Banja i ostalo

Danas sam zavrsio banju. Zapravo nisam ja, majstori. Sad samo cekamo sneg. Da se banjamo i valjamo goli po snegu. Namerno nisam hteo da uzimam ovdasnje majstore. Piju bre opasno, a ja kao nikakav domacin dolevam umesto da zapovedam. Radili mi jedan cilager iz Tvera, Semjon, njegov sin i njegov zet. Uradili ljudi kako valja. Volim kad majstor puno pita pre nego sto pocne da radi, a ovaj covek, umetnik. Ovde sad prevladale Finske banje, u stvari dziberi ugradjuju Finske, ja sam hteo bas Rusku. Uostalom ko je od koga naucio da se kupa? Sta meni smeta kod Finskih banja? Pre svega dosadne su. Kao da si u bolnici, sve u linijama i pod konac i ono pederisanje sa elektricnim grejacima. Mislim ako je banja sta ima da se kurcimo sa strujom. Popiju gosti, jos da koga ne daj boze udari struja. Ovako nabudzimo pec drvima, kablic po vrucem kamenu i sibaj, pare koliko volis. A pec je sazidao stvarno umetnicki. Ona gruba glazura i starinski motivi, ali oni stilizovani, bas starinski.

Za par dana idemo u Cesku kod Crystine rodbine. Ima da se ubijemo od klope. Prosli put sam za nedelju dana nabio 4 kile. A pivo im je bozanstveno. Pivarska familija. Pijes pivce, a na boci zenino devojacko prezime. Pa ko je bre nebi cuclao po celi dan.

Kum mi je jos uvek seljak, sto znaci da se jos uvek ljuti, a ko se ljuti je seljak. Nema veze, znam ja da ce se odljutiti. Za katolicki bozic idemo svi u Skotsku, pa cu tamo da ga odljutim.

Danilo raste ko iz vode. Neki dan Crysta ga doji, a ja se kao privucem da mu otmem sisu, a on na mene zdrakne onim bebecim ocima. Ko veli bezi bre moja sisa. Cak pruzio jednu rucicu prema meni, onako preteci, kao sto bebe znaju. Neda. Jebote cudna stvar, beba, a vec zna sta je njegovo.

Otac, kako to mokro zvuci.

Danas kad je Crysta kupala Danila, ja ga uzmem pa ga dignem iz kade, onako visoko iznad glave, a on mi se popisa po licu. Nisam znao da do sukoba generacija dolazi ovako rano.

Ložači električnih lokomotiva - SAMO ZA MUŠKARCE

Primetio sam jedan "nedostatak" bloga. Blog ne pokazuje uvek, u samom naslovu ko je pisao postove, muškarci ili žene. Ne mogu više da čitam muške blogove! Ne one loše, njih ionako ne čitam, već nekolicinu onih dobrih. A lako ih je prepoznati, pišu onakvi s kakvim sam se družio, onakvi s kojima bih bio prijatelj da živimo u istom gradu u istoj generaciji. Oni koji vide dalje od popularnog, originalni mislioci, efektivni radiše, opušteni švaleri bez iluzija. Nerviraju me. Suviše podižu ulog, ne vredi ova partija tih kreativnih aduta. Troše najbolje fazone na blogu. Sačuvajte to ljudi samo za sebe, samo za privatne prilike, ne dajte to u "open source". Ako sačuvate možete to da koristite u više prilika. Ovako vaše najbolje linije postaju opšta mesta, svaki kulov će da ih krčmi besplatno i nezasluženo, bez kredita za vas. Momci, to vredi para, od jednog vašeg fazona Hollywood napravi čitav film. Ostavite nešto za sinove, sinovce, sestriće. Ko zna šta budućnost nosi? Ne verujete valjda da samo treba da smenite vladu pa da besplatni zlatni pičići počnu da padaju s neba. Ionako ste onu prethodnu smenili uz dozvolu. Provaljena je ta prevara: Svakom prema potrebama... Prištedite nešto i za mlađe.

I povucite malo ručnu, sporije drugari, neće to pobeći. Ne ložite tamo gde nije ostalo strasti za potpalu. Ne palite tamo gde je Cosmo već sve spržio. Razmišljajte dugoročno, malo odgovornije. Razumem ja, nema tu problema, naši smo, ali smanjite doživljaj, razblažite dozu. Ženske su nam ionako indoktrinirane preko svake mere. Smanjite ponudu, povećaćete potražnju.

Danilo

Jutros je u Moskvi u 8:42 rodjen nas sin prvenac Danilo Rackovic. Izleteo je iz mame Cryste kao torpedo. Poredjenje je doslovno jer se Crysta poradjala u vodi. Od pucanja vodenjaka do poroda 17 minuta. Po Crystinom racunu poranio je 11 dana. To je tatin rekorder. Konacno sportista u nasoj porodici. 53 cm duzina, 4.5 kg tezina, kosa tamno smedja. Dlakav po ledjima i guzi, ali ne tako kao tata koga su kao bebu zvali majmunce. Najlepsi poklon za moj rodjendan. Mladji je od tate tacno 27 godina. Posto je zacet u Americi kao pravi Jenki odmah je navalio na sisu. Po sibirskom obicaju Crysta ga je podojila u Aleksandrinoj spavacici, tako da ocekujemo da ima jos mnogo brace i sestara. Kad mu otmes sisu iz usta dernjava proizvodi stotinjak decibela. Mama sija kao mesec, a tata i deda su se prigodno udrmali crnogorskom lozovacom. Tokom naredne nedelje ocekujemo goste iz Beograda, Bergama, Los Angelesa, St. Petersburga i Vladivostoka. Baka donosi toke i cilike Ilije Jakovljevica iz bosanskohercegovackog ustanka, a deda je spremio sablju Novaka Rackovica. Od Ceske strane porodice ocekujemo civilne poklone.

Napomena

Svi prethodni postovi bili su objavljeni ili prvo na http://www.blogger.ba manjina ili posle na http://www.mojblog.co.yu svi. Buduci da sam covek osetljivog stomaka, blog sam tamo izbrisao. Shvatio sam da ja nemam nista zajednicko s 90% mojih vrsnjaka u sadasnjoj Srbiji. Nemam nameru da ulazim u detalje, ali ako ipak, po svaku cenu, zelite da znate razlog, iako i sami pratite tamosnji blog, i jos uvek vam nije jasno, onda je izvesno da nemamo o cemu da pricamo, jer spadate u onih 90%.

Blame it on the Dog.

Mojblog narode

Ja se iskreno izvinjavam, ali moram da prekinem blogovanje ovde. Zaista nemam vise vremena. Moram toliko stvari da uradim i koliko god ovo bilo zarazno, stvarno moram da prekinem. VBK je otputovao na Bliski istok, pa nemam kome da poverim blog i sve sto ide uz to. Narednih mesec dana sam zauzet, a posle me ocekuje ogroman posao u Rusiji. Zahvalan sam svima koji su drzali moj blog na prvom mestu, ne racunajuci ove fiktivne blogere ispred. Strasno mi je zao, bilo je to predivno druzenje, prosto ne stizem da se javim i ljudima s kojim se dopisujem svaki dan. Jednom sve prestaje, pa i ovo mora. Zahvaljujem se svim mojim prijateljima i svima kojima je ovo moje piskaranje nesto znacilo. Mozda cu za par godina opet imati vremena, ali sada stvarno nemam. Sve vas voli i grli vas Gile.

Sneg, ekonomija, design i krv

Pcela. To sam ja, pcela radilica. Zujim ovih dana po celoj istocnoj obali. Delaware, South Carolina, Florida. Sad kad se spremam u Evropu, svako hoce po kapljicu meda. Povuci tamo, poguraj onamo. Priblizava se vreme godisnjih procena i reporta, godisnja fiskalna presuda. Cedjenje highflyer-a, neka okrvave kandze za aprilski bonus. Stan u Queensu smo ispraznili, sad smo u Alaninoj gajbi u Jersey Cityju, pa mi je blize i na posao. Uz svu ovu guzvu moram da brinem i o novom office u Moskvi. Mislim da sam za dve nedelje potrosio najmanje $1000 na telefone, sto me iskreno zaboli uvo, kompanija placa. Ljudi koje su nasi angazovali da srede stvari tamo u Moskvi, nista nisu uradili. Ama bas nista. HR people su beskorisni. Kad se samo setim kako je moja firma u Britaniji pametno radila na stranom marketu, ne mogu da verujem kako su ovi smotani. Britanci se uvek prenemazu i otezu, ali na kraju ipak urade sta treba. Mislim da cak bolje rade sa strancima nego s customerima iz zemlje. U stvari, nema sta da mislim, znam. Kod Amera haos. Prvo se oduseve ko zna kako, napale se, sibaju ideje, sve curi pamet po podu. A kad dodju na licino mesto, onda pocnu da mudrosere i kukumavce. Obecali su mi mesec dana pripreme, a sad se svelo na nekih dve nedelje. Moram sam da nadjem osoblje, nemam ni PA, ni accountanta. Nista, a deadline je 1 Mart. U Moskvi nameravam da drzim tight ship. Samo pcele, trutove cu da gazim. Tamo nece biti Gileta, tamo menjam i ime i prezime. Ima da budem Koba Dzhugashvili, nee Rackovic.

U Italiji nam je bilo fan-fan-fantasticno. Bata nas je sacekao u Veneciji jer nismo imali vezu za Milano, sto nas je bacilo u depresiju, jer smo se oboje nameracili da shop until drop, pa nas je odvezao u Cortinu, a Andrea je dosla svojim kolima s druge strane. Svi su bili vec tu, i cale i sva ekipa iz Domodedova, moja sestra iz Beograda, Zoran i Vlada, cak i Pajina svastika s njenom decom. Paja je kasnio dan i po, jer najdalje zivi. Mi smo delili chalet s batom, Andreom, Vladom, Tanjom i Lenom, njenom sestrom. Snega je bilo dovoljno, ali me je nervirala masa fanatika koja se sjatila samo da gleda svetski kup za zene. U stvari nerviralo me nekoliko stvari. One troroge kape s praporcima, pijane Svabe, Francuzi koji bleje u tvoju zensku, a kad ti odmeris njihovu, dignu nos, Austrijanci moroni koji duvaju u lovacke rogove i Ameri sa snowboards koji se kretenisu po skijaskim pistama u onim plasticnim pantalonama s turom koji visi do kolena. Inace, ne znam kako je s vama, ali ja imam neku ideju o svakoj drzavi gde sam bio. Ono kad pomislis da si negde, pa prvo sto ti padne na pamet, gde se nalazis i sta radis. Kad mislim o USA, tu sam uvek na aerodromu, u Britaniji u pubu, a u Italiji u kaficu.

Taktika dovodjenja svastika, ona koja me je, sad vidim sasvim neopravdano, ispunjavala jezom, pokazala se kao pametna, jer smo posle dana na snegu mi odrasli uvek bili u prilici da zbrisemo negde van Cortine ili da se nabijemo u neki lokalni kafic. Jedino nam je Zoran nedostajao jer je sve vreme provodio u blizini Pajine najmladje svastike. I prosle godine se kazu, na skijanju u Francuskoj, motao oko nje pa je cak posle i vodio u London. Paja nas je udavio ispitujuci da li je normalno da dva brata ozene dve sestre, na sta mu je Vlada dobacio, kume bas te briga, mozete da se menjate, braca ste, a bez svasti nema slasti. Sreca da Ruskinje ne razumeju. Inace Vlada je, otkako je postao otac, ludji nego sto je ikad bio. Kad smo Crysta i ja stigli prvo smo sreli Tanju, jer je Vlada bio negde u kupovini. Prvo sto je rekao Crysti, kako ti tako lepa nadje ovog bezveznjaka, ali mu je Crysta odnmah skresala, pa sto to ne pitas to svoju zenu. Inace Crysta je bila glavna atrakcija, mada moj cale nije pravio nikakvu razliku izmedju nje i Andree, bar kad se radi o paznji i poklonima za snajke. Crysta se najvise sprijateljila s Pajinom Svetlanom. Svetlana slabo govori EngleskiInace, skijali smo odvojeno, Rackovici na jednu stranu, a Radovici i Pajici na drugu. Paja je dosao sa svom mogucom opremom, skije normalne, one za trcanje, pa i snowboard, pa ga je Vlada zezao, kume, a gde ti je stap za pecanje? Kad se tek dovezao, izlazi iz kola pred chaletom, zabradatio, a na glavi crna kapa s nekom belom mrtvackom glavom, neka klinacka moda, a Vlada ga ugleda s terase pa se razdere: Achtung chetniks, zaokoli, pucaj u meso, drzi ga Nikola utece niz potok! Moram priznati da Crysta skija bolje od mene, zapravo serem, volim da je pustam ispred sebe. Ono, guz na levo, pa na desno, pa opet na levo, ona skokom, a ja okom. Sta da radim? Vec je poznato da sam nazadan lik. Polovican sledbenik Nikolaia Hartmanna, koji odmah skace na straznji plan. Prvih dva dana, zbog odredjenih razloga, koji nisu za pricu, jer sam sujeveran, bio sam zabrinut, ali je jedan interkontinentalni telefonski razgovor mog caleta otklonio sve strahove. Naravno moj bata i Andrea su bili najbolji, svaki vikend su na snegu, a Vlada je bio najsmesniji. U Japanu je kupio neki tobolac za dete, pa malog Vasju strpaju u taj tobolac koji Tanja zaveze ispred sebe. Onda Vlada juri ispred nje i preteci i sasvim krvnicki mase stapovima kao da kosi, a ona se spusta za njim. Moj cale prosto nije mogao da gleda. Pa dobro Vlado koji ti je moj, sto ne ostavis dete s Lenom, njegovom svastikom. Ne Nidzo ima da se celici. Kod Paje opet, pacja skola, ujutro posle dorucka okupi svoju decu, uzme naseg Pecu i Acu i svastikine sinove pa ih uci na maloj strmini iza chaleta. Posle se i cale prikljucio, Zina mu stane na skije pa se spusta s njim.Ujutro su Vlada i cale bili prvi na nogama. Spremanje dorucak za citav razred dece, pa posle gospodje i gospodjice, pa naposletku muski. Posle skijanja rucak, tu Vlada vodi glavnu rec, aperitiv za dame, pa nama neku lozu od njegove tetke iz Trebinja. Loza ako kapne na kosulju, tope se dugmad. Tanja sedne za sto, mali Vasja na sisi, a Vlada je hrani. De ovaj komadic mesa, de malo krompirica. Vidi kako sisa mamicu mu jebem, pohlepan na cacu. Posle poceo da hrani i nase zenske. Zna covek da napravi cirkus.

Jedan dan odemo on, Paja, cale i ja u Bolzano. Vlada je lud za ubilackim antikvitetima, a tamo ima zbirka starog oruzja. Zaglavimo celi dan, nazderemo se u jednom hotelu s Nemackom kuhinjom i popricamo o poslu. Vlada radi za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji i direktor je IT za celi taj globalni enterprise. Prica naravno nije za javnost, ali neke cifre koje sam cuo demantuju sve ono sto procitas u Wall Street Journalu. Rusija se opasno ekonomski uspravlja. Ukratko, posle njegovog briefinga daleko sam vise optimistican nego sto sam bio. Naravno, Rusija je to, ima svega, ali doslo im je izgleda iz guzice u glavu. Samo Vladina firma sedmicno zaposljava stotinjak novih. Rusija, Kina i Indija polako izlaze na globalnu ekonomsku scenu kao jaki igraci, a Nemacka ulaze manijacki.
Uspeo sam da od sebe napravim budalu, pitajuci ima li ovoga ili onoga. Ima svega. Posle prica ode na ljude koje znamo. Neverovatno gde sve ima nasih ljudi, i na kakvim pozicijama, od nasih prijatelja iz Beograda, do mojih ispisnika i prijatelja.Dan posle, cale, bata i ja odemo kod bate u Bergamo. Ni ja nisam video njegov novi stan, a cale nije bio u Italiji od kako je bata diplomirao. Dakle, stan je da se otkacis. Ciste linije, sve lokalni dizajn, detalji, cak i najobicnije lampe u spavacoj sobi. Cisto, kao vazduh s vrha Monte Cristallino. Ne pesma, prosto poj. Moj stambeni ukus je totalno francuski, dekadencija, moja vizija kuce je kao kupleraj, divani, masa jastuka, koje u slatkoj zurbi, nakon dve flase crnjaka, elegantno gurnes pod guzicu svoje zenske, teske zavese, tepisi, svece, duboka tekstura materijala, vaginalna utopljenost, matericnost, oznojena intima, podeljena vulgarnost, in your face, krv, pljuvacka, sluz, domaci mirisi, prepoznavanje u mraku. U stvari, ko zna, mozda je estetika uvek seksualne prirode. Koliko mogu da se setim prvi put mi se digao kad sam gledao reprodukciju Renoirovih kupacica. Kao klinac bio sam umetnicki obrazovan drkadzija. Neki tvrde da sam to ostao, ali necu sad da se branim i cepidlacim. Ili je citava moja ideja stanovanja zasnovana na listanju par kopija francuskog casopisa Plaisir de la Maison. Keva ih je patoloski sakupljala.
Kod bate u stanu, sve u geometrijskim ili blago organski zakrivljenim formama, nista suvisno. I posle razmisljam nije li kiceraj nesto sto stvarno prirodno pripada tradicionalnoj umetnosti. Uvek nam se dize na one baroknih formi, moras da budes tezak bolesnik da se uzbudis na neku matchstick woman. Ali mozda ja samo tako racionalisem. Mozda sam ja nedorastao stanar. Zasto bi stan bio utesni produzetak intrauterinog prostora. Mozda je stan atelje zivota. Bata je covek tehnike, pravi sin svoga oca. Primenjeno potomstvo homo mathematicusa. Kao da je tehnologija oslobodila cistu namenu. Ali namena definitivno ne oblikuje prostor, inace bi Le Corbusier bio van vremena, mozda sam prostor diktira namenu. A prostor je nesto izvanjsteno, sam po sebi je presan i nenastanjiv. Sad se setih mog seminarskog o Uspenskom, na drugoj godini studija. Mi uvek mislimo u nekim granicama, bezgranicnost je neomisljiva, neobesmisljiva cak, pa tako i punimo raspolozivi prostor ideje samo onim sto vec postoji u nama. Moja buduca kuca u Novodevicnom jos se nije prizemljila. Trebace jos mnogo bubnjanja pre nego sto se materijalizuje. Ziveci u plasticnoj, nepropusnoj stvarnosti Amerike, zahvatajuci samo sliku sveta, prosto sam lebdeo. Diznijevski karakter. Zauzimao sam prostor, nisam ga nastanjivao, privremenost nije kreativna. Vreme cini materijalnu vrednost. Apsolutno je i transcendira i relativizuje.
I nakon svega, u restoranu, u zgradi ispod batinog stana, dobro se udrmamo od nekog belog vina. Naizgled, seljacka posla. Jos jedan Balkan show, ali u par sati, boreci se s dugonogim casama, shvatih da ne samo da sam drugaciji od njih dvojice, nego da i ona kevina zaludjenost, ona njena strast za nedostignutim, zivi u meni, da pulsiram tacno u sredini, u sekanti dva nekad strasno napaljena vektora. In vino veritas. Cale i bata piju da ostanu trezni, a ja pijem da se napijem. Iskrenost tog saznanja me oborila. I polako pocne da se odvija prica koja treba i meni i bati. Ja se zenim u Maju, bata u Julu. Usputni otrov braka u kome smo nastali i koji smo kupili polako se iznojava sa svakom casom vina. Nas otac se spusta s Olimpa i prvi put se pred nama pojavljuje kao covek, dolazi naglo u nase godine. Sedimo tu kao vrsnjaci, oni koji ce se jednom kao takvi naci na onom svetu i govori nam o ljubavi, sansi i vecnosti. O ekstazi roditeljstva, o brzini sazrevanja zena i muskaraca, o muskom i zenskom, o streli i luku. I sto je vise metaforican to ga bolje razumemeo, jer nije vise samo otac nego postaje i nas treci, stariji brat. I sto vise bezi od onog kalupa u koji deca smestaju oceve, pricajuci o svojoj ljubavi prema Aleksandri, sve vise postajemo svesni kako smo sretni i kako nas je ogromna energija dovela na svet. I kako je oprastanje ugradjeno u ljubav, kako je sloboda teska stvar, kako odluke obavezuju i klesu puteve kojim se krecemo i kako treba milion poljubaca da se izdrzi. Svetinja roditeljstava. U jednom momentu poklonjeni smo jednom coveku i jednoj zeni i oni su stvarno sve ucinili da budemo sretni. Samo je to vazno.
Volim svoji kevu, razumem je, znam sta je nju guralo kroz zivot. Prigrlim je u mislima kao sto cu grliti moje buduce dete i negujem je u svojo dusi.
Kasno se vratimo u Cortinu. Ocekujemo tihi dolazak, a Vlada je napravio predstavu. Raspalio ogroman rostilj na terasi chaleta. On, Paja i Zoran posluzuju, nas trojica izbeglica u bliskost, hrlimo svojim zenama. Tanja, Svetlana i Lena tiho pevaju. Moja sestra sedi uz jednog decka, Svedjanina, iz susednog chaleta i nazdravlja nam. Sunemo sva trojica pogledom na njega i onda pogledamo jedan drugog i prvi treceg i drugi prvog. Sve je OK. Crysta mi je sacuvala teleci bubreg. Volim poglede koje nam upucuju. Nalazimo se.

Živ sam

Mislio sam da nesto napisem, ali sad nemam vremena. Za deset minuta izlazim na rucak. Poslovni. Bilo nam je lepo u Italiji. Sjajan provod s prijateljima i familijom. Ocekivao sam pravi cirkus, ali sve je proslo opusteno i bez nervoze. Ja sam sinoc doleteo iz Albuquerque, New Mexico, a Crysta mi je u Parizu. Verovatno necu ni dolaziti na posao posle rucka, jer sam totalno jet-lagged, pa Vas sve pozdravljam.

Subota u Queensu

Dobro jutro dragi blogeri. Vani je 46 farenhajta, a u nasem krevetu 36.5 celzijusa. Pa zasto uopste ustajati? Sinoc me zove Paidrag iz Dundee-ja. Sta radis? Sedim, mazim se sa Crystom i slusam Nocne Snajpere. Bloody hell mate, what kind of warzone you are living in? Shut it moron, it's a Russian rock band.
Stan izgleda totalno ocerupano. Sve sitnice smo vec spakovali. Ovo vise nije stambeni prostor, vise kao neka scenografska kreacija. Velicina Crystinog prtljaga prema mome je kao 4 : 1. Boga molim da nam prtljag zagube, a nadju tek na povratku.
Ruski divizion stize danas, a mi cemo biti tamo sutra oko podne. Srecom, brat mi kaze da u Cortini ima snega. To mi je saopstio prilicno odusevljeno. Cuj, sneg u Januaru! Ni vreme nije kao sto je nekad bilo, a i ljudski rod se kvari. Zene sire ramena, a muskarci guzice.

Pred put u Evropu

Postao sam nesto sav literaran i intelektualan. Slucajno sam zalutao u jedan antikvarijat u Queensu i nasao dve knjige od kojih sam pao na dupe. Obe knjige napisali nasi ljudi. Jedan je Miso Kulic, profesor filozofije u Novom Sadu, a zivi u Beogradu. Knjiga je na srpskom i zove se "Jezik prije jezika" i ne mogu da je pustim iz ruke. Nesto najbolje sto sam ikada procitao na srpskom iz filozofije. Gust tekst, ali elegantno izlaganje i mocno razmisljanje. Ovaj lik je srpski Heidegger. Boli glava!Drugi je Vladimir Tasic matematicar i knjizevnik koji zivi u Kanadi. Knjiga se zove "Mathematics and the Roots of Postmodern Thought". Na neki sam se nacin se prosto uzoholio. Jebes New York, zgradurine, kapital i trivijalnosti masovne kulture. Nemam pojma koliko su ovi ljudi uopste poznati kod nas, ali ja sam dobio grcevit napad patriotizma.
Samo ovakve stvari me sprecavaju da se totalno ne rusifikujem.

Jezik, nesto sto ceo zivot zvacem, a ne znam da koristim. Osim naravno u nepristojne i hedonisticke svrhe.

This is a free country! Aha, pricaj mi o tome!

Lazu! Nigde nema kiselog kupusa s rebarcima. Uzeo sam slobodan dan. Kupio sam belegiju da imam, kad ostrim kantne. Mislio sam da strikam carape, ali ne znam. Zato sam pristavio pasulj s chorizo kobasicama. Pasulj krcka, Gile prcka. Po uspomenama. Ne po onim proslim, po buducim.

Mladost-ludost

Podseti me Dejzi na moju omrznutu ulicu.

U ulici Zmaja od Nocaja
patio sam od teskog ocaja.
Rekla mi je ima prazan stan,
al' da sam joj elemenat stran.

To me nije sprecilo,
nit' od strasti izlecilo.
Zeleo sam politicki,
da je milujem po picki.

Zvao sam je na sav glas,
dok mi nije dala pljas.
Po ustima i po licu,
od tad mrzim tu ulicu.

BTW Zvala se Zeljka i ubrzo je odselila na Banovo Brdo.

Svastike, skijanje i ciganske cerge

Ne znam da li vam je poznat polozaj svastike u ruskoj porodici? Cim se jedna sestra uda, njena najveca briga, posle vlastitog muza i dece, postaju neudate sestre. Krajnji cilj citave igre je da se i one udaju. Ali prvo zanat zene moraju da se zavrse u kuci udate sestre. Obicaj je praslovenskog porekla, ali je referenca na njega u srpskoj varijanti sacuvana samo u bezobraznom stihu: "Imam zenu i svastiku, s obe radim gimnastiku". Zasto je ovaj stari obicaj ovako oskrnavljen u razuzdanoj poetici nekog naseg kafanskog stihoklepca? To treba da cudi samo insuficijentne u poznavanju corsokaka trivijalne istorije nase nacionalne svesti. Navodno je i sam arhetip prljavog starca, naime Herr Freud glavom, s cudjenjem primetio da su sve nase psovke seksualne prirode, za razliku od prosvecenog Zapada, gde je psovka iskljucivo svetogrdna rabota. Svojevremeno sam u Londonu, od strane Kneza, bio iniciran u neke aspekte nase raspevane podrugljivosti, ali kad sam jednom, sa zaljenjem priznajem, u pripitom stanju, glavom razbio staklo na vratima jednog puba u Islingtonu i bio predstavljen zakikotanom drustvu Knezovom najavom: "Ubit', jebat' i razvalit' vrata, evo lole od toga zanata", izgubio sam dublji interes.

No da se vratimo na prvobitnu temu. Svastika, ne samo da se uci zanatu zene nego, celo vreme podseca udatu sestru da je cinjenica da je udata ne skrene s odrzavanja bracne vatre. Drugim recima, da odrzava vlastitu privlacnost i jebezljivost u kuci i ne uljulja se u sasvim predvidljivu ulogu gospodarice ognjista. Svastika je dakle neka vrsta namerno ubacenog kamencica u cipelu, koji treba da je zulja i podseca da cim je potpuno ugodno, nesto nije u redu. Da je to pametna taktika uverio sam se jos kao dete. U komsiluku moje tetke zivela je neka Jovanka, devojka od 16-ak godina u koju sam se zaljubio kad mi je bilo sedam. Posle nekoliko godina se udala i ubrzo uspela da uzgoji par guzova monumentalnih proporcija, tako da je kod tetke na kafu, ulazila postrance. Tetka joj jednom prigovori: Crna Jovke sto se bre tako zapusti, na sta ova spremno odgovori: Ma boli me uvo, udala sam se.

E da ne dozvole nekontrolisanu entropiju guzice, udate ruskinje dovode mladje sestre. U carsko doba u bogatim ruskim familijama, gospodar kuce je na javne priredbe i balove obavezno vodio i zenu i svastiku. Moglo im se, imali su i sluskinje i dojilje i kuvarice. Cak su i predstavljani tako na balovima: Bojar Kratkonogij, zena i svastika ili Knez Dolgoruki, kneginja Marja Afanasjeva i svastika Jefrosinja. Drcnije plemstvo ili kurcetiviji clanovi gornjih esalona oficirskog kora neretko su "upropastavali" i svastike, pogotovo ako je gospodarica kuce zapustala guzove srazmerno velicini imanja ili ako se radilo o porodicama visih drzavnih sluzbenika, srazmerno velicini gubernije. O varijetetima mogucih dramskih situaciju u takvim porodicnim trouglovima, uzaludno je i raspravljati. Citava stvar relativizuje teoriju Elektrinog kompleksa, pomenutog Herr Freuda, pomerajuci objekt konkurencije s majke na sestru, a cak i nas Bora Stankovic sa Necistom krvi se relativizuje kao opisivac situacione tragike. Ko koga jebe i zasto prevazilazi ove seksualno-geografski ogranicene primere iz psihologije i literature.

U modernoj, rusko-srpskoj familiji obicaj se i dalje neguje. I moja mlada maceha Aleksandra ispekla je zanat u kuci Vasilija, starijeg polubrata Vlade Rusa, pa kad se udala za mog caleta, posle nekoliko godina dovela je Jelenu najmladju sestru u kucu.

Povod za celo pisanje pojavio se kad sam sinoc, s uzasom, procitao caletov e-mail. Dokon citalac bloga, mogao je zakljuciti da je moje jesenasnje gostoprimstvo sprocu brata i njegove verenice Adriane, bilo praceno dogovorom da se vidimo u januaru ove godine. Citava ideja je u zajednickom skijanju u Italiji. Ja i Crysta, on i Adriana. Dva coveka, dve zene i cetiri para skija. NIKO VISE. E sad, bata ne bi bio bata, da nije odmah rastrubio sve po sve cetiri strane zemljinog sara. Naravno moj cale Nikola odmah zvao Vladu Rusa, ovaj Paju u St Petersburg, ovaj Zorana u London. Onda se verovatno selo kod caleta u Domodedovu ili kod Vlade u Novodevicnom, zderala se usoljena riba i sci, lokala se votka i pravio popis ljudstva (za invaziju). Sve se upisalo i poslalo meni. I sad, umesto dva mlada i zaljubljena para koji lagano krivudaju po sneznim padinama Dolomita, pojavljuje se tenkovski divizion (svi voze Volvo XC90), slovenskih hordi iz Rusije. Na prigovor Vladi upucen e-mailom dobio sam kratko i drsko: "Ajde nemoj da si picka, sto si vazda nedrustven". A caletov odgovor je bio: " Ne seri, hocu da vidim snajke". Nazovem caleta. "Pa sto nisi trazio da ti posaljemo slike, ako hoces da vidis snajke"? "De Gile, ne komplikuj, dolazimo i nista nas nece spreciti, bata je vec sredio chalet". (Ovde se pokazalo ko je guja iz nedara). "Pa dobro sto vodite tolike svastike"? "Pa ko ce da cuva decu mamlaze, a i devojke treba da vide i sveta". "Pa dobro pizda mu materina, sto onda i ja ne bi poveo svastike, ili bata, on ima cetiri"? "E ne moze, nemate jos dece".

Sta da covek radi s takvim ocem? Ma ja sam jos dobar. Svako drugi bi do sad zavrsio u Kovinu.

A pazi spiska "ljudstva". Iz Domodedova: Cale, Aleksandra, Jelena (svastika), Aca, Peca, Zina (sve deca). Iz zapadnog sveta: Ja, Crysta, moja mladja sestra iz Beograda, moj brat, Adriana (njegova verenica), Zoran (moj drug iz Londona, Pajin brat). Iz Novodevicnog: Vlada, Tanja (zena mu), Vasilij (beba, nema ni po godine, jos sisa), svastika(ne znam joj ime). Iz St Petersburga: Paja, Svetlana(njegova zena), Radovan, Vasilisa, Ratko, Natasa(njihova deca, sve tri do cetiri godine, dva para blizanaca), Pajina mladja svastika neudata, druga Pajina svastika (razvedena), plus njeno troje dece. Komada 27 (ako sam dobro prebrojao). Od 4 na 27. Koga da krivim? Otkud taj ciganluk u nasem narodu? Kusturice jebacu ti kcerku. Opremu i skije cu da iznajmim, zilet cu da kupim. Treba mi da isecem vene. Krv na snegu. Ideja i naslov za kriminalni roman.

Izmedju dva Bozica

Verovali ili ne, ali Mexico je iz aviona zuto-zelen. Ta boja definitivno preovladava. Inace iz aviona najvise volim da gledam Rusiju i Nemacku. Rusija je uvek, osim zimi naravno, zeleno-plava, a Nemacka zelena, ono zeleno zelena. Mexico, jok. Mexico je sav onako organik. Sve neki prirodni tonovi. Leteli smo cak i preko neke pustinje i nije uopste boje peska nego zuta. Jedino je Mexico City potpuno siv. Osim toga, ne izgleda bas tako uzasno velik. Ili avion brzo sleti i odleti, pa ne primetis velicinu grada, ili narod zivi i pod zemljom. Meni recimo izgleda manji od Londona. Gde stanu svi ti ljudi? Aerodromska zgrada manja je od recimo one u Munchenu, a policajci deluju kao da su tek ustali, pripasali opasac i izasli na duznost. Uniforme im izgledaju kao da su u njima spavali. Sve sluzbene face su muskarci i svi se cine jako zadovoljni, ali kad se pojave u nekoj sluzbenoj konverzaciji onda se kao nesto mrgode i duvaju. Ako se i ti namrgodis i gledas ih onako oholo onda se malo smeksaju i ne bulje u sise tvoje zenske bas tako otvoreno. Cekali smo dva sata na avion za Huatulco, pa smo imali vremena da smugnemo vani i nesto pojedemo. Guzva oko aerodroma je stahovita. Meksikanci voze kao da im zivot zavisi od par minuta. Sve je lakse kad predjes pojas "trkacih staza" koji okruzuje aerodrom. Rucali smo u basti malog restorana u blizini koji mora da ima federe u temeljima jer se sav trese kako avioni slecu i uzlecu. Crysta govori odlican Spanski, ali mi je bilo zadovoljstvo da gledam kako prica. Ona inace ne gestikulira preterano, ali ovde prica i rukama i nogama. Cak izgleda nekako drsko i ratoborno. Ja sam naravno zijao okolo i kad smo pojeli prilicno ukusno varivo s piletinom, odvucem je u radnjicu u blizini gde smo kupili neke tradicionalne bele kosulje bez kragne sa vezom na rukavima i spreda. Cist pamuk, a meke kao pelene. Let do Huatulco je vrlo kratak, nekih sat vremena, a vazduh koji te zapahne je neverovatan. Mexico City inace, ima miris rucka u automehanicarskoj radionici. Ovde mirise na odmor. Nekako lagodno i neobavezno. Prosto sam se automatski ulenjio cim sam izasao iz aviona. Huatulco je jos uvek relativno nepoznato turisticko podrucje, prilicno daleko od Acapulca koji je na severozapadu. U pozadini je masiv Sierra Madre, tako da je zasticen od suvog vazduha iz unutrasnjosti. To je valjda razlog zasto zene ovde imaju lep ten.

Iznajmili smo belu VW Jettu. Osam dana 320 dolara. Vila koju je Crystin cale rezervisao je odmah do bivseg ribarskog sela Santa Cruz. Vila je potpuno bela, ima bazen s morskom vodom koji bukvalno doseze do spavace sobe. Mozes iz kreveta da skocis u bazen. Izgradjena je u stilu hotelskih apartmana u Camino Real Zaashila koji se nalaze malo dalje na istok preko Tangolunda zaliva. Izel, zena koja drzi ovu vilu je sestra vlasnika, a on je neki gradjevinski preduzimac koji je radio na Camino Real. Tek kad sam vidio Camino Real apartmane sve mi je bilo jasno. Tip je verovatno pokrao ne samo oblik nego i materijal za vilu. Ipak ova vila koja se zove Villa Rosario ima i neki lokalni touch. Patio iza u basti je poplocan istim kamenom kao i par starih kuca preostalih u Santa Cruz. Izel nam je spremala dorucak, namestala sobu i inace bila ljubazna i neprimetna. Ovde se Bozic slavi od 24 decembra do 6 januara. Zaparavo ne iskljucivo Bozic nego 6 januara imaju neku lokalnu svetkovinu koja im je jednako vazna. Santa Cruz i manje od pola kilometra udaljena La Crucecita su jedine prave varosice u kraju. Sve ostalo su samo hotelska naselja. La Crucecita je malecki gradic s fenomenalnim restorancicima i malim radnjama. Imaju cak i minijaturni gradski park u kome mozes da spavas tokom pauze za rucak, sto lokalna populacija i radi. Bozicna proslava pocinje procesijom u koji smo se Crysta i ja naravno odmah ukljucili, ali se neka baba izvristala na nas. Malo je popustila kad se Crysta iskovrezila na nju na Spanskom, ali ipak isterase nas. Samo za domacu bogomoljacku pastvu. Steta, a obukli smo i one bele kosulje iz Mexico Cityja. Sve zene se obuku u bele haljine s plavim volanima dole i oko rukava. Zapravo sve one u fertilnom periodu i mladje, sve babe su u crnom kao cavke. Elem ova procesija ide od La Crucecite do Santa Cruz i opet nazad. Obazrivo zaobilaze sva hotelska naselja. U Santa Cruzu dodju do jednog velikog kamena na kraju male luke, umazu taj kamen nekom smesom od ulja, vina i cveca, a onda se siti isplacu obilazeci oko njega. Pop tu nesto zapeva i bogorodi i onda se svi pokupe nazad. Taj kamen ima neke veze s nekom udovicom i utapanjem nekih ribara, a evidentno i s Bozicem. Ponocnu misu smo saslusali u prilicno bezboznom fazonu, pijuckajuci vino i sedeci u ligestulima na krovu vile, odatle se vidi crkva i trg ispred nje koji je pun vernika, a solidno ozvucenje omogucava uzivanje u pevanju jednog devojackog hora. Iako zive od turizma ovde se religija shvata ozbiljno ytako da je na dan Bozica sve bilo zatvoreno sto smo iskoristili za voznju okolo i kupanje u Tihom okeanu. Plaze su peskovite, na krajevima isprekidane stenama, tako da mozes da se kupas go, ali ako te uhvate placas opasnu kaznu.
Sutradan smo unajmili motornu jahtu s jos dva mladja para iz Bostona i jednim parom iz San Francisca pa smo plovili skroz dole do Salina Cruz, gde me Crysta bezuspesno pokusavala nauciti da surfujem. Na kraju sam samo uspevao da klecim na dasci, ali mi je bio uzitak da posmatram nju kako to vesto radi. Prava California girl, sve je u radu guzice, jebes trbusni ples, ovo je vise sexy. Salina Cruz je veci grad, ali kupanje je samo unutar dva velika skoro potpuno zatvorena zaliva, a izvan toga je surferski raj s ogromnim talasima. Ova dvojica iz Bostona su pravi mrmoljci, isli su u Salina Cruz da nose zanama kese iz shoppinga, a brko iz San Franciska je ostao na jahti da peca.

Uglavnom sav nam je Bozicni odmor prosao u vozikanju okolo, posecivanju restorana, cak smo igrali i golf na Tangolunda terenima i kupanju ili na moru ili u ovom okolokucnom bazenu koji mi se toliko svidio da mi se cini da sam u nekoj inkarnaciji verovatno bio vodozemac. Lokalna kuhinja je uglavnom corbasta. Crysta to voli, a ja bas ne, ali volim recimo njihovu Astecku corbu. Samo me cudi kako se o Astecima tako malo zna, a corba im se sacuvala? Da li je moguce da je to bilo najvece dostignuce njihove kulture? Propade civilizacija, al' ostade corba. Sta ce ostati iza Zapadne civilizacije? Hamburger?

Po povratku u New York najvise smo vremena potrosili smisljajuci sta da posaljemo u Rusiju. Crysta niposto nece da se resi svog namestaja i sitnica iz ovog stana u Queensu, a sve valja organizovati. Kontejner, kako to spakovati i slicne dileme. Moja buduca tasta Alena je trenutno u New Yorku pa ce nam ona poslati Audi. Cudna stvar, jeftinije ga je poslati u Halifax u Canadu pa odatle za St Petersburg, nego direktno iz New Yorka. Sad se pojavila i mogucnost da Hermes otvori neko predstavnistvo u Moskvi. Crysta je vec uzela godinu neplacenog, ali hoce da ide u Pariz, u centralu, da muva da je prebace u Moskvu s poslom. Ako uopste bude ista od toga. Sve mi se cini da je to pre samo anksioznost zbog totalne promene zivota, nego sto joj se i dalje radi, ali videcemo.

Za nas Bozic otisli smo u mesto gde smo se upoznali, u New Haven. Isli smo na ono isto mesto gde smo se letos upoznali i zezali se. Kao da je sto godina proslo. Skladiste camaca je jos tamo, zatvoreno. Camci i jahte izvuceni na suvo. Ko bi rekao da ce hirovita klinka od letos za cetiri meseca biti moja zena.

Tamosnja crkva Svetog Preobrazenja je po obicaju ruskih crkvi prilicno misionarski nastrojena pa je sada vecina pastve anglosaksonski zivalj. Prota je amer, cini mi se Svedskog porekla. Na Badnje vece sam prvi put slusao pravoslavnu liturgiju u Americi. Posle sam se napricao s ocem Timonom, jerejom koji je bio u poseti. Inace je sibirjak, a ovo mu je prvi put u inostranstvu. Drago mu sto se vracam u Rusiju. Kaze vraca se narod. Pa kako oce, ja cuo da idu. Kaze: Idu nevini vracaju se mudri. Ko bi razumeo Bozije ljude. Rece nesto sto mi se dopalo. Bog postoji i za orla u stepi, ali je samo covek sposoban da bude clan crkve. Stvoritelj nije nesto privatno, svi su ljudi na svetu clanovi njegove porodice.

Prespavali smo u Norwalku i otisli u Stratford na rucak. Restoran na obali, vetar ubi vani ali unutra vatrica, dupli prozori i haringa u kiselom zeleu. Pili smo neko francusko vino iz Cahorsa. Ja bas ne volim jako crna vina, ali ovo pasuje uz ovu hranu.

Nekako mi je ovaj deo Amerike prirastao k srcu. Inace sam se lepo osecao ovde u USA, pogotovo u St Louisu ili u Californiji kod Crystinih, ali New England, nesto zaista posebno. Posto ne mozemo da prenesemo deo u Rusiju, pokusacemo da makar ponesemo ovaj osecaj mira, sklada i udobnosti.