Caricino

Juče smo bili u Caricinu. Pokupili i ćaletove klince pa u Volvo natrpali roštilj, ćumur, klopu, sanke i još raznih andrmolja. Ja sam uvek depresivan kad odem tamo. Nisam bio uvek doduše. Kao student dolazio sam tu s društvom. Obično u rano leto. Deda našeg drugara Fome Pamfilova radio je kao čuvar Malog dvorca. Zapravo čovek nije radio ništa, nikad ga tu nije ni bilo, pa smo u njegovoj montažnoj kućici pravili žurke. Iza kućice imao je nešto što je trebalo da bude radionica. Skladište krša. Razvalimo staru kantu za gorivo, gore ostružemo rđu kamenom, a ispod podložimo vatru. Kad se kanta usije bacimo meso na ploču izvadimo flaše votke iz jezera i udri. Omiljena igra posle bila je da oteramo cure u šumu, a posle ih ganjamo. Pa ko koju uhvati. Nasleđe Boljševizma: Seks nije ništa drugo nego čaša vode. Zašto je ne popiti? Uveče Foma prihvati gitaru, pa sedimo oko bureta ili na verandi i pevamo. Na trećoj godini Fomina devojka Galja popije esenciju. Bila strašno ljubomorna. I tako prestanemo da idemo tamo. Posle sam bio par puta, ali nekako mi se uvek stuži.

Ovaj put smo bili civilizovaniji, raspalio sam roštilj na propisanom mestu, pa smo jeli, a ja gucnuo i malo votke jer Crysta vozi. Klinci se sankali, Danilo pokušao da jede sneg i tako. Posle spakujemo stvari u kola pa dva kruga trojkom. U neko doba Danilo kenjka, hoće da kaki. Kažem čiletu da stane, a Crysta ga iznese pa u iza žbuna s njim. Posle par minuta dere se: Gile zaboravila sam baby wipes. Izađem i ja da vidim šta je problem. Pa obriši mu guzu snegom. Pa kako ću? Na kraju ja to uradim. Vidiš lepo uzmeš grudvu snega i lepo obrišeš date. Pazi ja se toga nikad ne bih setila.

Vratimo se do trojke, a Aca i Peca izašli i gledaju konje. Griša vidi koliki je kurac ovom konju. A stvarno onom u sredini se digao. A ovoj dvojici odsekli podviruje se Peca. Ma to su bre kobile. A gde je njima kurac? Pa kad im treba onda im ovaj konj pozajmi. U jes' komplikovano kad si konj. Nije nimalo lakše biti ni čovek, ali još su mali da im to objašnjavam. Možda će i oni jednog dana dolaziti s devojkama u Carcino. Tada će im sve biti jasno.

U zimskoj dokolici

Konačno sam nabavio ovaj mali program za ć,č,š,đ,dž, pa je red da probam kako ovo radi.

Pre par dana bili smo u Moskvi kod mojih jer je došla Aleksandrina keva, ćaletova tašta. Čudno, pitam se šta meni dođe ćaletova tašta, ako mi nije baba? Polu baba možda ili baćeha? (od baba i maćeha). Naušedšenije, evo izmislih novu reč. Baćeha. Dakle Ana Kondratjevna je jedna jako srdačna žena i uvek je mene posebno gotivila. Baš u svakoj prilici. Uvek uz kakav praznik upita posebno za mene ili pošalje kakvu interesantnu sitnicu. Ona je meteorolog i potiče iz jednog vrlo zanimljivog socijalnog miljea. Neki njen predak Semjon je bio carski činovnik na Aljasci, pa kad je car prodao to Amerima, pobuni se pa zaglavi i u tamnicu. Uglavnom sva njegova deca ili unučad su posle postali vatreni komunisti. On je bio čovek neverovatno širokog polja interesovanja, od špijunaže, stranih jezika, do religije i umetnosti Indijanaca sa Aljaske. Tako da su boljševici posle revolucije njega kao neku vrstu proto komuniste svrstavali u svoje pa je sva njegova velika biblioteka i zbirka najrazličitijih stvari završila u lokalnim muzejskim skladištima. Nikad to nije neko posebno istraživao, ali je Genadij, Anin brat pre nekoliko godina sve to što je pripadalo tom njihovom pretku uspeo da vrati u posed porodice. Ne verujem da tu ima neke velike materijalne vrednosti, ali ogromna zbirka njegovih pisama i beležaka sigurno ima određenu naučnu vrednost. Jedna mala knjižica koju je on objavio kao samizdat 1857, a zove se "Zapisi radoznalog putnika" štampana je na ostrvu Kodijak u štampariji izvesnog V.Z.Tihonova. Ima u toj knjižici dosta nepoznatih podataka. Na primer, o misionarskom radu Ruskih pravoslavnih sveštenika među Indijancima. Jedna priča o Indijanskom vraču koji nauči da čita, pa celo pleme prevede u pravoslavlje je neverovatno lepo napisana. Ipak mene je najviše oduševila jedna narodna skaska koju je on zapisao kao mladić u Pskovskoj guberniji, pa sam je ovde i preveo.

Zlatan momak i večita devojka
Pobedio arhanđeo Mihail vojsku sotoninu pa na nebu bejaše parada anđeoske vojske. Arhanđelu klicaše, a on se stideše. Sva je snaga u Boga, pa i slava dakako pripada Svevišnjem. Bi Bogu ugodna njegova skromnost pa da ga nagradi na svoj način. Da se pobeda tvoja slavi hiljadu leta posvetiću spasenje dve čiste duše tvojoj skromnosti i predanosti. To kaza Svevišnji pa pusti dve bele golubice na zemlju. Jednu tada, a drugu kroz hiljadu godina. Sleti prva golubica na prozor sirotoj seljanki kojoj mnoga deca umreše u mladosti. Probudi se seljanka s mišlju, kad se osvrneš na život on traje trenutak, kad ga živiš on je večit. Ugleda golubicu na prozoru pa izađe iz kuće. Golubica odleti a na snegu ispred prozora ostade slika Arhanđelova. Kako je ugleda užari sunce te se sneg otopi. Na godinu posle rodi ona devojčicu lepu kao anđeo. Kad je devojčici bilo godinu dana na Aranđelov dan ispred crkve ona zapeva pesmu glasom detinjim slaveći Boga i njegovu mudrost. Pade sav narod na kolena Bogu se moleći, a kaluđeri roniše suze. Izraste u krasavicu da je nije bilo do primorskih strana, a čudna blagodet zapade celi njihov kraj. Rađalo je kao nigde, a i Tatari ih zaobilaziše. Uda se i izrodi decu, dočeka i unuke, a ne ostari ni dana. Bi joj krivo što ne stari, a stideše se što je prosci njenih unuka zagledaju pa se poče pepelom po licu mazati. Ali zalud, ne staraše. Kad god se rastuži da zaplače, pesma iz njenih usta poteče, a narod se skupljaše da je čuje. Jednog dana kad joj umre muž najavi da i ona ide u šumu da se propasti preda. Odvraćahu je, ali ona ni da čuje. Ode i lutaše po gorama, gladovaše, ali je smrt ne snađe. Od gore do gore, do dalekih strana iđaše. A kad napuni stotinu godina spusti se u selo hiljadu vrsta od svog kraja pa se u nadnicu dade. Nedugo posle zaprosi je gazdin sin pa se uda za njega. Izrodi mu decu, a opet isto. Ni jedne bele vlasi, ni jedne bore na licu. Mazaše se i pepelom i zemljom, a ne smede tugovati da opet ne zapeva. I tako za hiljadu godina lutaše ona Rusijom, rađajući jake i zdrave kćeri i sinove po svim Ruskim stranama. Tako Bog dade da se umnoži Rusija.

Druga Božija golubica sleti već kad su Ruski carevi stolovali u Moskvi. Tatare oteraše, Hazare potreše, a blagodet se Božija prosu po majčici Rusiji. No, kako svaki starac zna, iskušenje je mater svake milosti, pa u jednom selu i to u istom onom u kome se rodi večita devojka živeše siromašna udovica sa tucetom dece oko ognjišta. Nikad leba ne imaše, gladovaše od kako sisu ispustiše. Najstarijem bi trinaest godina kad mu mati zaspa premorena u hladu kraj posne njive. Probudi je gugutanje. Pogleda na granu a bela golubica iz kljuna ispusti zlatan medaljon sa likom Arhanđela, pa odleprša visoko, skroz gore iza Sunca. Prekrsti se udovica pa dozva najstarijeg sina. Nosi ovo na trg pa prodaj i kupi nam leba. Uze dečak medaljon pa put grada. Gledao medaljon pa mu bi žao da ga proda. U gradu se unajmi kod trgovca za slugu, a ovaj ga povede na put. Kako gde stadoše da trguju okupiše se kupci oko njih, pa gde god da robu pokazaše razgrabi je masa za dobre pare. Trgovac ga blagoslovi i nagradi, a on materi ode s vrećama hrane. Stade i dalje s gazdom putovati, u karavane sve do Kitaja i Perzije. I vazda im se kese presipaše. Poodraste dečko u naočitog momka, a i zlaćana mu brada izbi. Jednog dana ču gazdu kako ga svojoj kćeri hvali, a devojka se zagleda u njega. Ali njemu bi teško oko srca. Zar me zlato čovekom čini? Mater me voleše i kad sam bio šaka kostiju. Zahvali se gazdi pa se sam u svet uputi. Gde god se kakva posla prihvati rodi mu trud stostruko. Materi dvore sazida, poženi braću i sestre poudava, a on jednako putovaše. Za šaku kupi, za torbu zaradi, za torbu kupi za vreću mu se vrati. Za vreću kad kupova, kola mu se presipaše. Al devojku za dušu ne srete. Kako koji posao završi za crkve davaše, sirote opremaše u svatove, gladne nahrani, žedne napoji, a srce mu suvo i turobno. Što više zlata, a on sve usamljeniji. Naposletku bacaše zlatnike za sobom. Narod se za njim uputi, kupiše zlato, tukoše se, krvi se jedan drugom napoji. Ili se u kocku i opačinu dadoše. Lako bogatstvo je uvek nizastranu, a on prosipaše. Jutrom zaradi, večerom baci. Manuše se ljudi truda i zanata, iđahu za njim gomile i zlato kupiše. Besposlica ih obuze. Tako se propi Rusija.

Jednu noć uteče od gomile kroz neke jazove. Vreću zlata istrese idući uza stranu, pa zaspa na vrhu brega pod brezama. Jutrom začu pesmu devojačku pa se sakri i gledaše kako prelepa devojka gazi uzbrdo preko njegovih dukata. I pevaše večita devojka tužeći sama u divljini, a njemu se skupi grčina u srcu pa se rasplaka kao godina. A devojka uzađe pa kad ga vide u suzama upita ga šta mu je. Siromah sam u srcu, a zlato mi se presipa. Kad se Bogu prestavim nemam nikog da ga na nebu dočekam. Htedoh dobra činiti, a zlo napravih. Samujem jer me ni jedna u oko ne pogleda, a da na moje zlato ne pomisli. A ti si jedina koja po njemu gaziše i jedina koja me u oči pogleda. A šta ti je to na grudima, upita ga devojka? On pogleda i vide medalju s Arhanđelovim likom i otvori mu se vid duhovni. Pade na kolena i Bogu se pomoli, a devojka mu milovaše kosu svojom rukom. Hoćeš li da se udaš za mene? Hoću. U selu zameniše medalju za sekiru i motiku. Podigoše malu kućicu na bregu gde su se sreli, a ona uskoro zatrudni. I prvi put joj grudi otežaše. Na Aranđelovdan rodi sina Mihaila. On se vrati sa njive i zateče je sa detetom. Poljubi je u čelo i reče, gle evo ti jedne sede. Dao Bog jedna za svako dete. I tako podigoše porodicu u slozi, trudu i ljubavi. Kad se Mihail zamomči celiva roditeljske ruke pa ih za blagoslov zamoli. U svet mi je ići, ali ne brinite, vratiću se da vas u starosti utešim. I ode Mihailo po Rusiji gde se kao junak pročuo, a kad se u medveđe kože obučen u Sibir uputio već je i puk junaka za njim hodio. Kažu stari da je na svakom konaku brezovo drvo ložio i gde god granu preseče Arhandjelov lik se na presku ukazao. Prvi je pravoslavni na Aljasku stupio, ali se vrati da do starosti dohrani roditelje. A njegovi momci ostaše i drugi za njima odoše. Tako se proširi Rusija. Nije kad hoće, nego je kad može. I to je sva istina.

Kad razmišljam zašto mi se ova priča svidela, čini mi se da je zato što nije zatvorena u svojoj poruci. Čak je nekako ezoterična i naizgled nelogična. Mešavina mitske priče i individualne naracije. Možda itinerar unutrašnjeg putovanja? Kad sam je prvi put pročitao pade mi na pamet da je u svakoj priči neki koan. Oni koji su familijarni s osnovnim pojmovima Zen budizma razumeće da cilj pitanja nije u odgovoru nego u dolaženju do saznanja, do sazrevanja za neupitno i neodgovorivo.

Merenje vremena, Formula 1 u Beogradu i slicne trice

Moja Crysta je s druge planete. Zapravo iz druge dimenzije, ili sedme nema veze. Ta zena ne poznaje koncept vremena. Uopste. Naravno kasni kad god stigne. Ponekad ne stigne ni da zakasni, ali to je retkost. Sat ima, proizvela ga je ili samo zapakovala njena firma, ali kao da ga i nema. Prvo, ne nosi ga, a i kad ga nosi, ne zna koliko je sati. Drugo, brojcanik mu je toliko mali da se jedva i vidi, a nema ni brojke, pa ni one caknice koje oznacavaju sate. Cak da to i ima, opet ne mozes da pogodis koliko je sati. Sat, tj, satic, koji je u tri prsta sirokoj narukvici je okrugao i nekako se razlabavio pa se okrece u kucistu. Ili je to u stvari fazon, po principu dobra picka, pa sta, nek idiot ceka. Muskomrzacka zavera. Znaci kad je kod svakog normalnog 12 sati, kod nje je 3 ili 10, ko zna. Da nema mobilni ne bi znala kad je dan, a kad je noc.

Ja sam sasvim druga prica. Uvek tacan. Imam nesto ugradjeno, osecaj postovanja svog i tudjeg vremena valjda. A naravno i rucni sat. Moj prvi sat bio je Raketa. Mehanicki, jevtin, potrosni materijal, ali ja sam ga opet voleo. Ukrade mi ga jedna riba u osmom osnovne. Slaba joj vajda. Posle sam nosio dzepni, isto SSSR proizvod, Molnija, a celi fakultet i ono malo vojske nosio sam crni, cetvrtasti, plasticni Casio. Njega sam najvise voleo. I sad ga imam negde medju sitnicama. Kad sam posao u UK, kupi mi cale Swatch Irony Chrono. Taj je sad na dnu mora 100 metara od plaze u Becicima. Zgulila mi ga s ruke jedna histerusa iz Pop Taskove. Sad nosim Citizen, radi na svetlo, gradjen kao tenk, perpetual calendar, pokazuje tacno vreme i to je sve sto mu u stvari i treba.

Satova ima raznih, mehanicki na navijanje, na baterije, na kiselo mleko, automatici, elektronski, plastikaneri, red gold, platina, zlato, argentum, nerdjajuci celik, vojni, pilotski, ronilacki, muski, zenski, deciji, masonski, muslimanski, zeleznicarski, satovi za medicinske sestre, za slepe, za one sto ne znaju sta ce od para, za glupe, analogni, digitalni, neodredjeni itd. Na samom vrhu piramide su tri firme. Patek Philippe, Vacheron Constantine i Rolex. Patek je sat za kraljeve, Vacheron za vojvode, a Rolex za dzibere, u koje, na zalost spadam i ja. Dakle, ako vas put nanese u City of London ili oko Moskovske berze, u vreme rucka videcete hiljade dzibera u prugastim odelima i sa Rolex Submarinerom na ruci. Priznajem da sam svoj Rolex kupio po trivijalnom principu kud svi Turci tu i mali Mujo. Nosio sam ga jedno dve nedelje dok nisam ukapirao da pokazuje da Jun ima 31 dan. Naljucen odem u radnju i liku pokazem da sat nije perpetual, tj, ne menja datume zavisno od meseca, ali mi prodavac objasni da izraz perpetual u Rolexovom zargonu znaci da je sat automatik, tj, navija se pokretima ruke dok ga nosis, a da perpetual calendar znaci da sat menja datum ili dan zavisno od meseca. Tako sam postidjen napustio prodavnicu, ali to iskustvo mi je pobudilo interes za Haute Horlogerie. Mogao sam da ga prodam, cak i za nesto vise nego sto sam platio, jer je tada postojala i lista cekanja, ali zbog nekog razloga nisam. Mozda jednog dana dziberi prestanu da ih nose. I tako, ostala mi pasija, ali vise teoretska. Bas pre neki dan dobih prospekt Daniel Rotha. To je jedna od Haute Horlogerie kuca uz Gerald Genta, koju poseduje Bulgari group, ili kako oni kazu BVLGARI. Mislim da je to kod za budalast i vulgaran, ali sta ja znam! Elem dobio ja katalog, ljudi se bas istrosili, ono luksuz, stil, masan papir, mozes na njemu jaje da ispeces. Al' pazi sad, potpisao se direktor licno. Neki lik Gerald Roden. Ja ono bas zavirim, a dziber se potpisao hemijskom olovkom. Ma koga bre blefirate stipse? Na kraju mi poslao i list papira sa najblizim distributorom. Da Vinchi u Moskvi na Olimpijskom prospektu. Sve zurim da se ispovrcem 40.000 eura za sat, malo prekosutra.

Sad je najnoviji fazon uvaljivanje "automobilskih" satova. Kao kupis Bentley i dobijes mukte Breitling Bentley sat. Ili mozes da kupis sat pa foliras da imas Bentley. U bre daso odakle ti taj dobar sat? Ma bezveze, uvalili mi ga uz Bentleya. Ili na primer, Panerai, prizvodjac gadnih i kabastih satova (btw, Stalone je fan te marke, satovi su onako oblika ekrana, bas kao i Staloneova glavudza) pravi Ferrari sat. Cak i masovni japanski Seiko uvaljuje Honda Bar satove. Perverzija. Ili na primer, IWC je valjao pre koju godinu jedan sat, tipa Grande complication nazvan Il Destriero Scafusia. Tada je kostao nekih 110.000 funti. Pa jebote uz to su trebali deliti automobile. Kupi sat, evo nova mecka.

Kad smo vec kod automobila, evo jedne interesantne vesti koja me je na kraju raspizdela. Kad sam u decembru bio u Skotskoj u St Andrewsu naravno nadjem Paidraiga. On, Vlada i ja po obicaju odmah po pabovima, a Zoran sa Crystom i Vladinom Tanjom u kupovinu. Nadjemo se jedno vece svi u Lafferty's. Nije proslo malo dodje Franco jedan zabar iz centrale moje bivse firme, znam ga s nekih aukcija i jednom smo delili hotelski sobu u Parizu za vreme neke izlozbe. Onako prosipamo zvaku, ko je gde i to, sta se radi i slicno. Odjednom kaze on, hocete li sutra da vidite najskuplji auto na svetu? Zoran, auto fanatik, odmah zdraknuo, gde, sta? Vlada voli sve te tehnicke stvari, a ja onako, prosecno radoznao covek. Ok, sto da ne, a gde je to? Glenrothes. A o cemu se radi? Prodajemo ga na Salon retromobiles u Parizu u februaru. Hoce i Crysta, a i Tanja. Ajde, bas da se provozamo. Sutra poranimo, to je nekih 25 milja dalje. Dovezemo se do jedne sminkerske garaze u blizini golf kluba. Franco i Paidraig povadili akreditacije, ja foliram, kao moja ostala u kolima, mrsko mi nazad, a ribe su kao nase, onako usput navratili da nesto proverimo. Kompleks garaza, radionica i skladista starih originalnih delova automobila. Udjemo, ali jedan cikica u kacketu izjuri iz nekog kioska. Nesto kao nakurcen, kao koji kurac mi sad proveravamo? Taman da se izgalami, ali prepozna mene i Paidraiga. Znamo cikicu s golfa u St Andrewsu. On nama gde si George, gde si Paddy? Zdravimo se mi kao, gde si bre, nema te sto godina, a obojica coveku ime zaboravili. Posle cijemo neki ga zove Don, pa se setili da je cikica Donald. Kaze Franco hocemo da vidimo The car. Ma nema problema, nisam znao da ste iz vlasnicke firme ja mislio neki dzabalebarosi novinari. Odvede nas u jedan hangar u centru kompleksa. Ono udjes pa vrata, pa jos jedna, a sve se hermeticki zatvaraju. Unutra suv vazduh, udavi. A u centru cudo. Auto Union D Type. Nov kao ispod cekica, na klocnama, gume umotane u foliju. Ovde su ga dovezli iz Hampshirea samo da mu montiraju gume i volan. I tu Franco objasni sta je i kako je. To je isti onaj auto u kojem je Tazio Nuvolari osvojio Grand Prix Beograda 1939, a neki Muller Grand Prix u Reimsu. To je u to doba bila Formula jedan. Auto je tako savrsenog oblika, deset puta lepsi nego danasnje formule, metalik sivi, Svabo pravio na vrhuncu Hitlerove ere. Ono sastavljaju ga, nekom ispadne sraf, odmah ga u gasnu komoru. Mogu samo da zamislim kako je sve to posle trke izgledalo. Nuvolari izlazi iz auta, skida slem i naocare, popravlja kosu napakovanu briljantinom, stavljaju mu venac oko vrata, a devojke Beogradjanke, trgovacke kceri, vlaze svilene gace sa cipkanim volancicima. Politicari hoce da se slikaju, masa gasi cigare i baca sesire, zandarmi se guraju da bolje vide pobednika, dzeparosi u ekstazi.

Tu smo proveli dobar sat, Zorana jedva izvukosmo, covek zapenio. Kola mu slaba tacka. Odemo na klopu. Franco nam podelio neke nacrte promotivne brosure. Auto ima neverovatnu istoriju. Jedan je od tri takva u svetu, ali najbolje sacuvan. Rusi su ga maznuli na kraju rata i odvukli u Rusiju. Tamo su ga razmontirali, a karoseriju razjebali. I pre koju godinu nadju se svi ostali delovi i nekako auto dospe u Englesku. Tu mu karoseriju po originalnim nacrtima napravi firma Rod Jolley, poznati coachbuilder, a Crosthwaite i Gardiner, dve druge firme, ostale nedostajuce delove. Coachbuilding je tipicno Engleska stvar. Na primer, pre je bio obicaj da fabrika nekih skupih automobila pravi zelezariju, a onda neki coachbuilder pravi unutrasnjost, sedista, kabinu, instrument tablu, stakla, svetla i slicno. Bentley je recimo imao seriju automobila kojoj je to radio Mulsanne coachbuilder. Elem sad coachbuilders prave sve osim motora, sasije i tih glavnih pokretnih delova. Christie's je naravno najavio ovo kao: One of most important cars ever to pass under the gavel. Gavel je drveni aukcionarski cekic, a cela fraza znaci: Kupca cemo oderati kao jarca. Nadaju se da ce na Retromobile 2007 koji je ovog meseca, 17-og u Parizu potuci vlastiti rekord od pre 20-ak godina kad su Bugatti Royale 41 uvalili za 5.5 miliona funti. Nakon cele ove price nesto mi je zasmrdelo. Mislim ovo bio razvaljen u Rusiji, karoseriju istopili, a delove cuvali nekih 60 godina! Pa jebote drzavu bre nisu sacuvali toliko, a sad tamo delove nekog auta jesu. Halo, jel ima ko normalan u publici? Dobro sad, da ja tu ne moralisem, sav je biznis prevara, ako cemo pravo, a ovaj biznis se totalno srozao. Uostalom pred kraj Rimskog carstva maksimalno se trgovalo laznim Grckim skulpturama. Znam jednog coveka koji je caletov drug, arhitekta, predlagao covek da se popravi Smederevska tvrdjava. Sad dal bas Smederevska ili nesto drugo nisam siguran, zaboravio sam, ali tada su coveka ismevali. A sta je sad lose u tome? Sta bre recimo Americki turista zna sta je tvrdjava? Neki citave nacije iz prsta isisali, a mi Srbi patimo od autenticnosti pa ne mozemo ni par tvrdjava malo da zakrpimo. Englezi imaju toliko tih gradjevina da mogu i da ostavljaju neke "dekorativne" rusevine. Cak su u predviktorijansko doba, a i kasnije pravili vestacke po imanjima. Kao ovo mi je dvorac od cukun-bukundede, malo je rusevan, ali zao mi je da skidam tu krsinu, iz sentimentalnih razloga...

E sad sam odlutao. Dakle, sta me je na kraju posebno ispizdelo? Poneo sam tada tu prototip brosuru od Franca i lepo pise, evo je tu kod mene na stolu: The ex-Nuvolari, ex-Muller, Winner of the Reims Grand Prix and Belgrade grand Prix, 1939. AUTO UNION D TYPE TWIN-SUPERCHARGED V12 GRAND PRIX CAR. Estimate upon request. BTW, u poverenju, estimate je od 8 800 000 - 12 000 000 eura, sto znaci moze lako da ubije preko 5 500 000 funti. Medjutim, pre neki dan odem na Christie's sajt i vidim izostavili podatak o Velikoj nagradi Beograda 1939! Pa mislim stvarno preterase! Nije im dosta sto su nas olajavalili i neopravdano optuzivali, drzali u blokadi, bombardovali, sad hoce da nas brisu i iz svetske automobilske istorije. Fuj, dziberi i secikese!

Crysta se ponovo "zaposlila". U stvari toliko je pisala, zvala, emajlirala, dolazila nam je neka njena menadzerka s muzem, da su je na kraju aktivirali, ali na komisiju. Sad je konsultant za materijale i dizajn za trziste Evropskog dela Rusije. E sta ce sad od svega toga da bude, djavo zna. Dva dana sedmicno odvezemo Danila kod caleta i Aleksandre, pa Crysta jurca s Tanjom po Moskvi. Nesto se njih dve bave biznisom. U martu dovlace neke babe iz neke picke materine preko Urala, nesto sistem kao kod nas Sirogojno, rucni radovi, neke besposlice. Na kraju ce verovatno sve preko mojih ledja da se prelomi.

Prekjuce mi kod caleta u stanu. Moja maceha Aleksandra je sibirka, a cale mi je dlakav ko majmun, nikad im nije hladno. Elem ukljuce grejanje kad malte ne ledenice vise iz slavina u stanu. Pa koji vam je moj, jel to stedite? Ma ne covece nama uopste nije hladno. Nema veze, otkacen par ionako. E sad Danilo, dete naviklo na neku normalnu temperaturu, a kod ovih mojih cudaka hladno. Aca i Peca sad vec deckici i cuju ja Danilu tepam i pricam Srpski, radoznali i pitaju, sta je nama Danilo. Pa on vam je sinovac. U redu ukapirali to. Ma znaju oni ali slabo govore. Uglavnom Danilo se malo prehladio i detetu curi iz nosa, a Aca ga drzi u krilu. Pita cale, Kiki sta to radis, tako zove Acu. Pa vidis sta radim, cuvam svog slinovca.