Bez naslova

Izvinjavam se posetiocima. "Zloupotrebio" sam svoj blog. Postovi "Go k'o pistolj" i "E sad stvarno pizdim" su privatno zezanje s Jasminom i njenom sestrom Sanjom.

A propos ovoga, pade mi na pamet kako je internet kao medij, a i sam blog, kao njegova forma, nesto sto pomera granicu izmedju privatnog i javnog. Otvarajuci kroz blog vrata drugom da zaviri u tvoj zivot nekako neosetno preuzimas na sebe neku vrstu odgovornosti. Pocinjes da se posmatras i orijentises u kontekstu interakcije sebe kao autora i onoga ko cita. Medjuigra tekstova i komentara te hteo ili ne odvlaci iz autenticnosti i malo po malo vuce u ladice u koje citaoci trpaju blogere. I citaoci se ponekad pitaju sta je ovaj hteo da kaze, a i blogeri to cine povodom komentara. Naravno da postoje razne vrste blogova, ali kako ih mi strukturisemo nije moj predmet ovde. Moj blog je nepogresivo privatan blog i ako ima neku agendu to je agenda koju imam ja kao obican covek, kao i svako u ostalom. Svi mi negde tezimo i svi imamo neku intenciju, iako je mozda i nismo uvek svesni. Zato je gornje izvinjenje naravno sprdnja. I na blogu se mozes zezati s prijateljima. A i sve 'nove' zajednice u Americi, kao i blogerska, uostalom, pate od pretencioznosti. Danas naletih na ovu perverziju pa se lepo nasmejah:

AdoptaBlog - Help chinese bloggers maintain their freedom of expression by adopting a blog.

Oh yeah baby. Ja, Zika i Mika srusili smo Slobu, sami. Fali jos Dalai Lama, Nelson Mandela i Bono.

Elem, ljudi vole predvidljivost, a predvidljivost je redukcionizam zivota. Potrebna, ali ne uvek i uzbudljiva. Kao i kitsch, njen srodnik u domenu umetnosti, ona opusta. Moze da bude lepa, ali nikad izazovna. Nikad ne prevazilazi zivot i zato ne obogacuje, kao sto i kitsch nikad ne doseze umetnost i uvek ostaje ovostran. Zasto ova digresija? Prosto zato sto sam spoznao da trenutno zivim u otelotvorenom kitschu. Da, to je Amerika. Onaj ko se zanimao Spenglerom i njegovom morfologijom istorije ili Hegelovim svetskim duhom utelotvorenim u drzavi razumece o cemu pricam. Ukratko, ovo je laz. They are faking it. Matrix, big time!
Naravno, to ih ne sprecava da budu veseli. Ali to imas i kod nas. Koliko puta vam se desilo da odete na zurku u ne bas poznato drustvo i shvatite da celo vreme tresu narodnjaci? Da li vas je ikad neko prekoreo sto iako ste pijani ne uzivate u tim zvukovima? Onaj "argument", kako se mozes napiti uz Jaco Pastoriusa, Ceca je zakon?
Zato je moj subotnji party ocenjen kao uspeh. Dao sam im sve sto su ocekivali. Janet, riba koju sam vec pomenuo i koja mi je pomogla savetima odradila je savrsen posao. Ipak kad je na kraju ostalo zagrejano musko drustvo, umro sam od dosade. Prica im je na nivou 15-godisnjaka. Najvaznije je da povale neku ribu i 'score'. Rekao bi covek da zive u drzavi junferica. Sutradan sam odveo Annie Beth i Janet u Art Museum. Jednom recju ogromno. Moram da posebno odvojim jedan celi weekend za to. Tu je blizu mene, gore u Forest Parku. Uvece smo isli na klopu u Down Town. Restorani su uglavnom podeljeni u dve kategorije. Oni masovni, komercijalni, "steakhouses 'n' shit", "KFC chicken shit", "Pizza crap" i slicno i oni 'udji kume da te oderemo'. Na kraju smo pogodili u neki Mansion theatre restoran ili tako nesto, malo severnije. Veoma pristojno. Jeo sam pastrmke i nisu lose. Ove dve mogu da popiju uuuuuuuu. Ali ima nesto zanimljivo. Obe vole country muziku i pevaju u nekom sastavu. To je kao sad folk muzika, country je navodno zastareo izraz. Obecale su da ce me zvati na sledecu svirku. Pojma nemam o folku, nadam se da nije nesto kao Bob Dylan.

Na kraju jedno pitanje za dame. Millicent, moja sekretarica u New Yorku uskoro slavi rodjendan. To je interesantna zena. Ima 59 godina, visoka oko 180, crvenokosa, pametna, recita, efikasna. Razvedena, muz bio neki poznati fotograf. Voli da sredjuje stan, samo to znam o njenim interesima. Kao devojka zivela u Kaliforniji i bila grupie girl. Doors, Jefferson Airplane, Grateful Dead etc, sve acid rock grupe. Sta kupiti takvoj zeni za rodjendan?