Istina, ali da li da se ponosim njome...

Bilo se, pilo se, placalo se, cak su se i konobari po imenu zvali. O koja uzasna ponizenja su se trpila. Cuj, da robu pamtim ime, ali tu smo, ja i ti. Tvoja kosa mirise na leto, tvoj matori je neki kurac, a tvoja keva me dira svojom vrelom nogom po preponama dok se satriramo u vasem salonu gore visoko u nekoj vasoj visokoj Sarajevskoj ulici, toliko visoko i vlasti blizu da rat ni osetili niste. Jedemo gotovo jelo sto ju je spremala majka shehida, a tvoja keva, hanuma, whatever ,mrtva ladna uzela kredit, placena platom tvog starog, vecitog sluge zidovskog skota, a ti ne maris, samo zelis da me prodas, tvojoj suvoguzoj majci i tvome zabrinutom ocu, koji se pita: Hocu li trajat' do sutra jer ne znam engleski. I suplja tece kroz mrzlu Sarajevsku noc. Pratis me navodno i skrecemo u obliznju kafanu, zapravo tuznu ispriku od kafane. Neki Sarajevski sahovski klub gde se skupljaju slabo placeni i frustrirani agenti AID-a. Internet urednici, bivsi Srbi i Hrvati i ocajnici. Jedemo nesto sto lici na Karadjordjevu sniclu ali se sada drukcije zove. Molis me, a ja, stranac u vremenu u prostoru i psihi samo hocu da se dokopam. Hocu samo da ga izbanjam, okupam u tvojoj maloj, negovanoj ribici. Koji jebeni kurslus, zasto sam zalutao ovde, kome sam ja skrivio ista. Zar ne moze covek da umoci na miru i da ode iz ove istorije koja me je oterala i iz moje jebene Srbije.