvoreno kozom. Odma smo odjurili nazad u grad pa sam kupio prenosivu rashladnu kutiju za s prikljuckom za struju, AC/DC, moze i u autu. E sada se spremamo nazad. Zvao sam Holgera da dodje sa zenskom kod nas veceras. Ima da se ubijemo od klope.Ali nije ovo sve bez razloga. Hocu da malo omeksam Crystu. Savetujem je da upise neke studije, a ona se nesto necka, misli da to vise nije vazno. Sve je to ok, lepota i mladost, glamurozan posao, ali sta ako bas ne ubijes milion dolara do dvaest pete. Mislim, svi ovi klinci su opsednuti nekom pricom o brzoj lovi. A sta ako ne uspes? Ili kakav uspeh ona moze da postigne? Prvo suvise je zensko da bude top model. Mislim ima je, ono gde treba, komad deveojke, ali jebiga, ja ne provaljujem modele. Moj ukus nije svetski modni trend. Sve ove nove su kost i koza, ili imaju jato ptica u glavi, a nje mi nekako zao da bude samo ofinger i big girl model, a i volim je da se ne lazemo. Stalo mi je do nje. Eto, lepo ovde, a i reka je carobna, ali Crysta je vec osusila kosu i valja nam nazad.

Millicent

Millicent nije obicna sekretarica ili personal assistant. Njena sluzbena titula je Executive secretary. Prosto sam imao srecu da je dobijem jer je lik s kojim je prethodno radila napustio firmu i poceo vlastiti business. Ona je verovatno jedina zena u kompaniji koja ponekad dolazi na posao u pantalonama. Neka njena davno zasluzena privilegija. Osim toga ona je glavna kad intervjuisu kandidatkinje za sekretarice i slicno. Millicent je veliki skeptik i nikad ne pokazuje uobicajeni, gotovo ritualni, lazni entuzijazam, toliko dosadan, proziran, ali i prisutan u poslu. Njen izraz i manir je otvoreno ironican i bio sam par puta svedok kako rastura one koji se prave pametni. Mog prvog dana na poslu u New Yorku nisam je video. Imala je slobodan dan ili tako nesto. Sutradan sam dosao ranije, bojeci se da ne zakasnim. Uobicajena paranoja prvih dana, tako da sam bio u kancelariji kad je ona dosla. Ustanem i podjem prema njoj, pruzim ruku da se rukujemo. Ona mi prihvati ruku i dok sam ja biflao: Hi, I am Gile, I am supposed to work with you, gledala me takvim pogledom da sam zavrsio recenicu cerekajuci se od uva do uva. Posle mi je rekla da je tada zakljucila da nisam 'a pompous prick', posto je mislila da neko koga je boss regrutovao na golf terenu, pa jos u Britaniji, sigurno mora biti takav.Millicent ima retku osobinu, zapravo nesto gotovo nepoznato u anglosaksonskom poslovnom svetu, sposobnost sinteze, krajnje racionalan i metodican pristup novom poslu ili zadatku. Zena odmah vidi 'big picture', u svemu. Trebalo bi grdno pisanje da opisem koliko mi je kvalitetnih saveta dala, prakticki o svemu sto mi je bilo nepoznato. Otkako sam ovde u St Louisu nasa komunikacija je uglavnom preko kompanijinog bizlinka. To je kompjuterski sistem kojim komuniciramo svaki dan. Ujutro kad dodjem na posao samo kliknem na desktop i odmah vidim dnevni raspored. Sat vremena vremenske razlike. Ako je stavka na listi crvena to znaci da ima napomena ili veza za neku drugu. Millicent je 'health food' fanatik, cesto nadjem poruke da ne kupujem neku hranu jer ima previse aditiva ili hrana tog proizvodjaca je dobila nisku ocenu nekog nezavisnog tela koje brine o interesima potrosaca. Poslala mi je masu skeniranih slika ambalaze hrane koja je provereno dobra i zdrava, rezervisala karte Crysti kad je dolazila kod mene, cak i danasnje, jer Crysta stize veceras. Pogledavsi savete koje ste mi poslali na moje pitanje sta da joj kupim za rodjendan, odlucio sam da poslusam Emmu i Freyu, znaci nesto trajno u funkciji onoga u cemu Millicent uziva. Juce posle posla skocim s Annie Beth do Down Towna, zapravo sam se ogrebao za lift jer je dosla kolima, ali nije imala preca posla pa smo bazali okolo. Naletimo na jednu galerijicu i onako blejim po eksponatima, nadajuci se da cu negde videti nesto za Millicent. Riba iz galerije mi hvali nekog Bila Vejna ako se dobro secam, kao lokalni tip, ugledan i slicno. Pogledam slike i ono, trazis kesu da rignes. Lik natrackao akrilik na podlogu, opalio par airbrush linija onako zvezdasto, kicasto, jos samo tufne fale i onda strcno emulziju, preslikao sa slajda fotografije nekih igraca americkog fudbala i baseballa i uradio ostatak cetkicom. Upitam posto je, prosto da imam zbog cega da se ljutim. 1500 dolara! Mislim, 'oces i blizance da mi rodis i od'ranis do vojske za tu lovu.A ostatak ponude je jos gori. Neki Litvanski slikar, satro stroga figuracija, razmazao neko cilimce po platnu, a cilimce na prozoru i neke tamo rode lete. Koji ce mu moj cilimce na prozoru? Ko normalan drzi cilimce na prozoru? Elem, cilimce jeftinije, dolara 950. Izadjem bez pozdrava, a Annie Beth: Sta bi, sto si ljut? Ma nisam ljut nego ne pazarim gde je prodavacica naoruzana. Kako to mislis naoruzana, pa ja nisam nista videla? Ma kazem ti ima sakriven pistolj sto posto. Kako bi inace ista utrapila musterijama ako ih ne prisiljava oruzjem, ali si je ti uplasila jer imas vece sise od nje. Tu se Annie Beth nasmeje, a ja je budala poljubim, tj onako cmoknem, leteci. A nisam hteo, nemam pojma zasto sam to uradio. Onda se odvezemo dole malo na jug u neki Meksicki restoran, gde se nazderem nekog ljutog mesa i jos ljuce salate. Posle kaze ajmo kod mene u komsiluk ima jedan bar gde nekad naletim. Ajde rekoh i stignemo ti tamo, a ono bar se zove One night stand. E tu mi nesto bilo frka, jebiga komplikacija. Ona naruci mali bourbon i vodu, a ja udarim po tom bourbonu i propisno se olesim. Znam zasto sam se olesio, ali mi bilo nezgodno, dok i ona nije pocela narucivati i sljokati. Cini mi se da je ukapirala, ali nisam siguran. Ko zna? Mozda nije sudjeno. Ili su prosto to bile dve pijane glave. Rastadosmo se taksijima, jer nije smela da vozi onako nacvrcana. Jutros vidim, nema je. A sad valja i nesto uraditi. Lunch break je zavrsen.

Za tu temu

Ta tema je mi je postavila pitanje u komentaru koje me navede da razmisljam. U stvari, nije to neko razmisljanje, vise moje osecanje, kako ja to dozivljavam. Cini mi se da mi Srbi nasu zemlju posedujemo, a Rusija ima Ruse. Oni imaju neki osecaj svetinje prema svojoj zemlji, sto je cini nekako neobjasnjivo sigurnom, nepokretnom i teskom, ne moze tako lako da ti se izmakne ispod nogu. Srbija se tako zove po Srbima, a Rusija daje ime svojoj deci. Ta moc imena je lepo opisana i u Starom zavetu, gde Bog davsi Adamu pravo da naziva zivotinje, nacini ga i njihovim gospodarom. Tako valjda ide i sa zemljama. Zao sluga, gori gospodar. Rusija nije zena, nego majka svojim stanovnicima, oni pripadaju njoj, a ne ona njima. Zato u Rusiji uvek ostajes stranac, zapravo, treba nekoliko generacija da postanes Rus. Stvar krvi, a ne tapije. I nije nekako 'kurcevita' kao Srbija, nego je meka, nezna i strastvena. Bez uvrede, ali su zene tamo zenstvenije i to na neki magican izvorniji nacin. Vise su prisutne u celoj stvari, ne politicki naravno, nego emocionalno i duhovno. Ruskinje u emocionalnom smislu nikad nisu odive, a Rusi kazu mnogo je zena, jedna je majka. Tamo nikad nije bilo patrijarhata azijatskog tipa. Zato su od komunizma vise najebali nego mi i jos ce dugo osecati posledice toga. Tamo ako jedan zalegne da kara mater, onda i deca najebu, a kod nas svako odma' stane u red. A osim toga imaju vise smisla za team work.Podlozno kritici, naravno, ali ja to tako osecam. Sta znam, srcu je udobna.

Don't let kids run your life

A moze i: Don't let kids ruin your life. Ovo je nesto cega nas svet nije bas svestan.
Verovatno ste vec culi pricu o tome kako je nas covek opsovao Svedjaninu: Jebo sam ti mater. Ovaj ga pita da prevede, a kad je cuo upita: I sta, jel' bila dobra? Da li je ovo potpuno hipoteticka ili prica ukorenjena u stvarnom dogadjaju, zapravo nema veze.
Evo jedne hipoteticke situacije izmedju naseg coveka i PRC-a (Potpuno racionalnog coveka) u slicnom fazonu.
Covek: Otkako smo dobili decu, zena mi vise ne pusi kurac.PRC: A sto? Jel to sad radi deci pa ne stigne i tebi?Covek: Ma jok njima daje sise, a meni kaze da ga sisam.PRC: Hm, kakva osecanja prema deci, to kod tebe izaziva .Covek: Ne znam sta da ti kazem, voleo bi da im se najebem keve.
A sve ovo zato sto nazvah jednog naseg coveka i upitah ga: Kako si ti, kako zena, kako deca.

Bez naslova

Izvinjavam se posetiocima. "Zloupotrebio" sam svoj blog. Postovi "Go k'o pistolj" i "E sad stvarno pizdim" su privatno zezanje s Jasminom i njenom sestrom Sanjom.

A propos ovoga, pade mi na pamet kako je internet kao medij, a i sam blog, kao njegova forma, nesto sto pomera granicu izmedju privatnog i javnog. Otvarajuci kroz blog vrata drugom da zaviri u tvoj zivot nekako neosetno preuzimas na sebe neku vrstu odgovornosti. Pocinjes da se posmatras i orijentises u kontekstu interakcije sebe kao autora i onoga ko cita. Medjuigra tekstova i komentara te hteo ili ne odvlaci iz autenticnosti i malo po malo vuce u ladice u koje citaoci trpaju blogere. I citaoci se ponekad pitaju sta je ovaj hteo da kaze, a i blogeri to cine povodom komentara. Naravno da postoje razne vrste blogova, ali kako ih mi strukturisemo nije moj predmet ovde. Moj blog je nepogresivo privatan blog i ako ima neku agendu to je agenda koju imam ja kao obican covek, kao i svako u ostalom. Svi mi negde tezimo i svi imamo neku intenciju, iako je mozda i nismo uvek svesni. Zato je gornje izvinjenje naravno sprdnja. I na blogu se mozes zezati s prijateljima. A i sve 'nove' zajednice u Americi, kao i blogerska, uostalom, pate od pretencioznosti. Danas naletih na ovu perverziju pa se lepo nasmejah:

AdoptaBlog - Help chinese bloggers maintain their freedom of expression by adopting a blog.

Oh yeah baby. Ja, Zika i Mika srusili smo Slobu, sami. Fali jos Dalai Lama, Nelson Mandela i Bono.

Elem, ljudi vole predvidljivost, a predvidljivost je redukcionizam zivota. Potrebna, ali ne uvek i uzbudljiva. Kao i kitsch, njen srodnik u domenu umetnosti, ona opusta. Moze da bude lepa, ali nikad izazovna. Nikad ne prevazilazi zivot i zato ne obogacuje, kao sto i kitsch nikad ne doseze umetnost i uvek ostaje ovostran. Zasto ova digresija? Prosto zato sto sam spoznao da trenutno zivim u otelotvorenom kitschu. Da, to je Amerika. Onaj ko se zanimao Spenglerom i njegovom morfologijom istorije ili Hegelovim svetskim duhom utelotvorenim u drzavi razumece o cemu pricam. Ukratko, ovo je laz. They are faking it. Matrix, big time!
Naravno, to ih ne sprecava da budu veseli. Ali to imas i kod nas. Koliko puta vam se desilo da odete na zurku u ne bas poznato drustvo i shvatite da celo vreme tresu narodnjaci? Da li vas je ikad neko prekoreo sto iako ste pijani ne uzivate u tim zvukovima? Onaj "argument", kako se mozes napiti uz Jaco Pastoriusa, Ceca je zakon?
Zato je moj subotnji party ocenjen kao uspeh. Dao sam im sve sto su ocekivali. Janet, riba koju sam vec pomenuo i koja mi je pomogla savetima odradila je savrsen posao. Ipak kad je na kraju ostalo zagrejano musko drustvo, umro sam od dosade. Prica im je na nivou 15-godisnjaka. Najvaznije je da povale neku ribu i 'score'. Rekao bi covek da zive u drzavi junferica. Sutradan sam odveo Annie Beth i Janet u Art Museum. Jednom recju ogromno. Moram da posebno odvojim jedan celi weekend za to. Tu je blizu mene, gore u Forest Parku. Uvece smo isli na klopu u Down Town. Restorani su uglavnom podeljeni u dve kategorije. Oni masovni, komercijalni, "steakhouses 'n' shit", "KFC chicken shit", "Pizza crap" i slicno i oni 'udji kume da te oderemo'. Na kraju smo pogodili u neki Mansion theatre restoran ili tako nesto, malo severnije. Veoma pristojno. Jeo sam pastrmke i nisu lose. Ove dve mogu da popiju uuuuuuuu. Ali ima nesto zanimljivo. Obe vole country muziku i pevaju u nekom sastavu. To je kao sad folk muzika, country je navodno zastareo izraz. Obecale su da ce me zvati na sledecu svirku. Pojma nemam o folku, nadam se da nije nesto kao Bob Dylan.

Na kraju jedno pitanje za dame. Millicent, moja sekretarica u New Yorku uskoro slavi rodjendan. To je interesantna zena. Ima 59 godina, visoka oko 180, crvenokosa, pametna, recita, efikasna. Razvedena, muz bio neki poznati fotograf. Voli da sredjuje stan, samo to znam o njenim interesima. Kao devojka zivela u Kaliforniji i bila grupie girl. Doors, Jefferson Airplane, Grateful Dead etc, sve acid rock grupe. Sta kupiti takvoj zeni za rodjendan?

Odgovori na neka e-mail pitanja ili komentare.

Zivotinja?
To mi je nadimak koji sam dobio od Akiko. Nema nikakve veze sa nekom mojom zverskom prirodom. Prosto, kad me je jednom masirala, jer su me bolela ledja (posledica mog ranjavanja), primetila je da nisam napet i ukocen, nego opusten. Kao zivotinja.
Gile mi je nadimak iz detinjstva. Tako me je nazvala keva jer joj se nije svidelo ime koje mi je dao cale. Ime mi je staromodno, rusko, i delim ga s prilicno ozloglasenom licnoscu iz njihove istorije. U Britaniji i ovde zovu me George (sluzbeno), a bliski prijatelji u Britaniji su me zvali Dzajls, pa to smatram mojim nadimkom i ovde.

Sex?
Posledica ljubavi. A ja volim da volim i da budem voljen. Nikad nisam odvajao sex i ljubav. To je mozda greska, ali sta sa se radi, to sam ja. Nikad nisam muvao zene kojima se ne svidjam ili nisam bio bar malo siguran da imam prolaz? Ziheraski? Mozda, ali je bezbolno.

Beograd?
Malo verovatno da cu se ikad vratiti. Skorasnje dogadjanje me ucvstilo u odluci. Ipak je Rusija moja zemlja i sredina gde se osecam najprirodnije i najopustenije. Srbija je za moj ukus previse suicidalna, a ostale zemlje su mi u domenu kurioziteta, osim Bosne koja mi se svidja jer su ljudi puni specificnog humora i opusteni.

Religija?
Nije toliko vazno da li neko veruje u Boga. Vaznije je da li Bog veruje u njega.

Devojka koja me je ostavila?
Jasmina.

Zaljubljen?
Jesam, ali je ona daleko.

Го к'о пиштољ

Неће кера више да се тера. Дошла маца на вратанца, а крчаг на воду.

Чичка, Мичка остави ме пичка.

Е, и дуго сам ти трајао...

E sad stvarno pizdim

Pre svega, pizdim zbog dve stvari. Prvo pizdim jer mi je prethodni post otisao u pizdu materinu. Drugo, pizdim jer sam u prethodnom postu pizdeo iz sve snage i ovaj verovatno nece dospeti do visine pizdenja svog prvorodjenog, a abortiranog brata.
Taoisticka mudrost nalaze da ako si pizdeo jednom, ne treba da pizdis isti dan. Naravno tu postoji problem. Da su taosticki mudraci ziveli kod nas verovatno bi pizdeli daleko cesce i razvili teoriju pizdenja daleko vise. Obuhvatili bi, nadvisili, nadskocili, sve staze i bogaze moguceg pizdjenja daleko dublje, vise, mnogo vise nego prije rata (5ko, brate znas na koju pesmu aludiram).
A istinabog pizdeo sam strasno. Da sam zapustio kosurinu, talasala bi se ovde opako. Jebes metalce kako bi se talasala. Ovako sam uredno podsisan, mlatarao glavom u kancelariji, u jebenom East St Louisu, s pogledom na parking. I sad bi se akribican citalac zapitao, zasto Gile pizdi u St Louisu? E pa dragi moj, akribicni brate pizdim jer me edukovane, visprene, zestoke i srcane zene iz Beograda karaju u srce. Pa dobro Gile, majka mu stara, kako bre u srce. E upravo tako brate, u sred srca, u sred srede (ni ponedeljak, ni utornik, iako je petak) u po srca.
Toliko me bre te nase zene karaju da cu totalno da promenim svoju zivotnu orijentaciju. Toliko da cu da se uhvatim prosvetiteljstva, da se to ima odraziti i na ovaj jebeni blog. Prosto cu da se Dositejisem, mozda cu i bradu da pustim, da se obradim, ima da budem pravi Obradovic. Ima da me crkva ekskomunicira. Ima da me anatemisu. Ali to ima da uradim radikalno, da se oseseljim, da me vlast odemokrati. Dobro sad, mozda se necu oseseljiti (kucni odgoj i to), mozda se ovucicim, mozda pocnem da zavijam. Auuuuuuuuuu! A mozda se otomim i utovim. Ko zna mozda cu da smrsam da okostunjicim kao suva sljiva. Samo necu da se okarim, skratim karu, okratim je, okaricim se. Karanje mi ne dirajte, to mi je krsna slava, tu smo se svi mi Rackovici radje kurcili nego raskurcili.
A meni je umro sin, kaze jedan kocijas, star i usamljen u Ruskoj zimi, tamo negde u beskrajnoj vasioni Ruske literature, dok se pripite musterije, raskalasni i neobuzdani propituju o njegovom bracnom statusu.
I ova kripticna poruka ide jednoj dobroj picki, jednoj zeni i zenturaci, jednoj devici i jednoj kraljici, jednom zmaju i nesudjenoj nevesti. I ja placem, mucki, cutim suze, sakrivam ih k'o jektiku u familiji. A ti prodzaraj malo po blogu, nadji moj e-mail, natenane mi se otkrij. Jer valja, jer se treba, jer se ja ucim, a ti razumes...

Neke predrasude ili naprosto stanje stvari

Sve manje posmatram, a sve vise delujem. Ili, bolje receno, ukljucujem se. Rec je naravno o kursu koji pohadjam. Ne mogu reci da sam do sada naucio nesto da padnes na teme. Iskreno, sumnjam da mogu, bar ovde. Sve je to ipak stvar kreativnosti, imas ili nemas, a mozda je objasnjenje sasvim trivijalno. Primetio sam jednu cudnu stvar. Ameri ili ne znaju da vezu kravatu ili kupuju kosulje pogresne velicine. Prosto je pritegnu, kao uze za vesanje. Pri tome koriste onaj mali, pederski cvoric, iskrivljeni, nesimetricni trougao. A kad je olabave primecujem da im se kragna useca u vrat. Ovratnik ih drzi pridavljene. Kako drugacije objasniti cinjenicu da su gotovo svi crveni u licu. Manjak kiseonika u mozgu? I nekako su glomazni. Ako nisu debeli onda su mesnati. Americki fudbal je izgleda ovde postavio estetske kanone kako muskarac treba da izgleda. Mora da zadrigne, nabrekne, prsti kao kobasice... Duhovna sadrzina, karakter, ono sto cini muskarca i u mraku, nekako ne prati volumen tela. Nekako je previse razredjeno. Opsti utisak je bljutavost. Kao spricer u kafani skrtog gazde. Ja zaista nemam nista protiv krupnih ljudi, naprotiv, ali je moj model izgleda gradjen na iskustvu s nasim svetom. Kao da ljudska sirina nekog naseg ljudeskare prosto zahteva takvo telo, u mrsavije ne moze da stane. Na primer, pre par dana pogledah slike sa zadnjeg blogerskog skupa. Apsolutno aksijalna figura je brkonja u crnoj majici. Nekako se sve okrece oko njega. Poseduje nesto sto u Engleskoj oznacavaju kao 'imposing presence'. Covek cak ima pogled koji ukazuje da vidi dalje od trivijalnosti obicne vizuelne percepcije. Nemam pojma sta je po zanimanju, ne verujem da je slikar, mozda gresim, mozda i jeste, ali sigurno nije samo to. Slikari obicno imaju takav pogled, ali je nekako konacno usmeren (platno je ipak samo na dohvat cetkice). Anyway, mislim da znate na sta mislim. E to, da covek svojom unutrasnjoscu popuni svoje telo, to ovde nisam video.Elem, pogadjate kuda ovo vodi. Naravno na konkretnog lika ovde na kursu. Tip je lokalni, ne iz St Louisa nego iz Springfielda, stotinjak milja gore na sever. Svi ga zovu JD. Prosli petak na workshopu (prakticnom delu kursa) Holger ga greskom oslovi kao Dzedaj, umesto Dzej Di. Glasno se nasmejah, jer coveku vise pristaje ime Dzaba (Jabba the Hutt). Od kako je kurs poceo celo vreme JD se trudi da postane lider cele grupe. Mislim da je do sada jedno desetak puta pomenuo da ima MBA sa Stanforda. Kada je to prvi put naglasio, komentarisao sam: Long way to go. What do you mean by that?, obrecnuo se. Pa mislim da i Steve Ballmer ima Stanford MBA, objasnim. (Steve Ballmer je CEO Microsofta i jedanaesti na Forbes-ovoj listi najbogatijih u Americi). To mu se svidelo pa se nasmejao i pokroviteljski me potapsao po ledjima. Zacudjujuce je da on to sam nije znao. By the way, vecina amera evidentno ne kapira ironiju, slicno englezima, ali za razliku od njih ne prepoznaju ni sarkazam. Moras da budes prilicno bukvalan da bi razumeli. (Naravno, ovi sudovi su steceni na ogranicenom uzorku populacije, ogranicenom prostoru i tokom ogranicenog vremenskog perioda).Ovaj workshop iz poslovnih komunikacija vodi Annie Beth. To je nastavnica koji sam pre pomenuo kao vrednu truda. Annie Beth je svetlosmedja riba u ranim tridesetim, ali se to ne vidi na prvi pogled. Nekako imamo medjusobni click. Znam da imam prolaz kod nje od samog pocetka ali sam stvar ostavio na ringli. Sam workshop se sastoji od serije, na prvi pogled, prilicno bizarnih aktivnosti. Annie Beth to zove 'plays'. Sve se snima kamerom i posle se analizira. Podeljeni smo u timove. U mom timu smo Holger, ja i Bianca, kratko osisana smedjokosa devojka iz Chicaga. Svaki od tih 'plays' predstavlja neki izazov koji jedan tim postavlja, a ostali treba da mu odgovore. Annie Beth sve to usmerava i prakticno vodi, postavljajuci teme. Zadnji je bio kako reagovati na provokaciju. Mislim da je to zanimljivo polje za 'igranje' i nesto sto se zanemaruje u pripremi za business, a u praksi je cesto prisutno. JD se uporno trpao da njegov tim bude prvi. Covek je rodjeni bully i to onaj bez ikakve maste pa je njegov 'izazov' bio proziran do daske, prosto glupost prepisana iz klasicnog Hollywooda. Ono, kad je prezentovao celu stvar, doslo mi da trazim kesu za povracanje, jer sam odmah prepoznao kako ce sve da se odvija. Elem to je bilo ovako, nezgodno mi da pisem, prosto strava od gluposti. Neki executive dolazi na poslovni sastanak i domacin videvsi njegov auto (Mercedes u ovom slucaju, a Holger ima Mercedes, sto pokazuje JD-ov neskriven animozitet usled kompleksa nize vrednosti) komentarise: What's wrong with American cars? Kao u sali pa privali. Sad mi iz tima jedan po jedan ulazimo u workshop i on ponavlja istu igru. Posle sve gledamo na videu. Holger je bio neverovatan. Posle mi je priznao da je to namerno uradio iako je navodno bilo wrong. Jednostavno mu je poceo racionalno da objasnjava zasto je Mercedes bolji od svakog americkog automobila, covek zna znanje jer je u Nemackoj radio u auto industriji. Ono, odrzao mu bukvicu, metodicno, s blago doziranim patroniziranjem. Ali eto nije prosao, kao to nije pravi metod. I nije naravno. Pravi bi bio: Odjebi kulovcino. Bar po mojim normama. Elem Bianca se spetlja iako je hvatala na sarm, ali JD je tip kome se dize samo kad vidi sebe u ogledalu, pa nije uspela.Ja jednostavno izimprovizujem na licu mesta uz totalno neskrivenu ironiju u tonu i maniru: Americki automobili imaju samo jednu manu. Retko se kvare sto meni ne odgovara jer volim da cackam po motoru i sam popravljam kola. To mu je izbilo svu municiju iz scenarija koji je trebalo da me iznervira.Na analizi Annie Beth objasni da sam ja uspeo da odmah 'dissolve a possible conflict in a pleasant, quick and efficient manner'. To se kao zove 'Step on "Lets do some business" level'. Posle sam joj za ruckom rekao da smanji dozivljaj, ne bas tim recima, ali ono: Ne hvali me ziva bila! Posebno pred onima koje isti covek placa kao i mene. E i to je kao problem. Cela ideja je da ako ona istakne nekoga to pozitivno utice na grupu u smislu da svako hoce da bude kao taj koji je uspesan. Znas sta Annie Beth, to mi izgleda prilicno idealisticki. Osim toga treba mnogo da bi neko bio ja. Iako sam to izvalio s namernom arogancijom to je nije odbilo, naprotiv. Konverzacija posle toga bila je zanimljiva, ne zbog onog sto smo pricali, nego zbog onog sto smo prikrivali pricom. Vanjska prica je bez konteksta potpuno neprozirna, pa je nema smisla prepricavati, a sustinska, neizrecena prica je ova. Ona: Zelim da se kresnem s tobom, ali da izgleda tako kao da si stvarno zainteresovan za mene, a ne zbog toga sto ti ja drzim workshop. A i zato sto je tvoja riba mladja od mene, sofisticiranija i vestija u power games od mene pa je na zadnjem partiju bila u centru paznje, a iako ne radi u nasoj kompaniji direktorica je celo vreme bila u njenom drustvu i ti si dobio gomilu poena samo zbog nje.Ja: Kresnuo bih te samo zbog toga sto mi drzis workshop jer me zanima da li bi i onda bila toliko sigurna da ovi 'plays' o kojima samouvereno tupis celo vreme imaju ikakvu prakticnu vrednost i smisao. A i zato da te uverim da ne radim na poene, pa i ti mozes da zaboravis na svoje, jer bi te to verovatno vise otkocilo, nego bespotrebna konkurencija s Crystom.E sad ovo je moja verzija, izmedju redova. Kako izgleda njena, djavo zna. Ipak vidljivi rezultat ove dve paralene storije, definitivno je od prakticne vrednosti. Njena prijateljica Janet je neka vrsta party konsultanta, pa ce njih dve veceras da navrate kod mene, pogledaju moj garden i apartman i sve sto sam kupio i daju mi savet sta mi jos treba za sutrasnji party koji organizujem za kolege i neke iz upper ranks. Posle cu da ih izvedem negde.
O losim stvarima jos nisam zavrsio, ali obecavam da cu pisati i o dobrim stvarima. A sad imam jos samo 15-ak minuta do pocetka nastave pa za sada postiram samo ovo.
Napomena: Slika gore, je poprilicno van konteksta, ali ima vremena. Prvo tekst, a posle kontekst.

Rants and Raves, a ima i nešto što volim

Danas sam proveo dan gluvareci po St Louis-u. Ne u nameri da upoznam grad nego da izvidim kuda se najlakse stize do bitnih shopping mesta. Sta uopste coveku treba u stranom gradu? Prvo, neki servis za pranje i peglanje kosulja, frizer, apoteka, neko mesto da jedes u bilo koje doba dana ili noci. Treba ti shirtmaker, i obucar, naravno, ali to zahteva vise probiranja.
Dakle, danas sam naoruzan spiskom prodavnica pica krenuo da kupim par boca whisky-ja. Ono sto je u Britaniji 'off licence' ovde je 'liquor store', s tim da je ovdasnji zakon stroziji u pogledu trgovine alkoholnim picima. Veceras sam pozvan u goste, na party, u kucu direktorice naseg centra. Bice i neke lokalne face iz firme i regionalni manager. Po ovdasnjoj etikeciji nije obavezno da nesto poneses, ali ja sam u tim stvarima staromodan, gotovo do opsesije. Crysta mi je jutros tekstirala s Laguardie vreme dolaska tek nekoliko minuta pre polaska pa sam joj na brzinu odgovorio gde je stan i kako da udje u njega. Ovo gde stanujem je tzv. protected community sto podrazumeva naoruzanu strazu i tipa na recepciji. Covek u pitanju je utovljen deda po imenu Bob. Covek ima mafijasku facu, ali je cistokrvni domorodac Missourija i pao je na ono Sir. Elem ostavio sam mu kljuceve i objasnio da ce tu doci young lady i da joj da kljuceve i propusti je u stan. Na pitanje kako ce je prepoznati odgovorio sam: She is a best piece of ass this side of Mississippi, sto ga je zbunilo (to je verovatno istina, ali covek nema smisla za humor), pa sam mu tutnuo i $5.00. Krenuo sam u grad i dobro se nahodao i promenio prevoza. Taksisti su u ovakvim prilikama potpuno beskorisni. Podrazumevaju da si alkos i odvezu te do prve prcvarnice. U nekoliko radnji gde sam pitao za whisky koji trazim, nisu bili ni od kakve pomoci. Cak sam ispao budala pitajuci par ljudi na ulici, koji su na prvi pogled izgledali kao gospoda, ali su reakcije bile bljak. Da samo vidite te slavodobitne face, kao da sam ih pitao za drug dealera. Naposletku popricam s dve starije gospodje u Starbucksu i zene mi lepo objasne gde se moze kupiti pravi Scotch whiskey. Covek u radnji mi je objasnio da je to jedino mesto u celom St Louisu koje ima najbolji izbor single malt whiskeya i stvarno imao je ono sto sam trazio. Cragganmore i Dalwhinnie, iako je ovog drugog imao samo jednu flasu. Naravno tajna je u poreklu, covek je poreklom iz Skotske i zna znanje. Za Crystu sam kupio sampanjac.
Na povratku me Bob, ne znam kako srdacno docekao. Ocito se slaze s mojim opisom Cryste. Ima jedna stvar koju kod Cryste obozavam. Ono kako se ona lepo obraduje svakom susretu sa mnom. Tu je na majku koja je jedna izvanredna zena u svakom smislu.
Naravno Crysta je dovukla ogromnu kofercinu na tockovima. Jednom pre sam joj objasnio da postoji nesto sto se zove vremenska prognoza i da na osnovu te informacije s 90% tacnosti mozes pogoditi sta da obuces, ali to kod nje ne pomaze. Kuckajuci ovaj post moram da primetim da nema nista lepse kad sedis u stanu, a zena u kuci peva.

Prvi utisci

Richmond Heights. Tu mi je stan. Prvi dan sam koristio taxi da odem u trening centar. Posto mi je post koji sam poslao otisao u pizdu materinu, evo skracene verzije. Gradski prevoz, jos nisam ukapirao. Koristio taxi. Narod na ulici debeo. Jebeni slonovi. Na kursu 70% muskih, svi moroni osim Svabe Holgera iz LA brancha s kojim sam i komsija i s kojim sam isao na rucak u lokalnu trovacnicu. Valja malo lutati da se nadje normalan restoran. Dve polaznice kursa su vredne truda i jedna nastavnica. Imam svoj office i telefonirao sam familiji i prijateljima. Glavni landmark grada, koji izgleda prilicno nov je betonski luk, koji me podseca na luk pobede u Bagdadu (dve ukrstene sablje). Crysta mi slala jebacke SMS poruke. I sad se pitam, zasto mi ona toliko nedostaje. Godine?

Vredno je živeti

Proxy radi. VBK je namestio stvar. Nasa mala igra koja naizgled samo ustedi rublju, funtu ili dolar. Ali je vredno uskratiti bezlicnom racunovodji, vredno je ziveti u drustvu prijatelja, uzvratiti male paznje, uciniti nesto za njih. Ciklus se uspostavlja opet. I da sam na Marsu VBK bi namestio. Lepo je imati prijatelje, nesto sto je ugodno u ovom zivotu, nesto sto nam pripada, a ne borimo se za to. S ljubavlju je drugacije. Nazalost. O kako malo treba da se covek oseca sretan. Tvoja devojka koja se kupa, tvoji prijatelji na kraju sveta. Lepe reci koje citam na e-mailu koje mi Freya upucuje iz Beograda, ili moja sarmantna i pametna drugarica iz Kladova, uvek nekako lakonski recita i dobronamerna. Lepensky i Zangrad su tu negde, nema granica. Osecam se ututkan u njihovoj paznji. Neko mi cuva ledja u mojoj sada virtualnoj otadzbini. Razumevamo se kroz neredovne poruke. Ponekad prostrem svoj zivot ispred sebe kao prostirku na kojoj je nesto napisano, kao kad bi neko Tibetanski molitveni tocak namazao bojom i otisnuo na beloj hartiji. I sve je tu, ona veza koja te drzi na povrsini, one srodne duse. Slusajuci Enyu, The Corrs i Gretu Gaines ja se prenosim u duhu na ulice Beograda, drhteci i jezeci se, nadajuci se da postoji mesto gde cu sresti prijatelje jednog dana, svoj na svome, bez strecanja. U mislima se lenjo vucem Milosevim vencem ili Ruzveltovom, nadajuci se da im nisu promenili imena. O sva ta lepa vremena gluvareci na Autokomandi. Ili moja Ruska konkurencija, svi ti coskovi Arbata. Jos samo dan i uranjam u Ameriku. Ostavljajuci poruke u elektronskim flasama, nasukan u terra incognita krajnjeg Zapada, ocekujem reci ohrabrenja od onih koji brode mutnim vodama zavicaja.

Život i smrt

U ponedeljak 3. oktobra pocinje moj trening. To je neka vrsta internog mini MBA kursa, naravno skracenog i prilagodjenog potrebama nase kompanije. U nedelju letim u St Louis, Missouri. Kad sam dobio obavestenje pisalo je St Louis, Illinois, pa sam bio u cudu. Grad lezi na reci Mississippi koja razdvaja dve drzave, Missouri gde je St Louis i Illinois gde je East St Louis. E u ovom drugom je nas trening centar, ali se neka prakticna nastava odvija u onom prvom, pravom St Louisu. O mestu ne znam nista. Neke ideje postoje, naravno one iz maste, pokupljene iz western filmova. Po tome bi Missouri trebao da bude prava kaubojska drzava, traperi i indijanci, konji, logorovanja uz vatru, teranje stoke, posle provod u St Louisu uz revolveraske dvoboje, sljokanje i tuca u saloonu, kupanje u kupleraju u koritu, dame u dugim haljinama s izbacenim dupetom i malim tasnicama u kojima drze Derringer. A kad mislim o Mississippiju, prvo sto mi pada na pamet je blues, Muddy Waters, Son House. Naravno istina je drugacija, blues je nastao dole na jugu u delti Missisippija, a kaubojska nostalgija verovatno jos postoji samo na turistickoj periferiji Missourija. Ipak, uzbudjenje postoji, zelim da vidim sva ta mesta, zelim da upoznam zivot tamo. Ili mozda sam sebe zavaravam? Ja u stvari zivim u prilicno autisticnom svetu mojih stvarnih potreba i interesa i na svaki turisticki pogled na svet moram da se nekako nateram.

Put u Pittsburgh, Pennsylvania, na Knezovu sahranu bio je za mene vise unutrasnje putovanje, lutanje u znacenje prekinutog prijateljstva, jedna nasilna potraga za smislom pracena fizickom promenom sredine. Podelio sam ga sa Crystom, Pajom, Knezovom decom i sestrom. Strasno me je ganulo sto je Crysta insistirala da ide sa mnom. Ne znam zbog cega me je to ucinilo ranjivim, ali i na jedan nacin sigurnim. Izgleda da je prisustvo zene u takvim situacijama smirujuce, kao da ono u zeni, sto mislim Andric identifikuje kao kapiju sveta, daje neki osecaj da je neumitno bar privremeno odlozeno, skrajnuto u periferiju i neobavezujuce. To samozavaravanje je naravno privremeno, ali mi je dalo neki gotovo mazohisticki misaoni ambijent da razmisljam kao da imam svo vreme sveta.
Odavno, valjda od doba mog ranjavanja, imam lep odnos sa vlastitom smrcu, intimni smo i verujem joj, jedino nju nikad necu napustiti i jedino ce ona uvek biti moja. Otkad sam je upoznao i shvatio da smo neodvojivi obogatila je moj zivot. Zivot je prestao da bude nesto sto se mora, igracka kojom se igras samo zato sto si je dobio od mame i tate, postao je zadatak, smisao ispunjen svrhovitoscu. Ona me prati od doba detinjstva kad sam imao viziju bledolike zene u dugim crnim leprsavim haljinama i s nekom vrstom visoke kamilavke na glavi pokrivene crnim velom, kako leti iznad groblja.

Ali jos imam problem sa smrcu drugih. Kao kad upoznas drugara koji ima zenu, koju nikako ne mozes zamisliti pokraj njega, a on je ipak voli,cak i kad ga cini otvoreno nesretnim i niko ne razume njegove razloge. Tako i kratka e-mail prepiska s Lepenskym, gde se pitasmo u kauzalitetu te specificne smrti, samo provuce nevericu, zaprepascenje i bes, a istina ustuknu, jer je uvek pod ruku sa smrcu jako povucena i sasvim privatna.
I nekako smo mi sa slovenskih strana slobodni u drustvu smrti. Cak se bakcemo i estetikom dok biramo cvece. Na pultu sa cvecem u funeral home srebrenim markerom ispisujem cirilicom Zangradovo pravo ime na crnoj traci. Knezova kcerkica dugo bira svoju ruzu za tatu, a njen brat joj pomaze da napisu svoje poruke i vezu trake oko ruza. Crysta i Knezova sestra pazljivo biraju vence. Ostali deo porodice, potpuno amerikanizovani, prepustaju sve za to zaduzenom sluzbeniku. Na crnom kamenu porodicne grobnice imena ispisuju istoriju porodice. Onaj na vrhu koji je dosao u Ameriku jos u 19-om veku jedini je zapisan s prezimenom Knezevic, posle njega svi su Knez i imena postaju sve kraca. Dragutin, Andjelka, Danica, Milija, Steve, Peter, Henry, John, Mary, Tom. Na kraju liste Slobodan Bodo Knez.
Paja drzi govor, tudjim glasom. Srpski prvo, pa onda engleski. Stojim drzeci Laru za ruku. Ona me pita: Jel' tata sad ima krila? Samo klimnem glavom nasmesivsi se detetu i kad se okrenem pocure mi dva potoka suza. Zavrsava se. Ostavljamo ruze na ploci. Kole namesta svoju i Larinu na tatino ime. Dok idemo do automobila Paja samo hukce. Ostario je deset godina. Ispred nas Ivana i Crysta, Lara ih drzi za ruke. Njihovi crni sesiri svetlucaju od kapljica kise. U kuci jednog rodjaka Ivana nam pokazuje fotografije kad su ona i Bodo bili deca. Negde na Jadranu pokraj palmi. Onda fotografija iz skole, Bodo uvek najvisi i uvek u zadnjem redu. Fotografije iz rata. Bodo, Paja, Dragan, Zoran i Vlada. Paja naglo ustaje da nam naspe pice, krije suze. Ispijamo. Paja kaze: Sad ih imam vise s druge strane nego ovde.

U avionu, dok letimo nazad u New York, posmatram Crystine ruke. Zeleo bih da ih stavim na moje lice, da me zaklone od onoga sto vidim ali ne razumem.

Znak onog ko prvi ode

Sanjaš li druže,
ili posmatraš nas, brate
i ove pokisle ruže?
Čekaš li da se vrate
stvaranju, u počelo,
u to bleštavo belo,
gde si kročio smelo.

S onu stranu vremena,
dole ispod kamenja
na polju tvog plemena,
sred davnih znamenja,
sećaš li se mesta,
gde laž sveta presta.

Tamo gde smo se umivali,
kraj iskonske reke,
dok smo nebo snivali,
odeveni u oblake meke,
i svete bikove pojili.
kad smo Troju osvojili.

Sledišmo trag jelena,
u blatu kraj brzaka,
i kroz polja zelena,
do senovitih vrbaka.
E tu brate Bodo,
tu pobodi koplje,
tu kud' se mora proći,
ostavi mešinu vode,
za nas koji ćemo doći,
znak onog ko prvi ode.