Estella

Odsada nijednoj ribi vise necu traziti telefon. Jednostavno joj dam svoj. Metoda stedi vreme i pojednostavljuje stvar. Razmisljam o vizit karti. Nesto iskreno i precizno. "Masnim" slovima: Gile Rackovic (Mr. ispred cu da izostavim, to se podrazumeva), a u drugom redu malo diskretnije: Ja sam muskarac koji ti nece uzeti za zlo, ako odmah kazes DA! Telefon taj i taj. Elegantno i efektno, a i mali hommage grupi Buldozer. Zahvaljujuci caletu slusao sam ih otkad znam za sebe. Kad je bezao u Rusiju njihove ploce je prve spakovao. BTW neka MP3 kolekcija njihove muzike bila bi 'much appreciated'. Deset puta su bolji od Franka Zappe, inace poznatog kao losa kopija Borisa Belea. Slovenci, a smesni. To je jedinstven fenomen, redje od covecije ribice. Da sam Kostunica dao bi im pocasne pasose Srbije. Ne verujem da bi ih primili, ali gest bi bio lep. Pitam se sta slusa Kostunica? Sudeci po fizionomiji, verovatno posmrtne marseve.

Estella je ne samo skandalozno lepa, nego i prakticna devojka, sve cetiri cvrsto na zemlji. Jedna ovdasnja blogerka zna na sta mislim. Ukratko, to za mene nema prenesenog znacenja, cista estetika, recju, najzamamnija poza. Zderali smo u jednom Meksickom restorancicu na Camdenu. Fajitas, razne vrste uz par salata. Posle tekila uz lizanje soli. Zena ima prelep jezik. Ne govori Francuski ali vlada jezikom na Francuski nacin, u mom sistemu je definitivno poliglota. Ljubili smo se u taksiju kao mutavi, sve do moga stana. Cak mi se ucinilo da je i taksista stenjao. Zagonetno, imao je obe ruke na volanu. Ko zna, mozda ima vesto dresiranog majmuncica na prednjem sedistu? S Englezima nikad nisi nacisto. Vole zivotinje, patoloski.

O detaljima iznutra, necu. Dzentlmen o tome nikada ne prica. Nisam siguran da se to odnosi i na blog. Ipak, necu da rizikujem, odavno nisam procitao neki noviji Bonton, mozda sad obradjuju i to podrucje. Ko me ne zna, skupo bi me platio. Jutros oko pola sedam ona se odjednom popismani, moram da idem, kaze. Gde pobogu? Pa kuci, letim jutros u Barcelonu. Interesantno je kako koka ujutro stimulativno deluje na coveka. Daleko efikasnije nego njena hemijska imenjakinja. Mozak radi kao Breitling. Iskopam mobilni i nazovem Srleta. Malo je reci da je Srle lopuza. Pre ce biti magistar muljanja. Negde je iz centralne Srbije i znam ga jos dok se zvao Dusan. Kao barmen radeci na crno u crno je zavio par kafana, kupio kucu, onda se prebacio na petljanje s telefonskim agencijama, a sad ima nekoliko praonica vesa i ovu minicab prcvarnicu. Halo je li tu Srdjan? Nije, on ne radi nocnu. Cuj, ja sam njegov prijatelj i 'fellow countryman', jel' moze jedan pristojan minicab do Heathrowa, ovde u Draycott Avenue? Yes, of course, sir, it'll be in a minut. Al' nemoj Rover ako ikako moze. OK. Otkako im je jedan Crnogorac olesio celu smenu ljubazni su prema nasima, boli glava. Brijuci se na brzinu, strpam u dzep staru digitalnu kameru, koju inace iz neobjasnjive navike, drzim u priboru za brijanje. Sidjemo dole ljubeci se. Zasto mi sinoc nisi rekla da ides? Zar je vazno? Pa ne, ali? Znam sto mislis, zasto ovo? Well, it has crossed my mind. Pa vracam se kuci, nisam htela da zapamtim odlazak iz Londona po nekom bez veze. Hm, I am flattered, kazem neuvereno. Znaci koristen sam kao raso' posle neke brlje. C'est la vie.

Dolazi minicab. Vozimo se do Kensingtona gde pokupimo njene torbe i pravac Heathrow. Vozac je smrljav Marokanac zenskih ruku. Verovatno mu je, kad je zadnji put bio u javnom kupatilu, ispao sapun pa se nije usudio da ga podigne. Oseca se na uskislo testo, uscuo se sto kazu Sarajlije. Otvaramo prozore, iako rano, toplo je. Drzimo se za ruke, nesto vrelije i tip bi izgubio kontrolu nad kolima. Kazem mu da zaustavi. Predjem na prednje sediste i kazem da nastavi. Napravim par snimaka kroz prljavo prednje staklo. Zalicu se Srletu zbog stakala. Tek upecana riba mi izmice, zato sam dzangrizav. Hteo sam da fotografisem firmu, gde sam se pre dve godine kresnuo s jednom aspidom. Zapravo sve se desilo u firmi i pocetak i kraj, u sredini nekoliko flasa sampanjca, vino koje i ide nataste, mislim na praznu glavu. Ne secam se nicega, osim njenog proganjanja posle, nedeljama. Zena podnosi pice, ali ne i trezne i nedvosmislene izjave, kao sto je naprimer: Fuck of you crazy bitch, leave me alone. Zasto sam slikao tu staklenu skalameriju? Ubite me!?! Krivim Lepenskog, on me je nagovorio da slikam okolo.

Zaustavim Marokanca opet i vratim se kod Estelle. Sta je u toj zgradi? Prevara, odgovaram. Posle pocnemo da sapucemo. Cudno, kad sapuces obicno kazes samo ono sto je zaista bitno. Besmislica je uvek glasna. Estella zivi sama u svom stanu, ali je jos maza i stalno klopa kod keve i caleta. Pokazuje mi sliku roditelja, jos mladi ljudi. Pitam se kako je njenom caletu, kad hoda s njom, negde po ulici. Atomski picic od 19 i krupan covek u ranim cetrdesetim. Svi normalni muskarci ga mrze. Pitam je o tome. Smeje se. Pa ja volim da idem s njim. Najvise volim da flertujem s drugim muskarcima bas tada, onako samo ocima. Uzivam kako kriomice gledaju mog tatu, valjda se uporedjujuci s njim i procenjuju svoje sanse. A ja mrzim njenog tatu, cak i posle ovog nocas. Kako ga nije stid da napravi ovako lepu kcer i pusta je po svetu. Zar nije svestan kako mu cera izgleda? Mozda on mrzi i nas, one kojima ona lomi srca, a i ostale organe.

Stignemo, pokupim njene torbe i otpustim Marokanca uz fiver baksisa. Cekira prtljag i posedimo vani na klupi za pusace. Opet se ljubimo. Digao mi se i gotovo me boli. Izem ti ovaj aerodrom. Imaju sobu da presvuces dete kad se ukaki, a nemaju da jebes najbolju ribu unutar M25. I to ono zadnji put, kad je najsladje, kao pred streljanje, kad se samo jaja pitaju i kad vrelo strcaju u nameri da je oplode, na kvarnjaka, da je zadrze, sta kosta da kosta. A posle se vi lepo ganjajte, pa ako hocete i po sudovima, nas i kurac boli kurac, mi smo se lepo iznirvanisali, bili smo od samadhija do satorija, pa posle i do unio mystica, onako katolicki, uz kajanje, sto nismo jos. Naravno arhitekti to nije palo na pamet. Covek je bio u losim odnosima sa svojim rodjenim genitalijama. Ne sex molim, decija govanca imaju prednost, mi smo Englezi!

Ne mogu da pricam o rastanku, rasplakacu se, bar neko treba da ostane cvrst. A nemam ni font za odgovarajuce slinavljenje po ekranu. Osim toga suze su slane, provodnik struje, ako kanu na tastaturu mozda me i ubije. Ipak nesto se naucilo. U eventualno slicnim prilikama, odsada za aerodrom narucujem kombi, tako da mogu da jebem do samog ulaza. Kao sto su se Jevreji kresali na lopati kojim su ih ubacivali u pec. Ili to rade nadrkane vekne, nabrekle od kvasca? Mala pauza, kao da je neko na vratima? Ma nista, decko iz Mosada, drzi nesto masno u papirnatoj vrecici. Ne verujem da je pljeskavica...

I evo, nek se nadje sad neki teoreticar-romanticar iz domace radinosti i kaze da ovo nije ljubav. Lupam gluposti, za spermom mi iscurelo i nesto mozga, uzdbenicki primer zaljubljenosti. Osecam se kao da mi je u sredini tela jedna ogromna rupa. Nemam apetita, necu da se kupam, ocu da ovo sto je iscurelo iz nje ostane na mojoj kozi dok se ne apsorbuje. A nismo pomenuli ljubav, nismo pricali o mesecu, zvezdama, srpu, cekicu, zeki koji pase travicu, et cetera. I sad ja ne patim, sad sam ja ker! Ma hajte molim vas gospodjo, ako smo sisali klitice i sisice, ne znaci da smo sisali vesla! Slike oke reke Temze na povratku, uz setnju od Hammersmitha do Putney Bridge, napravljene su iz ocaja. Slikam da te zaboraviiim, a tuga se veca stvaraaa...
Link za galeriju pogledajte gore.