08 November 2008
11 September 2008
Učiti celi život
Zahvaljujući Saši Simonovu, mom blog prijatelju, čitam Sant Thakar Singha, jednog Indijskog mudraca i saznajem sve ono što današnji hrišćani nikad nisu naučili o Isusu Hristu. Kad Isus govori o blizini Carstva Božijeg, ne radi se o vremenu, nego o onome što je tu, "na dohvat ruke", odmah dostupno, iznutra, iz duše.
27 August 2008
Kum se konačno oženio!
Zoran se držao dogovora da ne piše o mojoj svadbi, pa je fer da ja ne pišem o njegovoj. Ipak, moram da kažem da je bilo prelepo. Proletos smo proveli nedelju dana ovde s njim i Valjom Petrovnom i bilo nam je fantastično. Kampovanje s čamcima. Neverovatan doživljaj! Ova mešavina šuma i jezera je pravi Raj na zemlji.
Šteta što predstoje godine najstrašnijih iskušenje za celi ljudski rod. Pitam se šta će se desiti s ovom predivnom prirodom?
Šteta što predstoje godine najstrašnijih iskušenje za celi ljudski rod. Pitam se šta će se desiti s ovom predivnom prirodom?
20 July 2008
Englezi, njihovo nazovi pravo i istorija trgovine.
Već par dana razmenjujem s jednom Engleskom advokatskom firmom, memorandume, e-mailove, pisma, izveštaje i ostale trice i kučine povodom tužbe koju je njihov klijent podneo protiv mog klijenta. Slučaj je u Moskvi u redovnom sudskom postupku odbačen kao neosnovan i pravno irelevantan uzimajuću u obzir Ruske zakone. Naravno to ovima nije jasno ili se samo prave mutavi (tj. prave se Englezi). Povod mog uključenja u celu ujdurmu je to što sam njihovom klijentu već ranije rekao da nema šansi da dobije slučaj i da će proći daleko jeftinije, ako se pomiri s tim da je izgubio. U stvari čoveku sam savetovao da uštedi novac i da ga njegovi pravni zastupnici deru za lovu koja mu se nikad neće ni vratiti. Naravno, gde će Englez da veruje strancu, to je prosledio njima, a oni mene sad zasipaju pravnim besmislicama i izmotavanjima. Najviše ih je ispizdelo što sam napisao da u potpunosti razumem da oni Britanski pravni sistem smatraju najboljim na svetu, ali da on ne važi nigde drugde nego u Britaniji. Sad idioti hoće da tuže svog klijenta jer misle da je on prekršio ugovor s njima i da sam mu ja davao pravne savete iza njihovih leđa i za to bio plaćen.
Naravno odbacio sam tu glupost, navodeći da nisam pravnik i da sam s čovekom bio u neformalnom razgovoru. Sad oni meni ne veruju jer kao nije moguće da neko besplatno nekog savetuje u tim stvarima. Pričao sam i sa svojim advokatom koji je sad pronašao da ja mogu njih da tužim u Engleskoj i to po nekoliko osnova zbog ove ujdurme koju su napravili.
U stvari cela priča me je uglavnom nasmejala, ali i nervirala zbog gomile e-mailova na koje sam morao da odgovaram.
Čitam jednu istoriju rane međunarodne trgovine i na jednom mestu autor citira Holandskog konzula u Londonu 1609 Emanuela van Meterena koji u svom službenom izveštaju piše o Englezima: "The English are inconsistent, rash, vainglorious, light and deceiving, and very suspicious, especially of foreigners whom they despise. They are full of courtly and affected manners and words, which they take for gentility, civility, and wisdom." Drugim rečima, ništa se nije promenilo od te 1609. Još uvek su full of shit.
Ja, Crysta i deca se spremamo za Beograd. Sledeće nedelje ćemo provesti par dana u prestonici, a onda idemo da se smucamo po Šumadiji i uživamo u kuvanju moje tetke, a znajući mog tetka i rođake verovatno ćemo i da pecamo i planinarimo.
Naravno odbacio sam tu glupost, navodeći da nisam pravnik i da sam s čovekom bio u neformalnom razgovoru. Sad oni meni ne veruju jer kao nije moguće da neko besplatno nekog savetuje u tim stvarima. Pričao sam i sa svojim advokatom koji je sad pronašao da ja mogu njih da tužim u Engleskoj i to po nekoliko osnova zbog ove ujdurme koju su napravili.
U stvari cela priča me je uglavnom nasmejala, ali i nervirala zbog gomile e-mailova na koje sam morao da odgovaram.
Čitam jednu istoriju rane međunarodne trgovine i na jednom mestu autor citira Holandskog konzula u Londonu 1609 Emanuela van Meterena koji u svom službenom izveštaju piše o Englezima: "The English are inconsistent, rash, vainglorious, light and deceiving, and very suspicious, especially of foreigners whom they despise. They are full of courtly and affected manners and words, which they take for gentility, civility, and wisdom." Drugim rečima, ništa se nije promenilo od te 1609. Još uvek su full of shit.
Ja, Crysta i deca se spremamo za Beograd. Sledeće nedelje ćemo provesti par dana u prestonici, a onda idemo da se smucamo po Šumadiji i uživamo u kuvanju moje tetke, a znajući mog tetka i rođake verovatno ćemo i da pecamo i planinarimo.
18 July 2008
Odozgo
Danas dođoh s posla ranije a Crysta navalila da idemo na Tjumak. To je brdašce tu uz Vorobjaninovu kosu. Ja nosim decu, a ona ručak. Popnemo se gore, prostremo ćebe i navalimo na klopu. A dole čudna slika. Na moju i Vladinu kuću pada neka magličasta kiša, a malecka duga zakoračila iznad njih. Jednim krakom u potoku, a drugim pokazuje dole ka šumici iza kuće. A dalje izmaglica kao mleko, crkva se uopšte ne vidi. Izbegli u lepotu s visine posmatramo selo. Miloš zaspao mami u krilu, a Danilo se igra. Čučnuo i guli koru s breza. Crysta se izula, izvija prste na nogama, proteže ih.
Gledam njene sandale, od žućkaste kože, stvarno lepe i nekako neumesno elegantne. Da, malo čoveku treba da bude ispunjen srećom.
Gledam njene sandale, od žućkaste kože, stvarno lepe i nekako neumesno elegantne. Da, malo čoveku treba da bude ispunjen srećom.
09 July 2008
O Rusiji
“Все растает, как лед, лишь одно останется нетронутым - слава Владимира, слава России. Никто не может остановить уже Россию. Все сметет со своего пути и не только сохранится, но и станет господарем всего мира.”
Vangelia (Vanga) Pandeva 1911-1996 Bugarska proročica.
Vangelia (Vanga) Pandeva 1911-1996 Bugarska proročica.
02 July 2008
Šta bi Hegel rekao kada bi svi bili heroji?
Ne mislim da bi išta rekao, čak ne verujem da bi on u tom slučaju uopšte bio filozof. Fenomenologija duha? Jok! Nažalost strah postoji i ako tumačimo prilično labavo, ovo u čemu sada živimo rezultat je ne straha, nego straha od straha, tj. kukavičluka.
Besmrtni Russel E. DiCarlo dogme prestravljenih svodi na tri mita.
1. Čovečanstvo se nalazi na vrhuncu svoga razvoja.
2. Mi smo potpuno odvojeni jedan od drugog, prirode i Kosmosa.
3. Samo fizički svet zaista postoji.
Prvi mit ishodi iz straha od neizvesnosti koji proizvodi potrebu za apsolutnom kontrolom vlastitog, a i života drugih. Kontrola ima svoj izvor u strahu od smrti, a ovaj u strahu od spoznanja. Spoznanje je zastrašujuće jer otkriva da se prestrašeni boji. Dijalektika Svetskog Duha, se dole u prašini ustravljenog tavorenja ogleda kao ogromni i beskrajni krug straha. Strah od svega na kraju se pretvara u strah od samih sebe. Ne veruju samima sebi, pa ne veruju ni drugima. Strah od svega je rodio nevericu u sve, a ona je odbacila Dobro, Lepo i Istinito. Kukavci obitavaju samo u opipljivom, samerljivom, procenjenom. Zato oni više ne mogu da vole, jer ne mogu da daju, mogu samo da prodaju i kupuju. Oni se pretvaraju u ono čime trguju. Trgovac je na kraju postao svoja vlastita roba, sam je sebe prodao u roblje, a njegov profit je ono što je u tom svetu jedino izvesno, apsolutni strah.
A za ove stanovnike planete straha postoji jedan lep Američki izraz: Sheeple. Nije ni čudo da se pojavio tamo, oni takvih imaju u izobilju. Oni su tu sortu prvi uzgojili, drže sve patente, know-how pa to i izvoze, ne samo da izvoze nego udaraju po ušima ako ne kupiš. Ne da udaraju po ušima, nego te uplaše i nauče da sam sebe udaraš po ušima i kad kupiš i kad ne kupiš.
Otišao je jedan koji se bojao kao i svi mi, ali je taj stalno vodio borbu sa svojim strahom i zato je bio heroj. Dejan Medaković. Sretna plovidba majstore!
Besmrtni Russel E. DiCarlo dogme prestravljenih svodi na tri mita.
1. Čovečanstvo se nalazi na vrhuncu svoga razvoja.
2. Mi smo potpuno odvojeni jedan od drugog, prirode i Kosmosa.
3. Samo fizički svet zaista postoji.
Prvi mit ishodi iz straha od neizvesnosti koji proizvodi potrebu za apsolutnom kontrolom vlastitog, a i života drugih. Kontrola ima svoj izvor u strahu od smrti, a ovaj u strahu od spoznanja. Spoznanje je zastrašujuće jer otkriva da se prestrašeni boji. Dijalektika Svetskog Duha, se dole u prašini ustravljenog tavorenja ogleda kao ogromni i beskrajni krug straha. Strah od svega na kraju se pretvara u strah od samih sebe. Ne veruju samima sebi, pa ne veruju ni drugima. Strah od svega je rodio nevericu u sve, a ona je odbacila Dobro, Lepo i Istinito. Kukavci obitavaju samo u opipljivom, samerljivom, procenjenom. Zato oni više ne mogu da vole, jer ne mogu da daju, mogu samo da prodaju i kupuju. Oni se pretvaraju u ono čime trguju. Trgovac je na kraju postao svoja vlastita roba, sam je sebe prodao u roblje, a njegov profit je ono što je u tom svetu jedino izvesno, apsolutni strah.
A za ove stanovnike planete straha postoji jedan lep Američki izraz: Sheeple. Nije ni čudo da se pojavio tamo, oni takvih imaju u izobilju. Oni su tu sortu prvi uzgojili, drže sve patente, know-how pa to i izvoze, ne samo da izvoze nego udaraju po ušima ako ne kupiš. Ne da udaraju po ušima, nego te uplaše i nauče da sam sebe udaraš po ušima i kad kupiš i kad ne kupiš.
Otišao je jedan koji se bojao kao i svi mi, ali je taj stalno vodio borbu sa svojim strahom i zato je bio heroj. Dejan Medaković. Sretna plovidba majstore!
28 June 2008
Predivno jutro! Šetajući po mokroj travi setih se...
Gordana Rašeta, Sanja Perazić, Jelena Lazarević, Dušanka Jovičić, Davorjanka Nastasijević, Suzana Stojičić, Lidija Radović, Tatjana Kušec, Svetlana Radojević, Slobodanka Jakovljević, Ivana Vojnović, Marina Vejvoda, Marija Jeftić, Snežana Joksimović, Slađana Pekić, Dijana Mirković, Nermina Arnautović, Darija Kolesar, Marika Nemeček, Biljana Ristovska, Jelena Hristić, Dragana Bauk, Ljiljana Marković, Ksenija Vuković, Mirjana Nenadović, Gorana Milosavljević, Jasmina Mirković, Željka Tirnanić, Smiljana Milivojević, Zdenka Cengle, Milijana Raštegorac, Verica Vasić, Ksenija Budišin, Sabina Redžić, Sonja Mrkić, Anisja Kovačić, Sunčica Drašković, Verica Stanković, Marina Grisogono, Ružica Nedić, Dobrila Predić, Nevena Čerkasov, Mirjana Nedeljković, Nataša Radan i Vesna Nešković.
Hvala Vam, od srca... A sad odoh u crkvu.
Hvala Vam, od srca... A sad odoh u crkvu.
25 June 2008
Tat Tvam Asi
Neomišljiva je svetlost Bitka, nema kutka univerzuma gde ne pulsira život, večita ekstaza postojanja. Davno smo prestali da trčimo za smislom, sada jednostavno ćutimo ono što jeste. Biti, to je sve. Dok grgolji potok i šapuću breze na Vorobjaninovoj kosi, naslonjeni na ogradi verande osluškujemo noć. A tamo na levo, ka istoku lagano gasne svetlost iznad Moskve, i Novodevična šuma sada potpuno umotana u tamu sanja nas, našu decu i našu kuću dok mir prekriva celu dolinu. Ruke su nam ulepljene sokom od malina, ostavljamo musave čaše na stolu i ljubimo se na ovom malom parčetu večnosti.
23 June 2008
Euro2008
Dakle, nema potrebe da tupim u ovo doba, ali već i zadnjem pendreku postaje očito da se Rusija vraća na mesto koje joj i pripada. Naivci vide samo tenis, a sada i fudbal, ali mnoge stvari idu na bolje i to idu da tamo i ostanu. Naravno u najlepšoj našoj tradiciji u takozvanim slobodnim medijima Srbije (tj. oslobođenim od takvih nazadnosti kao što je zdrav razum, elementarna pristojnost i patriotizam) i ne vladinim organizacijama (tj. organizacijama vlada drugih država) plasira se animozitet prema Rusiji.
Kao, nije da mi njih ne volimo, nego insistiramo na demokratiji, zdravoj tržišnoj ekonomiji i ljudskim pravima, kao što je to na Zapadu gde sve kipti od lepote, istine i slobode. Hoćemo političare koji su lepi, koji govore Engleski i koji se oblače po poslednjoj modi. Samo treba da pljujemo po Rusiji, držimo vojsku za ukras, organizujemo gey parade, gledamo velikog brata, pa će Zapad da nam bude dobar, nežan i darežljiv tata. Kupiće nam auto, stan i zaposliti nas u predstavništvu koje daje dobru platu, a mi ćemo se zabavljati i kulirati. Ceo svet će da dolazi u Srbiju i sve će da bude jedna velika žurka.
Moja mala djevojčica
puna je velikih želja
baš kao šipak pun koštica
uvjek je puna veselja.
Moja mala djevojčica
voli i šetnje i priče
ali u gradu pred izlogom
satima stoji i viče.
"Tata kupi mi auto,
bicikl i romobil,
kupi mi medu i zeku,
kolica jugovinil.
Tata kupi kolača,
bombona i narandže dvje,
i jednu malenu bebu,
velim ti da je to sve.
Moja mala djevojčica
voli šetnje i priče,
ali u gradu pred izlogom
taticu gnjavi i viče:
Tata kupi mi auto....
Srbija. Mala devojčica...
13 June 2008
Kasno noću u tišini Novodevičnog
Uvek s čudno napregnutom pažnjom ulazim u kuću kada se noću vraćam iz Moskve. Pre nego što otključam vrata osluškujem vetar u brezama na padini prema potoku, polako guram ključ u bravu i nečujno otvaram ulazna vrata. A u kući me zapahne miris doma i zaspale čeljadi. U mojoj radnoj sobi ostavim odeću na stolici, upalim zelenu bankarsku lampu i nađem tanjir pite od višanja na stolu pokriven salvetom. Sitnica koja ti kaže da je sve u redu i da si u svojoj kući. Razvrstavam papire za sutra, pregledam elektronsku pošti žvaćući poslednji komad pite. Još samo jedan dan na poslu i onda ću celi vikend biti s mojima. Dok perem zube u mraku, radni dan iza mene rasplinjuje se i nepovratno tone u rutinsku banalnost. Zastaću ispred dečije sobe i kroz otvorena vrata slušati kako dišu, a onda ću se uvući do Cryste i ležati na leđima čekajući kad će njena ruka da me pronađe u mraku. Privučem se polako toploti njenog tela i dok joj mirišem kosu krilo sna me zahvata i zaklanja od jave dok uranjam u veliki svet druge stvarnosti.
10 June 2008
Veze, vezice...
Po prvi put u životu mogu nekom nešto da "sredim". Tj, mogu ako bih hteo, ali ne mogu jer neću. Krv nije voda, ostala mi je odvratnost prema "malim vratima" od oca i majke. Vlada Rus već godinama školuje dva dečaka, sinove njegovog druga koji je poginuo u Bosni, pa je i mene nagovorio da pomognem na sličan način. Deca kojoj ja pomažem su rođaci ove dvojice. Brat i sestra. On 10, ona 8. I kada dobijem pismo od njih uvek ova devojčica na kraju napiše: Čika Gile ovo su ocene koje smo dobili ovog meseca. I spisak predmeta na kraju, sve same petice. U poslednjem pismu mi čak poslala fotokopiju sastava s ocenom 5 koju je podvukla. A naslov: Da su moja mama i tata živi. Uzmem da čitam i samo pobegnem vani iza garaže. Ne sećam se da me je ikad išta tako dirnulo. Pri kraju pisma piše: "Kad je baka bila bolesna zamalo nismo presvisnuli od jada." Ta reč "presvisnuti" me je potpuno dotukla.
A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?
A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?
03 June 2008
Kiša u Moskvi 2008-2000
Jutros izađoh na Ohotnom Rjadu pa peške do Arbata. Kišovita Moskva, grad čvorište ogromne, nezustavljive moći. Ponekad kao da osetim silnu reku nadzemaljske energije što se grana i huči u dubinama, tu ispod mudrih i dostojanstvenih Moskovskih ulica. Reka kojoj ne znamo ime, svetlosna zmija Demijurga, ona reka što predstavlja potpunu suprotnost Grčkom Stiksu koji deli zemlju i Had, ova je ona koja deli zemlju i nebo.
A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".
U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.
Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.
Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.
Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.
Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.
Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?
Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.
Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".
Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.
Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.
U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.
Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...
Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?
A sproću Moskve i kiše niko nikad nije na platnu uhvatio boju kišom prelivene Moskve tako dobro kao što je to moj drug Leonid Lenja Gavranov, slikar, pesnik, pravnik, a sada Kalifornijski kompjuterski stručnjak, na slici čiji je naslov bio "Манежная площадь", a neslužbeni podnaslov "Griša i Japanski turisti".
U doba kad je slika nastala, voleo sam malo popunjenije devojke, društvo, pijanke na Arbatu. Voleo sam da se potučem s Čerkezima, Ujgurima, Čečenima, Poljacima, Marsovcima, nije bitno... samo da je dobra tuča. Bio sam ošišan soldatski, nosio sam martenke, tamno sivi kožni bomber jacket, tartan farmerice, bokser u džepu, lanac u rukavu, nož za pojasom, pendrek na leđima. Rečju, imao sam 21 godinu.
Jednu noć zaspah tu na klupi na Manježnoj, pijan i izubijan. A Leonid poranio, na svoje staro mesto, baš tu par koraka od mene, postavio stalak, platno, razmazao boje, a sve s pogledom na moju klupu, Aleksandrovskij sad i Kremlj u pozadini. Japanski turisti izmileli iz hotela, aparati nabubreli od filmova, blicevi njište, puni svežih baterija, igle svetlomera podrhtavaju, oštre kao katane. I bup, pravo na mene. Lenja kaže da su potrošili bar po tri filma svaki. A on slikao. Nalepio veštom četkicom od dabrove dlake tu mokru Moskovsku scenu na platno, jutarnje nebo rasanjujuće imperije koje se ogleda na mokrom asfaltu, plemenite i gorde Kremljovske kamene vertikale. A stala je u sliku naravno, i to u prvom planu i moja postrižena glavudža, s trakom skorene krvi, moje ultramarin uvo, razvaljeno udarcem nekog iz Čuhrajeve bande i moje blatnjave čizme. A ja? Ja sam sve to prespavao.
Malo posle na Arbatu nalepili plakate. Izložba "Prvo platno", u Slavjanskoj. Ne baš Moskovsko Bijenale, ali ne mari. Dole, spisak umetnika. Ja došao do imena Galje Petouhove, pa rekoh idem da vidim. Galja, bivša riba, komad žene, smoriš se dok optrčiš oko nje, ali pametna i toplo zračeća duša. Dok ne počne da ljubi! A onda beži brate, grize kao medvedica.
Tada sam već bio ušao u umetničku fazu. Potegne li ženska u prirodi ili u priči violinu, četkicu ili skulptorsko dleto, ja odmah za guzove. I ako ćemo pravo nisam birao. Od Galje pa do recimo i mršavica kao Dijana Mačulina koju sam jednom umalo smuvao, ali nije bilo prilike za finale.
Elem pošao ja, dosta kasno, već se smrkavalo, obukao se čovečanski, sako, košulja, kad na samom ulazu izlaze moj ćale i maćeha Aleksandra. Ćale me ugleda i prasne u smeh, ja da mu šta kažem, a on još gore, suze mu vrcaju. Izvadi gužvu hiljadarki i tutnu mi u ruku. Odoše dole niz stepenice, on urla od smeha, a Aleksandra se obazire gledajući me pogledom komične neverice. Tja, šta da se radi, lud čovek, a pare dobro dođu.
Uđem ja, pa po sali, kako koga prepoznam, a oni izdrelje u mene. Gledam dole po sebi, koji im je moj, nisam se upišao valjda. Sve je u redu. Aha eno Galje, ja njoj, a ona me spazi pa meni. Zdravo Galječka, htedoh da joj čestitam, a ona me privuče pa me poljubi u usta. Ja se stresem, jebote, šta ako me sad ugrize?
Ma ne boj se Griša, šta ti je, znaš da se udajem ubrzo.
Pa znam, eto ja i došao malo da vidim šta se to radi i tako to.
Pa Grišenjka ništa se ne radi, slika se malo, a ti, poziraš?
A?
Pa to kod Gavranova.
Šta? Šta Gavranova?
Pa ti ne znaš?
Ma šta, o čemu pričaš?
Ajde sa mnom.
Uhvati me za ruku pa desno od ulaza u neku gužvu. Prilazim kad u centru Leonid, jedan bivši TV kritičar neki Oleg, zaboravio sam mu prezime i masa oko njih. Snimaju. Kritičar nešto blebeće pa podmeće mikrofon Lenji. A Lenja isturio bradu kao Muslini i bulazni: Sinergija, entropija, dekonstrukcija ..... Elem istrtlja on svoju uobičajenu papazjaniju pojmova, a Oleg će: Dakle na ovoj slici vidimo nekog savremenog mladog Majakovskog.... Otpozada se narod poče sklanjati, pomerimo se jer dva lika guraju TV kameru bliže, a kad se i oni napred razdvojiše ja prvi put ugledah sliku. Mislim, ovde se radi o pravom, ekstremnom, foto, realizmu, možeš da prebrojiš zubce na rajsferšlusu moje jakne ili da vidiš otvor blende na Japančevom objektivu. U to me ugleda Lenja, pokaže kritičaru na mene, ovaj već nešto krekeće kameri, a ja brzinom vetra kroz masu ka izlazu. Ovi što me znaju smeju se, neko viče: "Pobeže Majakovski".
Blam me je pratio mesecima, do nekog drugog, naravno. Lenju sam molio, kumio, nudio pare, pretio, obećavao da ću da oženim njegovu sestru, sinovicu, majku. Jok, nije pomoglo, nije mi dao sliku.
Epilog:
Ćale je emisiju snimio i elektronski negde sakrio.
Leonid je jednog dana bacio četkicu, seo za kompjuter i sada živi u Kaliforniji. Slika visi u njegovoj sobi za bilijar.
Galja se udala za mog druga Mišu Temeljnikova i živi u Estoniji, radi kao kostimograf i ima dve kćerke blizankinje.
Dijana je sada zvezda u usponu. Još uvek ne zna da se obuče i još uvek ima užasnu frizuru.
U stvari ne znam koliko sam se promenio od tog doba i da li sam se uopšte promenio. Promenile su se okolnosti gospodine sudija, to je sigurno. Samo nikako ne mogu da zamislim da sam tada imao 21 godinu, a da će moja Crysta u septembru napuniti 21. Od jutros razmišljam gde da je vodim i šta da joj poklonim za rođendan. Ostalo je još tri meseca, ali nikad nije rano da se planira. Da me je tada videla, nisam siguran da bi se udala za mene. Doduše nisam ni ja siguran da bi se tada ženio.
Vodiću je negde daleko, kupiću joj nešto lepo...
Odana žena na ruci i srcu! Šta više treba pesniku!?
01 June 2008
U Rudnicama nad Labem mislim o majmunima i gaćama
Danas na svadbi Crystinog rođaka gledam češke devojke i razmišljam kako su samo ostale tako pune ženske ljupkosti, uprkos svemu?
Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.
Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.
Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.
Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.
Kao klinac gledao sam jedan dokumentarac iz Afrike. Crnac traži vodu. Iskopa usku rupu u strmom obronku, ali to radi samo ako primeti da ga majmuni gledaju. U rupu stavi neko zrnevlje i posle se sakrije. A majmunu neda đavo mira, radoznao. Dotrči do te rupe i gurne ruku u nju. Uhvati zrnevlje, ali sad ne može da izvuče šaku. Pohlepan pa ne ispušta iako mu se ruka zaglavila. A crnac dođe pa ga uhvati i sveže na suncu i čeka. Kad majmun dobro ožedni on ga odveže i trči za njim. Majmun misli samo na vodu i trči ne obazirući se u nekakve pećine gde je voda. Crnac odmah za njim i tako otkrije gde se majmuni poje pa i on utoli žeđ.
Na sličan način trgovci maglom zajebaše i naše ženske. Namamiše ih na šarenu lažu, upecaše ih na njihovu radoznalost, ali im ne dadoše da utole žeđ nego ih upregnuše da rade za njih, a protiv svoga i svojega. Čast retkim i zato visoko cenjenim izuzecima. A kad pokvariš žene porazio si i muškarce.
Sovjetska država pade zbog svilenih gaća ali se Rusi posle opametiše pa gaće i dalje smatraju gaćama, a ne zlatnim teletom, a u Srbiji lele i kuku, i muško i žensko još uvek čezne za svilenim gaćama.
Uputstvo: Upotrebiti nešto lateralnog mišljenja.
25 May 2008
Terry Wogan i Evrovizija 2008
Evrovizijska takmičenja gledam tek 4 ili 5 godina. To se, u vreme kad sam bio klinac u našoj kući smatralo kao nešto krajnje neukusno. A sada je Evrovizija za mene lepa prilika da pratim kako se menja kulturno/nekulturno lice Evrope.
Nakon prošlogodišnje nepravde kad je Serebro osvojilo treće mesto na Evroviziji, umesto prvog naravno, danas je Dima Bilan po prvi put doneo pobedu Rusiji. Nije mi se sviđala ni Molitva ni Marija Šerifović i ne zbog toga što dobro znam Marinu, a pogotovo Olju, nego zato što ne volim pretenciozne pesme i arogantne pevače.
Ovaj put mislim potpuno obrnuto. Dima je bio korektan, ali ništa više. Naša pesma je bila bolja. Gledao sam satelitski prenos na BBC, naravno zbog Terry Wogana. On je poznat po prilično ljigavim komentarima i ismevanju Evrovizije. Naročito se okomio na glasanje Istočno Evropskih zemalja i uporno podmeće da glasaju jedni za druge iz simpatije. Dobro zna da se radi o glasovima emigracije za predstavnike njihovih zemalja, ali to prećutkuje. Danas je čak napomenuo da će se zemlje Zapadne Evrope verovatno povući iz budućih takmičenja. Tipično Engleski strah od poraza. Za volju pravde hvalio je našu pesmu.
E pa gospodo iz Zapadne, vi ste najviše uradili na komadanju Istočno Evropskih država, pa vam se to sada vraća i na Evrovizijskim glasanjima. Zato mi je najveće zadovoljstvo predstavljalo ne prvo mesto Rusije nego zadnje mesto Engleske. Doduše podelili su ga sa Poljskom, ali to nije ni čudo. Ko to uopšte voli Poljake?
Nakon prošlogodišnje nepravde kad je Serebro osvojilo treće mesto na Evroviziji, umesto prvog naravno, danas je Dima Bilan po prvi put doneo pobedu Rusiji. Nije mi se sviđala ni Molitva ni Marija Šerifović i ne zbog toga što dobro znam Marinu, a pogotovo Olju, nego zato što ne volim pretenciozne pesme i arogantne pevače.
Ovaj put mislim potpuno obrnuto. Dima je bio korektan, ali ništa više. Naša pesma je bila bolja. Gledao sam satelitski prenos na BBC, naravno zbog Terry Wogana. On je poznat po prilično ljigavim komentarima i ismevanju Evrovizije. Naročito se okomio na glasanje Istočno Evropskih zemalja i uporno podmeće da glasaju jedni za druge iz simpatije. Dobro zna da se radi o glasovima emigracije za predstavnike njihovih zemalja, ali to prećutkuje. Danas je čak napomenuo da će se zemlje Zapadne Evrope verovatno povući iz budućih takmičenja. Tipično Engleski strah od poraza. Za volju pravde hvalio je našu pesmu.
E pa gospodo iz Zapadne, vi ste najviše uradili na komadanju Istočno Evropskih država, pa vam se to sada vraća i na Evrovizijskim glasanjima. Zato mi je najveće zadovoljstvo predstavljalo ne prvo mesto Rusije nego zadnje mesto Engleske. Doduše podelili su ga sa Poljskom, ali to nije ni čudo. Ko to uopšte voli Poljake?
14 May 2008
Carstvo čula ukusa
Danas smo ostavili decu da ih čuva Zoranova sestra, pa smo Crysta i ja, Zoran, Paja i Dušan, njihov najstariji brat i njegova žena Denise otišli da se smucamo po gradu i uživamo u Francuskoj kuhinji. Dušan je potpuni hedonista Francuskog stila, valjda 15-ak godina u Parizu napravi od čoveka prefinjenog ovisnika hrane. Odveo nas je u Au Trou Gascon mali restoran s fantastičnom atmosferom. Najviše mi se svidelo kako kuvar i Dušan raspravljaju dok naručuje i feedback koji mu Dušan daje dok krkamo Gaskonjske specijalitete. Uvek me je fascinirao ton Francuskog jezika, njihova žustra mimika, ritam i prateće gestikulacije. Stari švaleri, žovijalni paunovi, dok blebeću za stolovima punih hrane, njihove žene ih malo gledaju, a malo zagledaju ostale muškarce. I nešto kapiram zašto su Francuskinje tako ženstvene i ljupke? Pa prosto, uvek se takmiče da svom čoveku budu privlačnije od punog tanjira.
Ne znam šta mi se više sviđa, prirodna i spontana arogancija Parižana i zato neverovatno komična ili njihova sposobnost da celo veče uživaju u jelu i piću i izađu trezni iz restorana.
Ne znam šta mi se više sviđa, prirodna i spontana arogancija Parižana i zato neverovatno komična ili njihova sposobnost da celo veče uživaju u jelu i piću i izađu trezni iz restorana.
12 May 2008
Čvorovići ponovo jašu.
Evo danas dok Srbija glasa u Parizu na venčanju našeg druga, gospodina Velibora Bate Kojovića (VBK-a) i gospođice Radmile Kovačević pobedila je "staljinistička" struja!!!
Predrag (Paja) i Zoran Pajić (moj kum), Vladimir Radović (Vlada Rus) i ja , izlazimo iz automobila i krećemo prema restoranu, a jedan od fotografa koje je angažovala mladina familija dok podiže kameru najavljuje ostalima: Evo ih Čvorovići dolaze! U staklima restorana stvarno primetim naš odraz, scena iz Balkanskog špijuna. Nas četvorica u crnim tuxedo odelima, samo nam nedostaju šeširi.
Na mladinoj strani masa devojaka u dugim belim haljinama i dvojica ne baš pričljive braće, tako da smo za ručkom u držanju govora i zdravicama definitivno pobedili. Svadba je bila elegantna i zahvaljujući ženskom svetu, lepo raspoloženoj muzici i zaljubljenim mladencima, vesela i nenaporna.
Eh, kad vidim tako nešto, prosto mi dođe da se ponovo ženim.;o)
Predrag (Paja) i Zoran Pajić (moj kum), Vladimir Radović (Vlada Rus) i ja , izlazimo iz automobila i krećemo prema restoranu, a jedan od fotografa koje je angažovala mladina familija dok podiže kameru najavljuje ostalima: Evo ih Čvorovići dolaze! U staklima restorana stvarno primetim naš odraz, scena iz Balkanskog špijuna. Nas četvorica u crnim tuxedo odelima, samo nam nedostaju šeširi.
Na mladinoj strani masa devojaka u dugim belim haljinama i dvojica ne baš pričljive braće, tako da smo za ručkom u držanju govora i zdravicama definitivno pobedili. Svadba je bila elegantna i zahvaljujući ženskom svetu, lepo raspoloženoj muzici i zaljubljenim mladencima, vesela i nenaporna.
Eh, kad vidim tako nešto, prosto mi dođe da se ponovo ženim.;o)
10 May 2008
Vreme ženidbi
Maj mesec pamtim po venčanjima, pa evo i ovaj nije izneverio. Prvo u Pariz na venčanje VBK-a, pa u County Londonderry, Paidraig se ženi, pa u Prag na venčanje Janeka, Crystinog rođaka. Svi se normalni žene osim jednog, mog kuma. Taj ima milion izgovora. Te ima puno posla, te sređuje kuću, te devojka se školuje, te pada kiša, te ne sviđa mu se crkveno venčanje, a opštinsko je socijalistička glupost, te nema gde da smesti familiju kad dođu, te ovo, te ono...
Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?
Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?
07 May 2008
Gluvo doba noći.....
Ponekad, čovek se nađe u dilemi, ja, moja žena, moja deca, ili narod od koga sam potekao? I pošteno rečeno, nema odgovora. Naravno, muška dilema. Treba pronaći mere pripadanja. Treba raskopati ruine zaborava, razlike onog partikularnog i onog večitog. Treba se pomiriti sa sudbinom muškog, naći granicu ljudskovine u sebi. Treba stati iza svoje odluke.
Boli me pojedinačnost sopstvenog bića. Ali prepoznajem utešnost mog bola. Opstati u sudbini ili je prevariti? A možda prosto je slediti, usprkos svim konsekvencama. Biti ono što ti je dosuđeno. Izabrati čast nad pukim postojanjem.
Nedostaju mi odluke, rano je za mene, još uvek nemam unuke. Teško mi je da se protegnem u budućnost. Da, teško je biti čovek kad pacovi vode narode.
Boli me pojedinačnost sopstvenog bića. Ali prepoznajem utešnost mog bola. Opstati u sudbini ili je prevariti? A možda prosto je slediti, usprkos svim konsekvencama. Biti ono što ti je dosuđeno. Izabrati čast nad pukim postojanjem.
Nedostaju mi odluke, rano je za mene, još uvek nemam unuke. Teško mi je da se protegnem u budućnost. Da, teško je biti čovek kad pacovi vode narode.
30 April 2008
Bes(a)na pesma...
Kad beba zaplače
mama prva skače.
Gura sisu u usta,
gutljaj mleka gusta.
A kad beba sere
tata se izdere,
jer ga mama budi
kad zora zarudi.
Mala guza proizvodi
obilje govanca
oblika i boje
pasulja prebranca.
I da ne bi bila svađa
sve to tata nosi van.
S govnetom se rađa
svaki njegov dan.
mama prva skače.
Gura sisu u usta,
gutljaj mleka gusta.
A kad beba sere
tata se izdere,
jer ga mama budi
kad zora zarudi.
Mala guza proizvodi
obilje govanca
oblika i boje
pasulja prebranca.
I da ne bi bila svađa
sve to tata nosi van.
S govnetom se rađa
svaki njegov dan.
29 April 2008
Ovo je tako lepo....
U Finskoj smo s Valerijom Petrovnom i Zoranom. Prvi put nas četvoro. Šileta nosim u nedrima, a Daču na leđima. Da im nije tako komplikovan jezik, mislim da bih voleo ovde da živim. Ova cela zemlja tako nekako miriše i tako je sve puno svežine. Klincima sam kupio pletene kapice, a meni i Crysti nisam. Neću da ličimo na Laponce.
20 April 2008
???
Bože, pa ovaj blog još uvek postoji. Liči mi na bolesnog psa. Niti da ga bacim niti da ga držim. U stvari jednostavno sam umoran. Nema pisanja večeras.
16 March 2008
Dolazi vreme deratizacije.
Odkad sam izrazio svoje žaljenje zbog otimačine Kosova, naklati mi se neka čederska beda na blog pa brabonja i zanoveta u komentarima. U "revolucionarnom" maniru ideoloških predaka služi se s par pseudonima. Nesreća ne vredna pomena, ali sama činjenica da se jedna sasvim privatna izjava uzima kao povod za mazohističko tupljenje i malosrpsko proseravanje dezerterske etike, a da ne pominjem i vređanje zemlje u kojoj živim, ukazuje da zanemarivanje moralne higijene dovodi do umnožavanja pacova u svim budžacima fizičkog i virtuelnog sveta. Zato će od sada, svi takvi biti ispljuvani, a njihovi komentari izbrisani. Glodarima ne dam u kuću, a nije im mesto ni na mom blogu.
15 March 2008
02 March 2008
Posle glasanja
Danas su u Rusiji održani predsednički izbori i naravno glasao sam za Дмитрийа Анатольевича Медведева. Ako Dima Putin smatra da je čovek u redu, ko sam ja da mislim drugačije. Prevazišao sam Srpsku potrebu za inatom. Ovde se brže sazreva. A postoji i jedan sasvim privatan razlog (20 Maj 2006);)Postoje naravno i javni razlozi. Tu mi je kuća, žena i deca (ključevi od kuće). Tu su mi gotovo svi posedi (novčanik), tu radim (kravata), a i Ruski sam državljanin (dugmad za košulju). Ova slika naravno nema direktne veze s glasanjem. Samo prikazuje nekoliko stvari koje me svako jutro verno čekaju na stoliću u hodniku. Kravata i dugmad se naravno menjaju od dana do dana, ali one koje nosim uvek su na istom mestu. Ta predvidljivost pokazuje da sam organizovan čovek koji živi u organizovanoj porodici i organizovanoj državi. Rečju, jedan organizovan organizam. A za organizovanu državu svaki normalan stanovnik Rusije zahvalan je Vladimiru Putinu, a ja sam jedan od tih normalnih. Ova zadnja tvrdnja nije baš šire prihvaćena, ali šta mu je tu mu je.
17 February 2008
29 January 2008
Miloš
Danas je u Moskvi u 1o:20 rođen naš drugi sin Miloš Racković. Poslije poroda koji je trajao 35 minuta Miloš je iskočio iz mame i kad je video šta ga je snašlo snažno zaplakao. Dugačak je 54 cm i težak 3.8 kilograma. Odlučio sam da ga zovem Šile. Tako je i naš Dača dobio "svoju" bebu. Bilo je malo frke jer je Crysti pukao vodenjak u kolima, pa umalo nisam sam obavio porod na benzinskoj pumpi u Odincovu. Na sreću našla se jedna pametna prodavačica pa me je odvratila od te ideje. Crysta je i ovaj porod podnela bez problema i ona i Šile se lepo osećaju. Dača i ja smo trenutno u ćaletovom stanu u Novorjazanskoj. Sutra ćemo pokupiti mamu Crystu i Šileta i nazad u naše selo.
25 January 2008
Красное соленое филе сельди в масле
Usoljeni fileti crvene haringe u ulju. Upravo sam otkrio kad počinje perverzija kuvanja. Kad smo nesretni gubimo osećaj ukusa i onda se izmotavamo sa začinima i komplikovanim metodama pripremanja hrane. Platon gastronomiju zove umećem davanja ukusa kuvanoj hrani. Ha, predsokratici na primer, uopšte ne pominju hranu. Trivijalni užitak života. Sve ima svoj Logos. Kad je jezik ispao iz božanstvenog isto se desilo i sa čulima. I naravno ono što treba da "zadovolji" čula sve više nazaduje pa ima potrebu da se kinđuri.
Evo, Danilo i ja sedimo u kujni i jedemo slane haringe. Mama Crysta i beba u stomaku jedu kiseli kupus i svinjske papke sa sosom od celera. Nas dvojica smo bolji, samo malo hleba s ribom i to je to. Danilo će sad da popije mleko, poljubi mamu, a ja ću da ga stavim u krevet i da mu čitam Baba Jagu ili Mašu i medveda. Jedan pozdrav od Danila, sad ću njemu dati da nešto napiše.
ojnd00jlw#mmmmmmmmmmmm
Evo, Danilo i ja sedimo u kujni i jedemo slane haringe. Mama Crysta i beba u stomaku jedu kiseli kupus i svinjske papke sa sosom od celera. Nas dvojica smo bolji, samo malo hleba s ribom i to je to. Danilo će sad da popije mleko, poljubi mamu, a ja ću da ga stavim u krevet i da mu čitam Baba Jagu ili Mašu i medveda. Jedan pozdrav od Danila, sad ću njemu dati da nešto napiše.
ojnd00jlw#mmmmmmmmmmmm
13 January 2008
Kvazi intelektualac i baba Jevdokija iz Orlova
Čitam knjigu Marka Leonarda: "Why Europe Will Run 21st Century" i opažam da kod mene budi religiozna osećanja. Naime, krstim se i levom i desnom. Intelektualci su zaista postali retke zverke na Zapadu. Razni pretendenti na to zvanje jednostavno ne žive u stvarnom svetu. Imigracija, natalitet, welfare, pro-manjinski kompleksi, jednostavno ne ulaze u njihovo vidno polje. Filmske kamere su zamenjene digitalnim, a intelektualci nedotupavnim dripcima. To me odmah podseti na dragu mi otadžbinu.
Jutros sam bio u Orlovu da kupim suvog mesa kod starog Timofejiča. Dok čekam na njega pričam s njegovom kevom Jevdokijom, brbljivom i bistrom babom od 98 godina.
A što će tebi slanina kad je sam nemaš? Masno ide na masno.
Ma to mi je za ženu.
A jel' debela?
Nije ali je trudna.
A kad će da rodi?
Pa sad krajem meseca.
A jel' sad počela da jede slaninu ili je jela i pre?
Pa sad u poslednjih dva meseca.
A jel' više voli belu ili šarenu?
Belu.
E onda će da rodi žensko.
???
Stani malo, a jel' jede onako samu ili s nečim drugim?
Ne, jede s kiselim kupusom.
E onda će da bude momčić.
A odkud ti baba to znaš? Pa kako ne bih znala, ja sam ih rodila 17-oro. Tima (Timofejič) mi je najmlađi. Kako bre najmlađi, pa njemu je 70. Pa šta? Sad mi ništa nije jasno, (računam u sebi)koliko si imala kad si prvo rodila? Prvo u 13-oj. Jebote. A jel' baba pa odkud baš toliko dece da rodiš, mora da ti je čovek bio ljudina i po. Ma ne, bio velika lenština i pijanica, to sam ja sama sebi rodila. Pa dobro baba, što baš 17-oro? Trebalo mi dece da mi pomažu u kući i na njivi.
Donese Timofejič sve šta sam poručio, a ja ga vratim za slaninu. Donesi ti meni baćuška šarene. A ne, kaže baba, ne pomaže sad šarena, momčić će da bude, slušaj ti mene. I nemoj da ženi kvariš uživanje kad voli, ne valja se. Dobro daj belu. Utovarim suvotinju, kobasice, rebra i slaninu u kola i dok okrećem ka izlazu čujem babu Jevdokiju kako se dernja na Timofejiča (on slabije čuje): "Tima, a čiji je ovaj mali?" Ne čuh odgovor, škripi sneg pod gumama.
Jutros sam bio u Orlovu da kupim suvog mesa kod starog Timofejiča. Dok čekam na njega pričam s njegovom kevom Jevdokijom, brbljivom i bistrom babom od 98 godina.
A što će tebi slanina kad je sam nemaš? Masno ide na masno.
Ma to mi je za ženu.
A jel' debela?
Nije ali je trudna.
A kad će da rodi?
Pa sad krajem meseca.
A jel' sad počela da jede slaninu ili je jela i pre?
Pa sad u poslednjih dva meseca.
A jel' više voli belu ili šarenu?
Belu.
E onda će da rodi žensko.
???
Stani malo, a jel' jede onako samu ili s nečim drugim?
Ne, jede s kiselim kupusom.
E onda će da bude momčić.
A odkud ti baba to znaš? Pa kako ne bih znala, ja sam ih rodila 17-oro. Tima (Timofejič) mi je najmlađi. Kako bre najmlađi, pa njemu je 70. Pa šta? Sad mi ništa nije jasno, (računam u sebi)koliko si imala kad si prvo rodila? Prvo u 13-oj. Jebote. A jel' baba pa odkud baš toliko dece da rodiš, mora da ti je čovek bio ljudina i po. Ma ne, bio velika lenština i pijanica, to sam ja sama sebi rodila. Pa dobro baba, što baš 17-oro? Trebalo mi dece da mi pomažu u kući i na njivi.
Donese Timofejič sve šta sam poručio, a ja ga vratim za slaninu. Donesi ti meni baćuška šarene. A ne, kaže baba, ne pomaže sad šarena, momčić će da bude, slušaj ti mene. I nemoj da ženi kvariš uživanje kad voli, ne valja se. Dobro daj belu. Utovarim suvotinju, kobasice, rebra i slaninu u kola i dok okrećem ka izlazu čujem babu Jevdokiju kako se dernja na Timofejiča (on slabije čuje): "Tima, a čiji je ovaj mali?" Ne čuh odgovor, škripi sneg pod gumama.
03 January 2008
Hej...
Čitajte knjigu Petera Sloterdijka Kritika ciničnog uma.
Ako vas još služi.... Ne verujem, al' eto.
Ako vas još služi.... Ne verujem, al' eto.
Subscribe to:
Posts (Atom)