13 June 2008

Kasno noću u tišini Novodevičnog

Uvek s čudno napregnutom pažnjom ulazim u kuću kada se noću vraćam iz Moskve. Pre nego što otključam vrata osluškujem vetar u brezama na padini prema potoku, polako guram ključ u bravu i nečujno otvaram ulazna vrata. A u kući me zapahne miris doma i zaspale čeljadi. U mojoj radnoj sobi ostavim odeću na stolici, upalim zelenu bankarsku lampu i nađem tanjir pite od višanja na stolu pokriven salvetom. Sitnica koja ti kaže da je sve u redu i da si u svojoj kući. Razvrstavam papire za sutra, pregledam elektronsku pošti žvaćući poslednji komad pite. Još samo jedan dan na poslu i onda ću celi vikend biti s mojima. Dok perem zube u mraku, radni dan iza mene rasplinjuje se i nepovratno tone u rutinsku banalnost. Zastaću ispred dečije sobe i kroz otvorena vrata slušati kako dišu, a onda ću se uvući do Cryste i ležati na leđima čekajući kad će njena ruka da me pronađe u mraku. Privučem se polako toploti njenog tela i dok joj mirišem kosu krilo sna me zahvata i zaklanja od jave dok uranjam u veliki svet druge stvarnosti.

2 comments:

etotako said...

kad bi postojao mehanizam da se takve slike ubetoniraju u secanje!!!

Gile said...

Kako to mislis ubetoniraju? Hm, mora da si arhitekta:0)

Doduse moglo bi tako nesto. Kao sto je bio socrealizam, a mi napravimo inbetonizam. Ovo IN od individulno. Betonska kompozicija na platou ispred neke cementare. Moja zena spava, a ja na prstima prilazim krevetu. Sve od betona, cak i krevet, nocni stocic, budilnik, zena i ja. Verujem da bi se klinci tekstirali: Dogovoreno, vidimo su u pet ispred betonaca.