Merenje vremena, Formula 1 u Beogradu i slicne trice

Moja Crysta je s druge planete. Zapravo iz druge dimenzije, ili sedme nema veze. Ta zena ne poznaje koncept vremena. Uopste. Naravno kasni kad god stigne. Ponekad ne stigne ni da zakasni, ali to je retkost. Sat ima, proizvela ga je ili samo zapakovala njena firma, ali kao da ga i nema. Prvo, ne nosi ga, a i kad ga nosi, ne zna koliko je sati. Drugo, brojcanik mu je toliko mali da se jedva i vidi, a nema ni brojke, pa ni one caknice koje oznacavaju sate. Cak da to i ima, opet ne mozes da pogodis koliko je sati. Sat, tj, satic, koji je u tri prsta sirokoj narukvici je okrugao i nekako se razlabavio pa se okrece u kucistu. Ili je to u stvari fazon, po principu dobra picka, pa sta, nek idiot ceka. Muskomrzacka zavera. Znaci kad je kod svakog normalnog 12 sati, kod nje je 3 ili 10, ko zna. Da nema mobilni ne bi znala kad je dan, a kad je noc.

Ja sam sasvim druga prica. Uvek tacan. Imam nesto ugradjeno, osecaj postovanja svog i tudjeg vremena valjda. A naravno i rucni sat. Moj prvi sat bio je Raketa. Mehanicki, jevtin, potrosni materijal, ali ja sam ga opet voleo. Ukrade mi ga jedna riba u osmom osnovne. Slaba joj vajda. Posle sam nosio dzepni, isto SSSR proizvod, Molnija, a celi fakultet i ono malo vojske nosio sam crni, cetvrtasti, plasticni Casio. Njega sam najvise voleo. I sad ga imam negde medju sitnicama. Kad sam posao u UK, kupi mi cale Swatch Irony Chrono. Taj je sad na dnu mora 100 metara od plaze u Becicima. Zgulila mi ga s ruke jedna histerusa iz Pop Taskove. Sad nosim Citizen, radi na svetlo, gradjen kao tenk, perpetual calendar, pokazuje tacno vreme i to je sve sto mu u stvari i treba.

Satova ima raznih, mehanicki na navijanje, na baterije, na kiselo mleko, automatici, elektronski, plastikaneri, red gold, platina, zlato, argentum, nerdjajuci celik, vojni, pilotski, ronilacki, muski, zenski, deciji, masonski, muslimanski, zeleznicarski, satovi za medicinske sestre, za slepe, za one sto ne znaju sta ce od para, za glupe, analogni, digitalni, neodredjeni itd. Na samom vrhu piramide su tri firme. Patek Philippe, Vacheron Constantine i Rolex. Patek je sat za kraljeve, Vacheron za vojvode, a Rolex za dzibere, u koje, na zalost spadam i ja. Dakle, ako vas put nanese u City of London ili oko Moskovske berze, u vreme rucka videcete hiljade dzibera u prugastim odelima i sa Rolex Submarinerom na ruci. Priznajem da sam svoj Rolex kupio po trivijalnom principu kud svi Turci tu i mali Mujo. Nosio sam ga jedno dve nedelje dok nisam ukapirao da pokazuje da Jun ima 31 dan. Naljucen odem u radnju i liku pokazem da sat nije perpetual, tj, ne menja datume zavisno od meseca, ali mi prodavac objasni da izraz perpetual u Rolexovom zargonu znaci da je sat automatik, tj, navija se pokretima ruke dok ga nosis, a da perpetual calendar znaci da sat menja datum ili dan zavisno od meseca. Tako sam postidjen napustio prodavnicu, ali to iskustvo mi je pobudilo interes za Haute Horlogerie. Mogao sam da ga prodam, cak i za nesto vise nego sto sam platio, jer je tada postojala i lista cekanja, ali zbog nekog razloga nisam. Mozda jednog dana dziberi prestanu da ih nose. I tako, ostala mi pasija, ali vise teoretska. Bas pre neki dan dobih prospekt Daniel Rotha. To je jedna od Haute Horlogerie kuca uz Gerald Genta, koju poseduje Bulgari group, ili kako oni kazu BVLGARI. Mislim da je to kod za budalast i vulgaran, ali sta ja znam! Elem dobio ja katalog, ljudi se bas istrosili, ono luksuz, stil, masan papir, mozes na njemu jaje da ispeces. Al' pazi sad, potpisao se direktor licno. Neki lik Gerald Roden. Ja ono bas zavirim, a dziber se potpisao hemijskom olovkom. Ma koga bre blefirate stipse? Na kraju mi poslao i list papira sa najblizim distributorom. Da Vinchi u Moskvi na Olimpijskom prospektu. Sve zurim da se ispovrcem 40.000 eura za sat, malo prekosutra.

Sad je najnoviji fazon uvaljivanje "automobilskih" satova. Kao kupis Bentley i dobijes mukte Breitling Bentley sat. Ili mozes da kupis sat pa foliras da imas Bentley. U bre daso odakle ti taj dobar sat? Ma bezveze, uvalili mi ga uz Bentleya. Ili na primer, Panerai, prizvodjac gadnih i kabastih satova (btw, Stalone je fan te marke, satovi su onako oblika ekrana, bas kao i Staloneova glavudza) pravi Ferrari sat. Cak i masovni japanski Seiko uvaljuje Honda Bar satove. Perverzija. Ili na primer, IWC je valjao pre koju godinu jedan sat, tipa Grande complication nazvan Il Destriero Scafusia. Tada je kostao nekih 110.000 funti. Pa jebote uz to su trebali deliti automobile. Kupi sat, evo nova mecka.

Kad smo vec kod automobila, evo jedne interesantne vesti koja me je na kraju raspizdela. Kad sam u decembru bio u Skotskoj u St Andrewsu naravno nadjem Paidraiga. On, Vlada i ja po obicaju odmah po pabovima, a Zoran sa Crystom i Vladinom Tanjom u kupovinu. Nadjemo se jedno vece svi u Lafferty's. Nije proslo malo dodje Franco jedan zabar iz centrale moje bivse firme, znam ga s nekih aukcija i jednom smo delili hotelski sobu u Parizu za vreme neke izlozbe. Onako prosipamo zvaku, ko je gde i to, sta se radi i slicno. Odjednom kaze on, hocete li sutra da vidite najskuplji auto na svetu? Zoran, auto fanatik, odmah zdraknuo, gde, sta? Vlada voli sve te tehnicke stvari, a ja onako, prosecno radoznao covek. Ok, sto da ne, a gde je to? Glenrothes. A o cemu se radi? Prodajemo ga na Salon retromobiles u Parizu u februaru. Hoce i Crysta, a i Tanja. Ajde, bas da se provozamo. Sutra poranimo, to je nekih 25 milja dalje. Dovezemo se do jedne sminkerske garaze u blizini golf kluba. Franco i Paidraig povadili akreditacije, ja foliram, kao moja ostala u kolima, mrsko mi nazad, a ribe su kao nase, onako usput navratili da nesto proverimo. Kompleks garaza, radionica i skladista starih originalnih delova automobila. Udjemo, ali jedan cikica u kacketu izjuri iz nekog kioska. Nesto kao nakurcen, kao koji kurac mi sad proveravamo? Taman da se izgalami, ali prepozna mene i Paidraiga. Znamo cikicu s golfa u St Andrewsu. On nama gde si George, gde si Paddy? Zdravimo se mi kao, gde si bre, nema te sto godina, a obojica coveku ime zaboravili. Posle cijemo neki ga zove Don, pa se setili da je cikica Donald. Kaze Franco hocemo da vidimo The car. Ma nema problema, nisam znao da ste iz vlasnicke firme ja mislio neki dzabalebarosi novinari. Odvede nas u jedan hangar u centru kompleksa. Ono udjes pa vrata, pa jos jedna, a sve se hermeticki zatvaraju. Unutra suv vazduh, udavi. A u centru cudo. Auto Union D Type. Nov kao ispod cekica, na klocnama, gume umotane u foliju. Ovde su ga dovezli iz Hampshirea samo da mu montiraju gume i volan. I tu Franco objasni sta je i kako je. To je isti onaj auto u kojem je Tazio Nuvolari osvojio Grand Prix Beograda 1939, a neki Muller Grand Prix u Reimsu. To je u to doba bila Formula jedan. Auto je tako savrsenog oblika, deset puta lepsi nego danasnje formule, metalik sivi, Svabo pravio na vrhuncu Hitlerove ere. Ono sastavljaju ga, nekom ispadne sraf, odmah ga u gasnu komoru. Mogu samo da zamislim kako je sve to posle trke izgledalo. Nuvolari izlazi iz auta, skida slem i naocare, popravlja kosu napakovanu briljantinom, stavljaju mu venac oko vrata, a devojke Beogradjanke, trgovacke kceri, vlaze svilene gace sa cipkanim volancicima. Politicari hoce da se slikaju, masa gasi cigare i baca sesire, zandarmi se guraju da bolje vide pobednika, dzeparosi u ekstazi.

Tu smo proveli dobar sat, Zorana jedva izvukosmo, covek zapenio. Kola mu slaba tacka. Odemo na klopu. Franco nam podelio neke nacrte promotivne brosure. Auto ima neverovatnu istoriju. Jedan je od tri takva u svetu, ali najbolje sacuvan. Rusi su ga maznuli na kraju rata i odvukli u Rusiju. Tamo su ga razmontirali, a karoseriju razjebali. I pre koju godinu nadju se svi ostali delovi i nekako auto dospe u Englesku. Tu mu karoseriju po originalnim nacrtima napravi firma Rod Jolley, poznati coachbuilder, a Crosthwaite i Gardiner, dve druge firme, ostale nedostajuce delove. Coachbuilding je tipicno Engleska stvar. Na primer, pre je bio obicaj da fabrika nekih skupih automobila pravi zelezariju, a onda neki coachbuilder pravi unutrasnjost, sedista, kabinu, instrument tablu, stakla, svetla i slicno. Bentley je recimo imao seriju automobila kojoj je to radio Mulsanne coachbuilder. Elem sad coachbuilders prave sve osim motora, sasije i tih glavnih pokretnih delova. Christie's je naravno najavio ovo kao: One of most important cars ever to pass under the gavel. Gavel je drveni aukcionarski cekic, a cela fraza znaci: Kupca cemo oderati kao jarca. Nadaju se da ce na Retromobile 2007 koji je ovog meseca, 17-og u Parizu potuci vlastiti rekord od pre 20-ak godina kad su Bugatti Royale 41 uvalili za 5.5 miliona funti. Nakon cele ove price nesto mi je zasmrdelo. Mislim ovo bio razvaljen u Rusiji, karoseriju istopili, a delove cuvali nekih 60 godina! Pa jebote drzavu bre nisu sacuvali toliko, a sad tamo delove nekog auta jesu. Halo, jel ima ko normalan u publici? Dobro sad, da ja tu ne moralisem, sav je biznis prevara, ako cemo pravo, a ovaj biznis se totalno srozao. Uostalom pred kraj Rimskog carstva maksimalno se trgovalo laznim Grckim skulpturama. Znam jednog coveka koji je caletov drug, arhitekta, predlagao covek da se popravi Smederevska tvrdjava. Sad dal bas Smederevska ili nesto drugo nisam siguran, zaboravio sam, ali tada su coveka ismevali. A sta je sad lose u tome? Sta bre recimo Americki turista zna sta je tvrdjava? Neki citave nacije iz prsta isisali, a mi Srbi patimo od autenticnosti pa ne mozemo ni par tvrdjava malo da zakrpimo. Englezi imaju toliko tih gradjevina da mogu i da ostavljaju neke "dekorativne" rusevine. Cak su u predviktorijansko doba, a i kasnije pravili vestacke po imanjima. Kao ovo mi je dvorac od cukun-bukundede, malo je rusevan, ali zao mi je da skidam tu krsinu, iz sentimentalnih razloga...

E sad sam odlutao. Dakle, sta me je na kraju posebno ispizdelo? Poneo sam tada tu prototip brosuru od Franca i lepo pise, evo je tu kod mene na stolu: The ex-Nuvolari, ex-Muller, Winner of the Reims Grand Prix and Belgrade grand Prix, 1939. AUTO UNION D TYPE TWIN-SUPERCHARGED V12 GRAND PRIX CAR. Estimate upon request. BTW, u poverenju, estimate je od 8 800 000 - 12 000 000 eura, sto znaci moze lako da ubije preko 5 500 000 funti. Medjutim, pre neki dan odem na Christie's sajt i vidim izostavili podatak o Velikoj nagradi Beograda 1939! Pa mislim stvarno preterase! Nije im dosta sto su nas olajavalili i neopravdano optuzivali, drzali u blokadi, bombardovali, sad hoce da nas brisu i iz svetske automobilske istorije. Fuj, dziberi i secikese!

Crysta se ponovo "zaposlila". U stvari toliko je pisala, zvala, emajlirala, dolazila nam je neka njena menadzerka s muzem, da su je na kraju aktivirali, ali na komisiju. Sad je konsultant za materijale i dizajn za trziste Evropskog dela Rusije. E sta ce sad od svega toga da bude, djavo zna. Dva dana sedmicno odvezemo Danila kod caleta i Aleksandre, pa Crysta jurca s Tanjom po Moskvi. Nesto se njih dve bave biznisom. U martu dovlace neke babe iz neke picke materine preko Urala, nesto sistem kao kod nas Sirogojno, rucni radovi, neke besposlice. Na kraju ce verovatno sve preko mojih ledja da se prelomi.

Prekjuce mi kod caleta u stanu. Moja maceha Aleksandra je sibirka, a cale mi je dlakav ko majmun, nikad im nije hladno. Elem ukljuce grejanje kad malte ne ledenice vise iz slavina u stanu. Pa koji vam je moj, jel to stedite? Ma ne covece nama uopste nije hladno. Nema veze, otkacen par ionako. E sad Danilo, dete naviklo na neku normalnu temperaturu, a kod ovih mojih cudaka hladno. Aca i Peca sad vec deckici i cuju ja Danilu tepam i pricam Srpski, radoznali i pitaju, sta je nama Danilo. Pa on vam je sinovac. U redu ukapirali to. Ma znaju oni ali slabo govore. Uglavnom Danilo se malo prehladio i detetu curi iz nosa, a Aca ga drzi u krilu. Pita cale, Kiki sta to radis, tako zove Acu. Pa vidis sta radim, cuvam svog slinovca.