Hajde da malo prosetamo kaze Akiko. U redu. Akiko nesto rece drugaricama. Krecemo stazom nazad prema The Wetland Centre. Hodajuci spustim pogled. Zaista nase noge izgledaju cudno dok koracamo jedno pored drugog. Njena stopala su minijaturna. Imas prednost, kazem. Kakvu? Pa mozes da ustedis kupujuci deciju obucu, izvalim glupo. Pogleda me neobicno. A ne to ne bi bilo u redu. Zasto ne bi bilo uredu? Pa ja sam odrasla, kako mogu da izbegnem odgovornost za to. Da, kazem bez veze, u pravu si. Nemam pojma o cemu prica, ali imam i ja pravo da ponekad budem glup. Pitam se da li je to pravo bezanje od odgovornosti. Kasnije sam shvatio da jeste. Tek kad smo daleko odmakli Akiko me uhvati za ruku. Volim da osecam njenu malu rucicu. Kao da sam prikljucen na neki izvor svezine. Volim da drzim tvoju ruku, zasto mi je nisi dala ranije. Pa ne bi bilo u redu, pred drugaricama. Osetila je da sam zbunjen. One nemaju momke 'objasnjava'. Aha, odobravam, da, nisam to znao. Razmisljam, Amateratsu se direktno inkarnirala iz duhovnog sveta, ali sta cemo sa Japancima, gde li su posakrivali svoje male letece tanjire.
Trebalo mi je dugo da naucim kako Akiko izrazava svoja osecanja. Zapravo ne bih nikad ni naucio da je nisam pitao. Zamolio sam je da mi uvek kaze sta misli i sta oseca. Japanke izrazavaju emocije na sasvim drugi nacin od nasih zena. Njihov unutrasnji dozivljaj sveta sasvim je poseban. Zadnje generacije, doduse, potpuno su se promenile kaze Akiko, ali ona nastoji da zivi onako kako je prirodno. Kako to mislis prirodno? Zar to nije relativan pojam. Zar ljudi ne biraju svoju prirodu? Zar nismo sposobni da biramo? Da, sposobni smo da biramo samo ako zadrzimo harmoniju. Samo tako znamo da biramo mi, a ne nasa javna licnost koja nema nikakve slobode. Kako to mislis harmoniju, na kakvu harmoniju mislis? To je ravnoteza izmedju onoga sto mi zaista jesmo i sveta oko nas. Moderni zivot je pun stresova, ljudi se pretvaraju u zivotinje boreci se za opstanak, ali mi imamo slobodu da vidimo svet u kontekstu nas samih a ne kao nametnutu sliku. Ako prestanemo da vidimo lepotu uprkos iskusenja i teskoca onda smo nize od zivotinja, onda smo varvari. Pa zar nije covek ionako iznad zivotinje bez obzira da li je varvarin ili ne. Nije jer covek moze da bira, a ako bira gore znaci da je pao ispod ljudske prirode, pa i ispod zivotinje koja se uvek trudi da joj bude sto bolje. Cekaj malo, to mi zvuci egoisticki. Znaci ako ja idem za tim da mi bude sto bolje onda se kao covek uzdizem. Ne obavezno, ali covek ima ugradjenu svest i o telesnoj i o duhovnoj dobrobiti. Ako ovu drugu zanemaruje u korist prve nije nista uradio. Cak i zivotinje imaju spiritualni impuls, ali ga naslute tek kad su izvan stalne prinude opstanka, a to im se dogadja jako retko. Sta se dogadja modernim ljudima? Sve ono sto je potrebno da odrze svest o svojoj duhovnosti, njenoj vaznosti i vrednosti, stalno se potiskuje, omalovazava, cak i zabranjuje. Evo pogledaj onu dvojicu mladica. Vec smo blizu centru, dva lika sede na klupi, zajahavsi je i okrenuti jedan prema drugom zure ispred sebe, mlateci blago glavama. Slusalice u usima. Oni su u ovoj lepoti a opet slepi, primecuje Akiko. Zaista, mislim, tipovi izgledaju kao da su ispali iz voza i tresnuli glavama od beton. Dok vec odmicemo cujem jednog: Jao bre ovo je dobro u picku materinu, cima mozak. Drugi ga nije ni cuo. Pricekaj malo kazem Akiko. Pridjem likovima. Obuceni su u skupu, dizajnerski otrcanu odecu. Podigose oci. Odakle ste momci? Iz Beograda, a ti? I ja. I sta radite ovde u Londonu? Slusamo muziku, kaze nizi, vaznim tonom kojim bi ti se neurohirurg obratio tokom istorijske operacije. Crn je i kratko osisan. Spiky hair cut. Drugi je dugokos i bucmast plavojko. I sta slusate, nastavljam besmislenu konverzaciju. Usta im se razvukose u osmeh. Uzas, brate, samo uzas! Cool. Oprostimo se uz Engleske gestikulacije. Akiko izgleda iznenadjeno ili je to meni izgledalo tako. Jesu li oni...? Sta? Jesu li i oni Srbi? Ma jok, Bugari, prijazan svet, a jezik je slican. Stidim se zemljaka? Patriotizam - relativizam? Mozda ce mi se i oci s vremenom iskositi.
Provedemo celo prepodne setajuci i pricajuci. Vratimo se nesto iza jedan. Devojke igraju neku igru, neka mini pantomima, sta li. Pokazuju neke figure prstima, a onda nesto pogadjaju. Mora da je nesto od pre deset vekova, ozlojedjeno mudrujem u sebi.
Idemo nazad kaze Akiko. Ok. Pakuju se i vracamo se istim putem do Putneya, ali Akiko skrenu prema Wandsworthu. Vozimo kroz Wandsworth park uz reku. Lep park, ali ga sve vise okruzuje novi blokovi stanova. Japiji su poludeli za rekom. Ili ih prosto programiraju. Bice da je ovo drugo. Predjemo reku u Battersea i pravo na Chelsea. Idemo kod mene da rucamo kaze Akiko. Glupo se osecam, nemam nikakav poklon za nju. To mi je neki formalisticki fazon. Uvek nosim poklone u posetu, a sad nista. S cudjenjem primetim da iako nisam doruckovao uopste nisam gladan. Akiko hrani i dusu i telo. Iskrcamo se ispred njenih vrata. Gledam za sta cu da zavezem bicikl. Samo ga ponesi iza. Gde? Devojke guraju svoje bicikle kroz uzak prolaz s leve strane pozadi. Nije valjda da ima i bastu. Da, ali ne ostavljaju ih tu vec u neku duguljastu drvenu kucicu. Ostava za alat? Sledim ih do ulaza. Izuvaju se. Stan je cudan, blago receno. Jedna velika prostorija na levoj strani u koju silazis drvenim stepenicama, predivan pod od Engleske hrastovine. Vec sam se navikao na takve izraze. Engleski hrast, Engleska sunka. Ono, setas kroz sumu, a hrast ti kaze: How are you sir today? Nice day, isn't it? Ili posmatras prase u oboru, a ono veli: How do you do? Would you like some ham? Yes, please mate, thank you. And a pint of lager, please. Pravo ispred kad udjes je nekakav pravougaoni zid od te hrastovine. Sta li je iza? Ne znam zasto, kao da ocekujem da me provede kroz stan. Kod nas je to cest ritual, cesce dosadan nego zabavan, ali ima i izuzetaka.
Osim te Engleske hrastovine sve ostalo je Japansko. Sve? Zapravo nedostatak svega ostalog je Japanski. Apsolutni minimalizam. Gde mogu da se osvezim? Evo tu, rece Akiko i pomeri celi hrastov zid. To su zapravo klizna vrata. Pomeram ih tamo vamo. Umetnicki izradjena i jako lagana. Iza je ogromno kupatilo, s desne strane umivaonik, levo od njega tus kabina, do nje kada. Cekaj malo sta je iza ovih pomicnih vrata prema sobi. Gurnem ih a iza, ogromni bath tube, okrugli drveni, ugradjen u pod. Sauna. Ovo mora da je kostalo citavo bogatstvo. Operem ruke i vratim se u sobu. Devojke su se vec presvukle. Sve cetiri su u laganim letnjim Yukata kimonima. Takara mi pokaze gde da sednem. Sedam na hasuru. Ona i Maemi pomeraju vratasca u dnu hrastovog zida i izvlace niski okrugli sto i neke jastucice. Tek sad primetim da i u podu postoje udubljenja kojim se otvaraju kapci spremista. Kroz uzak prolaz levo od hrastovog zida izlaze Akiko i Haruko. Akiko kleknu pored mene i poce da posluzuje, Haruko joj pomaze. Akiko mi sipa sake iz bele bocice u trbusastu solju. Na tanjiricima je neko japansko jelo s ribom i rizom, kockice od ribe umotane u morsku travu ili krep papir, izgleda isto, a i ukus je otprilike isti. I isto tako oblikovane grudve rize. Jednom sam se zajebao pa to jeo u jednom Japanskom restoranu, platio masan racun i dok sam prepesacio par koraka vec sam bio gladan. Sreca znam da jedem stapicima. Vestina stecena pre dve godine dok je Jasmina bila u orijentalnoj fazi. Doduse ona nas je hranila pecenom svinjetinom izrezanom na kockice. Sumadijska Cho Cho San, zna sta treba Srbinu za rucak. Prihvatim solju sa sakeom. Nemam pojma kako se ovo pije, pa primenim Ruski nacin, naiskap. Ona mi nasu drugu, salijem i to, pa i trecu. Valjda ce ovo biti dovoljno da svarim rucak. Pa posle tri casice i nije tako lose, trudim se da jedem polako, ako primenim isti sistem kao sa sakeom mozda mi donese jos, a to bih da izbegnem. Zasto kvariti harmoniju. Taktika je upalila. Zavrsim sa jelom poslednji i pohvalim rucak. Haruko skloni posudje. Sedimo i pricamo. Sve tri njene drugarice rade u City of London za neku Japansku firmu i danas im je bio zadnji dan kratkog odmora. Pa gde zivite? One su ovde sa mnom upada Akiko. Dok ne nadjemo stan kaze Maemi, a Haruko se nasmeja, nekako neobuzdano. Ona ima trun seljacke seksualnosti, sirova zenstvenost. Maemi je dostojanstvena kao srna, a Takara je kao zecic, razigrana i nezna. Kazem da mi se stan svidja ali... Gledaju me upitno. Ustanem i prislonim ledja na drveni zid pokazujuci na suprotnu stranu sobe. Ovde bih stavio nesto kao podijum od ovog istog drveta. Pocese uglas da cvrkucu na Japanskom obracajuci se Akiko. Gledam je zbunjeno, a ona ce: To je upravo ono sto sam ja rekla jutros. Ali za to treba puno vremena, Akiko se koleba. Ma jok, znam coveka. Nazovem Ziku, nas covek, bivsi oficir JNA koji je fenomenalan majstor. Radio je stan Vladi Rusu dok je stanovao preko na pocetku Fulhama. Ziko imam problem, mozes li nesto da mi uradis preko vikenda. Gile ako je velika stvar nema govora, auto mi je u kvaru. Ne brini nazvacu te. Sredjeno, kazem Akiko. Jos se koleba. Ma ne brini, covek je umetnik. Ok, rece. Donese papir i olovku i nacrta brzo taj deo sobe. Kako mislis, jeli ovako, nacrta i podijum s tri stepenika s leve strane. Crta s lakocom, uvek sam zavidan kad neko zna da crta. Trauma iz doba kad sam imao sest godina i nesto nacrtao za kevu. Dodju nam neki gosti, a keva ponosno pokazuje moj crtez i kaze vidite kako je Gile nacrtao zeku. Nije zeka mama, to je konj i rasplacem se.
Elem dogovorimo za dimenzije, tri sirine tatamija (hasure) siroko, jedna sirina tatamija visoko. Odmerim sirinu tatamija uz nogu. Od poda pa skoro do jaja. Jel' imate komad ovog drveta negde? Ima u kucici za bicikle. Odemo tamo i nadje mi jednu dascicu. Jel' mogu da ostavim bicikl ovde preko noci? Da, kaze gledajuci ispred sebe. Stojimo u tami kucice za alat. Digao mi se. Malo je visa stojeci u Geta nanulama. Zgrabim je i poljubim privlaceci je snazno, osetila ga je. Zagrli me je svojim malim rukama, stezem je sve vise. Ljubimo se u tami dugo, ne mogu da je pustim. Mirise bozanstveno. Blago me odgurne disuci ubrzano, nije zgodno devojke nas cekaju. Poljubim je jos jednom. Ok. Pozdravim se s devojkama i zazdim niz ulicu. Taksi. Vozi u City. Javim se tipu na recepciju. Vozni park je pozadi, podzemni parking. Lik dole je glup ko kurac. Kucka u kompjuter i pita me za ID. Pokazem mu karticu firme. Kucka i dalje, nista. Ma ja sam iz St Andrews branch-a covece. Aha, na kraju nabode. Sredjeno. Sta imas, jel' ima kakav estate. Ima samo Volvo, kaze gadljivo. Idiot. Volvo legenda. Potpisem. Uzimam kola i sibam ka jugu, skretanje na desno i do Albert Bridge. U kurac, nemam ni vozacke tek ukapiram, ostala mi u stanu. Zvonim. Zika otvara. Pa ti rece da ces nazvati. Nema veze nisam stigao. Idemo u radionicu. Dajem mu onaj papir i hrastovu dascicu. Zagleda je. Ovo nemam, ali znam coveka koji ima. Zika je lik koji zna svoj posao. Nije bio politicki podoban pa je odjebao vojsku, ali da je taj bio nacelnik generalstaba islo bi sada se na skijanje u Kranjsku Goru bez pasosa. Upali kompjuter u radionici, on to zove studio i cacka po njemu zagledajuci u crtez. Sta ti je tatami? Imas li metar? Daje mi onaj stolarski, drveni, sklapajuci. Odmerim od poda do jaja. Aha. Kucka i dalje. Pricekaj, kaze. Ode u kucu. Zurim u ekran i vidim taj deo sobe onako kako mi je bio u glavi. Neverovatno, ja sam totalna truba za kompjutere. Zika se vraca. Ok, to cete doci £450.00. Ma samo sibaj. Ulazi mlada riba sa stomakom do zuba. Slatko, njemu kafa meni caj. Osladim se i zahvalim, ona ode. Jel' ti ovo svastika, pitam. Ma zena bre. Stani sta bese sa... Ma to sam skartirao, meni treba zena, a ne zmija. Ovo je iz mog sela, ceri se mangupski. Treba ziveti, a ne zivotinjariti. Dobro si ti to, zezam ga. Raspituje se za Vladu Rusa i Zorana. Jel' to tvoj stan? Ma nije, moje ribe. Mora da je nesto ozbiljno, ne lici na tebe. Objasnim da je riba Japanka, bez detalja. Aha, ovde ces trebati vratanca za stvari. Radio sam jednom Japancu stan, sve sakrivaju. Upravo to. Nekako ugajgulimo kako stvar treba da izgleda. Covek me cita. Nego slusaj sutra porani, hocu ovog tipa sto ima hrastovinu da uhvatim sabajle dok je mamuran. Vazi, vidimo se. Vozim nazad i tek pred kucom ukapiram da imam problem s parkiranjem. Srecom nadjem mesto. Zovem Akiko. Sutra pocinjemo. Znas, mi bi htele preko vikenda da odemo do Brightona. Ok. Pa trebace ti kljuc. Hoces li sad da dodjem do tebe da uzmem. Nema potrebe, ti si blizu zar ne? Da tu par ulica dalje. Dam joj adresu, stan broj 4. Ubacicu ti kljuc ujutro u sanduce. Ok, uputim joj cmok kroz slusalicu. Sta je to? To je poljubac.
Sutra poranim kod Zike, pokupimo materijal i alat, Zika izreze daske u radionici i lepo doruckujemo kod njega. Na kraju i gibanica, cak popijem i rakiju. Utovarimo sve. Volvo legao do zemlje. U povratku pokupim kljuc iz sanduceta i navalimo na posao. Pomognem mu kod istovara. Ma da, Japanska posla, kaze Zika i prione na posao. Meri, busi i privrce, dodajem mu daske. Uzivam gledajuci kako radi. Brzo, racionalno i organizovano. Do veceri napravi i stepenice i podijum. Pozderemo jedan take away i svratimo do pub-a. Sutradan namesta klizna vratanca i ladice na tockicima. Vidis, kaze, dobar majstor mora da zna sve. Ovde koristim tockice od penaste gume, a znas zasto? Ne. Japanci vole tisinu, obicni plasticni ili tockici od gume su bucni kad ovo izvlacis, ovako nista ne cujes. Narocito mi se svideo sistem kliznih vrata. Dvokrilna ali u jednom nivou, Kad otvaras, samo blago gurnes i jedno krilo klizi iza drugog. Kreativnost i imaginacija naizgled obicnog posla je fascinantna. Setim se Hesea. Sidharta je skromni skeledzija, ali to radi s totalnom posvecenoscu i na kraju dozivljava prosvetljenje. Ili ono Wilhelma Reicha, cini mi se u 'Slusaj mali covece', Cilj je u sredstvima kojim se on postize.
Na kraju pocistimo. Nekim Zikinim trbusastim usisivacem. Necu sam da uzivam u prizoru zavrsenog posla. Ostavim kljuc na hasuri u sobi i zalupim vrata.
Vozim Ziku kuci. Slusaj Ziko imam jednu molbu. Reci brate, sta treba. Ma znas nije molba za tebe nego za tvoju zenu. Pricaj covece. Ma jel' bi mogla da nam skuva volovski rep? Pa naravno sto pitas. Skrenem u Wandsworth Bridge Road. Znam lika koji radi i nedeljom. Irac, mesar za zlatne medalje. Pazarim par repova pa kod Zike. Pijuckamo belo vino kod njega u basti, mlada u kuhinji. Na kraju iznosi repove. Zderemo svojski i mlada sa nama. Glodje strastveno kao vucica. Covek se carski ozenio. Mozda ima nesto i u bracnom zivotu.
Ujutro se javim Akiko. Gile, ovo je predivno. Lepse nego sto sam zamisljala. Nisam ni sanjala da ce biti ovako lepo.
Celu narednu nedelju provedem radeci. Uvece sa Zoranom po pubovima. Paja, njegov brat hoce da seli firmu dole u London, pa Zoran celi dan zuji po gradu trazeci odgovarajuce mesto. Izvedemo i devojke par puta uvece. Picka ti materina, kaze Zoran, ovo krijes od mene. Ma jok covece, odskora sam u kombinaciji. Navratimo i kod njih na caj i sake, a jednom Zoran donese i neke kolace. U petak me Akiko pozove na veceru. Doci cu ali samo ako ja kuvam. Dobro kaze posle kraceg oklevanja. Odjurim kod Irca po volovske repove, kupim i mladi krompir i luka i jos nekih pindjivisa. I osam flasa dobrog sovinjona. Kuvam to kod njih u minijaturnoj kuhinji, repovi i krompir salata. Haruko zaviruje, zanima je kako to radim. Sluzim ih i sipam vino. Prvo Akiko pa sve ostale. Nedam im da ustanu od sofre. Stalno im dosipam i nazdravljam. Svidja im se i lepo se nacvrcaju. Glasno se smeju i sale. Stan je pun njihovog zvonkog devojackog cicanja. Visoki prozori ka basti sirom su otvoreni. Odjednom udari strasna kisurina, par munja i grmljavina. Gledamo nebo. One vriste dizuci case na svaki prasak groma. Neobuzdani i veseli prebivamo sretno u sobi punoj harmonije. Tu u njihovom stanu obuhvaceni mekim dlanom skladno oblikovanog prostora plivamo u opustenom moru prijateljstva. Napokon ustajem da idem. One mi nesto pevaju u glas. Akiko me ispraca na vrata. Kisa ne prestaje. Poljubim je kratko i hocu da bezim. Privlaci me drzeci me za rever, kosa joj je vec mokra. Ljubi me dugo ne hajuci za kisu. Najzad otrcim kuci. Preskacem od strehe do strehe. Dodjem potpuno mokar. Skinem se i uvalim u kadu. Posle sedim u sobi i gledam oluju vani pijuci caj od jasmina. Do kasno. Prosla je ponoc. Cekam da me obuzme san. Odjednom zvono. Ko je u ova doba? Sigurno se Zoran napio pa ne zna da ode kuci. Otvorim vrata. Akiko u dugackoj plasticnoj kabanici i nanulama. Gleda me u oci. Njen pogled me rastura. Otvaram vrata da je propustim. Nisam mogla da spavam bez tebe, kaze mi i skide kabanicu. Ispod nje ima samo poluotvoren Yukata kimono. Nema nista ispod. Zalupim vrata nogom noseci je u sobu.
No comments:
Post a Comment