Gladan sam. Svega. Oblacim se i izlazim. U kracoj setnji protegnem noge do naseg glavnog, reprezentativnog salona. Cuveno mesto gde su mnogi ostavili ili napravili milione. Zavisi s koje strane aukcionerskog pulta gledas. Tu radi najustogljenija ekipa cele firme. Znam par faca, zenskih, onako iz vidjenja. Jedna mladja riba je ekspert za cilime, tepihe i slicne pindjivise. Video sam je na nekoj trening sesiji pre pola godine u Stoke-on-Trent. Posle smo sedeli u pub-u jedno do drugog. Javim joj, se tek onako. Setila se. Cavrljamo. Pricam joj sta radim od sledece nedelje i kako cu da dolazim i kod njih. Valjda je toliko dugo radila na foliranju musterija da joj svaka rec zvuci dvostrukom konotacijom, pa nenadano rece: "Ja sam sad udata". Cestitam joj i mislim sta ce joj ta iznenadna najava, nije mi valjda otkopcan slic? Mora da je maznula nekog matorijeg budzu iz firme pa unapred rasteruje kerove. Pitam je ko radi promocije. Uputi me do jednog lika. Cova je ljubitelj kapljice, vidim po crvenim zilicama po nosu i ispod ociju. Tipicni country toff, sako od tweeda, karirana kosulja od parheta i pantalone od braonkaste kase "riblja kost" i neka skolska kravatica. Odskace od prepeglane prugaste sabrace okolo. Odvalim mu istu zvaku, mada ni u ludilu moj posao ne pokriva njegov resor, nategnem pricu u tom smeru. Kaze mi da je prijatno videti ambicioznog mladog coveka. Ambicioznog? Lik ocito ima moc zapazanja jedne nejestive pecurke. Pozove me u kancelariju. Tupim mu kako je to veoma interesantna oblast i kazem da bi bilo zgodno da skocimo jednom na casicu kad pocnem da radim, pa da onako neformalno popricamo o tome. "Svakako, kako da ne", odmah se ponudi. Moj covek. Interesujem se za nove kataloge i slicno. Pokazuje mi nekoliko novih tek stampanih, ispod cekica. "Jel' mogu da ponesem i prelistam par ovih", pitam s naivnim izrazom. "Pa naravno, nosite sta god hocete, ja ih imam stotine ovde". Privedem blefiranje kraju, pozdravim se i pokupim svezanj kataloga u vrednosti nekih 100-ak funti. Udjem u administraciju predstavim se i zatrazim da telefoniram. Zovem jednog lika iz prodaje i pitam ima li listu za Bonham's-ov stock iz zadnjih prodaja. Ima. Trazim mu "lot number" za Kyoto-Satsumo vazu s Knightsbridge aukcije od pre par dana. Ima broj i to je bila jedina takva cilindricna vaza na prodaji. Zapisem broj, pokupim veliku podstavljenu kovertu i vani.
Strpam kataloge u kovertu, poprecim ka Fulham Roadu i nakon kratkog vremena naidjem na 'Holland & Barrett health food shop'. To je znaci to, bas kako je Slani i rekao, preko puta bolnice. Udjem i kupim par flasica multivitamina i riblje ulje u kapsulama (jos rastem, bar neki deo tela, svako jutro i u izvesnim situacijama). Koordinate zacrtane. Odlucim da prosetam po Fulham Roadu i da nesto pojedem pa polako do kuce. Malo nize neki bife. Gledam jelovnik, Engleski dorucak zvezda top liste. Hvala lepo nisam pobegao iz Bijafre. Trazim od babe iza pulta da mi ispece przenice, par listova sunke na njih i nastruze sira odozgo, plus vruca cokolada. "Mi ne pravimo po narudzbi", bori se baba. "A jel' izdajete hranu za lovu ili prosto delite ljudima"? "Pa za novac, naravno", baba je zbunjena. "Pa evo love i napravi", pokazem joj pare. "Ok", najzad pristade. Baba pravi, a ja se nageo preko pulta i instruisem. "Okreni sad tu sunku da ne zagori, i prevrci te snite hleba". Baba nesto ronca sebi u njedra ali sljaka. "E sad smaknu tavu sa ploce i stavi sunku na przenice pa odozgo sira", insistiram. Baba slusa, ali posegnu za nekakvu kutijicu pa podje s njom na przenice. "Stop", dreknem. Baba se ukoci. "Sta ti je to"? "Parmezan". "Ma zaboravi parmezan, necu da se trujem nego da jedem. Imas li chedar"? Ima. "Daj ovamo sir, dasku, noz i te celofanske rukavice", skoro naredjujem. Baba je sad gotovo hipnotisana, donosi to i stavlja na pult. Navlacim rukavice, poprecim sir na dasku pa udri nozem po siru u brzim pokretima, cak, cak, cak. Dam joj preostali komad sira u'vatim dasku levom rukom i okrecuci je nastavim seckanje dok nije bio kao narendan. "Pospi ovo sad odozgo, ali ravnomerno raspodeli". Baba slusa i donosi na tanjiru pa spusta na pult. Dajem joj lovu. "Jel' i ti radis u ugostiteljstvu", pita. "Ma jok, ja sam nezenja". Placam. "Cheeky lad", smeje se dok vraca kusur. "That's me luv". Sedam preko puta nekog sljakera u isflekanoj radnoj odeci. Kao da je zaustio da nesto kaze ali ga odmerim pa se predomislio. Tipicna south London faca, inteligencija probija kroz njegov krmeci pogled sporije nego partizani kroz Igmanski sneg. Smazem polako one przenice zalivajuci ih vrucom cokoladom. Mahnem babi na izlazu i prosetam. Vidim dva klinca od oko 10-11 godina u uniformi neke sminkerske skole, tamni sakoici i straftaste kravate svezane u jako labavo "volovsko srce", kratke k'o bebece portikle. Gluvare ispred nekog ulaza, belci. Ocito pobegli iz skole. Odjednom mi nesto pade na um. Rovim po dzepu trazeci sitnis i iskopam dve funte. "Jel' hoce koji od vas da zaradi dve funte za 5 sekundi posla", pitam klince. Nepoverljivo me gledaju. Izvadim mobilini i kazem:"Samo okrenes broj i pitas za Jonha Smitha, saslusas odgovor i dobijes pare". Merkaju me. Manji bucmastiji se uhvatio drugome za rame i kaze obaziruci se: "To je skrivena kamera". Drugi klinac je zgoljaviji, tanka usta, blazirani middle class izraz, pohlepa u ocima. "Ok", kaze, "I'll do it". Dajem mu novac, vadim ono ceduljce gde sam zapisao podatke od Slanog i okrecem Japankin broj na mobilnom. Pruzim mu telefon. Ubrzo klinac poce da vergla na ugladjenom Engleskom: "Hallo, can I speak to Mr John Smith, please? .... Oh, sorry madam". "Wrong number", kaze vracajuci mi telefon. "Was it a man or a woman", pitam. "Lady", kaze smeskajuci se lukavo. "What about accent"? "I would say,..aaaa Asian. No, oriental. Yes, definitely oriental". "Good, thank you boys". "Thank you sir". Klinci odose niz ulicu. Bucko vuce zgoljavog za rukav a ovaj ga odguruje stiskajuci pare u saci.
Zanimljivo, pile je u kokosinjcu. Sad ga valja izmamiti na svez zrak...
No comments:
Post a Comment