Život i smrt

U ponedeljak 3. oktobra pocinje moj trening. To je neka vrsta internog mini MBA kursa, naravno skracenog i prilagodjenog potrebama nase kompanije. U nedelju letim u St Louis, Missouri. Kad sam dobio obavestenje pisalo je St Louis, Illinois, pa sam bio u cudu. Grad lezi na reci Mississippi koja razdvaja dve drzave, Missouri gde je St Louis i Illinois gde je East St Louis. E u ovom drugom je nas trening centar, ali se neka prakticna nastava odvija u onom prvom, pravom St Louisu. O mestu ne znam nista. Neke ideje postoje, naravno one iz maste, pokupljene iz western filmova. Po tome bi Missouri trebao da bude prava kaubojska drzava, traperi i indijanci, konji, logorovanja uz vatru, teranje stoke, posle provod u St Louisu uz revolveraske dvoboje, sljokanje i tuca u saloonu, kupanje u kupleraju u koritu, dame u dugim haljinama s izbacenim dupetom i malim tasnicama u kojima drze Derringer. A kad mislim o Mississippiju, prvo sto mi pada na pamet je blues, Muddy Waters, Son House. Naravno istina je drugacija, blues je nastao dole na jugu u delti Missisippija, a kaubojska nostalgija verovatno jos postoji samo na turistickoj periferiji Missourija. Ipak, uzbudjenje postoji, zelim da vidim sva ta mesta, zelim da upoznam zivot tamo. Ili mozda sam sebe zavaravam? Ja u stvari zivim u prilicno autisticnom svetu mojih stvarnih potreba i interesa i na svaki turisticki pogled na svet moram da se nekako nateram.

Put u Pittsburgh, Pennsylvania, na Knezovu sahranu bio je za mene vise unutrasnje putovanje, lutanje u znacenje prekinutog prijateljstva, jedna nasilna potraga za smislom pracena fizickom promenom sredine. Podelio sam ga sa Crystom, Pajom, Knezovom decom i sestrom. Strasno me je ganulo sto je Crysta insistirala da ide sa mnom. Ne znam zbog cega me je to ucinilo ranjivim, ali i na jedan nacin sigurnim. Izgleda da je prisustvo zene u takvim situacijama smirujuce, kao da ono u zeni, sto mislim Andric identifikuje kao kapiju sveta, daje neki osecaj da je neumitno bar privremeno odlozeno, skrajnuto u periferiju i neobavezujuce. To samozavaravanje je naravno privremeno, ali mi je dalo neki gotovo mazohisticki misaoni ambijent da razmisljam kao da imam svo vreme sveta.
Odavno, valjda od doba mog ranjavanja, imam lep odnos sa vlastitom smrcu, intimni smo i verujem joj, jedino nju nikad necu napustiti i jedino ce ona uvek biti moja. Otkad sam je upoznao i shvatio da smo neodvojivi obogatila je moj zivot. Zivot je prestao da bude nesto sto se mora, igracka kojom se igras samo zato sto si je dobio od mame i tate, postao je zadatak, smisao ispunjen svrhovitoscu. Ona me prati od doba detinjstva kad sam imao viziju bledolike zene u dugim crnim leprsavim haljinama i s nekom vrstom visoke kamilavke na glavi pokrivene crnim velom, kako leti iznad groblja.

Ali jos imam problem sa smrcu drugih. Kao kad upoznas drugara koji ima zenu, koju nikako ne mozes zamisliti pokraj njega, a on je ipak voli,cak i kad ga cini otvoreno nesretnim i niko ne razume njegove razloge. Tako i kratka e-mail prepiska s Lepenskym, gde se pitasmo u kauzalitetu te specificne smrti, samo provuce nevericu, zaprepascenje i bes, a istina ustuknu, jer je uvek pod ruku sa smrcu jako povucena i sasvim privatna.
I nekako smo mi sa slovenskih strana slobodni u drustvu smrti. Cak se bakcemo i estetikom dok biramo cvece. Na pultu sa cvecem u funeral home srebrenim markerom ispisujem cirilicom Zangradovo pravo ime na crnoj traci. Knezova kcerkica dugo bira svoju ruzu za tatu, a njen brat joj pomaze da napisu svoje poruke i vezu trake oko ruza. Crysta i Knezova sestra pazljivo biraju vence. Ostali deo porodice, potpuno amerikanizovani, prepustaju sve za to zaduzenom sluzbeniku. Na crnom kamenu porodicne grobnice imena ispisuju istoriju porodice. Onaj na vrhu koji je dosao u Ameriku jos u 19-om veku jedini je zapisan s prezimenom Knezevic, posle njega svi su Knez i imena postaju sve kraca. Dragutin, Andjelka, Danica, Milija, Steve, Peter, Henry, John, Mary, Tom. Na kraju liste Slobodan Bodo Knez.
Paja drzi govor, tudjim glasom. Srpski prvo, pa onda engleski. Stojim drzeci Laru za ruku. Ona me pita: Jel' tata sad ima krila? Samo klimnem glavom nasmesivsi se detetu i kad se okrenem pocure mi dva potoka suza. Zavrsava se. Ostavljamo ruze na ploci. Kole namesta svoju i Larinu na tatino ime. Dok idemo do automobila Paja samo hukce. Ostario je deset godina. Ispred nas Ivana i Crysta, Lara ih drzi za ruke. Njihovi crni sesiri svetlucaju od kapljica kise. U kuci jednog rodjaka Ivana nam pokazuje fotografije kad su ona i Bodo bili deca. Negde na Jadranu pokraj palmi. Onda fotografija iz skole, Bodo uvek najvisi i uvek u zadnjem redu. Fotografije iz rata. Bodo, Paja, Dragan, Zoran i Vlada. Paja naglo ustaje da nam naspe pice, krije suze. Ispijamo. Paja kaze: Sad ih imam vise s druge strane nego ovde.

U avionu, dok letimo nazad u New York, posmatram Crystine ruke. Zeleo bih da ih stavim na moje lice, da me zaklone od onoga sto vidim ali ne razumem.