Miloš

Danas je u Moskvi u 1o:20 rođen naš drugi sin Miloš Racković. Poslije poroda koji je trajao 35 minuta Miloš je iskočio iz mame i kad je video šta ga je snašlo snažno zaplakao. Dugačak je 54 cm i težak 3.8 kilograma. Odlučio sam da ga zovem Šile. Tako je i naš Dača dobio "svoju" bebu. Bilo je malo frke jer je Crysti pukao vodenjak u kolima, pa umalo nisam sam obavio porod na benzinskoj pumpi u Odincovu. Na sreću našla se jedna pametna prodavačica pa me je odvratila od te ideje. Crysta je i ovaj porod podnela bez problema i ona i Šile se lepo osećaju. Dača i ja smo trenutno u ćaletovom stanu u Novorjazanskoj. Sutra ćemo pokupiti mamu Crystu i Šileta i nazad u naše selo.

Красное соленое филе сельди в масле

Usoljeni fileti crvene haringe u ulju. Upravo sam otkrio kad počinje perverzija kuvanja. Kad smo nesretni gubimo osećaj ukusa i onda se izmotavamo sa začinima i komplikovanim metodama pripremanja hrane. Platon gastronomiju zove umećem davanja ukusa kuvanoj hrani. Ha, predsokratici na primer, uopšte ne pominju hranu. Trivijalni užitak života. Sve ima svoj Logos. Kad je jezik ispao iz božanstvenog isto se desilo i sa čulima. I naravno ono što treba da "zadovolji" čula sve više nazaduje pa ima potrebu da se kinđuri.

Evo, Danilo i ja sedimo u kujni i jedemo slane haringe. Mama Crysta i beba u stomaku jedu kiseli kupus i svinjske papke sa sosom od celera. Nas dvojica smo bolji, samo malo hleba s ribom i to je to. Danilo će sad da popije mleko, poljubi mamu, a ja ću da ga stavim u krevet i da mu čitam Baba Jagu ili Mašu i medveda. Jedan pozdrav od Danila, sad ću njemu dati da nešto napiše.

ojnd00jlw#mmmmmmmmmmmm

Kvazi intelektualac i baba Jevdokija iz Orlova

Čitam knjigu Marka Leonarda: "Why Europe Will Run 21st Century" i opažam da kod mene budi religiozna osećanja. Naime, krstim se i levom i desnom. Intelektualci su zaista postali retke zverke na Zapadu. Razni pretendenti na to zvanje jednostavno ne žive u stvarnom svetu. Imigracija, natalitet, welfare, pro-manjinski kompleksi, jednostavno ne ulaze u njihovo vidno polje. Filmske kamere su zamenjene digitalnim, a intelektualci nedotupavnim dripcima. To me odmah podseti na dragu mi otadžbinu.

Jutros sam bio u Orlovu da kupim suvog mesa kod starog Timofejiča. Dok čekam na njega pričam s njegovom kevom Jevdokijom, brbljivom i bistrom babom od 98 godina.

A što će tebi slanina kad je sam nemaš? Masno ide na masno.
Ma to mi je za ženu.
A jel' debela?
Nije ali je trudna.
A kad će da rodi?
Pa sad krajem meseca.
A jel' sad počela da jede slaninu ili je jela i pre?
Pa sad u poslednjih dva meseca.
A jel' više voli belu ili šarenu?
Belu.
E onda će da rodi žensko.
???
Stani malo, a jel' jede onako samu ili s nečim drugim?
Ne, jede s kiselim kupusom.
E onda će da bude momčić.

A odkud ti baba to znaš? Pa kako ne bih znala, ja sam ih rodila 17-oro. Tima (Timofejič) mi je najmlađi. Kako bre najmlađi, pa njemu je 70. Pa šta? Sad mi ništa nije jasno, (računam u sebi)koliko si imala kad si prvo rodila? Prvo u 13-oj. Jebote. A jel' baba pa odkud baš toliko dece da rodiš, mora da ti je čovek bio ljudina i po. Ma ne, bio velika lenština i pijanica, to sam ja sama sebi rodila. Pa dobro baba, što baš 17-oro? Trebalo mi dece da mi pomažu u kući i na njivi.

Donese Timofejič sve šta sam poručio, a ja ga vratim za slaninu. Donesi ti meni baćuška šarene. A ne, kaže baba, ne pomaže sad šarena, momčić će da bude, slušaj ti mene. I nemoj da ženi kvariš uživanje kad voli, ne valja se. Dobro daj belu. Utovarim suvotinju, kobasice, rebra i slaninu u kola i dok okrećem ka izlazu čujem babu Jevdokiju kako se dernja na Timofejiča (on slabije čuje): "Tima, a čiji je ovaj mali?" Ne čuh odgovor, škripi sneg pod gumama.

Hej...

Čitajte knjigu Petera Sloterdijka Kritika ciničnog uma.
Ako vas još služi.... Ne verujem, al' eto.