Terry Wogan i Evrovizija 2008

Evrovizijska takmičenja gledam tek 4 ili 5 godina. To se, u vreme kad sam bio klinac u našoj kući smatralo kao nešto krajnje neukusno. A sada je Evrovizija za mene lepa prilika da pratim kako se menja kulturno/nekulturno lice Evrope.

Nakon prošlogodišnje nepravde kad je Serebro osvojilo treće mesto na Evroviziji, umesto prvog naravno, danas je Dima Bilan po prvi put doneo pobedu Rusiji. Nije mi se sviđala ni Molitva ni Marija Šerifović i ne zbog toga što dobro znam Marinu, a pogotovo Olju, nego zato što ne volim pretenciozne pesme i arogantne pevače.

Ovaj put mislim potpuno obrnuto. Dima je bio korektan, ali ništa više. Naša pesma je bila bolja. Gledao sam satelitski prenos na BBC, naravno zbog Terry Wogana. On je poznat po prilično ljigavim komentarima i ismevanju Evrovizije. Naročito se okomio na glasanje Istočno Evropskih zemalja i uporno podmeće da glasaju jedni za druge iz simpatije. Dobro zna da se radi o glasovima emigracije za predstavnike njihovih zemalja, ali to prećutkuje. Danas je čak napomenuo da će se zemlje Zapadne Evrope verovatno povući iz budućih takmičenja. Tipično Engleski strah od poraza. Za volju pravde hvalio je našu pesmu.

E pa gospodo iz Zapadne, vi ste najviše uradili na komadanju Istočno Evropskih država, pa vam se to sada vraća i na Evrovizijskim glasanjima. Zato mi je najveće zadovoljstvo predstavljalo ne prvo mesto Rusije nego zadnje mesto Engleske. Doduše podelili su ga sa Poljskom, ali to nije ni čudo. Ko to uopšte voli Poljake?

Carstvo čula ukusa

Danas smo ostavili decu da ih čuva Zoranova sestra, pa smo Crysta i ja, Zoran, Paja i Dušan, njihov najstariji brat i njegova žena Denise otišli da se smucamo po gradu i uživamo u Francuskoj kuhinji. Dušan je potpuni hedonista Francuskog stila, valjda 15-ak godina u Parizu napravi od čoveka prefinjenog ovisnika hrane. Odveo nas je u Au Trou Gascon mali restoran s fantastičnom atmosferom. Najviše mi se svidelo kako kuvar i Dušan raspravljaju dok naručuje i feedback koji mu Dušan daje dok krkamo Gaskonjske specijalitete. Uvek me je fascinirao ton Francuskog jezika, njihova žustra mimika, ritam i prateće gestikulacije. Stari švaleri, žovijalni paunovi, dok blebeću za stolovima punih hrane, njihove žene ih malo gledaju, a malo zagledaju ostale muškarce. I nešto kapiram zašto su Francuskinje tako ženstvene i ljupke? Pa prosto, uvek se takmiče da svom čoveku budu privlačnije od punog tanjira.

Ne znam šta mi se više sviđa, prirodna i spontana arogancija Parižana i zato neverovatno komična ili njihova sposobnost da celo veče uživaju u jelu i piću i izađu trezni iz restorana.

Čvorovići ponovo jašu.

Evo danas dok Srbija glasa u Parizu na venčanju našeg druga, gospodina Velibora Bate Kojovića (VBK-a) i gospođice Radmile Kovačević pobedila je "staljinistička" struja!!!

Predrag (Paja) i Zoran Pajić (moj kum), Vladimir Radović (Vlada Rus) i ja , izlazimo iz automobila i krećemo prema restoranu, a jedan od fotografa koje je angažovala mladina familija dok podiže kameru najavljuje ostalima: Evo ih Čvorovići dolaze! U staklima restorana stvarno primetim naš odraz, scena iz Balkanskog špijuna. Nas četvorica u crnim tuxedo odelima, samo nam nedostaju šeširi.
Na mladinoj strani masa devojaka u dugim belim haljinama i dvojica ne baš pričljive braće, tako da smo za ručkom u držanju govora i zdravicama definitivno pobedili. Svadba je bila elegantna i zahvaljujući ženskom svetu, lepo raspoloženoj muzici i zaljubljenim mladencima, vesela i nenaporna.
Eh, kad vidim tako nešto, prosto mi dođe da se ponovo ženim.;o)

Vreme ženidbi

Maj mesec pamtim po venčanjima, pa evo i ovaj nije izneverio. Prvo u Pariz na venčanje VBK-a, pa u County Londonderry, Paidraig se ženi, pa u Prag na venčanje Janeka, Crystinog rođaka. Svi se normalni žene osim jednog, mog kuma. Taj ima milion izgovora. Te ima puno posla, te sređuje kuću, te devojka se školuje, te pada kiša, te ne sviđa mu se crkveno venčanje, a opštinsko je socijalistička glupost, te nema gde da smesti familiju kad dođu, te ovo, te ono...

Na kraju sam digao ruke, i ja, i njegovi roditelji, braća, sestre, prijatelji. I sad razmišljam pa što da se uopšte ženi? Lepo čoveku, ne sećam se da sam ga ikad video da je neraspoložen, zamišljen, depresivan. Uvek kao dete. Vedar, optimističan, bezbrižan, uvek u ovom trenutku, kao da sutra ne postoji. Pa zar nije to blagoslov samo po sebi?

Gluvo doba noći.....

Ponekad, čovek se nađe u dilemi, ja, moja žena, moja deca, ili narod od koga sam potekao? I pošteno rečeno, nema odgovora. Naravno, muška dilema. Treba pronaći mere pripadanja. Treba raskopati ruine zaborava, razlike onog partikularnog i onog večitog. Treba se pomiriti sa sudbinom muškog, naći granicu ljudskovine u sebi. Treba stati iza svoje odluke.

Boli me pojedinačnost sopstvenog bića. Ali prepoznajem utešnost mog bola. Opstati u sudbini ili je prevariti? A možda prosto je slediti, usprkos svim konsekvencama. Biti ono što ti je dosuđeno. Izabrati čast nad pukim postojanjem.

Nedostaju mi odluke, rano je za mene, još uvek nemam unuke. Teško mi je da se protegnem u budućnost. Da, teško je biti čovek kad pacovi vode narode.