Znak onog ko prvi ode

Sanjaš li druže,
ili posmatraš nas, brate
i ove pokisle ruže?
Čekaš li da se vrate
stvaranju, u počelo,
u to bleštavo belo,
gde si kročio smelo.

S onu stranu vremena,
dole ispod kamenja
na polju tvog plemena,
sred davnih znamenja,
sećaš li se mesta,
gde laž sveta presta.

Tamo gde smo se umivali,
kraj iskonske reke,
dok smo nebo snivali,
odeveni u oblake meke,
i svete bikove pojili.
kad smo Troju osvojili.

Sledišmo trag jelena,
u blatu kraj brzaka,
i kroz polja zelena,
do senovitih vrbaka.
E tu brate Bodo,
tu pobodi koplje,
tu kud' se mora proći,
ostavi mešinu vode,
za nas koji ćemo doći,
znak onog ko prvi ode.