Gordana Rašeta, Sanja Perazić, Jelena Lazarević, Dušanka Jovičić, Davorjanka Nastasijević, Suzana Stojičić, Lidija Radović, Tatjana Kušec, Svetlana Radojević, Slobodanka Jakovljević, Ivana Vojnović, Marina Vejvoda, Marija Jeftić, Snežana Joksimović, Slađana Pekić, Dijana Mirković, Nermina Arnautović, Darija Kolesar, Marika Nemeček, Biljana Ristovska, Jelena Hristić, Dragana Bauk, Ljiljana Marković, Ksenija Vuković, Mirjana Nenadović, Gorana Milosavljević, Jasmina Mirković, Željka Tirnanić, Smiljana Milivojević, Zdenka Cengle, Milijana Raštegorac, Verica Vasić, Ksenija Budišin, Sabina Redžić, Sonja Mrkić, Anisja Kovačić, Sunčica Drašković, Verica Stanković, Marina Grisogono, Ružica Nedić, Dobrila Predić, Nevena Čerkasov, Mirjana Nedeljković, Nataša Radan i Vesna Nešković.
Hvala Vam, od srca... A sad odoh u crkvu.
25 June 2008
Tat Tvam Asi
Neomišljiva je svetlost Bitka, nema kutka univerzuma gde ne pulsira život, večita ekstaza postojanja. Davno smo prestali da trčimo za smislom, sada jednostavno ćutimo ono što jeste. Biti, to je sve. Dok grgolji potok i šapuću breze na Vorobjaninovoj kosi, naslonjeni na ogradi verande osluškujemo noć. A tamo na levo, ka istoku lagano gasne svetlost iznad Moskve, i Novodevična šuma sada potpuno umotana u tamu sanja nas, našu decu i našu kuću dok mir prekriva celu dolinu. Ruke su nam ulepljene sokom od malina, ostavljamo musave čaše na stolu i ljubimo se na ovom malom parčetu večnosti.
23 June 2008
Euro2008
Dakle, nema potrebe da tupim u ovo doba, ali već i zadnjem pendreku postaje očito da se Rusija vraća na mesto koje joj i pripada. Naivci vide samo tenis, a sada i fudbal, ali mnoge stvari idu na bolje i to idu da tamo i ostanu. Naravno u najlepšoj našoj tradiciji u takozvanim slobodnim medijima Srbije (tj. oslobođenim od takvih nazadnosti kao što je zdrav razum, elementarna pristojnost i patriotizam) i ne vladinim organizacijama (tj. organizacijama vlada drugih država) plasira se animozitet prema Rusiji.
Kao, nije da mi njih ne volimo, nego insistiramo na demokratiji, zdravoj tržišnoj ekonomiji i ljudskim pravima, kao što je to na Zapadu gde sve kipti od lepote, istine i slobode. Hoćemo političare koji su lepi, koji govore Engleski i koji se oblače po poslednjoj modi. Samo treba da pljujemo po Rusiji, držimo vojsku za ukras, organizujemo gey parade, gledamo velikog brata, pa će Zapad da nam bude dobar, nežan i darežljiv tata. Kupiće nam auto, stan i zaposliti nas u predstavništvu koje daje dobru platu, a mi ćemo se zabavljati i kulirati. Ceo svet će da dolazi u Srbiju i sve će da bude jedna velika žurka.
Moja mala djevojčica
puna je velikih želja
baš kao šipak pun koštica
uvjek je puna veselja.
Moja mala djevojčica
voli i šetnje i priče
ali u gradu pred izlogom
satima stoji i viče.
"Tata kupi mi auto,
bicikl i romobil,
kupi mi medu i zeku,
kolica jugovinil.
Tata kupi kolača,
bombona i narandže dvje,
i jednu malenu bebu,
velim ti da je to sve.
Moja mala djevojčica
voli šetnje i priče,
ali u gradu pred izlogom
taticu gnjavi i viče:
Tata kupi mi auto....
Srbija. Mala devojčica...
13 June 2008
Kasno noću u tišini Novodevičnog
Uvek s čudno napregnutom pažnjom ulazim u kuću kada se noću vraćam iz Moskve. Pre nego što otključam vrata osluškujem vetar u brezama na padini prema potoku, polako guram ključ u bravu i nečujno otvaram ulazna vrata. A u kući me zapahne miris doma i zaspale čeljadi. U mojoj radnoj sobi ostavim odeću na stolici, upalim zelenu bankarsku lampu i nađem tanjir pite od višanja na stolu pokriven salvetom. Sitnica koja ti kaže da je sve u redu i da si u svojoj kući. Razvrstavam papire za sutra, pregledam elektronsku pošti žvaćući poslednji komad pite. Još samo jedan dan na poslu i onda ću celi vikend biti s mojima. Dok perem zube u mraku, radni dan iza mene rasplinjuje se i nepovratno tone u rutinsku banalnost. Zastaću ispred dečije sobe i kroz otvorena vrata slušati kako dišu, a onda ću se uvući do Cryste i ležati na leđima čekajući kad će njena ruka da me pronađe u mraku. Privučem se polako toploti njenog tela i dok joj mirišem kosu krilo sna me zahvata i zaklanja od jave dok uranjam u veliki svet druge stvarnosti.
10 June 2008
Veze, vezice...
Po prvi put u životu mogu nekom nešto da "sredim". Tj, mogu ako bih hteo, ali ne mogu jer neću. Krv nije voda, ostala mi je odvratnost prema "malim vratima" od oca i majke. Vlada Rus već godinama školuje dva dečaka, sinove njegovog druga koji je poginuo u Bosni, pa je i mene nagovorio da pomognem na sličan način. Deca kojoj ja pomažem su rođaci ove dvojice. Brat i sestra. On 10, ona 8. I kada dobijem pismo od njih uvek ova devojčica na kraju napiše: Čika Gile ovo su ocene koje smo dobili ovog meseca. I spisak predmeta na kraju, sve same petice. U poslednjem pismu mi čak poslala fotokopiju sastava s ocenom 5 koju je podvukla. A naslov: Da su moja mama i tata živi. Uzmem da čitam i samo pobegnem vani iza garaže. Ne sećam se da me je ikad išta tako dirnulo. Pri kraju pisma piše: "Kad je baka bila bolesna zamalo nismo presvisnuli od jada." Ta reč "presvisnuti" me je potpuno dotukla.
A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?
A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?
03 June 2008
Kiša u Moskvi 2008-2000
Jutros izađoh na Ohotnom Rjadu pa peške do Arbata. Kišovita Moskva, grad čvorište ogromne, nezustavljive moći. Ponekad kao da osetim silnu reku nadzemaljske energije što se grana i huči u dubinama, tu ispod mudrih i dostojanstvenih Moskovskih ulica. Reka kojoj ne znamo ime, svetlosna zmija Demijurga, ona reka što predstavlja potpunu suprotnost Grčkom Stiksu koji deli zemlju i Had, ova je ona koja deli zemlju i nebo.
A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".
U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.
Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.
Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.
Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.
Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.
Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?
Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.
Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".
Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.
Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.
U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.
Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...
Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?
A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".
U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.
Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.
Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.
Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.
Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.
Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?
Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.
Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".
Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.
Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.
U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.
Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...
Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?
01 June 2008
U Rudnicama nad Labem mislim o majmunima i gaćama
Danas na svadbi Crystinog rođaka gledam češke devojke i razmišljam kako su samo ostale tako pune ženske ljupkosti, uprkos svemu?
Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.
Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.
Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.
Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.
Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.
Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.
Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.
Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.
Subscribe to:
Posts (Atom)