Maj mesec pamtim po venčanjima, pa evo i ovaj nije izneverio. Prvo u Pariz na venčanje VBK-a, pa u County Londonderry, Paidraig se ženi, pa u Prag na venčanje Janeka, Crystinog rođaka. Svi se normalni žene osim jednog, mog kuma. Taj ima milion izgovora. Te ima puno posla, te sređuje kuću, te devojka se školuje, te pada kiša, te ne sviđa mu se crkveno venčanje, a opštinsko je socijalistička glupost, te nema gde da smesti familiju kad dođu, te ovo, te ono...
Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?
No comments:
Post a Comment