Hiba

Idem niz ulicu okrecicu se u nadi da cu ugledati taksi. Riba sa celicnim stiklama sipci u istom pravcu. Natakla je velike tamne naocari, a nabrekla torbica od debele jedrenine boje peska, sa svakim korakom odskace joj od bokova. Kad je primetila da sam se okrenuo zamaha rukom i nesto mi govori. Zastanem dok prilazi. "Sorry, I didn't hear you", kazem joj. Pruza mi ceduljce na kome pise Grand Hotel Cravat i pita preglasno, kao da se obraca nagluvom: "Do you know this place". "Yes, I am going in the same direction", odgovaram. Primecujem taksi i masem mu, taksi se zaustavlja, otvaram vrata, okrecem se i kazem: Hop in, I'll give you a lift. Pokazujem joj rukom da udje, ali ona insistira da ja sednem iza vozaca. Sednemo, kazem vozacu gde da vozi i taksi krece. Ona skine naocari i kaze mi: Thank you. Ona ima otvoren i siguran pogled, nesto egzoticno u prilicno svetlim ocima, duga prava smedja kosa, ravno podrezana. Procenjujem njene godine oko 30, najvise po sakama koje su nekako suvonjave. Spusta torbu na pod taksija i proteze se. Svidja mi se kako odgovara potrebama svoga tela bez imalo anglosaksonske uzdrzanosti. Ne mogu da pogodim odakle je. Njen Engleski je korektan, naglasak nepoznat. "Radis ovde", pita me. "Ne, tu sam u prolazu", odgovaram. Kao da joj je drago sto ne nastavljam pricu. Ipak ona sama ne izdrzava, ljubopitljiva priroda zenske psihe tera je da ispituje nepoznato. "Where are you from", pita me. U tom trenutku prepoznam naglasak i kazem na Srpskom: "Sta ti mislis odakle sam"? Ona se glasno nasmeja i gledajuci me u oci rece: "Beogradjanin"? "Bivsi", odgovaram. "Ma svi smo mi bivsi, nista nije kao sto je bilo". Prepoznajem Sarajevski naglasak i postaje mi jasna njena vedra samosvesnost koju sam primetio kod Sarajki. "Ja sam Hiba", kaze mi, "privremeno u Holandiji". Ovo "privremeno" u ironicnom tonu. Sarajlije s lakocom i prirodnoscu vladaju vestinom ironije isto kao i Beogradjani, ali su oni od ironije napravili neverovatno univerzalnu svuda primenjivu formu komicnosti, razumevanje koje je znak specificnog statusa i pripadanja, potvrda da si raja, neko iz nazalost sve uzeg kruga pravih Sarajlija. "Gile", kazem pruzajuci joj ruku. Ona je prihvata i kaze: "Ti si prvi Gile koga sam srela uzivo". "I Gile, dje ti zivis", nastavlja neposredno. "U Skotskoj", kazem zureci u njene oci, gotovo nepristojno. Ona ima oci devojcica ciji pogled izaziva bol u pleksusu. Onih devojcica sto si kriomice zagledao u skoli, a kad su te ponekad pogledale ti si se osecao kao da te je ritnuo konj. Malo je reci da ona zraci seksualnost, njena zenskost siklja iz njene citave pojave. Talas paralisuce omamljenosti udara te u grudi. Ali paralelno s tom plimom zenskosti ona emituje sveprozimajuce, nevidljivo ali gotovo opipljivo svetlo prijateljstva i dobronamernosti jos jace, i s tako neumitnom izvesnosci i neizbeznoscu da ostajem potpuno zaustavljen i ukocen. Nekako preglasno sam uzdahnuo nastojeci da se saberem, besmisleno preturam dzepove i vadim kravatu koju sam kupio tupo zureci u nju kao da je prvi put vidim, kao da mi ju je neko podmetnuo. Otrgnem etiketu sa cenom koncicem vezanom oko prozirnog plasticnog omotaca. "E moj Gile dobro si pazario, ta ti kravata pravo pasuje uz te kundure", njen glas me prenu. Pogledam zbunjeno u svoje cizme i nasmejem se. Okrecem se ka njoj i nekako oslobodjen, tom familijarnoscu koju osecam u njenom "moj Gile" pitam joj s gotovo neskrivenim fatalizmom: "Gde ces biti veceras"? "A sto to Gile", gleda me mangupski, "jesil' se 'vako na brzaka nalozio"?Ona me posmatra s izrazom samosvesne smionosti, ali bez imalo pobednicke patetike. "Ma ne", lazem k'o konj, "onako da se promuvamo po mestu, turisticki". "Ne mogu, obaveze", kaze mi, "familija, znas kako to ide"."Znam", kazem i nekako se ucutim.Ona vadi mobilni, kucka tastaturu sto iritirajuce cvrci i nakon kratke pauze govori: "Evo me u taksiju dolazim, dje si ti"? Nekoliko: "Jasta, vazda, mojne mi frke opet matere ti, saberi se zenska glavo" i slicno. Nakon sto je zavrsila razgovor primecujuci neku tvrdocu u njenom izrazu, konvencionalno cavrljamo. Zavrsila je ekonomiju u Beogradu. "Zasto u Beogradu, zar nema ekonomija u Sarajevu"? "Ima, al' mi bio pun kurac Sarajevskih mahalusa i ono stari mi doktor ja glavna koka, jeli matereti, vid' one kurave sto se folira, ma jeb'o Sarajevo kad' se svaki supak nakopitio para pa satrira papke i papanke iz svoje mahale, kuzi fukse maznula se s konobarom iz Djerdana". "Ma i Beograd se sroz'o ono pred rat kad je Seselj poceo srat', sva moja raja iz Beograda pocela brisat', pa i ja, jebala i' nacija, nisu se mogli picke dokopati pa seru po raji". "A otkud ti na zapadu", upita me odjednom. "Pa nesto po toj liniji", odgovaram ne razumevajuci potpuno logiku, ali naslucujuci nagonsku potrebu.Kako prica zamre ja se nekako grandiozno zavucem u neki idiotski stupor. Potpuno me pomete iznenadno zaustavljanje taksija i vozaceva unjkava najava da smo stigli. Hiba, opet u svojoj staroj formi skoci i izleti iz taksija kao metak. Ja se s nekakvom panicnom uzurbanoscu pomeram ka njenom sada vec praznom sedistu, a ona vec kupi svoju torbu. Nista nisam umeo da kazem, samo blenem ka njoj. Ona nabacuje torbu na levo rame i saginje se ka meni. "Vidi ovo", kaze mi. Brzo provlaci ruku izmedju svojih nogu i onda neocekivano stavlja dlan na moja usta isplazivsi mi jezik. Gleda me kratko i drsko smeseci se samo ocima, okrece se i odvrcka prema ulazu u hotel. "Vozi, samo vozi", kazem taksisti i zavalim se u sediste.