Subota u Queensu

Dobro jutro dragi blogeri. Vani je 46 farenhajta, a u nasem krevetu 36.5 celzijusa. Pa zasto uopste ustajati? Sinoc me zove Paidrag iz Dundee-ja. Sta radis? Sedim, mazim se sa Crystom i slusam Nocne Snajpere. Bloody hell mate, what kind of warzone you are living in? Shut it moron, it's a Russian rock band.
Stan izgleda totalno ocerupano. Sve sitnice smo vec spakovali. Ovo vise nije stambeni prostor, vise kao neka scenografska kreacija. Velicina Crystinog prtljaga prema mome je kao 4 : 1. Boga molim da nam prtljag zagube, a nadju tek na povratku.
Ruski divizion stize danas, a mi cemo biti tamo sutra oko podne. Srecom, brat mi kaze da u Cortini ima snega. To mi je saopstio prilicno odusevljeno. Cuj, sneg u Januaru! Ni vreme nije kao sto je nekad bilo, a i ljudski rod se kvari. Zene sire ramena, a muskarci guzice.

Pred put u Evropu

Postao sam nesto sav literaran i intelektualan. Slucajno sam zalutao u jedan antikvarijat u Queensu i nasao dve knjige od kojih sam pao na dupe. Obe knjige napisali nasi ljudi. Jedan je Miso Kulic, profesor filozofije u Novom Sadu, a zivi u Beogradu. Knjiga je na srpskom i zove se "Jezik prije jezika" i ne mogu da je pustim iz ruke. Nesto najbolje sto sam ikada procitao na srpskom iz filozofije. Gust tekst, ali elegantno izlaganje i mocno razmisljanje. Ovaj lik je srpski Heidegger. Boli glava!Drugi je Vladimir Tasic matematicar i knjizevnik koji zivi u Kanadi. Knjiga se zove "Mathematics and the Roots of Postmodern Thought". Na neki sam se nacin se prosto uzoholio. Jebes New York, zgradurine, kapital i trivijalnosti masovne kulture. Nemam pojma koliko su ovi ljudi uopste poznati kod nas, ali ja sam dobio grcevit napad patriotizma.
Samo ovakve stvari me sprecavaju da se totalno ne rusifikujem.

Jezik, nesto sto ceo zivot zvacem, a ne znam da koristim. Osim naravno u nepristojne i hedonisticke svrhe.

This is a free country! Aha, pricaj mi o tome!

Lazu! Nigde nema kiselog kupusa s rebarcima. Uzeo sam slobodan dan. Kupio sam belegiju da imam, kad ostrim kantne. Mislio sam da strikam carape, ali ne znam. Zato sam pristavio pasulj s chorizo kobasicama. Pasulj krcka, Gile prcka. Po uspomenama. Ne po onim proslim, po buducim.

Mladost-ludost

Podseti me Dejzi na moju omrznutu ulicu.

U ulici Zmaja od Nocaja
patio sam od teskog ocaja.
Rekla mi je ima prazan stan,
al' da sam joj elemenat stran.

To me nije sprecilo,
nit' od strasti izlecilo.
Zeleo sam politicki,
da je milujem po picki.

Zvao sam je na sav glas,
dok mi nije dala pljas.
Po ustima i po licu,
od tad mrzim tu ulicu.

BTW Zvala se Zeljka i ubrzo je odselila na Banovo Brdo.

Svastike, skijanje i ciganske cerge

Ne znam da li vam je poznat polozaj svastike u ruskoj porodici? Cim se jedna sestra uda, njena najveca briga, posle vlastitog muza i dece, postaju neudate sestre. Krajnji cilj citave igre je da se i one udaju. Ali prvo zanat zene moraju da se zavrse u kuci udate sestre. Obicaj je praslovenskog porekla, ali je referenca na njega u srpskoj varijanti sacuvana samo u bezobraznom stihu: "Imam zenu i svastiku, s obe radim gimnastiku". Zasto je ovaj stari obicaj ovako oskrnavljen u razuzdanoj poetici nekog naseg kafanskog stihoklepca? To treba da cudi samo insuficijentne u poznavanju corsokaka trivijalne istorije nase nacionalne svesti. Navodno je i sam arhetip prljavog starca, naime Herr Freud glavom, s cudjenjem primetio da su sve nase psovke seksualne prirode, za razliku od prosvecenog Zapada, gde je psovka iskljucivo svetogrdna rabota. Svojevremeno sam u Londonu, od strane Kneza, bio iniciran u neke aspekte nase raspevane podrugljivosti, ali kad sam jednom, sa zaljenjem priznajem, u pripitom stanju, glavom razbio staklo na vratima jednog puba u Islingtonu i bio predstavljen zakikotanom drustvu Knezovom najavom: "Ubit', jebat' i razvalit' vrata, evo lole od toga zanata", izgubio sam dublji interes.

No da se vratimo na prvobitnu temu. Svastika, ne samo da se uci zanatu zene nego, celo vreme podseca udatu sestru da je cinjenica da je udata ne skrene s odrzavanja bracne vatre. Drugim recima, da odrzava vlastitu privlacnost i jebezljivost u kuci i ne uljulja se u sasvim predvidljivu ulogu gospodarice ognjista. Svastika je dakle neka vrsta namerno ubacenog kamencica u cipelu, koji treba da je zulja i podseca da cim je potpuno ugodno, nesto nije u redu. Da je to pametna taktika uverio sam se jos kao dete. U komsiluku moje tetke zivela je neka Jovanka, devojka od 16-ak godina u koju sam se zaljubio kad mi je bilo sedam. Posle nekoliko godina se udala i ubrzo uspela da uzgoji par guzova monumentalnih proporcija, tako da je kod tetke na kafu, ulazila postrance. Tetka joj jednom prigovori: Crna Jovke sto se bre tako zapusti, na sta ova spremno odgovori: Ma boli me uvo, udala sam se.

E da ne dozvole nekontrolisanu entropiju guzice, udate ruskinje dovode mladje sestre. U carsko doba u bogatim ruskim familijama, gospodar kuce je na javne priredbe i balove obavezno vodio i zenu i svastiku. Moglo im se, imali su i sluskinje i dojilje i kuvarice. Cak su i predstavljani tako na balovima: Bojar Kratkonogij, zena i svastika ili Knez Dolgoruki, kneginja Marja Afanasjeva i svastika Jefrosinja. Drcnije plemstvo ili kurcetiviji clanovi gornjih esalona oficirskog kora neretko su "upropastavali" i svastike, pogotovo ako je gospodarica kuce zapustala guzove srazmerno velicini imanja ili ako se radilo o porodicama visih drzavnih sluzbenika, srazmerno velicini gubernije. O varijetetima mogucih dramskih situaciju u takvim porodicnim trouglovima, uzaludno je i raspravljati. Citava stvar relativizuje teoriju Elektrinog kompleksa, pomenutog Herr Freuda, pomerajuci objekt konkurencije s majke na sestru, a cak i nas Bora Stankovic sa Necistom krvi se relativizuje kao opisivac situacione tragike. Ko koga jebe i zasto prevazilazi ove seksualno-geografski ogranicene primere iz psihologije i literature.

U modernoj, rusko-srpskoj familiji obicaj se i dalje neguje. I moja mlada maceha Aleksandra ispekla je zanat u kuci Vasilija, starijeg polubrata Vlade Rusa, pa kad se udala za mog caleta, posle nekoliko godina dovela je Jelenu najmladju sestru u kucu.

Povod za celo pisanje pojavio se kad sam sinoc, s uzasom, procitao caletov e-mail. Dokon citalac bloga, mogao je zakljuciti da je moje jesenasnje gostoprimstvo sprocu brata i njegove verenice Adriane, bilo praceno dogovorom da se vidimo u januaru ove godine. Citava ideja je u zajednickom skijanju u Italiji. Ja i Crysta, on i Adriana. Dva coveka, dve zene i cetiri para skija. NIKO VISE. E sad, bata ne bi bio bata, da nije odmah rastrubio sve po sve cetiri strane zemljinog sara. Naravno moj cale Nikola odmah zvao Vladu Rusa, ovaj Paju u St Petersburg, ovaj Zorana u London. Onda se verovatno selo kod caleta u Domodedovu ili kod Vlade u Novodevicnom, zderala se usoljena riba i sci, lokala se votka i pravio popis ljudstva (za invaziju). Sve se upisalo i poslalo meni. I sad, umesto dva mlada i zaljubljena para koji lagano krivudaju po sneznim padinama Dolomita, pojavljuje se tenkovski divizion (svi voze Volvo XC90), slovenskih hordi iz Rusije. Na prigovor Vladi upucen e-mailom dobio sam kratko i drsko: "Ajde nemoj da si picka, sto si vazda nedrustven". A caletov odgovor je bio: " Ne seri, hocu da vidim snajke". Nazovem caleta. "Pa sto nisi trazio da ti posaljemo slike, ako hoces da vidis snajke"? "De Gile, ne komplikuj, dolazimo i nista nas nece spreciti, bata je vec sredio chalet". (Ovde se pokazalo ko je guja iz nedara). "Pa dobro sto vodite tolike svastike"? "Pa ko ce da cuva decu mamlaze, a i devojke treba da vide i sveta". "Pa dobro pizda mu materina, sto onda i ja ne bi poveo svastike, ili bata, on ima cetiri"? "E ne moze, nemate jos dece".

Sta da covek radi s takvim ocem? Ma ja sam jos dobar. Svako drugi bi do sad zavrsio u Kovinu.

A pazi spiska "ljudstva". Iz Domodedova: Cale, Aleksandra, Jelena (svastika), Aca, Peca, Zina (sve deca). Iz zapadnog sveta: Ja, Crysta, moja mladja sestra iz Beograda, moj brat, Adriana (njegova verenica), Zoran (moj drug iz Londona, Pajin brat). Iz Novodevicnog: Vlada, Tanja (zena mu), Vasilij (beba, nema ni po godine, jos sisa), svastika(ne znam joj ime). Iz St Petersburga: Paja, Svetlana(njegova zena), Radovan, Vasilisa, Ratko, Natasa(njihova deca, sve tri do cetiri godine, dva para blizanaca), Pajina mladja svastika neudata, druga Pajina svastika (razvedena), plus njeno troje dece. Komada 27 (ako sam dobro prebrojao). Od 4 na 27. Koga da krivim? Otkud taj ciganluk u nasem narodu? Kusturice jebacu ti kcerku. Opremu i skije cu da iznajmim, zilet cu da kupim. Treba mi da isecem vene. Krv na snegu. Ideja i naslov za kriminalni roman.

Izmedju dva Bozica

Verovali ili ne, ali Mexico je iz aviona zuto-zelen. Ta boja definitivno preovladava. Inace iz aviona najvise volim da gledam Rusiju i Nemacku. Rusija je uvek, osim zimi naravno, zeleno-plava, a Nemacka zelena, ono zeleno zelena. Mexico, jok. Mexico je sav onako organik. Sve neki prirodni tonovi. Leteli smo cak i preko neke pustinje i nije uopste boje peska nego zuta. Jedino je Mexico City potpuno siv. Osim toga, ne izgleda bas tako uzasno velik. Ili avion brzo sleti i odleti, pa ne primetis velicinu grada, ili narod zivi i pod zemljom. Meni recimo izgleda manji od Londona. Gde stanu svi ti ljudi? Aerodromska zgrada manja je od recimo one u Munchenu, a policajci deluju kao da su tek ustali, pripasali opasac i izasli na duznost. Uniforme im izgledaju kao da su u njima spavali. Sve sluzbene face su muskarci i svi se cine jako zadovoljni, ali kad se pojave u nekoj sluzbenoj konverzaciji onda se kao nesto mrgode i duvaju. Ako se i ti namrgodis i gledas ih onako oholo onda se malo smeksaju i ne bulje u sise tvoje zenske bas tako otvoreno. Cekali smo dva sata na avion za Huatulco, pa smo imali vremena da smugnemo vani i nesto pojedemo. Guzva oko aerodroma je stahovita. Meksikanci voze kao da im zivot zavisi od par minuta. Sve je lakse kad predjes pojas "trkacih staza" koji okruzuje aerodrom. Rucali smo u basti malog restorana u blizini koji mora da ima federe u temeljima jer se sav trese kako avioni slecu i uzlecu. Crysta govori odlican Spanski, ali mi je bilo zadovoljstvo da gledam kako prica. Ona inace ne gestikulira preterano, ali ovde prica i rukama i nogama. Cak izgleda nekako drsko i ratoborno. Ja sam naravno zijao okolo i kad smo pojeli prilicno ukusno varivo s piletinom, odvucem je u radnjicu u blizini gde smo kupili neke tradicionalne bele kosulje bez kragne sa vezom na rukavima i spreda. Cist pamuk, a meke kao pelene. Let do Huatulco je vrlo kratak, nekih sat vremena, a vazduh koji te zapahne je neverovatan. Mexico City inace, ima miris rucka u automehanicarskoj radionici. Ovde mirise na odmor. Nekako lagodno i neobavezno. Prosto sam se automatski ulenjio cim sam izasao iz aviona. Huatulco je jos uvek relativno nepoznato turisticko podrucje, prilicno daleko od Acapulca koji je na severozapadu. U pozadini je masiv Sierra Madre, tako da je zasticen od suvog vazduha iz unutrasnjosti. To je valjda razlog zasto zene ovde imaju lep ten.

Iznajmili smo belu VW Jettu. Osam dana 320 dolara. Vila koju je Crystin cale rezervisao je odmah do bivseg ribarskog sela Santa Cruz. Vila je potpuno bela, ima bazen s morskom vodom koji bukvalno doseze do spavace sobe. Mozes iz kreveta da skocis u bazen. Izgradjena je u stilu hotelskih apartmana u Camino Real Zaashila koji se nalaze malo dalje na istok preko Tangolunda zaliva. Izel, zena koja drzi ovu vilu je sestra vlasnika, a on je neki gradjevinski preduzimac koji je radio na Camino Real. Tek kad sam vidio Camino Real apartmane sve mi je bilo jasno. Tip je verovatno pokrao ne samo oblik nego i materijal za vilu. Ipak ova vila koja se zove Villa Rosario ima i neki lokalni touch. Patio iza u basti je poplocan istim kamenom kao i par starih kuca preostalih u Santa Cruz. Izel nam je spremala dorucak, namestala sobu i inace bila ljubazna i neprimetna. Ovde se Bozic slavi od 24 decembra do 6 januara. Zaparavo ne iskljucivo Bozic nego 6 januara imaju neku lokalnu svetkovinu koja im je jednako vazna. Santa Cruz i manje od pola kilometra udaljena La Crucecita su jedine prave varosice u kraju. Sve ostalo su samo hotelska naselja. La Crucecita je malecki gradic s fenomenalnim restorancicima i malim radnjama. Imaju cak i minijaturni gradski park u kome mozes da spavas tokom pauze za rucak, sto lokalna populacija i radi. Bozicna proslava pocinje procesijom u koji smo se Crysta i ja naravno odmah ukljucili, ali se neka baba izvristala na nas. Malo je popustila kad se Crysta iskovrezila na nju na Spanskom, ali ipak isterase nas. Samo za domacu bogomoljacku pastvu. Steta, a obukli smo i one bele kosulje iz Mexico Cityja. Sve zene se obuku u bele haljine s plavim volanima dole i oko rukava. Zapravo sve one u fertilnom periodu i mladje, sve babe su u crnom kao cavke. Elem ova procesija ide od La Crucecite do Santa Cruz i opet nazad. Obazrivo zaobilaze sva hotelska naselja. U Santa Cruzu dodju do jednog velikog kamena na kraju male luke, umazu taj kamen nekom smesom od ulja, vina i cveca, a onda se siti isplacu obilazeci oko njega. Pop tu nesto zapeva i bogorodi i onda se svi pokupe nazad. Taj kamen ima neke veze s nekom udovicom i utapanjem nekih ribara, a evidentno i s Bozicem. Ponocnu misu smo saslusali u prilicno bezboznom fazonu, pijuckajuci vino i sedeci u ligestulima na krovu vile, odatle se vidi crkva i trg ispred nje koji je pun vernika, a solidno ozvucenje omogucava uzivanje u pevanju jednog devojackog hora. Iako zive od turizma ovde se religija shvata ozbiljno ytako da je na dan Bozica sve bilo zatvoreno sto smo iskoristili za voznju okolo i kupanje u Tihom okeanu. Plaze su peskovite, na krajevima isprekidane stenama, tako da mozes da se kupas go, ali ako te uhvate placas opasnu kaznu.
Sutradan smo unajmili motornu jahtu s jos dva mladja para iz Bostona i jednim parom iz San Francisca pa smo plovili skroz dole do Salina Cruz, gde me Crysta bezuspesno pokusavala nauciti da surfujem. Na kraju sam samo uspevao da klecim na dasci, ali mi je bio uzitak da posmatram nju kako to vesto radi. Prava California girl, sve je u radu guzice, jebes trbusni ples, ovo je vise sexy. Salina Cruz je veci grad, ali kupanje je samo unutar dva velika skoro potpuno zatvorena zaliva, a izvan toga je surferski raj s ogromnim talasima. Ova dvojica iz Bostona su pravi mrmoljci, isli su u Salina Cruz da nose zanama kese iz shoppinga, a brko iz San Franciska je ostao na jahti da peca.

Uglavnom sav nam je Bozicni odmor prosao u vozikanju okolo, posecivanju restorana, cak smo igrali i golf na Tangolunda terenima i kupanju ili na moru ili u ovom okolokucnom bazenu koji mi se toliko svidio da mi se cini da sam u nekoj inkarnaciji verovatno bio vodozemac. Lokalna kuhinja je uglavnom corbasta. Crysta to voli, a ja bas ne, ali volim recimo njihovu Astecku corbu. Samo me cudi kako se o Astecima tako malo zna, a corba im se sacuvala? Da li je moguce da je to bilo najvece dostignuce njihove kulture? Propade civilizacija, al' ostade corba. Sta ce ostati iza Zapadne civilizacije? Hamburger?

Po povratku u New York najvise smo vremena potrosili smisljajuci sta da posaljemo u Rusiju. Crysta niposto nece da se resi svog namestaja i sitnica iz ovog stana u Queensu, a sve valja organizovati. Kontejner, kako to spakovati i slicne dileme. Moja buduca tasta Alena je trenutno u New Yorku pa ce nam ona poslati Audi. Cudna stvar, jeftinije ga je poslati u Halifax u Canadu pa odatle za St Petersburg, nego direktno iz New Yorka. Sad se pojavila i mogucnost da Hermes otvori neko predstavnistvo u Moskvi. Crysta je vec uzela godinu neplacenog, ali hoce da ide u Pariz, u centralu, da muva da je prebace u Moskvu s poslom. Ako uopste bude ista od toga. Sve mi se cini da je to pre samo anksioznost zbog totalne promene zivota, nego sto joj se i dalje radi, ali videcemo.

Za nas Bozic otisli smo u mesto gde smo se upoznali, u New Haven. Isli smo na ono isto mesto gde smo se letos upoznali i zezali se. Kao da je sto godina proslo. Skladiste camaca je jos tamo, zatvoreno. Camci i jahte izvuceni na suvo. Ko bi rekao da ce hirovita klinka od letos za cetiri meseca biti moja zena.

Tamosnja crkva Svetog Preobrazenja je po obicaju ruskih crkvi prilicno misionarski nastrojena pa je sada vecina pastve anglosaksonski zivalj. Prota je amer, cini mi se Svedskog porekla. Na Badnje vece sam prvi put slusao pravoslavnu liturgiju u Americi. Posle sam se napricao s ocem Timonom, jerejom koji je bio u poseti. Inace je sibirjak, a ovo mu je prvi put u inostranstvu. Drago mu sto se vracam u Rusiju. Kaze vraca se narod. Pa kako oce, ja cuo da idu. Kaze: Idu nevini vracaju se mudri. Ko bi razumeo Bozije ljude. Rece nesto sto mi se dopalo. Bog postoji i za orla u stepi, ali je samo covek sposoban da bude clan crkve. Stvoritelj nije nesto privatno, svi su ljudi na svetu clanovi njegove porodice.

Prespavali smo u Norwalku i otisli u Stratford na rucak. Restoran na obali, vetar ubi vani ali unutra vatrica, dupli prozori i haringa u kiselom zeleu. Pili smo neko francusko vino iz Cahorsa. Ja bas ne volim jako crna vina, ali ovo pasuje uz ovu hranu.

Nekako mi je ovaj deo Amerike prirastao k srcu. Inace sam se lepo osecao ovde u USA, pogotovo u St Louisu ili u Californiji kod Crystinih, ali New England, nesto zaista posebno. Posto ne mozemo da prenesemo deo u Rusiju, pokusacemo da makar ponesemo ovaj osecaj mira, sklada i udobnosti.