Volim ratne filmove. Imaju neku svrhu. Bave se konkretnim situacijama zivota i smrti i tako zahvataju sustinu egzistencije. Naravno ima potpuno glupavih primera, a i tu vodi nase gore list, Veljko Bulajic. Da su ratni filmovi najbolji, dokazuje i to da imaju svoju etabliranu opoziciju, antiratne filmove. Legitiman zanr. Jebes ista bez opozicije. Ne vredi pomena. Zamislite antiljubavni film!?! You know what I mean!
Elem i ja sam imao svoj najduzi dan. Subota. Doduse bio je i najskuplji dan, ali to je vec sitnicarenje. Moja subota pocela je u petak. Nazvao sam Millicent kuci i rekao joj da dolazim u New York. Razlog nisam precutao. Lepo je prepoznati da si vredan traca. Daje ti osecaj pripadanja. Na sta mislim? Pa na fakt da je Millicent odmah nazvala H. i ispricala mu sve. Zato nas je docekao na aerodromu. Prvi put u zivotu desilo mi se da me ceka uniformisan vozac na izlazu s tablom na kojoj pise Mr Rackovic. Instinkt kaze da se osecas polaskan, zapravo ne instinkt, nego sav onaj zivotni bullshit koji si ocekivao ili ne, ali te jednom ili vise puta zadesio. A na kraju nadvlada iskustvo, izgledaj i ponasaj se kao da si dio svega toga. Crysta nema tih arheokomunistickih dilema. Ona uvek ocekuje najbolje. Ja se jos uvek navikavam. Jos sam uvek sumnjicav u pogledu uspeha. Sta se krije iza toga? Sta je sledeci potez? Sta ovaj na suprotnoj strani misli? Ja jos uvek zivot posmatram kao sahovsku partiju. Tesko se covek otrese iskustva stecenog u la-la lands, Srbiji i Rusiji. Rusi zive s tim duze od nas, uvek ocekujuci najgore, ali spremno grabeci sve svoje sanse. Nije ni cudo da su najbolji sahisti sveta ponikli u bivsem SSSR. Mi smo drugaciji, nedostatak istorijskog pamcenja, cak i u mikro iskustvu sopstvenih zivota. Prijatelj nas izda, zajebe i nasamari, a mi brzo zaboravimo. Kod nas je zlopamtilo negativac, u Rusiji je to mudar covek. I obe kategorije su filtrirane kroz srce, slovenske duse zive iznutra. Mi cenimo svet po tome sta nam znaci emocionalno, racionalnost, zadnja rupa na svirali. Zapad se izvanjstio, privatne dileme se filtriraju kroz vanjsko, kroz korist, sta ja gubim, sta ja dobijam. A sve se na zalost svodi na to da mi uvek ostajemo emocionalno infantilni. Zaboravna deca ututkana u svetu bajki. Ja sam se otreznio u Rusiji. Naucio sam da volim, ali i da ne zaboravljam izdaju. Jednom je dovoljno za zlo, dobru moras pruziti vise sansi. A to stvara odlucnost, odluka je ono u cemu muskarac cveta, odluka je uvek delo. Dobro ili zlo, nema veze, moja odluka me cini odgovornim za vlastiti zivot. Tako srecemo sudbinu, ne vise kao slepu presudu, vec kao hirovitu ljubavnicu, koju ipak obozavamo.
U voznji od LaGuardije do grada, moja negovana manipulativnost, kroz neobavezno cavrljanje, otkriva H-ov menadzerski kredo. Ne micro management, vec emotional management. Onaj momenat kad sam to naslutio, presao sam na prakticne teme. A kupovanje verenickog prstena, to je ustanovljeni ritual. Buduca mlada ide samo na probu, koja se moze obaviti u bilo kojoj juvelirskoj radnji. Crysta izlazi, uzima taksi sa zadatkom da pokupi moje stvari sa Manhatan Avenue i prebaci kod sebe u Queens. Posle toga odlazim s H. kod njegovog prijatelja na 47-mu ulicu. Tu sledi prvo blic edukacija o robi koja me zanima, u mom slucaju o prstenu, a posle posten, besplatan savet, gde da nadjem ono sta trazim i kako da se ponasam dok kupujem.
(nazalost moram da idem, posao zove, nastavicu sutra)
No comments:
Post a Comment