Dobro jutro svete!

Neuobicajeno sam kasno legao i neubicajeno se rano probudio. Osecam se cio i svez. Pozeleh da izadjem na prozor i glasno kukuricem, a onda ugledah nebo. Jos jedan crno beli dan, a ja u firmi zaboravio kisobran. Pojeo bih nesto lagano, a u frizideru samo hrana za fizicke radnike. Sad bi neka rekla, pa pojedi to ali manje. To kod mene ne funkcionise, samo puna doza, neumerenost - that's my middle name. Leto sam docekao nespreman, trebao sam zaposliti neku nasu studentkinju da mi sprema dorucak i ide na pijac. Ovaj post je potpuno nepotreban i veceras cu ga obrisati, ali neka ga zasad ovde, da cuva parking mesto.

Kume Dzimi Bog ti pomogao...

Titulu Blog nedelje, po mom misljenju svakako zasluzuje Sve je to, sine, od...
Autor bloga, svedok iz prve ruke, pise o Buldozeru, jedinstvenom fenomenu na nasoj rock sceni sedamdesetih. Dok se masa talasa u gnjecavoj nostalgiji pastirskog rocka, milione puta prezvakanog na radio talasima, samo prosveceni zaljubljenici nase popularne muzike pamte Buldozer, drsku, ironicnu i subverzivnu grupu kreativaca iz Slovenije. Iako rodjen posle njihovih pocetaka otkrio sam ih u caletovom diskofilskom trezoru i postao odusevljeni poklonik. Nikada 'drustveno prihvatljivi', nikad zabava malogradjana, posmatrani u kontekstu njihovog doba, bili su prva kult grupa tadasnje Jugoslavije. Na njihovim koncertima se nije plakalo, nije bilo orijentalnog mesanja provincijskih lepotica, ni cicanja zagorelih klinki. Na njihovim koncertima se okupljala, mlada i urbana unutrasnja emigracija, slobodna publika, devojke i mladici koji su ziveli svoj zivot, vodili ljubav bez straha i greha, izvan mainstream-a nasminkane realnosti u doba 'prosvecene' diktature ljubicice bele. Niko nije imao noz ili pistolj za pojasom. Na njihovim koncertima se pevalo, pilo pivo i smejalo, a po recima jednog veterana: tamo si mogao da nadjes ribu, koja te posle nece ucenjivati da je ozenis, a dezurni cinkarosi UDB-e pocinjali su da razmisljaju i o drugoj karijeri.

Bas takva ekipa, smela i opustena publika Buldozera, je kasnije svojom pozitivnom energijom prepoznala muzicke vrednosti i drugih izvodjaca i omogucila neverovatan kreativni boom zapocet kod nas grupnim albumom 'Beograd paket aranzman' koji je od Beograda nacinio i muzicku prestonicu Jugoslavije. I naravno iza toga dolaze Idoli, Sarlo Akrobata, Elektricni Orgazam, Disciplina Kicme, EKV... U Sloveniji Lacni Franz i Laibach, u Hrvatskoj Rundek...

Marko Brecelj i Boris Bele bili su daleko ispred svog doba.

Ovde sam pripremio kratku listu pesama koju sam uspeo da skupim, a koju mozete poslusati na online MP3 player-u.
1. Zene i muskarci - Pravo u stvarnost, iza vela pateticnog emocionalnog kitscha.
2. Smrt Morisona Dzima - Satiricni hommage Johnny ©tulicu, hiperproduktivnom Jim Morrisonu studentskih soba.
3. Novo vrijeme - Zajebancija, u to doba na tankoj granici krivicnog gonjenja.
4. Zivot, to je feferon - Pesma gde se po prvi put kod nas, javno pominje covekov najbolji prijatelj.
5. Slovenija - 'Lokalpatriotska rock himna' - samoironicna pesmica u najboljoj tradiciji Buldozera, neki tvrde da je to parodija na pesmu 'Makedonija' Tihomira Pop Asanovica iz Adolfove grupe Time.
6. Volio sam enu slovenku - Oda Srpskim ljubiteljima Slovenske picetine, sekti zaljubljenika kojoj i sam pripadam.
7. Helga III - Eksperimentalni i otkaceni muzicki patchwork.
8. Plesne cipele - Interpretacija Elvisove klasicne rock plesne numere Blue Suede Shoes.

Nadam se da posetioci nece imati problema da rukuju MP3 playerom gore ispod naslova mog bloga. Trougao je START, kvadrat STOP, etc... Uzivajte!

ZAHVALE:
A. Pre svega iz sveg srca zahvaljujem autoru bloga "Sve je to, sine, od......" sto je pristao da pise o Buldozeru i podseti nas na neke zaboravljene vrednosti nase zajednicke kulturne istorije.
B. Zahvaljujem Knezu sto je ugradio ovaj MP3 player i potrosio vreme da mi prenese neophodne instrukcije, dva six-packa sto je popio kod mene nisu dovoljna nagrada.
C. Zahvaljujem Knezovom, a sada i mom drugaru Veebeekey-u sto mi je ustupio prostor na svom domainu da parkiram MP3 fajlove.

Congo - poznati umetnik iz Afrike

Danas idem s kolegama na rucak i dolazi David G, momak koji radi kao market research analyst u srodnoj firmi. Juce je bio u Bonham's-ovom prodajnom salonu na New Bond Street-u na aukciji savremene umetnosti. Neko je postavio 'umetnicke radove' Conga, simpanze s kojim je negde pedesetih radio Desmond Morris, poznati guru bihejvioristicke skole. Kupac iz USA je platio za njegov lot od tri 'remek dela' £14,400.00. Gledam online izdanje Telegrapha i stvarno i te se gluposti dogadjaju. Sta reci za ovakvu poslovnu etiku Bonham's-a? Ko zna, mozda smo u dobu kad Afrika konacno pronalazi svoj umetnicki identitet!Pitam se gde je bio Bob Geldof. Verovatno bi mu ovo dalo neke ideje za ekonomski procvat crnog kontinenta. Majmunska posla...

Along the Thames river - Photo Gallery by Gile

Galeriju sam postavio ovde. Izgubio sam vreme dok je uredim. Suvise komplikovano za mene. Komentari na slike su pisani u stanju shoka, razumecete i zasto.
Galerija 2

Estella

Odsada nijednoj ribi vise necu traziti telefon. Jednostavno joj dam svoj. Metoda stedi vreme i pojednostavljuje stvar. Razmisljam o vizit karti. Nesto iskreno i precizno. "Masnim" slovima: Gile Rackovic (Mr. ispred cu da izostavim, to se podrazumeva), a u drugom redu malo diskretnije: Ja sam muskarac koji ti nece uzeti za zlo, ako odmah kazes DA! Telefon taj i taj. Elegantno i efektno, a i mali hommage grupi Buldozer. Zahvaljujuci caletu slusao sam ih otkad znam za sebe. Kad je bezao u Rusiju njihove ploce je prve spakovao. BTW neka MP3 kolekcija njihove muzike bila bi 'much appreciated'. Deset puta su bolji od Franka Zappe, inace poznatog kao losa kopija Borisa Belea. Slovenci, a smesni. To je jedinstven fenomen, redje od covecije ribice. Da sam Kostunica dao bi im pocasne pasose Srbije. Ne verujem da bi ih primili, ali gest bi bio lep. Pitam se sta slusa Kostunica? Sudeci po fizionomiji, verovatno posmrtne marseve.

Estella je ne samo skandalozno lepa, nego i prakticna devojka, sve cetiri cvrsto na zemlji. Jedna ovdasnja blogerka zna na sta mislim. Ukratko, to za mene nema prenesenog znacenja, cista estetika, recju, najzamamnija poza. Zderali smo u jednom Meksickom restorancicu na Camdenu. Fajitas, razne vrste uz par salata. Posle tekila uz lizanje soli. Zena ima prelep jezik. Ne govori Francuski ali vlada jezikom na Francuski nacin, u mom sistemu je definitivno poliglota. Ljubili smo se u taksiju kao mutavi, sve do moga stana. Cak mi se ucinilo da je i taksista stenjao. Zagonetno, imao je obe ruke na volanu. Ko zna, mozda ima vesto dresiranog majmuncica na prednjem sedistu? S Englezima nikad nisi nacisto. Vole zivotinje, patoloski.

O detaljima iznutra, necu. Dzentlmen o tome nikada ne prica. Nisam siguran da se to odnosi i na blog. Ipak, necu da rizikujem, odavno nisam procitao neki noviji Bonton, mozda sad obradjuju i to podrucje. Ko me ne zna, skupo bi me platio. Jutros oko pola sedam ona se odjednom popismani, moram da idem, kaze. Gde pobogu? Pa kuci, letim jutros u Barcelonu. Interesantno je kako koka ujutro stimulativno deluje na coveka. Daleko efikasnije nego njena hemijska imenjakinja. Mozak radi kao Breitling. Iskopam mobilni i nazovem Srleta. Malo je reci da je Srle lopuza. Pre ce biti magistar muljanja. Negde je iz centralne Srbije i znam ga jos dok se zvao Dusan. Kao barmen radeci na crno u crno je zavio par kafana, kupio kucu, onda se prebacio na petljanje s telefonskim agencijama, a sad ima nekoliko praonica vesa i ovu minicab prcvarnicu. Halo je li tu Srdjan? Nije, on ne radi nocnu. Cuj, ja sam njegov prijatelj i 'fellow countryman', jel' moze jedan pristojan minicab do Heathrowa, ovde u Draycott Avenue? Yes, of course, sir, it'll be in a minut. Al' nemoj Rover ako ikako moze. OK. Otkako im je jedan Crnogorac olesio celu smenu ljubazni su prema nasima, boli glava. Brijuci se na brzinu, strpam u dzep staru digitalnu kameru, koju inace iz neobjasnjive navike, drzim u priboru za brijanje. Sidjemo dole ljubeci se. Zasto mi sinoc nisi rekla da ides? Zar je vazno? Pa ne, ali? Znam sto mislis, zasto ovo? Well, it has crossed my mind. Pa vracam se kuci, nisam htela da zapamtim odlazak iz Londona po nekom bez veze. Hm, I am flattered, kazem neuvereno. Znaci koristen sam kao raso' posle neke brlje. C'est la vie.

Dolazi minicab. Vozimo se do Kensingtona gde pokupimo njene torbe i pravac Heathrow. Vozac je smrljav Marokanac zenskih ruku. Verovatno mu je, kad je zadnji put bio u javnom kupatilu, ispao sapun pa se nije usudio da ga podigne. Oseca se na uskislo testo, uscuo se sto kazu Sarajlije. Otvaramo prozore, iako rano, toplo je. Drzimo se za ruke, nesto vrelije i tip bi izgubio kontrolu nad kolima. Kazem mu da zaustavi. Predjem na prednje sediste i kazem da nastavi. Napravim par snimaka kroz prljavo prednje staklo. Zalicu se Srletu zbog stakala. Tek upecana riba mi izmice, zato sam dzangrizav. Hteo sam da fotografisem firmu, gde sam se pre dve godine kresnuo s jednom aspidom. Zapravo sve se desilo u firmi i pocetak i kraj, u sredini nekoliko flasa sampanjca, vino koje i ide nataste, mislim na praznu glavu. Ne secam se nicega, osim njenog proganjanja posle, nedeljama. Zena podnosi pice, ali ne i trezne i nedvosmislene izjave, kao sto je naprimer: Fuck of you crazy bitch, leave me alone. Zasto sam slikao tu staklenu skalameriju? Ubite me!?! Krivim Lepenskog, on me je nagovorio da slikam okolo.

Zaustavim Marokanca opet i vratim se kod Estelle. Sta je u toj zgradi? Prevara, odgovaram. Posle pocnemo da sapucemo. Cudno, kad sapuces obicno kazes samo ono sto je zaista bitno. Besmislica je uvek glasna. Estella zivi sama u svom stanu, ali je jos maza i stalno klopa kod keve i caleta. Pokazuje mi sliku roditelja, jos mladi ljudi. Pitam se kako je njenom caletu, kad hoda s njom, negde po ulici. Atomski picic od 19 i krupan covek u ranim cetrdesetim. Svi normalni muskarci ga mrze. Pitam je o tome. Smeje se. Pa ja volim da idem s njim. Najvise volim da flertujem s drugim muskarcima bas tada, onako samo ocima. Uzivam kako kriomice gledaju mog tatu, valjda se uporedjujuci s njim i procenjuju svoje sanse. A ja mrzim njenog tatu, cak i posle ovog nocas. Kako ga nije stid da napravi ovako lepu kcer i pusta je po svetu. Zar nije svestan kako mu cera izgleda? Mozda on mrzi i nas, one kojima ona lomi srca, a i ostale organe.

Stignemo, pokupim njene torbe i otpustim Marokanca uz fiver baksisa. Cekira prtljag i posedimo vani na klupi za pusace. Opet se ljubimo. Digao mi se i gotovo me boli. Izem ti ovaj aerodrom. Imaju sobu da presvuces dete kad se ukaki, a nemaju da jebes najbolju ribu unutar M25. I to ono zadnji put, kad je najsladje, kao pred streljanje, kad se samo jaja pitaju i kad vrelo strcaju u nameri da je oplode, na kvarnjaka, da je zadrze, sta kosta da kosta. A posle se vi lepo ganjajte, pa ako hocete i po sudovima, nas i kurac boli kurac, mi smo se lepo iznirvanisali, bili smo od samadhija do satorija, pa posle i do unio mystica, onako katolicki, uz kajanje, sto nismo jos. Naravno arhitekti to nije palo na pamet. Covek je bio u losim odnosima sa svojim rodjenim genitalijama. Ne sex molim, decija govanca imaju prednost, mi smo Englezi!

Ne mogu da pricam o rastanku, rasplakacu se, bar neko treba da ostane cvrst. A nemam ni font za odgovarajuce slinavljenje po ekranu. Osim toga suze su slane, provodnik struje, ako kanu na tastaturu mozda me i ubije. Ipak nesto se naucilo. U eventualno slicnim prilikama, odsada za aerodrom narucujem kombi, tako da mogu da jebem do samog ulaza. Kao sto su se Jevreji kresali na lopati kojim su ih ubacivali u pec. Ili to rade nadrkane vekne, nabrekle od kvasca? Mala pauza, kao da je neko na vratima? Ma nista, decko iz Mosada, drzi nesto masno u papirnatoj vrecici. Ne verujem da je pljeskavica...

I evo, nek se nadje sad neki teoreticar-romanticar iz domace radinosti i kaze da ovo nije ljubav. Lupam gluposti, za spermom mi iscurelo i nesto mozga, uzdbenicki primer zaljubljenosti. Osecam se kao da mi je u sredini tela jedna ogromna rupa. Nemam apetita, necu da se kupam, ocu da ovo sto je iscurelo iz nje ostane na mojoj kozi dok se ne apsorbuje. A nismo pomenuli ljubav, nismo pricali o mesecu, zvezdama, srpu, cekicu, zeki koji pase travicu, et cetera. I sad ja ne patim, sad sam ja ker! Ma hajte molim vas gospodjo, ako smo sisali klitice i sisice, ne znaci da smo sisali vesla! Slike oke reke Temze na povratku, uz setnju od Hammersmitha do Putney Bridge, napravljene su iz ocaja. Slikam da te zaboraviiim, a tuga se veca stvaraaa...
Link za galeriju pogledajte gore.

Nekoliko slika iz Fulhama (West London)

Evo nekoliko fotografija koje sam danas napravio iz ciste dosade. Samo da vidite kako je kod mene u komsiluku. Fotografije su prilicno tamne jer nije bilo bas previse sunca. Da ih pogledate kliknite na link GALERIJA 1.

It's All Right

Prolazni napad neuroze. Posla mi drugar ovo u e-mailu, pa sam se opet oraspolozio.

Ne klepeci nanulama kad silazis sa cardaka...

Evo jedne slike, nevesto nacinjene, danas pred mojom zgradom. Ovo na vrhu je moj stan, a ja, iako sam jako ljut, nemam snajperku.

Odlazak, jos jedan medju mnogim...

Napustiti mesto u kom zivis i ostaviti devojku s kojom si nekad bio u ljubavi, niposto nije isto, ali ima slicnosti. Oni koji nisu napustili svet slobode i znanja imaju svoje zastitnike, postuju ih, neguju, pricaju s njima. Traze savet od njih i odaju im priznanje. Oni koji u nadmenom neznanju pokusavaju da shvate taj svet oznacavaju te zastitnike terminom totemske zivotinje. Napisali su planine knjiga o tome samo da opravdaju svoju aroganciju, svoj strah od saznanja. Takve knjige uvek opisuju samo njih, promasujuci njihov navodni predmet. U grcevitom naporu da uspostave svoju vlastitu trivijalnost kao vrhunac tzv. kriticke slobode, ono cemu se ne usudjuju da pogledaju u oci proglasavaju iluzijom. Zivot je jednostavan i lep, ziveti znaci biti svestan njegovog bogatstva, a to postizemo potpuno ga iskusavajuci. Onaj koji zivi samo 'svoj' zivot, slican je coveku koji nikad nije izasao iz jedne sobe, nekom suznju od rodjenja do smrti. Svest takvog suzanjstva vlada danas u nasem 'civilizovanom' svetu. Kod nas su takvi suznji vladari. Rodoljupci koji nikad nisu nigde mrdnuli iz prestonice, mozda cak iz njihovog kvarta. Kosmopoliti samo procitanih bedekera sveta. Ne mogu da se s njima ubedjujem, propustio sam direktne prenose njihovih putopisa emitovanom u udarnom ili udarenom terminu, naprosto sam ziveo.Beograd sam disao i krvario, Vladivostok pio i tamo hokej igrao, Moskvu ljubio, a St Andrews gledao i mirisao. Ovde u Skotskoj sam za tri godine pokisao bar deset puta vise nego za celi zivot do sada. Produvali su me vetrovi cesce nego kosava u Beogradu. Ovde sam zatekao i ispratio drugove, zaljubljivao se, smrzavao u moru dok su jos mislili da sam Rus, istresao pesak iz patika, pricao s nepoznatima, nazdravljao svojim uspesima i neuspesima, pio za srecu drugih, naucio da kuvam, budio se u tudjim krevetima. I to ne bi bilo vredno ni po lule duvana da nisam i ovde otvorio jos jedno okno sveta. Na tajnom mestu. U njega sam ulazio cesto, spustao se dole u praiskonske pecine, pustao vodu arhajskih izvora da curi izmedju mojih prstiju, sretao moje prijatelje i zastitnike, jurio s njima kroz nepregledne puste ravnice, zagledao tamo krisom gde zavija reka Styx, pentrao se uz grane Yggdrasila i lebdeo u oblacima iznad njegove krosnje, zagledajuci gore u nebesa, tragajuci za uciteljima.Sad odlazim. Ostavljam moj tajni ulaz u stvarnost. Obrasce uskoro travom i sibljem, mozda se jos koji put privucem i smugnem unutra, tajno nocu, dok se ne snadjem u Londonu.Priznajem, zagledao sam i po Londonu. Ima jedno mesto. Cini mi se da bi tu moglo biti jedno okno. Ima i klupa u blizinu. Moze da se posedi i oseti.Sve se desilo tako brzo. I prelazak u London i trazenje stana. I ovaj put je Irfan pomogao. Stan je namesten i tu, u 'mom selu', u Chelsea. Nova ekipa i novi zadatak. Vodim Paidraiga sa sobom. Jos mu nisam rekao da idem u USA, ali imam osecaj da je naslutio. Sve cesce prica o nekim zagubljenim rodjacima po Americi. I tako, po obicaju kad treba uraditi nesto u zadnji cas zovu mene. Ne znam da se pravdam i izvinjavam, nisam zrec opste inkompetencije, ne trebaju mi zrtveni jarci, prosto uradim. Morace da me trpe kad sam grumpy, kad zevam po sastancima, kad sam neprijatno sarkastican i kad trazim ono sto mi treba odmah, sada.Jutros mali podnevni oprostaj dole u Lafferty's. I boss je dosao na par pinti, gledao me svojim 'military' pogledom i rekao: I'll miss you, you son of the bitch.Likewise Mac, you stiff, old, battle horse.
Poteklo je i nesto suza i to od nekih za koje nikad ne bih rekao. Ko ce razumeti zene? Ja sam vec odustao od tog pristupa.Ima nesto cudno u tome kako precenjujemo svoju imovinu. Uvek mislimo da je to puno. Ambiciozno sam se raspitivao i vec narucio prevoz. Na kraju moradoh coveku prepustiti depozit. Sve sam poslao vozom u nekoliko sanduka. Stvari koje sam poslao ranije u Rusiju vec su stigle, a ja sam neophodno potrpao u dve torbe i jednu malu, rucni prtljag.
Gazdu cu sresti dole u Londonu, tamo je vec nedelju dana. Voda buducu zenu i njenu majku u shopping, svaki bogovetni dan.Jos dva sata do poletanja iz Edinburga. Paul ce nas voziti odavde, Paidraigov zet. Market street je mokar, a iznad East Sands su grdni, tamnosivi oblaci. Isto kao i kad sam prvi put dosao ovde, pre tri godine.

Gire Rakobiku aishiteru wa (nije za feministkinje)

Hm, ljubav?Ja kao zapadnjak ili 'Gaijin' (mada je svaki stranac za Japance 'Gaijin', osim crnaca naravno, koje zovu 'Kokujin'), naravno da ne mogu razumeti kako Akiko razmislja o ljubavi. U stvari mislim da mogu, ali problem je u tome sto njima postaje neugodno kad ih mi 'razumevamo'. Za njih je vrlo tesko da prihvate da ih neko drugi moze razumeti, buduci da i same sebe nastoje pre osetiti ili naslutiti. Uostalom i Martin Heidegger je pesmama nastojao nagovestiti neopisivo. (BTW, taj najveci filozof Zapada izuzetno je cenjen u Japanu.)

Mozda je najbolje da krenem od toga kako mi razumevamo ljubav. Pre svega mi zapadnjaci smo jednostavan svet. U osnovi naseg osecaja privlacnosti je pozeljnost partnera kao nekoga s kim bi u idealnim uslovima da imamo decu. Mi i sudimo o zenama nesvesno uporedjujuci oblike njihovih tela na osnovu prirodno ugradjenog estetskog sablona. Uostalom to primenjujemo i u umetnosti, arhitekturi i slikarstvu narocito, pa niko nije pravio problem od toga. Tajna je u zlatnom preseku, u razmeri 1:1.618. Taj sablon nagonski primenjujemo po odredjenom redosledu, pa tako prvo uocavamo da li se razdaljina od poda do pupka i od pupka do vrha glave, zene koju smo radi da oplodimo, odnosi kao 1 naspram 1.618. Isti razmer primenjujemo i na sve ostale delove tela. To se uglavnom desava nesvesno, osim ako niste skulptor ili slikar u potrazi za modelom. Naravno, zene tako sude i o nama. To je primordijalni kriterij, sasvim bioloski, pracen gomilom drugih socijalno-interaktivnih (ovi ukljucuju naravno ekonomske i sve ostale), koje zene posebno razradjuju. Pa i Evropska umetnost pocinje 'bioloskom stilizacijom' u delima proto coveka, setite se samo neolitskih Venera iz Willendorfa, Laussela i Dolni Vestonici. Sve naravno kulminira u istocistu naseg kulturnog kruga Grckoj, u estetickom idealizmu klasicne skulpture, bas u doba kad se Evropski covek uspostavlja kao subjekt sveta.Ne slucajno, muskarci kao prirodnija bica i ljubav shvataju na primordijalnijem nivou kao uzivanje u razmeni genetskog materijala sa zenom koja vise ili manje odgovara toj metafizickoj estetskoj normi. Tako mi muskarci bivstvujemo kao pesnici iskonske, rajske naivnosti, recju bica bez zadnjih namera. Stoga nas u perfidiji moderniteta stalno spopada ozlojedjeno cudjenje nad dzevom koja se dize oko nasih sasvim otvorenih i iskrenih prednjih namera. Nije onda ni cudo sto se pederi kao karikaturalna travestija muskaraca mahom bave uglavnom straznjom stranom. Zapadne zene, kao vise interaktivna bica tu cistu i otvorenu neposrednost strukturisu kroz masu socijalno relevantnih uslova, buduci da sposobnost opstanka shvataju daleko ozbiljnije. Stoga one ljubav zaodevaju u specificne mistifikacije, mimikrijskog, ritualnog, a u osnovi manipulativnog karaktera. Ovde ja ne nastojim izneti neki vrednosni ili moralni sud. To je jednostavno rezultat istorijskog iskustva zenskog dela populacije. Posto mi muskarci imamo prirodnu sklonost da se medjusobno istrebljujemo, fizicki a bogami i ekonomski, bioloska konkurencija medju zenama je veca.Kod Japanaca se ljubav shvata na sasvim drugaciji nacin. To je pre svega bezuslovna i apodikticka odanost, lojalnost i posvecenost. Biti tu uvek kad ti je potrebno. Medjusobno sluzenje u sistemu visoko organizovane hijerarhije. Kod njih je ljubav nesto sto prevazilazi ljudski zivot, nesto sto se proteze kroz bezbrojne inkarnacije. Tu oni sibaju svoje drustvene dramaturgije i privatne romantike. Tu se zilavi nadugo i nasiroko, uzduz i popreko, prenemaze, krevelji, komplikuje, glumi, trguje i nadjebava. Nesto kao seks sa 70% nasih zena.

A za Japanke je jebacina aktivnost sasvim prakticna. One to shvataju kao nesto sasvim prirodno, disanje, varenje, znojenje. Stvar uvek pocinje kao igra, opustanje, skoro uvek uz jelo, masazu ili zajednicko kupanje. Nema tu onog naseg dugog gledanja u oci, napaljivanja, 'Volim te', 'vino i gitare' i slicnog panadjurskog kiceraja. Na takve scene bi se verovatno uplasile. To nije predmet ozbiljnog ogovaranja, vise sale i bezazlenog zacikavanja. Zdravstvena stvar. Neophodna.Drugo, one nemaju nikakav strah od muskog tela, ne zaobilaze, odmah na pravo mesto. Inace su, kako da kazem? Taktilne. Pipaju i masiraju, a od keve ili udatih tetkica nauce gde treba. Ne pate od nesigurnosti i neverovatno su strastvene i osetljive. Bas zato sto su izuzetno zenstvene. Potpuno se posvete uzivanju. Nije im poznat pojam 'perverzija', sve je stvar ukusa, neko voli sladju, a neko gorcu. Nece joj otpasti ruka ako ti skuva onu koju volis. Jednostavno znaju kako se upotrebljava i odrzava muskarac. Jedna stvar je neobicna, ali zanimljiva. Mi kad se karamo cesto sve lici na teski rad, dizanje tegova, stenjanje i natezanje. Kod njih to izgleda kao da placu i jaucu, pa bi se 'obziran' lik verovatno zabrinuo. Ne patim od te bolesti.

Mala automobilisticka digresija

Naprimer Francuskinje su kao Ferari. Lepe, uzbudljive, ponosno ih vozis i pokazujes, juris i uzivas. Problem, nisu za nase puteve, zivotne i saobracajne. Rupa na cesti, krenes na selo da posetis rodbinu, zaglavis. Skupo i brzo gubi na vrednosti (residual value), puno trosi, trazi specijalizovan servis, cim izadje novi model osecas se kao prevaren, a svi kazu: Vidi onog jebivetra na sta je pare spiskao.Svabice su kao Mercedes. Dostojanstvene, jake, pouzdane, pametne u svakoj prilici reprezentativne, stignu i do Stepojevca ili do Mrcajevaca. Trose i treba ti garaza, moras imati svog majstora. Ali svako te gleda kao arogantnog, ne zovu te na pice cesto. Krivo im.Japanka je kao Honda. Toliko manje platis za nju pa ti ostane lova da kupis stan sa garazom. Lep auto, jak, brz, zgodan za sve i svugde. Izuzetno pouzdan, malo trosi, trajan i zivahan motor, jednostavan i racionalan za odrzavanje, samo dosipas ulje i gorivo. Onaj ko nema misli da je nista narocito, a ko god ima kune se u njega. Ima samo jedan problem. Ako kupis original, sastavljen u Japanu sva dokumenta i uputstva su na Japanskom.

Jutro posle. To je poseban dozivljaj. Probudis se sam u krevetu u tisini. Ona ne krmelja na krevetu rascupana, nema njenih gaca ili carapa na podu. Ona je okupana, sredjena, ali lako obucena, za slucaj da hoces za dorucak ono sto si imao za veceru. Umilno ti cvrkuce za dobro jutro. Ima svega sta ti treba, servira ti i lozovacu sabajle ako si navikao. Zapamti kakav caj pijes ujutro. Hoce i da te obrije i poceslja, ako bi da se okupas, sve je spremno, istrljace ti i ledja i ne samo ledja vec i sve sta je potrebno da bi se osecao kao car. Tvoja odeca je lepo slozena, pomaze ti da je obuces, zna da ti sveze kravatu. Dorucak je onako kako ti volis, isprati te na vrata i pozeli uspesan dan. Mase ti s prozora. Pa kako da ne mislis celi dan na nju.

Posle podne. Pozdravi te na vratima. Kuca sva mirise. Nikad te ne ispituje, ali uvek prepozna tvoje raspolozenje. Nikad ti ne popuje i slusa sve tvoje ideje, ma kako budalaste bile. Na neosetan nacin kroz ugodan razgovor, nenametljivo te navede da mislis o nekom problemu iz sasvim drugacijeg ugla. Nikad ne kaze da ti je ona nesto dobro savetovala, uvek ispadne da si se sam setio. U svakoj situaciji stoji uz tebe i u svemu te podrzava. U drustvu gleda samo u tebe i samo tebi ugadja. Tvoje prijatelje doceka tako da se kuci vrate ljuti na svoje zene. A ako dodju sa zenama njihov brak se poboljsa. I kako da je ne kujes u zvezde. I posle je zapitkujes o imenima u Japanu i kad otkrijes da se obozavana kaze Keiko posle je zoves samo tim imenom.

Malo statistike

Prvi put od otvaranja bloga broj posetilaca iz Bosne i Hercegovine premasuje broj posetilaca iz SCG.
Veceras u pub-u pijem samo za Sarajlije.
Prema tome Lepensky, kao sto vidis ne palim mostove.

Stigla USA business visa!

Hvala Đokice ti izljubi taticu, a ja ću Lauren Bush.

Ziveti u harmoniji

Hajde da malo prosetamo kaze Akiko. U redu. Akiko nesto rece drugaricama. Krecemo stazom nazad prema The Wetland Centre. Hodajuci spustim pogled. Zaista nase noge izgledaju cudno dok koracamo jedno pored drugog. Njena stopala su minijaturna. Imas prednost, kazem. Kakvu? Pa mozes da ustedis kupujuci deciju obucu, izvalim glupo. Pogleda me neobicno. A ne to ne bi bilo u redu. Zasto ne bi bilo uredu? Pa ja sam odrasla, kako mogu da izbegnem odgovornost za to. Da, kazem bez veze, u pravu si. Nemam pojma o cemu prica, ali imam i ja pravo da ponekad budem glup. Pitam se da li je to pravo bezanje od odgovornosti. Kasnije sam shvatio da jeste. Tek kad smo daleko odmakli Akiko me uhvati za ruku. Volim da osecam njenu malu rucicu. Kao da sam prikljucen na neki izvor svezine. Volim da drzim tvoju ruku, zasto mi je nisi dala ranije. Pa ne bi bilo u redu, pred drugaricama. Osetila je da sam zbunjen. One nemaju momke 'objasnjava'. Aha, odobravam, da, nisam to znao. Razmisljam, Amateratsu se direktno inkarnirala iz duhovnog sveta, ali sta cemo sa Japancima, gde li su posakrivali svoje male letece tanjire.
Trebalo mi je dugo da naucim kako Akiko izrazava svoja osecanja. Zapravo ne bih nikad ni naucio da je nisam pitao. Zamolio sam je da mi uvek kaze sta misli i sta oseca. Japanke izrazavaju emocije na sasvim drugi nacin od nasih zena. Njihov unutrasnji dozivljaj sveta sasvim je poseban. Zadnje generacije, doduse, potpuno su se promenile kaze Akiko, ali ona nastoji da zivi onako kako je prirodno. Kako to mislis prirodno? Zar to nije relativan pojam. Zar ljudi ne biraju svoju prirodu? Zar nismo sposobni da biramo? Da, sposobni smo da biramo samo ako zadrzimo harmoniju. Samo tako znamo da biramo mi, a ne nasa javna licnost koja nema nikakve slobode. Kako to mislis harmoniju, na kakvu harmoniju mislis? To je ravnoteza izmedju onoga sto mi zaista jesmo i sveta oko nas. Moderni zivot je pun stresova, ljudi se pretvaraju u zivotinje boreci se za opstanak, ali mi imamo slobodu da vidimo svet u kontekstu nas samih a ne kao nametnutu sliku. Ako prestanemo da vidimo lepotu uprkos iskusenja i teskoca onda smo nize od zivotinja, onda smo varvari. Pa zar nije covek ionako iznad zivotinje bez obzira da li je varvarin ili ne. Nije jer covek moze da bira, a ako bira gore znaci da je pao ispod ljudske prirode, pa i ispod zivotinje koja se uvek trudi da joj bude sto bolje. Cekaj malo, to mi zvuci egoisticki. Znaci ako ja idem za tim da mi bude sto bolje onda se kao covek uzdizem. Ne obavezno, ali covek ima ugradjenu svest i o telesnoj i o duhovnoj dobrobiti. Ako ovu drugu zanemaruje u korist prve nije nista uradio. Cak i zivotinje imaju spiritualni impuls, ali ga naslute tek kad su izvan stalne prinude opstanka, a to im se dogadja jako retko. Sta se dogadja modernim ljudima? Sve ono sto je potrebno da odrze svest o svojoj duhovnosti, njenoj vaznosti i vrednosti, stalno se potiskuje, omalovazava, cak i zabranjuje. Evo pogledaj onu dvojicu mladica. Vec smo blizu centru, dva lika sede na klupi, zajahavsi je i okrenuti jedan prema drugom zure ispred sebe, mlateci blago glavama. Slusalice u usima. Oni su u ovoj lepoti a opet slepi, primecuje Akiko. Zaista, mislim, tipovi izgledaju kao da su ispali iz voza i tresnuli glavama od beton. Dok vec odmicemo cujem jednog: Jao bre ovo je dobro u picku materinu, cima mozak. Drugi ga nije ni cuo. Pricekaj malo kazem Akiko. Pridjem likovima. Obuceni su u skupu, dizajnerski otrcanu odecu. Podigose oci. Odakle ste momci? Iz Beograda, a ti? I ja. I sta radite ovde u Londonu? Slusamo muziku, kaze nizi, vaznim tonom kojim bi ti se neurohirurg obratio tokom istorijske operacije. Crn je i kratko osisan. Spiky hair cut. Drugi je dugokos i bucmast plavojko. I sta slusate, nastavljam besmislenu konverzaciju. Usta im se razvukose u osmeh. Uzas, brate, samo uzas! Cool. Oprostimo se uz Engleske gestikulacije. Akiko izgleda iznenadjeno ili je to meni izgledalo tako. Jesu li oni...? Sta? Jesu li i oni Srbi? Ma jok, Bugari, prijazan svet, a jezik je slican. Stidim se zemljaka? Patriotizam - relativizam? Mozda ce mi se i oci s vremenom iskositi.

Provedemo celo prepodne setajuci i pricajuci. Vratimo se nesto iza jedan. Devojke igraju neku igru, neka mini pantomima, sta li. Pokazuju neke figure prstima, a onda nesto pogadjaju. Mora da je nesto od pre deset vekova, ozlojedjeno mudrujem u sebi.
Idemo nazad kaze Akiko. Ok. Pakuju se i vracamo se istim putem do Putneya, ali Akiko skrenu prema Wandsworthu. Vozimo kroz Wandsworth park uz reku. Lep park, ali ga sve vise okruzuje novi blokovi stanova. Japiji su poludeli za rekom. Ili ih prosto programiraju. Bice da je ovo drugo. Predjemo reku u Battersea i pravo na Chelsea. Idemo kod mene da rucamo kaze Akiko. Glupo se osecam, nemam nikakav poklon za nju. To mi je neki formalisticki fazon. Uvek nosim poklone u posetu, a sad nista. S cudjenjem primetim da iako nisam doruckovao uopste nisam gladan. Akiko hrani i dusu i telo. Iskrcamo se ispred njenih vrata. Gledam za sta cu da zavezem bicikl. Samo ga ponesi iza. Gde? Devojke guraju svoje bicikle kroz uzak prolaz s leve strane pozadi. Nije valjda da ima i bastu. Da, ali ne ostavljaju ih tu vec u neku duguljastu drvenu kucicu. Ostava za alat? Sledim ih do ulaza. Izuvaju se. Stan je cudan, blago receno. Jedna velika prostorija na levoj strani u koju silazis drvenim stepenicama, predivan pod od Engleske hrastovine. Vec sam se navikao na takve izraze. Engleski hrast, Engleska sunka. Ono, setas kroz sumu, a hrast ti kaze: How are you sir today? Nice day, isn't it? Ili posmatras prase u oboru, a ono veli: How do you do? Would you like some ham? Yes, please mate, thank you. And a pint of lager, please. Pravo ispred kad udjes je nekakav pravougaoni zid od te hrastovine. Sta li je iza? Ne znam zasto, kao da ocekujem da me provede kroz stan. Kod nas je to cest ritual, cesce dosadan nego zabavan, ali ima i izuzetaka.
Osim te Engleske hrastovine sve ostalo je Japansko. Sve? Zapravo nedostatak svega ostalog je Japanski. Apsolutni minimalizam. Gde mogu da se osvezim? Evo tu, rece Akiko i pomeri celi hrastov zid. To su zapravo klizna vrata. Pomeram ih tamo vamo. Umetnicki izradjena i jako lagana. Iza je ogromno kupatilo, s desne strane umivaonik, levo od njega tus kabina, do nje kada. Cekaj malo sta je iza ovih pomicnih vrata prema sobi. Gurnem ih a iza, ogromni bath tube, okrugli drveni, ugradjen u pod. Sauna. Ovo mora da je kostalo citavo bogatstvo. Operem ruke i vratim se u sobu. Devojke su se vec presvukle. Sve cetiri su u laganim letnjim Yukata kimonima. Takara mi pokaze gde da sednem. Sedam na hasuru. Ona i Maemi pomeraju vratasca u dnu hrastovog zida i izvlace niski okrugli sto i neke jastucice. Tek sad primetim da i u podu postoje udubljenja kojim se otvaraju kapci spremista. Kroz uzak prolaz levo od hrastovog zida izlaze Akiko i Haruko. Akiko kleknu pored mene i poce da posluzuje, Haruko joj pomaze. Akiko mi sipa sake iz bele bocice u trbusastu solju. Na tanjiricima je neko japansko jelo s ribom i rizom, kockice od ribe umotane u morsku travu ili krep papir, izgleda isto, a i ukus je otprilike isti. I isto tako oblikovane grudve rize. Jednom sam se zajebao pa to jeo u jednom Japanskom restoranu, platio masan racun i dok sam prepesacio par koraka vec sam bio gladan. Sreca znam da jedem stapicima. Vestina stecena pre dve godine dok je Jasmina bila u orijentalnoj fazi. Doduse ona nas je hranila pecenom svinjetinom izrezanom na kockice. Sumadijska Cho Cho San, zna sta treba Srbinu za rucak. Prihvatim solju sa sakeom. Nemam pojma kako se ovo pije, pa primenim Ruski nacin, naiskap. Ona mi nasu drugu, salijem i to, pa i trecu. Valjda ce ovo biti dovoljno da svarim rucak. Pa posle tri casice i nije tako lose, trudim se da jedem polako, ako primenim isti sistem kao sa sakeom mozda mi donese jos, a to bih da izbegnem. Zasto kvariti harmoniju. Taktika je upalila. Zavrsim sa jelom poslednji i pohvalim rucak. Haruko skloni posudje. Sedimo i pricamo. Sve tri njene drugarice rade u City of London za neku Japansku firmu i danas im je bio zadnji dan kratkog odmora. Pa gde zivite? One su ovde sa mnom upada Akiko. Dok ne nadjemo stan kaze Maemi, a Haruko se nasmeja, nekako neobuzdano. Ona ima trun seljacke seksualnosti, sirova zenstvenost. Maemi je dostojanstvena kao srna, a Takara je kao zecic, razigrana i nezna. Kazem da mi se stan svidja ali... Gledaju me upitno. Ustanem i prislonim ledja na drveni zid pokazujuci na suprotnu stranu sobe. Ovde bih stavio nesto kao podijum od ovog istog drveta. Pocese uglas da cvrkucu na Japanskom obracajuci se Akiko. Gledam je zbunjeno, a ona ce: To je upravo ono sto sam ja rekla jutros. Ali za to treba puno vremena, Akiko se koleba. Ma jok, znam coveka. Nazovem Ziku, nas covek, bivsi oficir JNA koji je fenomenalan majstor. Radio je stan Vladi Rusu dok je stanovao preko na pocetku Fulhama. Ziko imam problem, mozes li nesto da mi uradis preko vikenda. Gile ako je velika stvar nema govora, auto mi je u kvaru. Ne brini nazvacu te. Sredjeno, kazem Akiko. Jos se koleba. Ma ne brini, covek je umetnik. Ok, rece. Donese papir i olovku i nacrta brzo taj deo sobe. Kako mislis, jeli ovako, nacrta i podijum s tri stepenika s leve strane. Crta s lakocom, uvek sam zavidan kad neko zna da crta. Trauma iz doba kad sam imao sest godina i nesto nacrtao za kevu. Dodju nam neki gosti, a keva ponosno pokazuje moj crtez i kaze vidite kako je Gile nacrtao zeku. Nije zeka mama, to je konj i rasplacem se.
Elem dogovorimo za dimenzije, tri sirine tatamija (hasure) siroko, jedna sirina tatamija visoko. Odmerim sirinu tatamija uz nogu. Od poda pa skoro do jaja. Jel' imate komad ovog drveta negde? Ima u kucici za bicikle. Odemo tamo i nadje mi jednu dascicu. Jel' mogu da ostavim bicikl ovde preko noci? Da, kaze gledajuci ispred sebe. Stojimo u tami kucice za alat. Digao mi se. Malo je visa stojeci u Geta nanulama. Zgrabim je i poljubim privlaceci je snazno, osetila ga je. Zagrli me je svojim malim rukama, stezem je sve vise. Ljubimo se u tami dugo, ne mogu da je pustim. Mirise bozanstveno. Blago me odgurne disuci ubrzano, nije zgodno devojke nas cekaju. Poljubim je jos jednom. Ok. Pozdravim se s devojkama i zazdim niz ulicu. Taksi. Vozi u City. Javim se tipu na recepciju. Vozni park je pozadi, podzemni parking. Lik dole je glup ko kurac. Kucka u kompjuter i pita me za ID. Pokazem mu karticu firme. Kucka i dalje, nista. Ma ja sam iz St Andrews branch-a covece. Aha, na kraju nabode. Sredjeno. Sta imas, jel' ima kakav estate. Ima samo Volvo, kaze gadljivo. Idiot. Volvo legenda. Potpisem. Uzimam kola i sibam ka jugu, skretanje na desno i do Albert Bridge. U kurac, nemam ni vozacke tek ukapiram, ostala mi u stanu. Zvonim. Zika otvara. Pa ti rece da ces nazvati. Nema veze nisam stigao. Idemo u radionicu. Dajem mu onaj papir i hrastovu dascicu. Zagleda je. Ovo nemam, ali znam coveka koji ima. Zika je lik koji zna svoj posao. Nije bio politicki podoban pa je odjebao vojsku, ali da je taj bio nacelnik generalstaba islo bi sada se na skijanje u Kranjsku Goru bez pasosa. Upali kompjuter u radionici, on to zove studio i cacka po njemu zagledajuci u crtez. Sta ti je tatami? Imas li metar? Daje mi onaj stolarski, drveni, sklapajuci. Odmerim od poda do jaja. Aha. Kucka i dalje. Pricekaj, kaze. Ode u kucu. Zurim u ekran i vidim taj deo sobe onako kako mi je bio u glavi. Neverovatno, ja sam totalna truba za kompjutere. Zika se vraca. Ok, to cete doci £450.00. Ma samo sibaj. Ulazi mlada riba sa stomakom do zuba. Slatko, njemu kafa meni caj. Osladim se i zahvalim, ona ode. Jel' ti ovo svastika, pitam. Ma zena bre. Stani sta bese sa... Ma to sam skartirao, meni treba zena, a ne zmija. Ovo je iz mog sela, ceri se mangupski. Treba ziveti, a ne zivotinjariti. Dobro si ti to, zezam ga. Raspituje se za Vladu Rusa i Zorana. Jel' to tvoj stan? Ma nije, moje ribe. Mora da je nesto ozbiljno, ne lici na tebe. Objasnim da je riba Japanka, bez detalja. Aha, ovde ces trebati vratanca za stvari. Radio sam jednom Japancu stan, sve sakrivaju. Upravo to. Nekako ugajgulimo kako stvar treba da izgleda. Covek me cita. Nego slusaj sutra porani, hocu ovog tipa sto ima hrastovinu da uhvatim sabajle dok je mamuran. Vazi, vidimo se. Vozim nazad i tek pred kucom ukapiram da imam problem s parkiranjem. Srecom nadjem mesto. Zovem Akiko. Sutra pocinjemo. Znas, mi bi htele preko vikenda da odemo do Brightona. Ok. Pa trebace ti kljuc. Hoces li sad da dodjem do tebe da uzmem. Nema potrebe, ti si blizu zar ne? Da tu par ulica dalje. Dam joj adresu, stan broj 4. Ubacicu ti kljuc ujutro u sanduce. Ok, uputim joj cmok kroz slusalicu. Sta je to? To je poljubac.
Sutra poranim kod Zike, pokupimo materijal i alat, Zika izreze daske u radionici i lepo doruckujemo kod njega. Na kraju i gibanica, cak popijem i rakiju. Utovarimo sve. Volvo legao do zemlje. U povratku pokupim kljuc iz sanduceta i navalimo na posao. Pomognem mu kod istovara. Ma da, Japanska posla, kaze Zika i prione na posao. Meri, busi i privrce, dodajem mu daske. Uzivam gledajuci kako radi. Brzo, racionalno i organizovano. Do veceri napravi i stepenice i podijum. Pozderemo jedan take away i svratimo do pub-a. Sutradan namesta klizna vratanca i ladice na tockicima. Vidis, kaze, dobar majstor mora da zna sve. Ovde koristim tockice od penaste gume, a znas zasto? Ne. Japanci vole tisinu, obicni plasticni ili tockici od gume su bucni kad ovo izvlacis, ovako nista ne cujes. Narocito mi se svideo sistem kliznih vrata. Dvokrilna ali u jednom nivou, Kad otvaras, samo blago gurnes i jedno krilo klizi iza drugog. Kreativnost i imaginacija naizgled obicnog posla je fascinantna. Setim se Hesea. Sidharta je skromni skeledzija, ali to radi s totalnom posvecenoscu i na kraju dozivljava prosvetljenje. Ili ono Wilhelma Reicha, cini mi se u 'Slusaj mali covece', Cilj je u sredstvima kojim se on postize.
Na kraju pocistimo. Nekim Zikinim trbusastim usisivacem. Necu sam da uzivam u prizoru zavrsenog posla. Ostavim kljuc na hasuri u sobi i zalupim vrata.
Vozim Ziku kuci. Slusaj Ziko imam jednu molbu. Reci brate, sta treba. Ma znas nije molba za tebe nego za tvoju zenu. Pricaj covece. Ma jel' bi mogla da nam skuva volovski rep? Pa naravno sto pitas. Skrenem u Wandsworth Bridge Road. Znam lika koji radi i nedeljom. Irac, mesar za zlatne medalje. Pazarim par repova pa kod Zike. Pijuckamo belo vino kod njega u basti, mlada u kuhinji. Na kraju iznosi repove. Zderemo svojski i mlada sa nama. Glodje strastveno kao vucica. Covek se carski ozenio. Mozda ima nesto i u bracnom zivotu.
Ujutro se javim Akiko. Gile, ovo je predivno. Lepse nego sto sam zamisljala. Nisam ni sanjala da ce biti ovako lepo.
Celu narednu nedelju provedem radeci. Uvece sa Zoranom po pubovima. Paja, njegov brat hoce da seli firmu dole u London, pa Zoran celi dan zuji po gradu trazeci odgovarajuce mesto. Izvedemo i devojke par puta uvece. Picka ti materina, kaze Zoran, ovo krijes od mene. Ma jok covece, odskora sam u kombinaciji. Navratimo i kod njih na caj i sake, a jednom Zoran donese i neke kolace. U petak me Akiko pozove na veceru. Doci cu ali samo ako ja kuvam. Dobro kaze posle kraceg oklevanja. Odjurim kod Irca po volovske repove, kupim i mladi krompir i luka i jos nekih pindjivisa. I osam flasa dobrog sovinjona. Kuvam to kod njih u minijaturnoj kuhinji, repovi i krompir salata. Haruko zaviruje, zanima je kako to radim. Sluzim ih i sipam vino. Prvo Akiko pa sve ostale. Nedam im da ustanu od sofre. Stalno im dosipam i nazdravljam. Svidja im se i lepo se nacvrcaju. Glasno se smeju i sale. Stan je pun njihovog zvonkog devojackog cicanja. Visoki prozori ka basti sirom su otvoreni. Odjednom udari strasna kisurina, par munja i grmljavina. Gledamo nebo. One vriste dizuci case na svaki prasak groma. Neobuzdani i veseli prebivamo sretno u sobi punoj harmonije. Tu u njihovom stanu obuhvaceni mekim dlanom skladno oblikovanog prostora plivamo u opustenom moru prijateljstva. Napokon ustajem da idem. One mi nesto pevaju u glas. Akiko me ispraca na vrata. Kisa ne prestaje. Poljubim je kratko i hocu da bezim. Privlaci me drzeci me za rever, kosa joj je vec mokra. Ljubi me dugo ne hajuci za kisu. Najzad otrcim kuci. Preskacem od strehe do strehe. Dodjem potpuno mokar. Skinem se i uvalim u kadu. Posle sedim u sobi i gledam oluju vani pijuci caj od jasmina. Do kasno. Prosla je ponoc. Cekam da me obuzme san. Odjednom zvono. Ko je u ova doba? Sigurno se Zoran napio pa ne zna da ode kuci. Otvorim vrata. Akiko u dugackoj plasticnoj kabanici i nanulama. Gleda me u oci. Njen pogled me rastura. Otvaram vrata da je propustim. Nisam mogla da spavam bez tebe, kaze mi i skide kabanicu. Ispod nje ima samo poluotvoren Yukata kimono. Nema nista ispod. Zalupim vrata nogom noseci je u sobu.

zivotinje koje pripadaju caru i ribe izvezene na svili...

Dugo cutimo dok pijemo caj. Ta tisina ne izaziva nelagodu. Odjednom Maemi poce da pevusi, prvo tiho a onda sve glasnije. Njen glas me podseca na zvono crkve u selu pored Suzdalja koje sam cuo jednog zimskog predvecerja u daljini. Ona peva a onda dugo zadrza jedan ton. Na kraju ucini mali gest glavom, a Akiko i Haruko prihvatise. Maemi prestaje da peva, dok njih dve izvode neku vrstu dijaloga. Melodija je apsolutno nepredvidiva ali opojna bas zbog toga. Takara se ukljucuje, njih dve prestaju. Dok peva podize oci i kao da prati pogledom nesto na nebu. Ona opet zavrsava dugim tonom na koji Maemi nastavlja pevajuci sve tise i tise. Ona zavrsava, a ostale joj se lako naklone. Osecam da je neumesno da aplaudiram. Zapravo i da sam hteo ne mogu. Iskusio sam onu sveprozimajucu ganutost koja me je prvi put obuzela kao klinca od cetrnaest godina kad sam cuo jedan devojacki hor u Popovoj Gori kod Vladivostoka i zauvek postao zaljubljenik zenskog horskog pevanja. Akiko je osetila da me je pesma pogodila. Kad sam se okrenuo prema njoj odmah mi je uhvatila pogled. Zaustio sam da nesto kazem ali sam odustao. Spustila je dlan na moju ruku. Kaze da je to jako stara pesma iz njenog kraja. Spevala ju je jedna zena pre nekoliko vekova. Molim je da mi isprica o cemu ta pesma govori. Ona brzo razmeni par reci sa Maemi na Japanskom pa poce. Zenu jednog samuraja probudili su u zoru neki cudni krici. Izasla je na verandu dvorca i videla da je macka uhvatila caplju u dvoristu. Caplja je bila ranjena i nije mogla da poleti, ali je pokusavala da se oslobodi macke koja ju je grizla za vrat. Ona je zavristala, njene kceri su istrcale za njom i dok je stari vazal bez ruke oterao macku caplja je vec bila slepa, macka joj je izgrebala oci. Njena najmladja kcer je rekla starcu da ubije caplju dok je majka neutesno ridala. Znala je da je njen muz poginuo u boju, jer je caplja bila na zastavi njegove porodice. Najmladja kcer joj je rekla majko pogledaj gore. Jedna usamljena ptica letela je iz pravca bitke. To znaci da je tvoj sin ziv i da se nasa porodica nece ugasiti. Njen muz je stvarno bio oslepljen u boju. Preziveo je bitku, ali je posle izvrsio sepuku, a glavu mu je otsekao njegov oficir, unuk starog vazala. Njegov sin se vratio iz bitke kao pobednik i sacuvao klan.
Kako divna prica, da li se to stvarno desilo? Da, kaze Akiko, Maemi je potomak te porodice.
To me prenelo na sasvim drugo mesto. Neiskaziva melodija pesme koju sam cuo i ova istorija, Michael Foucault i njegovo objasnjenje kako je napokon shvatio strukturalizam.