Vukuci kofer po svetu

Cesto se setim jednog predavanja iz estetike. Profesor nas je pozvao da mislimo o filmovima Bergmana i Fellinija u kontekstu slike koju imamo o Svedskoj i Italiji. Koliko ta prva misao o tim zemljama ima uticaja na nasu percepciju generalne atmosfere u njihovim filmovima. I stvarno, meni njihovi filmovi lice na ono kako ja dozivljavam te zemlje. Svedsku, a bio sam samo dvaput, vidim kao ne tako otvorenu, upitanu o privatnom smislu, racionalnu i hrabru pred cinjenicama zivota, a Italiju strastvenu, gotovo histericnu, uvek u ekstremima osecanja, ali predatu uzitku svakodnevnog. Razmisljam o mentalitetu, tom skupu osobina, modusa ponasanja i organizacije koji preovladavaju u narodima i zemljama i pokusavam se odrediti. Gde ja spadam, gde je ladica u koju me mogu gurnuti, kakva je cedulja na toj ladici? Kazu da se sve, sto roditelji mogu preneti svojoj deci, moze smestiti u prvih pet godina zivota. I zaista cini mi se da je to tako, da nema razlike da li zivis u Srbiji, Rusiji ili Italiji, u tih prvih pet godina tvoj zivot se desava u gnezdu. Ti i ne vidis van njega, gore u izmaglici visine, prebivas u smislu obuhvacenom samo u cvrkutu svog jezika, samo u jeziku svog cvrkuta. A kad postajes covek, kad trljas svoje vlastite rogove o stabla u sumi zavicajnoj, tada ta suma postaje vazna. A sta se tek desava jednom rogatom Panu kad izjuri iz svoje zemlje, iz svoje arhajske Arkadije? Sta cine nimfe svetskih vrbaka za njega, neobuzdanog i usmerenog? Koliko brzo mirisna gravitacija zene od njegovog muskog, pravolinijskog trka iscrta spiralu njegovog pada? Ili zamislite kakvog podviznika, isposnika, stolpnika u letnjoj omorini Kapadokije, izbrazdanoj fantasticim ritmovima hiljada crvckovih doziva, a posle tog istog u vrevi jutarnjeg Manhattan-a, uz topot hiljada cipela, orgiju zenskih mirisa i onaj zvuk, cujan samo zapeklom pickinom ovisniku, zvuk hiljada zenskih nogu u carapama koje se u hodu trljaju jedna o drugu. Gde njegovo jastvo utihne brze, gde dusa stize do milosti Bozije s manje napora?


Secam se jednog kevinog rodjaka, tada moreplovca i njegovog stana u Herceg Novom. Prica nam: Ovo sam doneo iz Venecuele, ovo iz Juznoafricke republike, ovo sam kupio u Dar Es Salaamu, a ovo u Yokohami. Tako i ja pakujuci i raspakujuci svoj zivot, od mesta do mesta, od zemlje do zemlje, nesto bacam u korpu, sedam na prepun kofer da ga zatvorim, a posle na novom mestu, raspakujuci odbacujem neka iskustva, instinkte i namere, jer mi ovde vise nece trebati. A kad pokusam da vidim sta je to sto uvek vucem u svom koferu, pokaze se da je neuhvatljivo, ispredeno od dragocene zlatne zice, toliko tanke da je nevidljiva. I uvek u pomesanim osecanjima spram tog Zlatnog Runa koje sam dosegao ili samo mislim da jesam, zatvaram ga u kofer, nadajuci se da cu jednog dana spakovati nesto vrednije, nesto sto svi mogu videti, kao Josifovu sarenu haljinu. Samo se nadam da mi nece zavideti i da me nece prodati u roblje.


I sada nakon ovog puta, u zadnjih mesec dana, London, Paris, Moskva, Sochi, Moskva, Paris, New York, razmisljam sta mi ovde treba. Nemam tog znanja, osecam nesto sto lici na strepnju. Zatvaram kofer ne odbacujuci nista, izvukavsi samo vlastitu kozu. Ko zna sta mi moze zatrebati.