Vredno je živeti

Proxy radi. VBK je namestio stvar. Nasa mala igra koja naizgled samo ustedi rublju, funtu ili dolar. Ali je vredno uskratiti bezlicnom racunovodji, vredno je ziveti u drustvu prijatelja, uzvratiti male paznje, uciniti nesto za njih. Ciklus se uspostavlja opet. I da sam na Marsu VBK bi namestio. Lepo je imati prijatelje, nesto sto je ugodno u ovom zivotu, nesto sto nam pripada, a ne borimo se za to. S ljubavlju je drugacije. Nazalost. O kako malo treba da se covek oseca sretan. Tvoja devojka koja se kupa, tvoji prijatelji na kraju sveta. Lepe reci koje citam na e-mailu koje mi Freya upucuje iz Beograda, ili moja sarmantna i pametna drugarica iz Kladova, uvek nekako lakonski recita i dobronamerna. Lepensky i Zangrad su tu negde, nema granica. Osecam se ututkan u njihovoj paznji. Neko mi cuva ledja u mojoj sada virtualnoj otadzbini. Razumevamo se kroz neredovne poruke. Ponekad prostrem svoj zivot ispred sebe kao prostirku na kojoj je nesto napisano, kao kad bi neko Tibetanski molitveni tocak namazao bojom i otisnuo na beloj hartiji. I sve je tu, ona veza koja te drzi na povrsini, one srodne duse. Slusajuci Enyu, The Corrs i Gretu Gaines ja se prenosim u duhu na ulice Beograda, drhteci i jezeci se, nadajuci se da postoji mesto gde cu sresti prijatelje jednog dana, svoj na svome, bez strecanja. U mislima se lenjo vucem Milosevim vencem ili Ruzveltovom, nadajuci se da im nisu promenili imena. O sva ta lepa vremena gluvareci na Autokomandi. Ili moja Ruska konkurencija, svi ti coskovi Arbata. Jos samo dan i uranjam u Ameriku. Ostavljajuci poruke u elektronskim flasama, nasukan u terra incognita krajnjeg Zapada, ocekujem reci ohrabrenja od onih koji brode mutnim vodama zavicaja.