Slobodan Bodo Knez 1966-2005

Moglo je i drugacije prijatelju...



Remember when you were young,
You shone like the sun.
Shine on you crazy diamond.
Now there’s a look in your eyes,
Like black holes in the sky.
Shine on you crazy diamond.
You were caught on the crossfire
Of childhood and stardom,
Blown on the steel breeze.
Come on you target for faraway laughter,
Come on you stranger, you legend, you martyr, and shine!

You reached for the secret too soon,
You cried for the moon.
Shine on you crazy diamond.
Threatened by shadows at night,
And exposed in the light.
Shine on you crazy diamond.
Well you wore out your welcome
With random precision,
Rode on the steel breeze.
Come on you raver, you seer of visions,
Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!

Moja dobrodoslica i neocekivani retour

Pre nekoliko dana moj najbolji drug Zoran tesko je povredjen u napadu grupe siledzija. Nakon svadje oko neke ribe u pubu, bednici su ga sledili do radnog mesta i tamo pretukli metalnim sipkama. Ubrzo su uhapseni, ali kakva je to uteha? Nemeravao sam da idem u London da ga posetim jos proslog weekenda, ali su mi njegov brat Paja i Knez javili da je u besvesnom stanju. Posle operacije u cetvrtak dosao je k svesti, pa sam odlucio da ga posetim ovaj weekend. Pomenuh bossu da nameravam da idem, ali ne uspeh da obezbedim avionsku kartu. Ne brini, sredicemo vec nesto, rece mi. Sutradan me pozvao i kaze: Ides s mojim prijateljem koji leti u London. Ali kako? On ide svojim avionom, poslom u London i ima mesto za tebe. Zahvaljivao sam se do neba, ali on rece: Ne pominji, normalno je da ga posetis. Uradi jedan poslic za kompaniju usput i sve je OK. Prosto sam ostao bez reci. Stepen lojalnosti koji taj covek generise kod zaposlenih, prosto je neverovatan. Od prvog dana u njegovoj kompaniji osecam se kao da tamo radim godinama. Kultura saradnje i medjusobnog ophodjenja prevazilazi sve sto sam iskusio u Britaniji. Cak i formalno upoznavanje s radnim kolegama ne lici na ista sto sam video. Boss je priredio party u svom klubu, na koji me je pozvao. Znas, ja sam radio dvadeset godina za druge, pre nego sto sam osnovao ovu kompaniju. All that corporate bullshit! Uvek sam to prezirao, hocu da se ovde osecas kao kod kuce. Ne podnosim tu atmosferu besmislene hijerarhije i dovoljno sam star da prepoznam ko je covek a ko je "Yes Man". Ipak, zelim da ti dam jedan savet. Vecina ljudi s kojima ces raditi ima corporate background i mnogi ga se jos nisu oslobodili. Zato bi bilo dobro ako mozes da povedes svoju prijateljicu. Zene najbolje otope led u takvim situacijama. Mislio je na Andreu, koju sam vodio letos na sastanak s njim kad mi je verifikovan ugovor i kad smo imali formalni "welcome handshake". Pozvao sam Andreu na rucak i zamolio je da ide sa mnom na party. Slusaj, ne mislim da je to dobra ideja. Zasto? Pa zato sto bih ja bila verovatno "sure fire" i ti bi se uspavao. Upoznala sam te dovoljno dobro i znam da uvek moras da imas neki izazov. Zasto ne povedes Crystu? Andrea je bila svedok mog i Crystinog rastanka s Nitom, a posle se sprijateljila s Crystom i pomogla joj u par situacija. I oko posla i oko prakticnih stvari. Jednostavno joj pokazala da postoji i prijateljstvo bez dominacije i manipulacije. A i dolazak Crystine majke, jedne zaista produhovljene zene, iz LA u New York upravo je dramaticno ubrzao njeno sazrevanje. Kad smo se sreli po mom dolasku jedva sam je prepoznao. Odjednom zena. Novi posao i njen vlastiti condo u Queensu, cak je promenila i stil odevanja. Kako je vlasnik zajednickog apartmana, nakon Thomasovog odlaska, a njegovu sam sobu nasledio, radio adaptaciju, ostao sam nekoliko dana kod Cryste u Queensu. Queens ima lepih mesta, ali daleko bre. Ujutro smo kao pravi zaposleni par zajedno izlazili, vozili se javnim prevozom do Manhattana (ja bih inace stopostotno zalutao) i onda svako na svoj posao. Tokom rucka razmenimo par poruka i poslepodne zajedno nazad. Crysta je jedna od retkih zapadnih zena koja se jos prilicno dobro opire Matrixu (ali o tome posle) i s njom se osecam savrseno opusteno, ne bas kao s Akiko, ali skoro tu negde.
U redu, pozvao sam Crystu, ipak malo oklevajuci. Ok, naravno da idemo. Ipak uhvatio sam znak da joj je drago. Uvece kad smo se oblacili, primecujem s kakvom sigurnoscu bira odecu. Pridjem joj s ledja i zagrlim je, gledamo se u ogledalu. Ta zena mi neverovatno pristaje. Pocnem da je ljubim kao blesav. Skoro da nisam hteo da idemo. Crystu mozes ljubiti u po bela dana na pauzi za rucak, uvece ili u po noci i uvek je to nesto prelepo, socno, podatno, bezbedno (ona nikad ne nosi sminku). Uzeli smo taksi, jednostavno nisam zeleo da je niko gleda tako lepu. U stvari mi nikad i ne znamo kako drugi gledaju nase ribe. Zapravo znamo kako ih gledaju i osecamo sta bi im uradili da mogu. Hvala Bogu, tako i ja gledam njihove, ali nikad ne mozes da znas onaj osecaj u stomaku koji oni imaju, ono nesto metaseksualno. Ne vidis organsku boju tog vatrenog magnetnog polja koje pocne da vibrira u tvom pleksusu kad posmatras prelepu zenu.
Boss nas je docekao na ulazu, zajedno sa svojom kcerkom i posle pozdravljanja i upoznavanja povede nas u hall. Gledao me i smejuci se vrteo glavom samo ponavljajuci: Oh George, George...Predstavljanja, upoznavanja, sakotresi i osmesi u prolazu. Neke face i imena vec znam, s nekima sam vec bio na rucku. Postoji kod amera u tim situacijama lep obicaj. Brzo te puste u masu i ne zadrzavaju te predugo u centru paznje. Daju ti prostor i sansu da iskocis iz pozicije mecke koja igra i slijes se u drustvo polako, nenapadno i spontano. Muvamo se medju ljudima. Izmedju dva lepa stuba kod ulaza u banket salu, mali bar i par konobara. Sampanjac za Crystu i whiskey za mene. Drobljeni led u casi. Crysta mi trazi jedan gutljaj. Ona voli samo da jezikom dodirne led i uvek me gleda u oci dok to radi. Naslonimo se na jedan stub i pijuckamo polako. Prilaze neki koje znam od ranije i upoznaju nas s drugim kolegama i njihovim zenama ili devojkama. Nezavisno od toga Crysta je kao mlada Hera medju smrtnicama, ali sad ima takav izraz stidljivosti da se druge zene uopste ne osecaju ugrozene. Ima par sladjanih komada, ali ovo je Amerika i to je veliki no, no. Nakon kratkog pozdrava sa Crystom neke od njih mi tresu ruku malo predugo, a muski nakon istog takvog pozdrava, vuku me po sali da me upoznaju sa svojim drugarima. Cak i namestene, te prilike su daleko spontanije nego kod Engleza. Ili uopste nisu namestene? Uglavnom je sve to svet od sredine dvadesetih do sredine tridesetih. Ima par starije gospode i jedna veoma lepa, nekako prozracna starija dama koja je nas South states area manager. Izuzetno topla i elegantna osoba. Nice to meet you George. H (boss) mi je rekao dosta lepoga o tebi. Veoma srdacno se pozdravila s Crystom i odvukla je negde od mene. Ubrzo smo presli u banket salu i boss je odrzao kratki govor dobrodoslice, ispricavsi par sala iz naseg druzenja u Skotskoj, a posle pomenuo i ostale novosti iz firme, par promocija i planova i slicno. Klopa je bila izvrsna, a Crysta mi je sapnula da ako neko pita, da kazem da se znamo vec pola godine. Zenske tajne i kombinacije?!? Posle smo se vratili u hall gde su namestili stolove, konobari se rastrcali, ugodna muzika u zivo. Cak sam i zaplesao s Crystom, ali toliko je bilo navale na nju da sam morao da plesem i s jos nekoliko zena. Na odlasku me zaustavi opet ona starija dama J. i kaze moras obecati da ces uvek dolaziti s Crystom. Pa naravno. Crysta ocito ima nepoznate socijalne vestine. Vracajuci se kuci u taksiju milujem je po kosi. Naslonjena je na mene i kaze mi: Gile, ovo veceras ti vredi za godinu dana. Nisam zapitkivao na sta je specificno mislila. Obicno mi sve objasni nocu.
Elem, ovo vise nije rad, ovo je POSAO. Aktivnost koja ima smisla i daje priliku da se smisao zadrzi, verovatno najpostenija razmena napora, maste, novca i paznje u kojoj sam do sada ucestvovao.
Hvatam shuttle za Boston, pa onda s bosovom prijateljem Samom za London. Sam je manijak. Popili smo po pice kad je avion uzletio i od tada sedam i po sati covek nije ispustao telefon iz ruke. Ja sam presao u prednju kabinu i gledao filmove, dremuckao ili trabunjao bez veze s dvojicom likova sto rade za njega, a on jednako telefonira. Dok prica ima obicaj da mlati levom rukom po zraku, kao da diriguje. Ja bih se samo od tog mahanja rukom umorio. Avion se zove Canadair Challenger 300, dobio sam i malu knjizicu od inzenjera leta. Valjda da mu ne bih dosadjivao pitanjima. Moj brat bi ga sigurno udavio pitanjima jer verovatno zna i vise nego sto pise u knjizici, ali ja sam ga samo pitao koliko kosta ovakav avion. Nije mi odgovorio.
Na Stanstedu me docekao Knez i odvezao kod Paje, a sutradan smo posetili Zorana. Tesko prica i to jedva koju rec, ima vrtoglavicu i stalno je pod painkillers. Posedeli smo kod njega vise od sat. Napisao mi je na cedulji: Samo nemoj da pricas nista smesno imam uzasne bolove ako pokusavam da se nasmejem. Voleo bih sresti te idiote u nekoj policijskoj stanici u Rusiji. Za nesto baksisa tamo mozes da im se najebes majke uz skroman baksis. Pendrek, pajser ili bokser obezbedjeni bez doplate, oni propisno fiksirani, cak i cajkan s kofom vode koji ih vraca iz nesvesti. Ovde jok, to je kao civilizacija. Rucao sam s Pajom i njegovim advokatom. Tip izgleda sposoban, nadam sa da ce morone zakljucati na duze vreme. Paja ne zali para za dobrog barristera, brat se ne nalazi pod kupusom, pa videcemo kako to funkcionise.
Cudan je osecaj biti opet u Londonu, sve mi izgleda tako malo i prijazno. Kao kad vec odrastao posetis svoju osnovnu skolu. Knez i ja smo prohodali do Piccadilliya i Chelsea. Naletimo na jednu moju bivsu ribu koja nas pozove na zurku kod nje u Esher. Lepo mestasce u Kentu, juzno od Londona poznato po konjskim trkama, gde sam neko vreme radio kad sam tek dosao u Britaniju. I kad se zalomi, zaglavimo u bucnom drustvu, par bivsih kolega, neka grupa muzicara koji ocito mrze sve one koji jos nisu gluvi i alkohola na tone. Tako ostadosmo i na spavanju. Da je domacica imala neke konkretne planove verovatno se ne bi potpuno kontuzovala.
U nedelju smo Paja i ja prosetali opet do Zorana u bolnicu i malo osvezili uspomene iz St Andrewsa. Pokazao mi je fotografije Vlade Rusa i njegovog novorodjenog sincine Nikole (dete od sest i po kila na rodjenju), koga sam propustio da vidim. Rodio se dan posle mog leta iz Moskve. Zvao sam i Jasminu koja me je naravno, po nasem starom obicaju, koga se sada pridrzavaju i devojke, ispsovala na pasja kola jer joj nisam javio da dolazim u London.Jutros odem do City-ja obavim ovaj poslic za firmu i rano rucam u gradu. I evo me sada kod Paje, kuckam blog i spremam se da nakon posete Zoranu opet letim nazad.
Na kraju jedan kuriozitet. Paja je imao problema da nadje doktora koji je operisao Zorana i da cuje strucno misljenje. Ovde doktori posle operacija postaju retki kao albino lavovi. Cak je i kopiju nalaza i x-ray snimaka morao da izblefira, jer ne daju. Jednostavno covek se nasao potpuno bez informacija o tome u kakvom mu je stanju brat. Knez pre par dana nazove sestru u Americi, koja je lekar i posto je otisla negde, a nije znao nikog drugog seti se coveka na ovom blogu koji je student medicine i upita za misljenje o prirodi povrede, pa nam donese printout poruke. Paja pre dva sata nazove svog prijatelja u St Petersburgu, lekara i to dosta poznatog i covek gotovo u rec potvrdi ovo sto je ovaj nas momak napisao. Hvala ti Zli od Paje i mene i zelimo ti da uspes u svemu cega se prihvatis.

Vukuci kofer po svetu

Cesto se setim jednog predavanja iz estetike. Profesor nas je pozvao da mislimo o filmovima Bergmana i Fellinija u kontekstu slike koju imamo o Svedskoj i Italiji. Koliko ta prva misao o tim zemljama ima uticaja na nasu percepciju generalne atmosfere u njihovim filmovima. I stvarno, meni njihovi filmovi lice na ono kako ja dozivljavam te zemlje. Svedsku, a bio sam samo dvaput, vidim kao ne tako otvorenu, upitanu o privatnom smislu, racionalnu i hrabru pred cinjenicama zivota, a Italiju strastvenu, gotovo histericnu, uvek u ekstremima osecanja, ali predatu uzitku svakodnevnog. Razmisljam o mentalitetu, tom skupu osobina, modusa ponasanja i organizacije koji preovladavaju u narodima i zemljama i pokusavam se odrediti. Gde ja spadam, gde je ladica u koju me mogu gurnuti, kakva je cedulja na toj ladici? Kazu da se sve, sto roditelji mogu preneti svojoj deci, moze smestiti u prvih pet godina zivota. I zaista cini mi se da je to tako, da nema razlike da li zivis u Srbiji, Rusiji ili Italiji, u tih prvih pet godina tvoj zivot se desava u gnezdu. Ti i ne vidis van njega, gore u izmaglici visine, prebivas u smislu obuhvacenom samo u cvrkutu svog jezika, samo u jeziku svog cvrkuta. A kad postajes covek, kad trljas svoje vlastite rogove o stabla u sumi zavicajnoj, tada ta suma postaje vazna. A sta se tek desava jednom rogatom Panu kad izjuri iz svoje zemlje, iz svoje arhajske Arkadije? Sta cine nimfe svetskih vrbaka za njega, neobuzdanog i usmerenog? Koliko brzo mirisna gravitacija zene od njegovog muskog, pravolinijskog trka iscrta spiralu njegovog pada? Ili zamislite kakvog podviznika, isposnika, stolpnika u letnjoj omorini Kapadokije, izbrazdanoj fantasticim ritmovima hiljada crvckovih doziva, a posle tog istog u vrevi jutarnjeg Manhattan-a, uz topot hiljada cipela, orgiju zenskih mirisa i onaj zvuk, cujan samo zapeklom pickinom ovisniku, zvuk hiljada zenskih nogu u carapama koje se u hodu trljaju jedna o drugu. Gde njegovo jastvo utihne brze, gde dusa stize do milosti Bozije s manje napora?


Secam se jednog kevinog rodjaka, tada moreplovca i njegovog stana u Herceg Novom. Prica nam: Ovo sam doneo iz Venecuele, ovo iz Juznoafricke republike, ovo sam kupio u Dar Es Salaamu, a ovo u Yokohami. Tako i ja pakujuci i raspakujuci svoj zivot, od mesta do mesta, od zemlje do zemlje, nesto bacam u korpu, sedam na prepun kofer da ga zatvorim, a posle na novom mestu, raspakujuci odbacujem neka iskustva, instinkte i namere, jer mi ovde vise nece trebati. A kad pokusam da vidim sta je to sto uvek vucem u svom koferu, pokaze se da je neuhvatljivo, ispredeno od dragocene zlatne zice, toliko tanke da je nevidljiva. I uvek u pomesanim osecanjima spram tog Zlatnog Runa koje sam dosegao ili samo mislim da jesam, zatvaram ga u kofer, nadajuci se da cu jednog dana spakovati nesto vrednije, nesto sto svi mogu videti, kao Josifovu sarenu haljinu. Samo se nadam da mi nece zavideti i da me nece prodati u roblje.


I sada nakon ovog puta, u zadnjih mesec dana, London, Paris, Moskva, Sochi, Moskva, Paris, New York, razmisljam sta mi ovde treba. Nemam tog znanja, osecam nesto sto lici na strepnju. Zatvaram kofer ne odbacujuci nista, izvukavsi samo vlastitu kozu. Ko zna sta mi moze zatrebati.

Dobar pazar

Jutros vidim puko kvar. Blog se malo osakatio. Nema veze, juce sam kupio sto za stoni tenis. Hocu da se rekreiram i posle podne. Cudna rec 'rekreiram'. Elem posle posla hocu da se ponovo stvaram, jer se kao na poslu unistavam. Radni covek, Feniks kapitalizma.
Prosto vracao se s posla i prolazim u svoju ulicu, ali s gornje strane, jer sam svratio da kupim Economist. Jedan gore ima Britansku stampu. I tako ja odozgo, a lik napravio garage sale. Lepo otvorio vrata garaze i izneo raznu skalameriju ispred kuce na travnjak. Decije igracke, alat, lampe, zavese, svakakvih drangulija. I to sve na dve daske sa stalkom kao tezga. Ja malo gvirnem kad ono jedan New England stocic. Vitke nogice i dole 'lavlje sape'. Ma nije ni los rad, al jes', ploca riknula nacisto. Ne samo da se furnir odlepio nego se ploca od vlage sva rasljopila. Kaze drzala zena cvece na njemu pa ga previse zalivala. Da nije sjeban vredeo bi najmanje 800 dolara. I tako ja stojim razocaran, a covek kaze ma imam jos jedan sto, ali je za ping-pong. To je ono sto ja zovem inicijativa. Pravi amerikanac, born salesman. Ma nisam bio nesto odusevljen, al' rekoh sta fali da pogledam. I covek lepo izvuce jednu veliku kartonsku kutiju iz garaze i iz nje sto za stoni tenis. Nov, product of South Korea, na rasklapanje, dole tockici na nogama, a mogu i da se zakoce. Jebem li ga, lepo izgleda. Posto? 120 dolara. Skupo komsija, evo ti 80 pa da popijemo pivo. Ma, malo je, ima i 'rig'. Sta mu ga je rig, mislim se, a on izvuce mrezicu i okvir za mrezicu i jos jednu kutiju loptica, i 4 reketa. Samo dva otpakovana, a dobri. Svaki vredi bar 60 dolara. Vidim ja komsija nema pojma. Dobro evo ti 95. OK. Sakotres, lova. A gde ti je auto pita on? Pazi mene idiota, ja valjda mislio to pod ruku pa kuci, a tesko bre. Nemam auto. A gde si? Ma tu odmah dole iza parka. Jel' hoces da ti ja prevezem za 5 dolara. Hocu. Izveze on jednu krsinu iza kuce, smontira to unutra pa dole kod mene. Jedan od strazara se izbecio, ali otvori kapiju. Fino ti mi to izvadimo i u bastu. Rasklopi covek to lepo. Stvarno dobar sto. Vidis ovde pritisnes nogom i ovo se gore sklopi i posle ga odguras na tockicima gde hoces. Ma ne moras ni da ga guras kad pada kisa. Prvo wetherproof je, a drugo imas i ovu navlaku, vadi navlaku od poluprozirnog najlona iz kutije, a ako ovo izvuces mozes da igras sam sa sobom. I stvarno povuces jednu dasku ispod stola i preklopis je na drugu stranu pa odbija loptice. Ja sam ovako igrao sam sa sobom, decu ne zanima, kaze moj novi prijatelj. Otvorim nam dva piva i sednemo u bastu. Ja sam Jim, ja sam Gile. A ko ti je s onu stranu ograde? Nemam pojma. Jim ode do ograde pa se pope do pola. Znas imas problem, preko je basta drugog coveka, odi da pogledas. Odem i ja. Pazi stvarno, basta i kuca. Vidis ovi koriste bastu cesto, pokazuje deciji bazen i bastenske stolice. Pa dobro Jim zasto je to problem. Pa bunice se kad igras ovo je bucno, ja sam imao problema sa svojim komsijom. E jebiga! O pa ti imas garden shack, pokazuje dole desno od bastenskih vrata uz pobocnu ogradu. Pa sta s tim. Pa lepo montiras je ovde do ograde, otvoris vrata i ono 'upija' zvuk. Ma jok to je samo bike shed. Nija znam ja ovo, ovo je tipski shack samo su ga ovde ubacili. Otvorimo vrata i on mi pokaze. Vidis i ovo se rasklapa, vidis ova dupla vrata. Blejim ja i nista mi nije jasno, a on ode do ograde gde smo se malopre verali i razgrce travu nogom. Vidis ove sine, ti je nekad stajalo. Sta kazes, da premestimo? Ok, sto da ne. Donesem mu jos jedno pivo pa odem da se presvucem. Izguramo jedva ovu kolibicu pa sistemom zanosenja jednog pa drugog kraja dovucemo je do onih sina. Sad ti Jim pocne majstorisanje i razvucemo je na punu sirinu i namestimo na sine. Gurnemo i gle cuda, bastenska kucica ko bombon. Nije nista manja od kolibe u kojoj je moj deda susio meso. Gledaj, kad igras samo otvoris vrata kaze Jim. Pa dobro kako ti to znas? Pa prosto slican sistem imamo u National guard oko strelista pad kad radi za pucnjavu iz pusaka radice i za ping-pong.Naravno nastavimo po pivu. Jim je ono sve sto mi se kod amerikanaca svidja. Ako postoji nesto sto mogu oznaciti kao generalnu osobinu Engleza onda je to bez konkurencije inkompententnost, globalna i sveprozimajuca kroz celo drustvo i sve oblasti zivota. Kod amera je to po mom misljenju entuzijazam i preduzetnistvo. Ima jos jedna, ali o tome kasnije. Tako ti ja jos pocastim Jima s 25 dolara pride i nadjemo se na njegovoj prvobitnoj ceni. Hvala kaze Jim na rastanku. Volis li barbecue, upita me. Da naravno. Ok, pal keep in touch. If you need anything, call me, OK? Ok Jim. Tako sam postao ponosni vlasnik stola za stoni tenis i upoznao prijatnog komsiju. Ostao je problem partnera za igru. Danas upitam Holgera. Kako da ne ali nisam igrao jos od srednje skole. Nisam ni ja, slazem. Dok su Paja i Zoran bili u St Andrewsu ubijali smo se ja i Zoran do sitnih sati ping-pongom u basti. Danas je lep dan ali za sutra i narednih par dana predvidjaju lose vreme. Tako da ce stoni tenis malo da priceka.

Gde živiš? U štali, a što pitaš?

Danas nisam trcao, neko kilavo vreme, a i bilo mi mrsko. Osecam se sav naduven. Malopre odlucim da prosetam, prosto da se malo osvezim, jer je vazduh pun neke vlazne izmaglice. Imam neke sandale, koje sam kupio pre recimo cetiri godine u Beogradu, obicne kozne sa trakom pozadi na 'cicak'. Obujem njih na bose noge, obucem tanke tamnoplave kombatke i jevtinu Umbro t-shirt iste boje. Krenem prema Sloane Square da kupim vodu i neki magazin. Obicno kad tako setam idem cik cak da potrosim vreme i da produzim put. Uostalom izasao sam da se provetrim. Kupim to na skveru pa nazad drugom turom. Naletim u Pavilon street. Totalno bezvezna ulica, ali ispred mene sljapka devojka, Kineskinja. Flip-flops na nogama i minjak u maskirnim bojama. Svezala neki dzempercic oko bokova i ide ukrstenih ruku, gledajuci ispred sebe. Dupe onako lepo landara, opusteno, a nozice vezu. Nista narocito, ali ulepsava pogled. Nesto zivo medju ovim kucama od cigle. S druge strane prilazi lik u rugby majici i sportskim gacama. Vodi psa. I on bleji u nju, ali onako 'mucki', Engleski. Tek kad smo se skoro mimoisli, prepoznam ga. Neil. Lik radi gore u City-ju u nasem head office. Good evening, sir. How are you? Gleda me iznenadjeno. George, is that you? Yes I am. Are you OK? U tom momentu prasnemo u smeh. Cudna situacija gde nam je u istom trenu postalo jasno da jedva prepoznamo jedan drugog kad nismo u svakodnevnim odelima, ne blefiramo jedan drugog, nego blejimo u nozice Kineske devojke. Pita me gde zivim. Tu gore u Draycott Avenue, a ti? Ovde u Clabon Mews. Kratko cavrljanje i svako svojim putem.



Clabon Mews, u prevodu Clabonove štale. London je vec dugo ogroman i gusto naseljen grad s koncentracijom cetvrti gde zive pripadnici srednje i vise klasa. Vec dugo, znaci mnogo duze nego sto su izmisljeni automobili. Znaci da se i tada masa ljudi, a i tereta transportovala gradom u kocijama ili teretnim konjskim kolima. Naravno stotinjak hiljada konja zivelo je u Londonu, a konji obicno stanuju u štalama. Posle neumitnog silaska konjske bratije sa transportne scene grada, štale su ostale. Pregradjene su obicno u manje kuce u nizu ili stanove, ponekad su to veoma luksuzne rezidencije, a nazivi su ostali. Štale toga i toga. Eaton Mews, Lenox Gardens Mews i tako dalje.Kad je Zoran, moj drugar, presao u London iz St Andrewsa nadje stan na West Kensingtonu, blizu poznatih Queens Club teniskih igralista. Isto u nekim Mews. Javi se pismom roditeljima u Bosnu, a neki 'ucen' komsija video povratnu adresu na pismu pa kaze njegovim roditeljima. Kuku i lele, sta ste docekali, sin vam u sred Londona, a stanuje u štali.

Dobro jutro svete!

Neuobicajeno sam kasno legao i neubicajeno se rano probudio. Osecam se cio i svez. Pozeleh da izadjem na prozor i glasno kukuricem, a onda ugledah nebo. Jos jedan crno beli dan, a ja u firmi zaboravio kisobran. Pojeo bih nesto lagano, a u frizideru samo hrana za fizicke radnike. Sad bi neka rekla, pa pojedi to ali manje. To kod mene ne funkcionise, samo puna doza, neumerenost - that's my middle name. Leto sam docekao nespreman, trebao sam zaposliti neku nasu studentkinju da mi sprema dorucak i ide na pijac. Ovaj post je potpuno nepotreban i veceras cu ga obrisati, ali neka ga zasad ovde, da cuva parking mesto.

Kume Dzimi Bog ti pomogao...

Titulu Blog nedelje, po mom misljenju svakako zasluzuje Sve je to, sine, od...
Autor bloga, svedok iz prve ruke, pise o Buldozeru, jedinstvenom fenomenu na nasoj rock sceni sedamdesetih. Dok se masa talasa u gnjecavoj nostalgiji pastirskog rocka, milione puta prezvakanog na radio talasima, samo prosveceni zaljubljenici nase popularne muzike pamte Buldozer, drsku, ironicnu i subverzivnu grupu kreativaca iz Slovenije. Iako rodjen posle njihovih pocetaka otkrio sam ih u caletovom diskofilskom trezoru i postao odusevljeni poklonik. Nikada 'drustveno prihvatljivi', nikad zabava malogradjana, posmatrani u kontekstu njihovog doba, bili su prva kult grupa tadasnje Jugoslavije. Na njihovim koncertima se nije plakalo, nije bilo orijentalnog mesanja provincijskih lepotica, ni cicanja zagorelih klinki. Na njihovim koncertima se okupljala, mlada i urbana unutrasnja emigracija, slobodna publika, devojke i mladici koji su ziveli svoj zivot, vodili ljubav bez straha i greha, izvan mainstream-a nasminkane realnosti u doba 'prosvecene' diktature ljubicice bele. Niko nije imao noz ili pistolj za pojasom. Na njihovim koncertima se pevalo, pilo pivo i smejalo, a po recima jednog veterana: tamo si mogao da nadjes ribu, koja te posle nece ucenjivati da je ozenis, a dezurni cinkarosi UDB-e pocinjali su da razmisljaju i o drugoj karijeri.

Bas takva ekipa, smela i opustena publika Buldozera, je kasnije svojom pozitivnom energijom prepoznala muzicke vrednosti i drugih izvodjaca i omogucila neverovatan kreativni boom zapocet kod nas grupnim albumom 'Beograd paket aranzman' koji je od Beograda nacinio i muzicku prestonicu Jugoslavije. I naravno iza toga dolaze Idoli, Sarlo Akrobata, Elektricni Orgazam, Disciplina Kicme, EKV... U Sloveniji Lacni Franz i Laibach, u Hrvatskoj Rundek...

Marko Brecelj i Boris Bele bili su daleko ispred svog doba.

Ovde sam pripremio kratku listu pesama koju sam uspeo da skupim, a koju mozete poslusati na online MP3 player-u.
1. Zene i muskarci - Pravo u stvarnost, iza vela pateticnog emocionalnog kitscha.
2. Smrt Morisona Dzima - Satiricni hommage Johnny ©tulicu, hiperproduktivnom Jim Morrisonu studentskih soba.
3. Novo vrijeme - Zajebancija, u to doba na tankoj granici krivicnog gonjenja.
4. Zivot, to je feferon - Pesma gde se po prvi put kod nas, javno pominje covekov najbolji prijatelj.
5. Slovenija - 'Lokalpatriotska rock himna' - samoironicna pesmica u najboljoj tradiciji Buldozera, neki tvrde da je to parodija na pesmu 'Makedonija' Tihomira Pop Asanovica iz Adolfove grupe Time.
6. Volio sam enu slovenku - Oda Srpskim ljubiteljima Slovenske picetine, sekti zaljubljenika kojoj i sam pripadam.
7. Helga III - Eksperimentalni i otkaceni muzicki patchwork.
8. Plesne cipele - Interpretacija Elvisove klasicne rock plesne numere Blue Suede Shoes.

Nadam se da posetioci nece imati problema da rukuju MP3 playerom gore ispod naslova mog bloga. Trougao je START, kvadrat STOP, etc... Uzivajte!

ZAHVALE:
A. Pre svega iz sveg srca zahvaljujem autoru bloga "Sve je to, sine, od......" sto je pristao da pise o Buldozeru i podseti nas na neke zaboravljene vrednosti nase zajednicke kulturne istorije.
B. Zahvaljujem Knezu sto je ugradio ovaj MP3 player i potrosio vreme da mi prenese neophodne instrukcije, dva six-packa sto je popio kod mene nisu dovoljna nagrada.
C. Zahvaljujem Knezovom, a sada i mom drugaru Veebeekey-u sto mi je ustupio prostor na svom domainu da parkiram MP3 fajlove.

Congo - poznati umetnik iz Afrike

Danas idem s kolegama na rucak i dolazi David G, momak koji radi kao market research analyst u srodnoj firmi. Juce je bio u Bonham's-ovom prodajnom salonu na New Bond Street-u na aukciji savremene umetnosti. Neko je postavio 'umetnicke radove' Conga, simpanze s kojim je negde pedesetih radio Desmond Morris, poznati guru bihejvioristicke skole. Kupac iz USA je platio za njegov lot od tri 'remek dela' £14,400.00. Gledam online izdanje Telegrapha i stvarno i te se gluposti dogadjaju. Sta reci za ovakvu poslovnu etiku Bonham's-a? Ko zna, mozda smo u dobu kad Afrika konacno pronalazi svoj umetnicki identitet!Pitam se gde je bio Bob Geldof. Verovatno bi mu ovo dalo neke ideje za ekonomski procvat crnog kontinenta. Majmunska posla...

Along the Thames river - Photo Gallery by Gile

Galeriju sam postavio ovde. Izgubio sam vreme dok je uredim. Suvise komplikovano za mene. Komentari na slike su pisani u stanju shoka, razumecete i zasto.
Galerija 2

Estella

Odsada nijednoj ribi vise necu traziti telefon. Jednostavno joj dam svoj. Metoda stedi vreme i pojednostavljuje stvar. Razmisljam o vizit karti. Nesto iskreno i precizno. "Masnim" slovima: Gile Rackovic (Mr. ispred cu da izostavim, to se podrazumeva), a u drugom redu malo diskretnije: Ja sam muskarac koji ti nece uzeti za zlo, ako odmah kazes DA! Telefon taj i taj. Elegantno i efektno, a i mali hommage grupi Buldozer. Zahvaljujuci caletu slusao sam ih otkad znam za sebe. Kad je bezao u Rusiju njihove ploce je prve spakovao. BTW neka MP3 kolekcija njihove muzike bila bi 'much appreciated'. Deset puta su bolji od Franka Zappe, inace poznatog kao losa kopija Borisa Belea. Slovenci, a smesni. To je jedinstven fenomen, redje od covecije ribice. Da sam Kostunica dao bi im pocasne pasose Srbije. Ne verujem da bi ih primili, ali gest bi bio lep. Pitam se sta slusa Kostunica? Sudeci po fizionomiji, verovatno posmrtne marseve.

Estella je ne samo skandalozno lepa, nego i prakticna devojka, sve cetiri cvrsto na zemlji. Jedna ovdasnja blogerka zna na sta mislim. Ukratko, to za mene nema prenesenog znacenja, cista estetika, recju, najzamamnija poza. Zderali smo u jednom Meksickom restorancicu na Camdenu. Fajitas, razne vrste uz par salata. Posle tekila uz lizanje soli. Zena ima prelep jezik. Ne govori Francuski ali vlada jezikom na Francuski nacin, u mom sistemu je definitivno poliglota. Ljubili smo se u taksiju kao mutavi, sve do moga stana. Cak mi se ucinilo da je i taksista stenjao. Zagonetno, imao je obe ruke na volanu. Ko zna, mozda ima vesto dresiranog majmuncica na prednjem sedistu? S Englezima nikad nisi nacisto. Vole zivotinje, patoloski.

O detaljima iznutra, necu. Dzentlmen o tome nikada ne prica. Nisam siguran da se to odnosi i na blog. Ipak, necu da rizikujem, odavno nisam procitao neki noviji Bonton, mozda sad obradjuju i to podrucje. Ko me ne zna, skupo bi me platio. Jutros oko pola sedam ona se odjednom popismani, moram da idem, kaze. Gde pobogu? Pa kuci, letim jutros u Barcelonu. Interesantno je kako koka ujutro stimulativno deluje na coveka. Daleko efikasnije nego njena hemijska imenjakinja. Mozak radi kao Breitling. Iskopam mobilni i nazovem Srleta. Malo je reci da je Srle lopuza. Pre ce biti magistar muljanja. Negde je iz centralne Srbije i znam ga jos dok se zvao Dusan. Kao barmen radeci na crno u crno je zavio par kafana, kupio kucu, onda se prebacio na petljanje s telefonskim agencijama, a sad ima nekoliko praonica vesa i ovu minicab prcvarnicu. Halo je li tu Srdjan? Nije, on ne radi nocnu. Cuj, ja sam njegov prijatelj i 'fellow countryman', jel' moze jedan pristojan minicab do Heathrowa, ovde u Draycott Avenue? Yes, of course, sir, it'll be in a minut. Al' nemoj Rover ako ikako moze. OK. Otkako im je jedan Crnogorac olesio celu smenu ljubazni su prema nasima, boli glava. Brijuci se na brzinu, strpam u dzep staru digitalnu kameru, koju inace iz neobjasnjive navike, drzim u priboru za brijanje. Sidjemo dole ljubeci se. Zasto mi sinoc nisi rekla da ides? Zar je vazno? Pa ne, ali? Znam sto mislis, zasto ovo? Well, it has crossed my mind. Pa vracam se kuci, nisam htela da zapamtim odlazak iz Londona po nekom bez veze. Hm, I am flattered, kazem neuvereno. Znaci koristen sam kao raso' posle neke brlje. C'est la vie.

Dolazi minicab. Vozimo se do Kensingtona gde pokupimo njene torbe i pravac Heathrow. Vozac je smrljav Marokanac zenskih ruku. Verovatno mu je, kad je zadnji put bio u javnom kupatilu, ispao sapun pa se nije usudio da ga podigne. Oseca se na uskislo testo, uscuo se sto kazu Sarajlije. Otvaramo prozore, iako rano, toplo je. Drzimo se za ruke, nesto vrelije i tip bi izgubio kontrolu nad kolima. Kazem mu da zaustavi. Predjem na prednje sediste i kazem da nastavi. Napravim par snimaka kroz prljavo prednje staklo. Zalicu se Srletu zbog stakala. Tek upecana riba mi izmice, zato sam dzangrizav. Hteo sam da fotografisem firmu, gde sam se pre dve godine kresnuo s jednom aspidom. Zapravo sve se desilo u firmi i pocetak i kraj, u sredini nekoliko flasa sampanjca, vino koje i ide nataste, mislim na praznu glavu. Ne secam se nicega, osim njenog proganjanja posle, nedeljama. Zena podnosi pice, ali ne i trezne i nedvosmislene izjave, kao sto je naprimer: Fuck of you crazy bitch, leave me alone. Zasto sam slikao tu staklenu skalameriju? Ubite me!?! Krivim Lepenskog, on me je nagovorio da slikam okolo.

Zaustavim Marokanca opet i vratim se kod Estelle. Sta je u toj zgradi? Prevara, odgovaram. Posle pocnemo da sapucemo. Cudno, kad sapuces obicno kazes samo ono sto je zaista bitno. Besmislica je uvek glasna. Estella zivi sama u svom stanu, ali je jos maza i stalno klopa kod keve i caleta. Pokazuje mi sliku roditelja, jos mladi ljudi. Pitam se kako je njenom caletu, kad hoda s njom, negde po ulici. Atomski picic od 19 i krupan covek u ranim cetrdesetim. Svi normalni muskarci ga mrze. Pitam je o tome. Smeje se. Pa ja volim da idem s njim. Najvise volim da flertujem s drugim muskarcima bas tada, onako samo ocima. Uzivam kako kriomice gledaju mog tatu, valjda se uporedjujuci s njim i procenjuju svoje sanse. A ja mrzim njenog tatu, cak i posle ovog nocas. Kako ga nije stid da napravi ovako lepu kcer i pusta je po svetu. Zar nije svestan kako mu cera izgleda? Mozda on mrzi i nas, one kojima ona lomi srca, a i ostale organe.

Stignemo, pokupim njene torbe i otpustim Marokanca uz fiver baksisa. Cekira prtljag i posedimo vani na klupi za pusace. Opet se ljubimo. Digao mi se i gotovo me boli. Izem ti ovaj aerodrom. Imaju sobu da presvuces dete kad se ukaki, a nemaju da jebes najbolju ribu unutar M25. I to ono zadnji put, kad je najsladje, kao pred streljanje, kad se samo jaja pitaju i kad vrelo strcaju u nameri da je oplode, na kvarnjaka, da je zadrze, sta kosta da kosta. A posle se vi lepo ganjajte, pa ako hocete i po sudovima, nas i kurac boli kurac, mi smo se lepo iznirvanisali, bili smo od samadhija do satorija, pa posle i do unio mystica, onako katolicki, uz kajanje, sto nismo jos. Naravno arhitekti to nije palo na pamet. Covek je bio u losim odnosima sa svojim rodjenim genitalijama. Ne sex molim, decija govanca imaju prednost, mi smo Englezi!

Ne mogu da pricam o rastanku, rasplakacu se, bar neko treba da ostane cvrst. A nemam ni font za odgovarajuce slinavljenje po ekranu. Osim toga suze su slane, provodnik struje, ako kanu na tastaturu mozda me i ubije. Ipak nesto se naucilo. U eventualno slicnim prilikama, odsada za aerodrom narucujem kombi, tako da mogu da jebem do samog ulaza. Kao sto su se Jevreji kresali na lopati kojim su ih ubacivali u pec. Ili to rade nadrkane vekne, nabrekle od kvasca? Mala pauza, kao da je neko na vratima? Ma nista, decko iz Mosada, drzi nesto masno u papirnatoj vrecici. Ne verujem da je pljeskavica...

I evo, nek se nadje sad neki teoreticar-romanticar iz domace radinosti i kaze da ovo nije ljubav. Lupam gluposti, za spermom mi iscurelo i nesto mozga, uzdbenicki primer zaljubljenosti. Osecam se kao da mi je u sredini tela jedna ogromna rupa. Nemam apetita, necu da se kupam, ocu da ovo sto je iscurelo iz nje ostane na mojoj kozi dok se ne apsorbuje. A nismo pomenuli ljubav, nismo pricali o mesecu, zvezdama, srpu, cekicu, zeki koji pase travicu, et cetera. I sad ja ne patim, sad sam ja ker! Ma hajte molim vas gospodjo, ako smo sisali klitice i sisice, ne znaci da smo sisali vesla! Slike oke reke Temze na povratku, uz setnju od Hammersmitha do Putney Bridge, napravljene su iz ocaja. Slikam da te zaboraviiim, a tuga se veca stvaraaa...
Link za galeriju pogledajte gore.

Nekoliko slika iz Fulhama (West London)

Evo nekoliko fotografija koje sam danas napravio iz ciste dosade. Samo da vidite kako je kod mene u komsiluku. Fotografije su prilicno tamne jer nije bilo bas previse sunca. Da ih pogledate kliknite na link GALERIJA 1.

It's All Right

Prolazni napad neuroze. Posla mi drugar ovo u e-mailu, pa sam se opet oraspolozio.

Ne klepeci nanulama kad silazis sa cardaka...

Evo jedne slike, nevesto nacinjene, danas pred mojom zgradom. Ovo na vrhu je moj stan, a ja, iako sam jako ljut, nemam snajperku.

Odlazak, jos jedan medju mnogim...

Napustiti mesto u kom zivis i ostaviti devojku s kojom si nekad bio u ljubavi, niposto nije isto, ali ima slicnosti. Oni koji nisu napustili svet slobode i znanja imaju svoje zastitnike, postuju ih, neguju, pricaju s njima. Traze savet od njih i odaju im priznanje. Oni koji u nadmenom neznanju pokusavaju da shvate taj svet oznacavaju te zastitnike terminom totemske zivotinje. Napisali su planine knjiga o tome samo da opravdaju svoju aroganciju, svoj strah od saznanja. Takve knjige uvek opisuju samo njih, promasujuci njihov navodni predmet. U grcevitom naporu da uspostave svoju vlastitu trivijalnost kao vrhunac tzv. kriticke slobode, ono cemu se ne usudjuju da pogledaju u oci proglasavaju iluzijom. Zivot je jednostavan i lep, ziveti znaci biti svestan njegovog bogatstva, a to postizemo potpuno ga iskusavajuci. Onaj koji zivi samo 'svoj' zivot, slican je coveku koji nikad nije izasao iz jedne sobe, nekom suznju od rodjenja do smrti. Svest takvog suzanjstva vlada danas u nasem 'civilizovanom' svetu. Kod nas su takvi suznji vladari. Rodoljupci koji nikad nisu nigde mrdnuli iz prestonice, mozda cak iz njihovog kvarta. Kosmopoliti samo procitanih bedekera sveta. Ne mogu da se s njima ubedjujem, propustio sam direktne prenose njihovih putopisa emitovanom u udarnom ili udarenom terminu, naprosto sam ziveo.Beograd sam disao i krvario, Vladivostok pio i tamo hokej igrao, Moskvu ljubio, a St Andrews gledao i mirisao. Ovde u Skotskoj sam za tri godine pokisao bar deset puta vise nego za celi zivot do sada. Produvali su me vetrovi cesce nego kosava u Beogradu. Ovde sam zatekao i ispratio drugove, zaljubljivao se, smrzavao u moru dok su jos mislili da sam Rus, istresao pesak iz patika, pricao s nepoznatima, nazdravljao svojim uspesima i neuspesima, pio za srecu drugih, naucio da kuvam, budio se u tudjim krevetima. I to ne bi bilo vredno ni po lule duvana da nisam i ovde otvorio jos jedno okno sveta. Na tajnom mestu. U njega sam ulazio cesto, spustao se dole u praiskonske pecine, pustao vodu arhajskih izvora da curi izmedju mojih prstiju, sretao moje prijatelje i zastitnike, jurio s njima kroz nepregledne puste ravnice, zagledao tamo krisom gde zavija reka Styx, pentrao se uz grane Yggdrasila i lebdeo u oblacima iznad njegove krosnje, zagledajuci gore u nebesa, tragajuci za uciteljima.Sad odlazim. Ostavljam moj tajni ulaz u stvarnost. Obrasce uskoro travom i sibljem, mozda se jos koji put privucem i smugnem unutra, tajno nocu, dok se ne snadjem u Londonu.Priznajem, zagledao sam i po Londonu. Ima jedno mesto. Cini mi se da bi tu moglo biti jedno okno. Ima i klupa u blizinu. Moze da se posedi i oseti.Sve se desilo tako brzo. I prelazak u London i trazenje stana. I ovaj put je Irfan pomogao. Stan je namesten i tu, u 'mom selu', u Chelsea. Nova ekipa i novi zadatak. Vodim Paidraiga sa sobom. Jos mu nisam rekao da idem u USA, ali imam osecaj da je naslutio. Sve cesce prica o nekim zagubljenim rodjacima po Americi. I tako, po obicaju kad treba uraditi nesto u zadnji cas zovu mene. Ne znam da se pravdam i izvinjavam, nisam zrec opste inkompetencije, ne trebaju mi zrtveni jarci, prosto uradim. Morace da me trpe kad sam grumpy, kad zevam po sastancima, kad sam neprijatno sarkastican i kad trazim ono sto mi treba odmah, sada.Jutros mali podnevni oprostaj dole u Lafferty's. I boss je dosao na par pinti, gledao me svojim 'military' pogledom i rekao: I'll miss you, you son of the bitch.Likewise Mac, you stiff, old, battle horse.
Poteklo je i nesto suza i to od nekih za koje nikad ne bih rekao. Ko ce razumeti zene? Ja sam vec odustao od tog pristupa.Ima nesto cudno u tome kako precenjujemo svoju imovinu. Uvek mislimo da je to puno. Ambiciozno sam se raspitivao i vec narucio prevoz. Na kraju moradoh coveku prepustiti depozit. Sve sam poslao vozom u nekoliko sanduka. Stvari koje sam poslao ranije u Rusiju vec su stigle, a ja sam neophodno potrpao u dve torbe i jednu malu, rucni prtljag.
Gazdu cu sresti dole u Londonu, tamo je vec nedelju dana. Voda buducu zenu i njenu majku u shopping, svaki bogovetni dan.Jos dva sata do poletanja iz Edinburga. Paul ce nas voziti odavde, Paidraigov zet. Market street je mokar, a iznad East Sands su grdni, tamnosivi oblaci. Isto kao i kad sam prvi put dosao ovde, pre tri godine.

Gire Rakobiku aishiteru wa (nije za feministkinje)

Hm, ljubav?Ja kao zapadnjak ili 'Gaijin' (mada je svaki stranac za Japance 'Gaijin', osim crnaca naravno, koje zovu 'Kokujin'), naravno da ne mogu razumeti kako Akiko razmislja o ljubavi. U stvari mislim da mogu, ali problem je u tome sto njima postaje neugodno kad ih mi 'razumevamo'. Za njih je vrlo tesko da prihvate da ih neko drugi moze razumeti, buduci da i same sebe nastoje pre osetiti ili naslutiti. Uostalom i Martin Heidegger je pesmama nastojao nagovestiti neopisivo. (BTW, taj najveci filozof Zapada izuzetno je cenjen u Japanu.)

Mozda je najbolje da krenem od toga kako mi razumevamo ljubav. Pre svega mi zapadnjaci smo jednostavan svet. U osnovi naseg osecaja privlacnosti je pozeljnost partnera kao nekoga s kim bi u idealnim uslovima da imamo decu. Mi i sudimo o zenama nesvesno uporedjujuci oblike njihovih tela na osnovu prirodno ugradjenog estetskog sablona. Uostalom to primenjujemo i u umetnosti, arhitekturi i slikarstvu narocito, pa niko nije pravio problem od toga. Tajna je u zlatnom preseku, u razmeri 1:1.618. Taj sablon nagonski primenjujemo po odredjenom redosledu, pa tako prvo uocavamo da li se razdaljina od poda do pupka i od pupka do vrha glave, zene koju smo radi da oplodimo, odnosi kao 1 naspram 1.618. Isti razmer primenjujemo i na sve ostale delove tela. To se uglavnom desava nesvesno, osim ako niste skulptor ili slikar u potrazi za modelom. Naravno, zene tako sude i o nama. To je primordijalni kriterij, sasvim bioloski, pracen gomilom drugih socijalno-interaktivnih (ovi ukljucuju naravno ekonomske i sve ostale), koje zene posebno razradjuju. Pa i Evropska umetnost pocinje 'bioloskom stilizacijom' u delima proto coveka, setite se samo neolitskih Venera iz Willendorfa, Laussela i Dolni Vestonici. Sve naravno kulminira u istocistu naseg kulturnog kruga Grckoj, u estetickom idealizmu klasicne skulpture, bas u doba kad se Evropski covek uspostavlja kao subjekt sveta.Ne slucajno, muskarci kao prirodnija bica i ljubav shvataju na primordijalnijem nivou kao uzivanje u razmeni genetskog materijala sa zenom koja vise ili manje odgovara toj metafizickoj estetskoj normi. Tako mi muskarci bivstvujemo kao pesnici iskonske, rajske naivnosti, recju bica bez zadnjih namera. Stoga nas u perfidiji moderniteta stalno spopada ozlojedjeno cudjenje nad dzevom koja se dize oko nasih sasvim otvorenih i iskrenih prednjih namera. Nije onda ni cudo sto se pederi kao karikaturalna travestija muskaraca mahom bave uglavnom straznjom stranom. Zapadne zene, kao vise interaktivna bica tu cistu i otvorenu neposrednost strukturisu kroz masu socijalno relevantnih uslova, buduci da sposobnost opstanka shvataju daleko ozbiljnije. Stoga one ljubav zaodevaju u specificne mistifikacije, mimikrijskog, ritualnog, a u osnovi manipulativnog karaktera. Ovde ja ne nastojim izneti neki vrednosni ili moralni sud. To je jednostavno rezultat istorijskog iskustva zenskog dela populacije. Posto mi muskarci imamo prirodnu sklonost da se medjusobno istrebljujemo, fizicki a bogami i ekonomski, bioloska konkurencija medju zenama je veca.Kod Japanaca se ljubav shvata na sasvim drugaciji nacin. To je pre svega bezuslovna i apodikticka odanost, lojalnost i posvecenost. Biti tu uvek kad ti je potrebno. Medjusobno sluzenje u sistemu visoko organizovane hijerarhije. Kod njih je ljubav nesto sto prevazilazi ljudski zivot, nesto sto se proteze kroz bezbrojne inkarnacije. Tu oni sibaju svoje drustvene dramaturgije i privatne romantike. Tu se zilavi nadugo i nasiroko, uzduz i popreko, prenemaze, krevelji, komplikuje, glumi, trguje i nadjebava. Nesto kao seks sa 70% nasih zena.

A za Japanke je jebacina aktivnost sasvim prakticna. One to shvataju kao nesto sasvim prirodno, disanje, varenje, znojenje. Stvar uvek pocinje kao igra, opustanje, skoro uvek uz jelo, masazu ili zajednicko kupanje. Nema tu onog naseg dugog gledanja u oci, napaljivanja, 'Volim te', 'vino i gitare' i slicnog panadjurskog kiceraja. Na takve scene bi se verovatno uplasile. To nije predmet ozbiljnog ogovaranja, vise sale i bezazlenog zacikavanja. Zdravstvena stvar. Neophodna.Drugo, one nemaju nikakav strah od muskog tela, ne zaobilaze, odmah na pravo mesto. Inace su, kako da kazem? Taktilne. Pipaju i masiraju, a od keve ili udatih tetkica nauce gde treba. Ne pate od nesigurnosti i neverovatno su strastvene i osetljive. Bas zato sto su izuzetno zenstvene. Potpuno se posvete uzivanju. Nije im poznat pojam 'perverzija', sve je stvar ukusa, neko voli sladju, a neko gorcu. Nece joj otpasti ruka ako ti skuva onu koju volis. Jednostavno znaju kako se upotrebljava i odrzava muskarac. Jedna stvar je neobicna, ali zanimljiva. Mi kad se karamo cesto sve lici na teski rad, dizanje tegova, stenjanje i natezanje. Kod njih to izgleda kao da placu i jaucu, pa bi se 'obziran' lik verovatno zabrinuo. Ne patim od te bolesti.

Mala automobilisticka digresija

Naprimer Francuskinje su kao Ferari. Lepe, uzbudljive, ponosno ih vozis i pokazujes, juris i uzivas. Problem, nisu za nase puteve, zivotne i saobracajne. Rupa na cesti, krenes na selo da posetis rodbinu, zaglavis. Skupo i brzo gubi na vrednosti (residual value), puno trosi, trazi specijalizovan servis, cim izadje novi model osecas se kao prevaren, a svi kazu: Vidi onog jebivetra na sta je pare spiskao.Svabice su kao Mercedes. Dostojanstvene, jake, pouzdane, pametne u svakoj prilici reprezentativne, stignu i do Stepojevca ili do Mrcajevaca. Trose i treba ti garaza, moras imati svog majstora. Ali svako te gleda kao arogantnog, ne zovu te na pice cesto. Krivo im.Japanka je kao Honda. Toliko manje platis za nju pa ti ostane lova da kupis stan sa garazom. Lep auto, jak, brz, zgodan za sve i svugde. Izuzetno pouzdan, malo trosi, trajan i zivahan motor, jednostavan i racionalan za odrzavanje, samo dosipas ulje i gorivo. Onaj ko nema misli da je nista narocito, a ko god ima kune se u njega. Ima samo jedan problem. Ako kupis original, sastavljen u Japanu sva dokumenta i uputstva su na Japanskom.

Jutro posle. To je poseban dozivljaj. Probudis se sam u krevetu u tisini. Ona ne krmelja na krevetu rascupana, nema njenih gaca ili carapa na podu. Ona je okupana, sredjena, ali lako obucena, za slucaj da hoces za dorucak ono sto si imao za veceru. Umilno ti cvrkuce za dobro jutro. Ima svega sta ti treba, servira ti i lozovacu sabajle ako si navikao. Zapamti kakav caj pijes ujutro. Hoce i da te obrije i poceslja, ako bi da se okupas, sve je spremno, istrljace ti i ledja i ne samo ledja vec i sve sta je potrebno da bi se osecao kao car. Tvoja odeca je lepo slozena, pomaze ti da je obuces, zna da ti sveze kravatu. Dorucak je onako kako ti volis, isprati te na vrata i pozeli uspesan dan. Mase ti s prozora. Pa kako da ne mislis celi dan na nju.

Posle podne. Pozdravi te na vratima. Kuca sva mirise. Nikad te ne ispituje, ali uvek prepozna tvoje raspolozenje. Nikad ti ne popuje i slusa sve tvoje ideje, ma kako budalaste bile. Na neosetan nacin kroz ugodan razgovor, nenametljivo te navede da mislis o nekom problemu iz sasvim drugacijeg ugla. Nikad ne kaze da ti je ona nesto dobro savetovala, uvek ispadne da si se sam setio. U svakoj situaciji stoji uz tebe i u svemu te podrzava. U drustvu gleda samo u tebe i samo tebi ugadja. Tvoje prijatelje doceka tako da se kuci vrate ljuti na svoje zene. A ako dodju sa zenama njihov brak se poboljsa. I kako da je ne kujes u zvezde. I posle je zapitkujes o imenima u Japanu i kad otkrijes da se obozavana kaze Keiko posle je zoves samo tim imenom.