Nos, veoma važan organ !

Juče sam se vratio iz Nemačke. Bio sam tri dana poslom u Aachenu ili kako to Francuzi kažu Aix-la-Chapelle. Pošto u Aachenu živi Crystina dobra drugarica Annelise koja nam je bila na svadbi svratio sam i kod nje. Muž joj je ekonomista čija je poslovna istorije veoma slična mojoj. Na večeri kod njih upoznam lika, Libanca koji je nekad radio kao inženjer za Cartier, a sada je CEO jedne juvelirske kuće u Londonu. Naravno u priči nađemo nekoliko zajedničkih prijatelja, a jedna od tema bila je i automobili. Ovaj lik pomene da je bio na Salon retromobiles u Parizu o kome sam već pisao. Paul, Annelisin muž i ja se odmah zainteresujemo. Elem lik nam ispriča da je u živo bidovao za neki auto, ali ga telefonski kupac preseče za 50.000 eura. I on je očekivao Auto Union D-Type, ne da biduje, nego prosto da vidi kako aukcija ide, pa je bio razočaran kad je povučen iz aukcije. Budući da je entuzijasta više je pratio čitavu aferu, pa nam je i objasnio kakav je skandal nastao kad su ukapirali da prodaju pogrešan auto. Istoričari Audija su utvrdili da je pogrešan broj šasije i da taj auto uopšte nije Nuvolarijev iz Velike Nagrade Beograda 1939, ali da navodno ima Grand Prix istoriju iako nikad nije bio pobednički. Ja im ispričam da sam ga video, ali naravno nisam mogao da kažem, eno mog bloga pa čitajte da mi je čitava priča od početka bila sumnjiva.

Bitno mi je da me nos još dobro služi i da još mogu da "smell a rat". Uzgred, negde sam pročitao da je neko istraživanje utvrdilo da su odluke koje se donose bez mnogo razmišljanja, one gde radi guts feeling, statistički rečeno, češće adekvatnije od onih koje su rezultat velikog mozganja i domunđavanja. Ništa novo za mene, ali opet mi drago da i nauka to potvrđuje.