Zavera

Iako zavera ima par pravnih definicija, ja, kao neko ko nije pravnik, ne mogu nista da kazem o tome. Amerika i Britanija, vise ili manje transparentno, regulisu to kroz svoj pravni sistem i uglavnom u domenu kriminalnog. Dakle, sustina je u legalizaciji materijalne ili politicke (znaci u krajnjoj liniji opet materijalne) koristi kroz upotrebu nelegalnih sredstava ili metoda. Novac je daleko vise kosmopolitska kategorija, nego pravo ili bilo koji drugi sistem koji je ustanovljen u odredjenim normama, na primer moral, ili uopste sve sto se definise kroz neki konsensus. A tu spada sve, od istine, lepote, dobrote, tih Platonovskih idealiteta, moderno interpretiranih, pa do pojmova kao sto su prijateljstvo, lojalnost, ljubav, navike, sport, zabava, zdravlje, ishrana, odevanje, ukus uopste etc.

A zavera je globalna pojava, ona je jednostavno lepsa sestra svojih blizankinja, prevare i lazne namere. Tri sudjaje socijalne moderne. Neko bi rekao da je zavera prirodna, jer je toliko prisutna u svetu. Ipak nije, iza svake zavere stoji neko ili vise njih. Uvek je to covek, nikad Bog ili priroda. Nikad ono apsolutno, nikad ono nesvesno. Uprkos onome: Bogovi se zaverili ili sve sile prirode se zaverile, uvek je u igri covek. Onaj koga Max Scheler s pravom naziva vecitim protestantom protiv prirode. Onaj deo stvorenog, onaj koji bira sve, sve osim cinjenice da uvek bira (Jean-Paul Sartre). I taj, jedini, posednik svog vlasnistva, jedini verifikator istine (Max Stirner), ono jedino bice sposobno da zaviri iza Bozanske obmane (Rg-Veda), je uvek protagonista svake zavere. Kazem protagonista, a ne autor. Autor je otkriven davno u knjizi Enohovoj, i tu je zaceto i seme te "teorije zavera". Mozda sam vec pomenuo da je prvi znak sotonizma poricanje Sotone. A ta paralela pasuje prirodno, kao rukom sivena kosulja, i zaveri. Teorija zavere je proizvod same zavere. Sve se izmesta u domen bozanskog, THEORIA. U domen neegzaktnog, neproverljivog.

U praksi su stvari krajnje trivijalne. Evo jednog, naizgled nevinog primera, muski kajis. Svako ko nosi pantalone familijaran je s tim komadom koze, ili plastike, zavisi ko sta voli, ili ko ima para da kupi. Krajnje prakticna stvar. Uvuces ga u petlje pantalona i pritegnes. Ako kraj kajisa, onaj iza kopce ne doseze sledecu petlju, nego landara, navuces onaj kozni prsten do pred kraj kajisa i stvar je resena. One size will fit all. I tako je bilo stolecima. Negde krajem 70-tih, na jednoj konvenciji proizvodjaca kozne galanterije, jedan lukav executive iz jedne kompanije, dodje na ideju da se ta kozna petlja izbaci iz upotrebe. Trebalo je ubediti ostale proizvodjace da je ideja korisna za sve. I covek je to objasnio jednostavno. Prvo, usteda materijala, ne treba ti petlja. Drugo, ljudi cesce menjaju kaiseve, ili rastu ili postaju deblji ili gube kilazu. U svakom slucaju, treba im drugi kajis, jer kajisevi se sad prave po meri. Trece, zene sve cesce nose pantalone, a nadjite zenu koja ce jedan komad odece da nosi deset godina. Naravno konvencija je prihvatila ideju i profit je porastao vrtoglavo. Odjednom, obicni kajis je postao fashion accessory, nesto sto kratko traje. Nesto sto se cesce kupuje. Potrosace, niko nista nije pitao. Nazovite ovo kako hocete, ja ZNAM da je ovo rezultat zavere.

E sad posmatrajte ovu praksu u vaskolikoj diversifikaciji poslovnih ideja. I pre i posle toga, stotine hiljada ideja se plasiraju u industriju, show business, pharmaceuticals, kozmetika, fashion industry, software, life style, whatever. A utakmica koja vlada na globalnom marketu roba, usluga i ideja je prosto nezamisliva. Treba uzeti lovu od onog koji je na receiving end, potrosaca. Treba osisati ovcu. A kad su ovce u pitanju, politika je prirodni pastir stada. Sta mislite koliko se takvih ideja plasira u domenu politike? Sta mislite koliko se politickog uticaja plasira na osnovu suplje price, laznih intencija. Skromno, ja bih rekao 99.999 posto.

Iza svega ovoga postoji prost indikator, da li si ovca koju sisaju ili ne. Svi oni koji ti nude brz, revolucionaran, nov, originalan, opste prihvacen, standardan, svetski skok u ono sto je IN, sisaju te kao ovcu. Svi oni koji ti nude ono sto nije izdrzalo kritiku stoleca, hoce da te osisaju. A sad, jebiga, tvoje je da biras.

Kao sto je pazljiv citalac bloga mogao da zakljuci, ja ne volim da pricam o svom poslu. Staromodni osecaj lojalnosti, paradoksalno ga objasnjavam mojim Crnogorskim poreklom. Pazljiv konzument dnevnih vesti u SCG ima ideju zasto je ovo pradoksalno. Lojalnost tog tipa odavno se izrodila u svoju totalnu suprotnost i to bas na teritoriji odakle su moji Rackovici. Bez nase saglasnosti. Ali ovoliko mogu da kazem. Moj prvi posao u Britaniji, bio je u jednoj kompaniji koja je obezbedjivala "Business inteligence" za PR kompanije. Vecina strucnog osoblja bili su psiholozi, imali smo cak i par grafologa. Bukvalno, dobijemo profil coveka na tacni. Covek je ovca, zapravo u vecini slucajeva ovan(poslovni svet je jos uvek muski) bar tako ga nas customer posnatra i definitivno zeli da ga osisa, zato nas i placa. Nas zadatak je da ga pripremimo za sisanje, tako da se ne batrga, tako da misli da mu mi pravimo novu frizuru, da ce biti lepsi, da ce da opase citavo stado ovcica. A kad ga mi osisamo, vise nije ovan, nego jagnje. Otrci u svoje stado i tamo ga niko ne primecuje. Onda nas customer posalje svog ovna da opasuje njegove ovce.

Priznajem da sam bio preterano metaforican, ali nikako simbolican, i sad kad gledam ovaj prilog, gledam ga kao soc u solji crne kafe, ne ocima onog kome gataju, vec okom gatare, okom otvrdle ciganske matrone.

A mozda je objasnjenje u onome sto me ispratilo u san, prosle noci, nakon sto sam vecinu posta napisao, zaspem u drustvu knjige. Citao sam Longina, njegovu raspravu "O uzvisenom". Bar jedan bloger zna na sta mislim. Bar jedan sagovornik me prati. Bar jedan razume potrebu da se bar jednom cuje muzika T.W.Adorna na jednom prostom CD playeru.

Tamo gde prevara utihne, tamo gde opsena ustukne, tamo gde umre potreba da se tek nesto kaze, tamo postoje prijatelji, tamo stanuju braca s kojom se mozes cuditi svetu.

A moj bata je jutros ustao rano, usmrknuo vazduh St Louisa i hoce da sa mnom trci. I u trci do Forest Parka i nazad ja pobedim. Jaca je moja Cehinja nego njegova Talijanka. Moja ne zna da kuva, ali zna da se jebe. A sta coveku vise treba!