Po prvi put u životu mogu nekom nešto da "sredim". Tj, mogu ako bih hteo, ali ne mogu jer neću. Krv nije voda, ostala mi je odvratnost prema "malim vratima" od oca i majke. Vlada Rus već godinama školuje dva dečaka, sinove njegovog druga koji je poginuo u Bosni, pa je i mene nagovorio da pomognem na sličan način. Deca kojoj ja pomažem su rođaci ove dvojice. Brat i sestra. On 10, ona 8. I kada dobijem pismo od njih uvek ova devojčica na kraju napiše: Čika Gile ovo su ocene koje smo dobili ovog meseca. I spisak predmeta na kraju, sve same petice. U poslednjem pismu mi čak poslala fotokopiju sastava s ocenom 5 koju je podvukla. A naslov: Da su moja mama i tata živi. Uzmem da čitam i samo pobegnem vani iza garaže. Ne sećam se da me je ikad išta tako dirnulo. Pri kraju pisma piše: "Kad je baka bila bolesna zamalo nismo presvisnuli od jada." Ta reč "presvisnuti" me je potpuno dotukla.
A ovde jedan naš iz sela doveo nećaka pre dve godine iz Srbije. Mazga u ljudskom obliku. Rastafari frizura, minđuša u nozdrvi, druga na obrvi. Ne sećam se da sam ga ikad video treznog, bez slušalica u ušima ili cigarete u ustima. Po najvećoj zimi vuče se u pantalonama na pola guzice koje na dnu nogavica pokupe svo blato od autobuske stanice do kuće. Nema ni jednog druga, a Rusi su najdruželjubiviji narod na planeti. I sad njegov ujka hoće da intervenišem kod profesora za njega jer ima slabu iz hemije. A profa je Jarik Gromov, moj drug još iz Domodedova, pet godina stariji od mene. Svojevremeno me je slao po votku i kisele krastavce dok je igrao karte s drugarima, a par puta mi je prilepio i šamar jer nisam vraćao kusur. I s kakvim sad argumentom ja treba da intervenišem kod Jarika? Da kažem, pa daj Jaroslave Konradiču pokloni mu ocenu jer će presvisnuti od jada?
No comments:
Post a Comment