Probudim se jako rano, uzasno zedan. Kuhinja, kupatilo, oblacenje na brzinu, u to i ostali pocese da dolaze sebi. Sibam na vrata, Brenda vice: "Telefon". "Ostavi Irfanu, zurim". Taxi do brijaca na Fulhamu, podzemnom do City-ja i evo me u Londonskoj centrali firme. Muvam se po firmi tamo vamo, oni koji su mi poznati zauzeti, a nepoznati lencare. Citam necije novine, pijem caj po ko zna koji put, nikako da docekam lunch break. Zovem Irfanov mobilni, zvoni dugo. Vec pomisljam da prekinem kad se zacuje njegov uzurban glas: "Karam jebote, zovi kasnije", i prekinu. Tipicno. Taj kad se dokopa drzi se k'o dete za sisu. Napokon jedan sat, brisem iz zgrade do neke kineske prcvarnice koju sam zapamtio od prosli put. Tip samousluge. Natrpam neki morski buckuris na tanjir i jedem polako. Posle skocim u neki snobovski pub na pedersko pola pinte lagera. Zurim u firmu. Sastanak. U prolazu maznem nekoliko praznih papira s necijeg stola, bosovi ulaze u salu za sastanke i pocinje davez. Ko nije radio u Engleskoj nema pojma kako su kilavi, neefikasni, neracionalni i smotani. Njih je svaka logika davno zaobisla i sve se svodi na prebacivanje vruceg krompira od jednog do drugog i mlacenje prazne slame ali na veoma pristojan i ugladjen nacin. Davno sam se manuo corava posla svojstvenom nasim ljudima to jest kreativnosti, entuzijazma i motivisanje drugih. Socijalna degeneracija Britanske radne populacije zahtevala bi debelu studiju ali ja sam vec prevazisao fazu gadjenja pa ih posmatram kao ribe u akvarijumu, otvaraju usta i nesto se kao krecu, a mene zaboli uvo. Konvencionalnu masku govedjeg izraza drzim na licu dok u mislima lutam ko zna gde, najvise oko Japanke od juce. Napokon kraj, gledam da se izgubim, ali jedan ustogljeni lik iz managementa od ukupno trojice koji ostaju, zadrzava me: "Mr Rakovik can we have a word with you"? "Yes, of course sir", kazem preko kurca, ali uz ocekivani kez. "Mi smo veoma zadovoljni vasim izvestajem i analizom troskova transporta i pakovanja koju ste uradili za prosli kvartal. Gospodin 'Ceska Jaja', gospodin 'Boli Ga Kurac' i ja smatramo da ste vi najbolje kvalifikovan za jedan posao koji planiramo. Ako vam je zgodno mi bi zeleli da uradite studiju izvodljivosti i inicijalnu analizu naseg novog projekta pod naslovom: 'Drzi Vodu Dok Majstori Odu', koji je neophodni preduslov nase strategije za naredni period poznate kao 'Trla Baba Lan Da Joj Prodje Dan'. Radili bi narednih mesec dana ovde u Londonu, dobicete company car i office ovde, posao zahteva obilazak svih nasih filijala u ovom podrucju itd, itd. "Kako da ne, bice mi zadovoljstvo. Kad mogu da vidim detalje"? "Mozete odmah sada kod gospodina V. Uzmite sledecu nedelju kao placeni dopust dok nadjete smestaj a ja cu nazvati vaseg bosa u St Andrews da sredimo pojedinosti. "Thank you sir, I'll be glad to start as soon as possible". Ispostavi se da je V. na istom spratu. Udjem kod lika i nakon kratke razmene formalnosti ukapiram da je Rus. Ohrabrujuci podatak koji se pokaze vrednim kad sam prelistao dokument. Logicno i uredno zacrtan, metodicno izlozen. Slovenska neposrednost koju delimo odmah rastopi svaku ideju medjusobnog blefiranja. Zatrazim mu elektronski zapis dokumenta i njegove pripremne beleske, nasta mi V spremno isporuci sve bez ikakvog izmotavanja. Da nije bilo sifilisticnog Uljanova gde bi nam bio kraj, mislim.Telefoniram mom bosu u St Andrews i ispricam mu sta je i kako je. "Znam vec, malopre su me zvali iz centrale", kaze mi. Pitam:"Znas, ako sutra krenem ostaje mi samo jedan dan da se spakujem i da pokupim stvari, moram li onda da budem tu u petak"? "Ne, nema potrebe", kratko zavrsi. Ponekad cenim svog bosa, Skot, bivsi oficir bez smisla i interesa za palamudjenje toliko svojstvenim Englezima i civilima. Pokupim svoju torbu iz kancelarije kolege kod kojeg sam je ostavio pre par dana i na vrata. Na izlazu lepota. Nebo kao kristal, vetar koji donosi morsku svezinu s juga, vise od nedelju dana slobodan, a sve placeno. Jedini benefit kojeg sam ikada video jos otkako sam dosao u ovu stedljivu zemlju. Sam sebi se dopadam, a to mi se ne dopada. Do sada je uvek zavrsavalo u govnima.
Zovem Irfana opet. Zavrsio je "posao" i negde je vani. "'Ajd dodji u Joiners Arms, ja sam bas posao da jedem". Irfan je jedan od retkih nasih ljudi koji je totalno gastronomski ravnodusan. On bi pojeo i mokre novine, samo da su ljute. To objasnjava cinjenicu da jede i po pub-ovima. Radi kao estate agent - posrednik kod prodaje i iznajmljivanja nekretnina a kao partner u agenciji radi jako malo, bar to meni tako izgleda.
Poznajemo se jos iz detinjstva. Obojica smo rodjeni u inostranstvu, ja u Ukrajini on u Libiji, ja slucajno, on namerno. Vikendicu njegovog i vikendicu mog caleta u Budvi deli samo jedna zivica. Ovde je dosao tri godine pre mene i uspeo da se dvaput ozeni (prvi put za papire), dvaput razvede i odlezi mesec dana u zatvoru zbog GBH (teska telesna povreda). S drugom zenom koja je nase gore list, iz Banja Luke, ima trogodisnju curicu. Svaku subotu ili nedelju redovno provede s kcerkom i bivsom zenom. Kaze da se zena i on svaki put "maznu", jedina stvar gde nikad nisu imali kurzschluss, a u svemu ostalom su totalno razliciti. Irfan je covek koji zna da pravi pare. Zena i dete mu zive u kuci koju je on i kupio i otplatio za samo tri godine. Sad stanuje u iznajmljenom stanu, zajedno sa dvojicom Engleza, svaki ima po sobu. Po zastupljenosti dlaka na licu lici na Hrvatskog predsednika Mesica, ali ima vise kose. Kad sam to glasno primetio kratko mi odbrusi: "Jeb'o te on, dje nadje onog orangutana"? Uvek je spreman za drustvo i provod, delimo mnoge interese i dve odvratnosti, prema fudbalu i politici. Naravno imamo i razlika. Ja nikad ne pijem zestoka pica, on obozava whiskey. Kad je u pitanju odevanje, bilo formalno ili sportsko ja uvek biram klasicno, on je uvek napirlitan po poslednjoj modi, ma kako luda bila. Ja volim restorane, on nocne klubove. Ja ne marim za automobile, on je u svoj Lotus Elise prosto zaljubljen. On je jedinac oca lekara koji je udovac, ja najstariji od sestoro dece koju je moj otac matematicar izrodio s dve zene (niko ne garantuje da ih nema jos).
Hvatam taksi za Sloane Square i prelistavam dokumentaciju s posla dok se vozim. Belezim neke ideje na marginama, vozac nesto gundja dok se probija kroz centar. Neuobicajeno za Londonskog taksistu. Taksi se jedva iscupao iz guzve na Westminsteru i vec prolazi ka Belgraviji. Najzad stize, placam i izlazim ispred pub-a. Unutra zateknem Irfana s ribom od juce, nista iznenadjujuce. "Jebi ga jarane, pica je zasluzila rucak, pravo se trudila", pravda se. "Treba mi stan", kazem. "Nemoj sada, idem da odbacim malu, pricekaj tu evo me za pola sata". Odose. Narucim neki nafrakan burger i blede krompirice i premestim se do prozora. Dok sam pojeo i popio pivo on se vec vratio. Telefonira nekome i nakon krace price, kaze:"Idemo, imam ovdje blizu jedan studio flat" (mali samacki stancic). Sedamo u kola i tamo smo za dva tri minuta. Draycott avenue par minuta pesice do Sloane Square. Parkira ispred jednog Viktorijanskog bloka od crvene cigle, sedimo u kolima cekajuci gazdu. Ubrzo dolazi jedan sed cicica u pratnji kcerke. Pozdravljanje, predstavljanje i penjemo se gore. Lep, namesten stancic. Vesalica, ogledalo i telefon u tesnom predsoblju, prikljucak u spavacem delu sobe. Plinsko grejanje, opremljena kuhinja i retkost - ves masina. Malo kupatilo s kadom i tus s crevom, ostava s usisivacem, probam - radi i nova sklopiva daska za peglanje. Deo za spavanje odvojen od jedine sobe polukruznim kliznim vratima. Interesujem se za cenu, nije niposto umerena posto sam placam prvu nedelju, a firma ostalo. Useljiv odmah? Da uz placanje depozita. Cekove? Primaju. Pisem cek za depozit koji je iznenadjujuce skroman, razmenjujemo podatke, potpisujem ugovor, Irfan i cikica stavljaju svoje potpise. Predaja kljuceva. Hvala, prijatan boravak, razmenimo uobicajeno blebetanje socijalnog rituala, i taj problem je resen. Da sam ovo resavao sam izgubio bih grdno vreme, ovako easy-peasy. Rastvorim torbu i presvucem se, stosta mi fali. Krecemo, zakljucavam, silazimo dole i sedamo u kola. Irfan:"I jarane, dje cemo na dernek veceras"? "Stani covece, treba mi milion stvari, kosulje, gace, jos odece i ko zna cega jos". "Pa dobro 'ajmo sad na Knightsbridge pa dole nize iza Harrods-a, ima metar radnji, pa Kings Road". Irfan uziva u kupovanju, prati sve "markice", njegov radni sto u agenciji je prepun casopisa za muskarce s receptima kako sto brze spiskati sve na najnoviju odecu koja ce za mesec dana izaci iz mode. "Ne", prekidam ga, "idem do Peter Jones, imaju sve sto mi treba". "Cuj ako me ko od raje tamo vidi provalicu se. Odbacicu te pa se cujemo poslije. Dok kupujes oticu do radnje da vidim sta su robovi danas uradili". Irfan svoju agenciju uvek zove radnja. Iako je njegov otac otisao od tamo jos kao dete nepogresivi trgovacki duh Novog Pazara progovara kroz generacije. Odbaci me do Jonesa i odjuri. Zbog nekog razloga volim ovu robnu kucu, s poslovne strane neobicno organizovana, partnership, neka vrsta uspesnog socijalizma, ima svega na jednom mestu, usluga efikasna i strucna. Provedem kupujuci vise od sata. Kosulje, gace, bade mantil, peskiri, pantalone, farmerice, par kravata, sportski sako, jedan formalni, nekoliko pakovanja carapa, dvoje cipela, patike, sportske gace, par majica, posteljinu s parom presvlaka, tavu, par serpi i tanjira, pribor za jelo, sampon, sapune, razne deterdzente, pribor za ciscenje obuce, kese za smece, stalak za odelo, sklopivi stalak za susenje vesa, pegla. Kartica samo seva. Dostava s licnim prevozom 15 funti. Dva azijata nose to dole do dostavnog auta, sedam do vozaca i pravac nazad. Lik mi pomogne da odvucem to do gore, baksis i hvala. Raspakujem, razmestam, vesam odecu, navlacim posteljinu, kupim ambalazu i iznosim na smece. Rutina momackog zivota. Montiram iPod sa dodatnim zvucnicima na prozorsku dasku. Vadim knjigu sto sam kupio pred polazak i stavljam na nocni stocic. Jedina knjiga u stanu i ni mrvica hrane u kuhinji. Sve ima svoj prvi put.U bezlicnim ali neophodnim aktivnostima svakodnevice telo, dusa i duh utrnu u nekoj neegzistenciji bez iskre i maste, bez sumnje i intencije. Automatika "ovo tako treba", "ovo se ovako radi", "ovo ide ovde a ono onde", roboticko delovanje trivijalne nuznosti prekinuto na kraju zadatka naglo predaje energiju naboju zivota dotad skrajnutom u kutak unutrasnjosti. Dijalektika paznje zapadnjaka. Uvek usmerena zadatku pred ocima, bez fuzije obicnog i nadzemaljskog. Sub species trivialis, striktno odvojena od sub species aeternitas. Zavrsih i prva misao - Japanka.I opet u prvom planu, telo, dusa i duh utrkuju se u konstruisanju puta ka ceznji. Rekao bih ceznji srca da nisam preziveo frtalj veka u ovom zivotu, jednostavnom i oporom zivotu muskarca koji iskreno veruje samo jednom prijatelju, svom kurcu.Istusiram se, obrijem, obucem i na vrata. Vecernji vetar na licu i kosi, osecaj tvrde i blago rapave povrsine asfalta pod mojim djonovima, sluh detektuje automobile s obe strane ceste, ziv osecaj odevenosti, skoro neprimetno leprsanje nogavica, blagi pritisak novih carapa, oci procenjuju udaljenosti, nesvesno njihanje ruku dok koracam, udisem London, miris nastanjenosti u mojim nozdrvama, sigurnost prisutnosti odrasla u davno zaboravljenom okrilju otadbinske slobode i tople kolevke roditeljskih ruku, idem ulicom. Nemam nikakvih namera, ja sam namera. Kao i uvek, ona zadnja.
Mobilni, zovem Irfana i kratak dogovor. "Evo ostavljam auto, sad cu ga zvati, nadjemo se u 'Made in Italy', dolazim". Skocim na platformu dvospratnjaka, vozi niz Kings Road. Pola milje dalje silazim i do restorana. Poluprazan. Sedam dalje od zvucnika koji cijucu neke napolitanske jadikovke. Narucujem nesto s vinske karte oznaceno kao Chelsea Runner cocktail. Gorkasto lako picence s kriskom limuna na obodu case. Nije lose. Jedan pa drugi pa treci. Budi apetit. Ulazi Irfan s bitnim covekom. Slani, od juce, Irfanov drugar iz Praga. "Nas covjek", opusten "bez garda" kako kaze Irfan. Slani je nekarakteristican izdanak Ceske republike. Vispren i brz s lepo artikulisanim Engleskim, pun duha i svezih viceva, bonvivant odnegovanog ukusa, kurvar i bekrija, ozenjen zenom "koja razume". Neverovatno, gotovo s femininim intenzitetom ukljucen u svet, ne propusta nista i "sve mu je jasno". Ziva destrukcija naseg Balkanskog stereotipa da su svi Cesi pederi, skrti ili mlakonje. Ekonomista je u firmi koja uvozi i distribuira specijalizovanu hi-tech medicinsku opremu. Pijuckamo uz opusteno cavrljanje. "Znam devojku naravno, zove se Akiko, otac joj je nas snabdevac iz Japana i ona povremeno dolazi u nasu firmu kad primimo vecu narudzbu da se uveri da je sve u redu, inace studira film tu u Londonu, cini mi se vise iz hobija, ali je ukljucena u ocev biznis. Znam gde stanuje, gde izlazi i gde se moze naci. Juce smo Alasdair, moj bos i ja bili s njom na poslovnoj veceri, ali nesto joj se nije dopalo pa se izgubila ranije nego obicno". "Kako maznuti zutu picku", Irfan se interesuje. "Polako brate, ko koga ovde treba da kresne", intervenisem. "Sta da ti kazem", Slani se obraca meni, "Ja radim s Japancima vec par godina, generalno drze do forme i hijerarhije u svemu, cak i kad se opuste, ali sa zenskima nisam imao posla. Pretpostavljam da je slicno, a kako formalno zavesti zenu, pojma nemam". "Nego momci sta planirate veceras? Zena mi je u Pragu, sestra joj se poradja, stan je prazan, tu odmah u Chelsea Harbour, ima cuge, nije kuca ali ima prostora". Dok zadovoljno kontempliram da je moj sinocni blam ostao sire nezapazen, konstatujem u sebi da valja malo usporiti. Suvise trke u ovom gradu, podseca me na nekadasnji Beograd. Trazim detalje od Slanog. Vadi filofax, skrabam adresu i mesta gde se krece, redovna je u nekoj radnji zdrave hrane preko puta Westminster & Chelsea bolnice i slicne trice. "Momci imajte u vidu da ja volim mladje", najavljuje Slani Irfanu kao glavnom kupler-majstoru. Gledam ga ovlas, izjava koja besprekorno otkriva strebera. Kako je uspeo da ostane suva kurca u srednjoj skoli i to u sred Praga? Ko zna, mozda je odrastao na nekom drvetu ili u sumi, u provinciji. "Narode budimo prakticni, Fulham Broadway, best bet", Irfan sugerise. "Opet Fulham", prigovaram. "Jebi ga jarane, sve je tu, ne moremo zalutati". Ko zna zbog cega pitam ga za Brendin broj, valjda mu ga je dala. "Evo ti mobile, tu je negdje", pruza mi telefon. Prckam po dugmicima, jebeni kompjuter, nikako da nabodem, tehnoloski zaostao. Moj Sagem je totalno bazicna sprava. Nestrpljiv, grabi svoj telefon pa mi izdeklamuje broj koji ukucam u moj spisak. Pokazujem prstom rosavom zabaru u konobarskoj munduri. Zivahno dogega na krivim nozicama i spremnim racunom. Trzamo se za novcanike dok se Slani divi plafonu. Ocevidno ima nesto i u tim predrasudama. Placamo i sibamo vani.
Taksi i veoma kratka voznja. Doveze nas do nekog kluba malo nize od stanice metroa. Na ulazu dva utovljena bizgova s izrazima provincijalne kurcevitosti. Lice mi na Crnogorce. Upadamo u rupu punu uniformnih spodoba napucanih ekstazijem. Irfan i Slani se spremno guraju do sanka sarajuci ocima okolo po razgolicenim skotovima istetoviranih stomaka. Pijemo neko Spansko pivo u majusnim flasicama, hladno i razvodnjeno. Masa mlatara rukama uz zvuke neke trecesvetske kakofonije. Irfan i Slani odvajaju par nedoraslih guzicica koje na sebi nose nesto kao ribe. Njih dvojica mi upucuju neke gestove glavama. Podizem palac, sve je Ok, samo nastavite. Jedna od klinki meri me u dilemi. Odrasle na oskudnoj prehrani tipa Fish and Chips i odevene u sinteticku jeftinu odecu s ulicne pijace, beslovesne bele zrtve crnacke podkulture, jednoobrazne frizurice za 30 sekundi, pogledi uzasavajuce praznine, sav interes ubijen dotiranim (ne)obrazovanjem, tako mlade, a vec spirine iz kazana multikulturalizma. Ako bih ikad jebao ovako nesto u pijanstvu ili najprizemnijem ocaju, prosio bih na ulici da finansiram svoj put pokore do Haskog suda. Masem Irfanu nekim neodredjenim pokretom, nesto u smislu cujemo se i izlazim pokusavajuci da ne ocesem rasno mesovitu, sjajno oznojenu i vec uvredljivo smrdljivu masu. Izlazim vani i biram Brendin broj. "Vec sam pomislila da neces zvati", javlja se. Po zvuku zakljucujem da je na ulici. "Ja sam na Fulhamu, gde si ti"? "Pa i ja sam tu na Fulhamu, s drugaricom i s parom drkadzija iz firme". Nesto nije u redu, cujem je u stereo izdanju. Okrenem se, ona je tu iza na dva metra od mene okrenuta ledjima s telefonom na uvu. Pridjem joj i dodirnem joj rame. Nervozno skoci i uplaseno se okrene. "You son of the bitch, you scared shit out of me", kaze mi toplo jos s telefonom na uvu. Smejemo se, guram telefon u dzep i ljubim je. Privucem je nezno rukom oko struka. "Idemo na veceru, drugar mi je ustupio stan na Sloane Square", sapucem joj presnu laz. "Ok, samo da tekstiram drugarici". Kucka kratku poruku i nastavljamo ka istoku. Zagrljeni kao da se znamo sto godina setamo trotoarom. Odjednom osecam neopisivu povezanost i prisnost s tom devojkom. Zastajemo cesto da se ljubimo. Drzeci se za ruke kao srednjoskolci zagledamo izloge radnji. Ona zraci nesto neverovatno dobro i prostodusno, ni traga jucerasnjoj Brendi. Kaze da je sa severa iz Yorka, katolkinja. Kazem joj na Srpskom: "Nema picke do katolicke", naglasavajuci slogove. Osetila je da je to stih. Tera me da prevedem. Prevodim doslovno. Smeje se glasno i grli me. "Gile, you are a fucking piece of work". "I know babe, that's my destiny". "Are you a catholic as well"? "Not yet, but ask me in the morning". Smejemo se i zezamo klizeci zaljubljeno niz Kings Road. Brenda je razigrana i raspituje se:"Gde je uopste bivsa Jugoslavija, s druge strane Francuske"? "Upravo tamo", zezam se. "Pa to je u samom centru Evrope". "Jeste mi smo nekad bili poznati kao picka Evrope, znaci totalna sredina". "Zasto se tamo uopste ratovalo"? "Ne znam, bio sam decak, verovatno zbog neke devojke s dobrim nogama i sisama iz Yorka". Smeje se dugo. "Gile, ti si jedan bullshiter". "Naravno, to mi je glavni izvor prihoda".
Dolazimo do 'Made in Italy'. Otvaram joj vrata i propustam je. Krivonogi spremno pritrcava, isti musterija, dvaput u veceri, dobar znak. Brenda i ja sricemo stavke u meniju. Improvizujem prevod praveci se da znam talijanski. Teram je da cita imena jela. Smesan izgovor tera me na smeh, ona ucestvuje. Volim ovu zenu. Vec dugo nisam imao ovakav osecaj otvorenosti i lakoce s nekom Engleskinjom. Protiv svih pravila kazem Brendi: "Ti biraj". Dugo ispituje krivonogog konobara pazljivo vukuci prstom do cene. "Ne obaziri se na tu zadnju kolonu", pretim joj. Pijemo neki iznenadjujuce dobar Merlot. Uzme malo vina u usta i ljubeci me pusta da tece u moja usta. Krivonogi je unezgodjen, muva se po praznoj sali. Ubrzo donosi klopu. Mesavina morske hrane, ukusna do boga i nesto sto lici na kisele rezance od kukuruznog brasna. Jedemo gledajuci se i oblizujuci usta. Narucujemo sladoled s korom od narance i jos jednu flasu vina. Cuteci milujemo se ocima. Savrseno vece. Placam i izlazimo. Drzeci se za ruke setamo opusteno do mog novog stana. Njena bledo zelenkasta haljina s svetlucavim vlaknima odbija svetlost farova okasnelih automobila. Skrecemo u moju novu ulicu. Pred zgradom, naslonjeni na debelim slojem ofarbanu viktorijansku zeleznu ogradu ljubimo se opet. Obuhvatam je cvrsto, ljubeci joj vrat. Penjemo se do stana, otkljucavam i odmah ne paleci svetlo vodim je do kreveta. Skidam je, potpuno, ne dozvoljavajuci da mi pomaze. Spustam je na krevet. Skidam odecu posmatrajuci je. Samo difuzno svetlo s ulice osvetljava nase gnezdo. Ljubim joj prste na nogama i napredujem ka severu. Njeno telo pusta vreli miris zenskosti, miris jedre vredne devojke, zavlacim joj jezik u pregibe kolena, ne dozvoljavam joj da se mrdne. Pratim njeno disanje u tisini zaspale ulice. Zvuk njenog daha najlepsa je muzika, zapravo ne muzika, primordijalno bubnjanje pulsa, zvuk talasa same prirode. Prelazim jezikom preko pupka, ovlas samo dodirujem joj grudi, lizem njena pazuha, uzivam u blagom bockanju tek izraslih dlacica na vrhu mog jezika. Drzim joj ruke gore spustajuci se opet ka jugu. Samo vrhom nosa dodirujem njen zbunic, pomno slusajuci kako dise, pokusavajuci da dokucim u tom nemustom sumu nesto sto treba znati, tajnu zenskog. Njena picka mirise zivotom, miris jedine livade koju je bog namenio coveku da obradjuje pre nego sto ga je isterao iz raja. Pruzam jezik do njene picke, sireci joj polako butine, slasno srcem njene sokove, ljubim njena skrivena usta mirisuci, usmrkujuci taj pocetak coveka, taj izvor, taj bozanstveni cvet. Stisce drhtave butine, razmicem ih rukama s mojih usiju, zeleci da slusam njen dah. Boze, kako je miris i ukus picke neopisivo, neopevljivo i bozanstveno lep. A koliko nepotrebnih gluposti da bi covek u njemu uzivao. Sisem njen klitoris pohlepno osecajuci tremor njenog tela, stiscem zubima jezik i pucim usta trljajuci jezikom gore dole. Njena se bedra otimaju, steze me snazno oko glave, toplota u mojim usima, gotovo neizdrziva. Upijam je dok se potresa, dugo i grcevito, sisuci i zadnju kap njene vlaznosti, opojan nektar devojastva, ukus boginje. I Here i Afrodite i Demetre i Atine, i nje krsne cure iz Jorksira. Vecitost zene. Udisem njene drhtaje, pijem je, nista mi vise ne treba, iskusio sam, kusao sam njen izvor, napio se te plime, te nepobedive poplave stvaranja. Zelim da se potpuno okupam u toj vlaznoj toplini. Podizem glavu i opet osluskujem njeno disanje. Samo ispod grudi na dole, osvetljeno ulicnim svetlom, njeno oznojeno telo je i hram i zemlja citava planeta i svet. Nagli udar saznanja, prosvetljenje udara me zvukom samog njenog imena. Brenda. Neizgovorena vibracija imena, unutrasnji treptaj postojanja. Spoznanje i poznanje u biblijskom smislu, nesto vredne spiritualne gladi te pogresno razumljene knjige, tog apsolutnog atlasa putenosti. Pokrivam nas, blago rukom utisavajuci njenu zelju za nepotrebnim uzvracanjem. Do sitnih sati budan sam u tisini uzivajuci u varijacijama mirisa zaspale devojke.
No comments:
Post a Comment