Luxembourg-Ville

Luxembourg city je lep gradic, leti je sav u zelenilu, a sada nekako kao pod velom bezbrojnih golih grancica visokog drveca. Krecem da prosetam, sve je tako dostupno i pesice. Idem prvo na centralni trg, a posle zavirujem po radnjama, nebo je bistro, nije uopste hladno. Dosta riba seta po ulicama. Veoma elegantne, Francuski uticaj. Odsutno pratim jednu kovrcavu brinetu utegnutu u pantalone boje friske rdje. Dupe joj je velicanstveno, srce da te zaboli. Iskusavam onu vecitu bezmernu teskobu svojstvenu samo muskarcima. Svet je pun fenomenalnih picki. Koliko god se trudis pojebaces samo zanemarljivo mali deo i to je porazavajuca cinjenica. Zato smo mi u stvari nezniji pol, ali zato sto nikad ne odustajemo od poduhvata da taj nemoguci zadatak i ispunimo, ujedno smo i jaci. Ribe zuje od radnje do radnje, njihovi topli zenstveni mirisi me samaraju na svezem zimskom vazduhu. Nikad kraja paradi gipkih tela. Pokusavam da zamislim koliko fenomenalne picetine u svakoj sekundi dorasta za kurac. I grubo sracunata brojka je prevelika. U pizdu materinu, postacu egzistencijalista. Koliko god jebao opet si nedojebao.Da li su se pesnici ubijali zbog toga? Koliko osmeha, ljubaznih reci i slicno baceno niz vetar. Zasto uopste tako komuniciramo sa zenama kad je posledica samo konstatacija da ni ovu necu kresnuti, a i ako kresnem propusticu dvadeset drugih. Buda je bio u pravu, zivot je besmislen, meditiram mracno dok ulazim u jednu radnju. Tu prodaju musku odecu, rade iskljucivo ribe, ljudi znaju znanje. Englezi bi u takvoj radnji zaposlili sve same pedere.Za jednim pultom vitka lavica u uskim svetlosivim pantalonama i tesnoj beloj kosulji podvrnutih rukava. Teska plava kosa uvezana u pundju, male usi, predivan vrat. Oci boje cokolade, moj drug Irfan bi rekao: k'o fildzani. Podseca me na moju S, stjuardesu Lufthanse na liniji Munchen - Sarajevo. No ova nije germanske rase, ima tipicno galski pogled zene deteta. Ne varam se, pozdravlja me na Francuskom. Ona prodaje kravate. Razgledam izlozenu robu ispod stakla i odjednom je upitam: Imate li neku kravatu koja je toliko cvrsta da izdrzi tezinu muskog tela. Gleda me iznenadjeno: Ne znam, nikad nisam o tome razmisljala, a zasto vam treba? U gradu je previse lepih devojaka, a ja sam samo jedan, treba mi da se obesim tu na trgu. Kroz izraz lica, dok se smisao onoga sto govorim provlaci do svesti, naglo joj probija grc, a zatim navala uzasno zaraznog kikotanja. Kroz smeh mi besmisleno vristi: Ne znam, ja sam udata! Razlog vise da to uradim, kazem i sam prasnem u smeh. Suze mi naviru na oci, zvuk njenog smeha je prosto neobjasnjivo smesan, urlam daveci se. Ona se saginje smejuci se savijenih kolena isto kao nase zene, mlatarajuci rukom po zraku dok se drugom drzi za stomak. Potpuno je crvena u licu. Kad god se pogledamo urlamo jos jace. I ostale ribe u radnji pocinju da se smeju, njen smeh deluje na sve okolo. Musterije se cere prema nama. Opsti blam. Na kraju, ona vristi nesto na Francuskom, razumem samo "mon dieu" i grceci se bezi u kancelariju. Jedva nekako dolazim sebi i nastojim da se upristojim, jedna od riba mi prilazi s casom vode. Prihvatam uz zahvalu i pijem tu vodu kao da sam bio deset dana u pustinji. Hladim se prospektom sto je lezao na pultu dok nju ubedjuju da se vrati. Naposletku dolazi. Izbegavamo da se pogledamo u lice. Jedno dugme vise, raskopcano je na njenoj kosulji, vidim joj rumene fleke na kozi, izmedju vrata i grudi. Kazem joj: Izaberi jednu. Odmah grabi jednu, italijansku od pletene svile sa dijagonalnim visebojnim prugicama. Stvarno najlepsa kravata. Zahvaljujem joj i placam cutke. Polazim. Na vratima se okrenem, salje mi poljubac rukom, uzvratim joj. Izlazim na suncem obasjan trg. Svet je prelep, zivot je pun smisla i znacenja!