Savet

Ako nakon isteka radnog vremena, zamenjujuci otsutnog sefa ostanete u firmi radeci na studiji izvodljivosti za nesto sto znate da ne moze uspeti, ali je neki idiot iz marketinga izblefirao musteriju i jedva se savladavate da ne zapalite kompaniju ili makar pustite vodu iz automata da poplavi prostorije, najbolje cete se opustiti uz filmsku muziku. Preporucujem Ennio Morriconija i Lalo Schifrina.

Tora, Tora, Tora! Japanke i poneki Srbin biciklima napadaju London

Stvarno su u pravu kad kazu da nikad ne mozes zaboraviti da vozis bicikl. Ritmicko okretanje pedala i gotovo prirodni nagon da ostanes u ravnotezi. Steta da druge bitnije stvari zaboravljamo. Naprimer, kako spavati kao beba ili kako zadrzati izvornu kreativnost i sposobnost lateralnog misljenja. Stvar je mnogo hvaljena u Novom Zavetu ali po obicaju nema uputstva kako uspesno sacuvati te Bozje darove i u zrelom dobu.
Tek kad sam odmakao oko pola kilometra od radnje setim se da ljudi kradu, pa i bicikle. Srecom primetim neki mali hardware shop na levoj strani. Imaju par sistema za zakljucavanje bicikla. Najefikasniji je najruzniji, ali nije i najtezi, u gramima. Debeo lanac u prozirnom crevu i katanac na kraju. Lik mi objesnjava kako mogu to zamotam oko okvira kad nije u upotrebi. Kupujem i to.
Vazna stvar koju morate zapamtiti o Londonskom saobracaju je da uz podrazumevano izbegavanje pripadnika odredjene rase za volanom, intuitivan biciklista izbegava i zene vozace. Buduci bica koja nekaznjeno ordiniraju s onu stranu elementarne logike, obrasce ponasanja koji im to omogucavaju u privatnom zivotu primenjuju i na svet van kuce sto cesto prouzrokuje fatalne posledice. Ne po njih, naravno. Ovde gotovo svaka middle class bestija vozi neki 4X4 Off-roader i svoj nedostatak nedeljne porcije jebanja istresa na svakoga ko joj prepreci put. Kao i 99% posto zapadne civilizacije svoje stvarne potrebe potiskuju, nadoknadjujuci ih simbolicnim. U ovom slucaju ogromnim terenskim Range Roverima, Mercedesima i BMW-ima. Od njih nije siguran niko, cak ni druge zene koje guraju dete u kolicima. A propos nasih zena u kontekstu price, ja bih ih mrtav 'ladan pustio da voze i Space Shuttle.
Stigavsi napokon kuci smestim bicikl, posle malo akrobatike, uspravno, u ostavu.

Sutradan, odvezem se na dogovoreno mesto. Ne volim kasnjenje i smatram to neuroticnim nedostatkom samokontrole. Ista stvar je i s onim nesigurnim, koji porane pola sata pa posle pizde na ostale. Ugledam je kako vozi s druge strane ulice, ali iza nje jos tri devojke. Nisam imao pojma da je ovo grupni poduhvat. Sve su vesele i osmehuju se pristojno. Predstavlja nas, to su joj drugarice. Razmenjujemo sakotres, one se blago klanjaju, stidljivih ociju. Haruko, Maemi i Takara. Haruko je neuobicajeno prsata, Maemi neoubicajeno visoka, a Takara je istog stasa i gradje kao i Akiko. Sve su lepe i nekako mile. Svidja mi se da su crnokose. Nerviraju me vestacke Japanke, crvenokose ili brinete, a plavusa medju njima se prosto uzasavam. Nagledao sam se Japanskih modela po Londonu. Devedeset posto su takve, odvratan obicaj pokretan nametnutim i idiotskim kulturnim kompleksima. Akiko ima neku auru autoriteta medju njima iako nije najstarija. Sve imaju najekstravagantnije modele bicikla, torbacice na ledjima i slemove i obucene su sve u istom stilu, nimalo biciklisticki. Pastelne boje, suknje i svetle bluze, laki dzempercici na kopcanje, moda koja asocira na sezdesete. Ima posebnog sarma u njihovoj jednoobraznosti, prosto osecas duh grupe. Uvek sam bio fasciniran ponasanjem zena u grupi, a sad sam posebno zainteresovan, buduci autsajder. Krecemo. Akiko vozi napred, ja iza nje. Devojke na skretanjima nesto pricaju, dovikujuci se zvonkim glasovima, ali ne preterano. Nije to uobicajeni devojacki kokosinjac. Volim da budem sa njima, ima tu neke prirodne organizacije i koordinacije. Kao kad ptice u jatu lete i menjaju pravac istovremeno, ali spontano.
Vozimo Fulham Road-om i skrecemo na Putney preko mosta, a onda desno odmah posle mosta uz Temzu. Ovaj deo grada je prelep. Odmah na pocetku s leve strane izuzetno mastovito zdanje nekog kafe restorana. Redak arhitektonski biser, reminiscencija funkcionalizma, obla gradjevina u staklu, poseduje sarm futuristickog stila iz sezdesetih. Kafana za Flash Gordona. Odmah zatim niz niskih gradjevina Boat House stila, veslacki fanatici nose osmerce, deca vuku vesla, opusten svet. Zivot pokraj reke prija. Mi koji smo kao klinci visili na Adi Ciganliji i letovali po splavovima znamo. Na desnoj strani betonirana padina ulazi u reku. Clanovi veslackih klubova ubacuju camce u vodu. Zastanem da posmatram. Grupa koci. Fascinantno je posmatrati kako su Englezi organizovani kad se bave hobijima. Tek kad se otkace prinude najamnog rada oni su sposobni da deluju racionalno. Pitam Akiko zasto njene drugarice ne voze ispred nas. Gleda me ne razumevajuci. Verovatno sam napravio gaf, ali mi udovoljava. Govori im nesto i one snebivajuci se polaze napred. Vozim iza njih uzivajuci u prizoru njihovih guzicica, noge belasaju pri svakom okretu pedala. Kao da osecam spiritualni miris tih devojaka. Ako prevedem na culno, to je nesto kao miris breskve. Silazimo s asfalta, uska stazica nastavlja uz reku. Akiko uzviknu nesto i svi skrecemo na levo uskom stazicom. Okolo puste livade. Ubrzo izlazimo na prometnu ulicu, to je vec Barnes, i uskoro skrecemo na desno. The Wetland Centre, zavucen i nepoznat deo Londona. Skrecemo opet na desno. Napusteni skolski sportski centar. Uzak asfaltirani putic kroz sveze zelene livade. Sledimo put do samog kraja. Usamljena polja u visemilionskom gradu. Zaturen kutak lepote. Akiko nas zaustavlja. Guramo bicikle na travu. Devojke skidaju torbake i vade neke prostirke. Brzo im treba da rasporede sve. Glupo se osecam, ja nisam nista poneo. One kao da oklevaju da sednu. Akiko seda izuvajuci se, a one za njom. Spustam se do Akiko. Taj gest im nesto znaci. Osmehuju se odobravajuce. Ono sto Japanske devojke zrace za mene je nesto neiskustveno. Nihova nenametljiva pristojnost je topla i srdacna. Prosto biti u njihovom drustvu osvezava i opusta. Ne osecam da sam kao muskarac suprotstavljen njima. Maemi vadi mali plinski primus iz torbaka i priprema nam caj u majusnim soljicama. Ostale pazljivo prate njene pokrete. Neverovatna je elegancija te devojke kad radi tako proste stvari. Svaki pokret je krajnje egzaktan, kao da je to radila godinama. Gledam kako sede. Ljupko i smerno. Pojeo bi ih sve.

Biciklarije strine Marije

Kad sam bio u godinama da mi se kupi prvi bicikl, neko dete iz komsiluka gadno se skrsi vozeci ga, pa moja keva zakljuci da ta djavoska sprava nije za njeno dete. Nije htela da mi kupi ni tricikl iako je pravoslavna, u ime oca, sina i duha svetoga. Dok su svi moji ispisnici vozili k'o veliki ja sam sibao za njima na trotinetu pa su me zvali Gile Albanija. Jes' da tada u Albaniji nije bilo trotineta, verovatno ni onih drvenih s kuglagerima (strateski materijal), a sigurno je bilo bicikla, ali klinci se ne razumeju u ekonomiju tako dobro kao u ruganje. Recju, bio sam saobracajno retardiran. Cak ni moj mladji brat nije hteo da ga vozi iako sam mu ga poklanjao uz pretnju da cu ga olesiti ako ne uzme. Eventualno, kod dede na selu u Crnoj Gori naucim da vozim njegov bicikl. To je bio onaj starinski, crn i tezak sto kila. Vozio sam ga onako sav iskrivljen 'ispod stange', da su me takvog videli u Beogradu zvali bi me Gile Bogalj. Posto je Crna Gora takva kakva jeste, a ne Crna Ravnica, nisam imao bas puno prostora za voznju, mahom od kuce do stale, nista da stavis u memoare. Posle par godina dorastem toliko da sam mogao da dohvatim pedale, ali jedva. Iznad dedine kuce ima jedna njiva na padini. E sad, njive se u Crnoj Gori mahom drze za ukras, ali ovu je neko uzorao pre desetak godina, pa zaboravio, verovatno zalutao i pijan Lala, greskom. Ja jedva izguram bicikl na vrh njive s namerom da se efektno spustim u dvoriste medju goste okupljene oko stola s janjetinom u cast mog caleta, valjda i keve, mada nisam siguran. Bicikl se kocio na dva nacina. Prednja kocnica uz pomoc neke metalne sipke na desnoj strani guvernale. Kad je pritisnes ona po principu poluge gurne neku drugu sipku s gumom na kraju pravo na prednji tocak i koci izazivajuci trenje izmedju te gume i tocka. Zadnja kocnica je, prosto gurnes pedale u rikverc. Sednem je na bicikl, stojim na pedalama pa nizbrdo. Lepo je islo jedno par metara, ali bicikl naleti na travom obrasle brazde zaostale od tog istorijskog oranja, pa pocne da trese. Od tog treskanja nekako mi se izmaknu noge sa oslonca nasednem na sediste i ooohaaaaaj udri dole. Drzim se rukama a noge mi mlataraju tamo vamo, vilice cvokocu od treskanja a ja s kraja na kraj. Jedva sam se odrzao do ravnog dela, da nije bilo dva velika vretenasta federa ispod sedala dobio bi potres guzice. Gosti me primete tek kad sam bio u neposrednoj blizini. Uz dreku poskacu od stola, svi osim dedinog kuma, koga nogom zakacim po glavi pa mu kacket upadne u tanjir vrele supe. Jebem ti oca ocinja, drekne kum za mnom, dok sam punom brzinom zamicao niz sljivik. U sljiviku je postalo totalno opasno, nekako se uhvatim za granu i ostanem visiti, a bicikl zazdi kroz sljivik pa tresne u Pejovu kravu. Pejo je dedin komsija koga deda mrzi jer su ga pustili s Goljaka pola godine pre njega. O Milutine, nesoju, potra mi stoku zakuka Pejo, a dedu gosti uhvate jer je skocio po sacmaricu. Nateraju ga da popije lozu, pa kad je rekao: Da nisam komunista sad bi pala krv, onda ga puste. Niko nije bio impresioniran osim dede. E vidju ga kako visi na onu sljivu, dedin kaskader.
Na kraju mi ipak kupe bicikl, polovni Pony. Prodao nam ga je komsija Trajko, penzionisani podoficir, ne znam sta je bio po cinu, verovatno psihopata prve klase. Trajko je bio neka vrsta embrionalnog Lee Harwey Oswald-a, model Kavadarci-Kratki-Domaci. I leti i zimi, i nocom i danom, drezdao je na prozoru. Obucen u standardnu uniformu dusevnog bolesnika, atlet majica (uflekana ajvarom) i donji deo trenerke. Nezno gladeci podmazan tetejac strazario je na braniku, ne vise otadzbine, vec svog nakindjurenog stojadina parkiranog kraj ulaza. Njegov sin Gane je bio lokalni Kvazimodo. Ogromno dupe i kratke debele nozice. Igrao je fudbal, strava bozja, stabilan k'o BOV, a onim nozicama samo veze. Singerica, dupli step. Elem, Gane, tatkova nakaza ode u srednju vojnu skolu pa mi pazarimo njegov bicikl.
Nisam dugo vozio taj bicikl, nekako mi se gadio, kao i Trajko koji je mog caleta iza ledja zvao hipik, jer je imao bradu i leti hodao u klompama.
U gimnaziji sam par puta vozio tudje bicikle i cesce vodao tudje ribe, leta sam ionako provodio u Jugi pa mi tamo nije ni trebao.
S ne bas slavnom biciklistickom biografijom uputim se u potragu za odgovarajucom spravom. Zaustavim taksistu s instrukcijom da me vozi do najblize prodavnice bicikla pa izadjem pred Halfordsom na Putney-u. Unutra prazno. Nabrekla kravetina za kasom, Housing Estate Look, cita Hello magazin. Promuvam se po radnji i nakon prozivanja: 'Anybody home', pojavi se astenican crncic s vaginalnom frizuricom. Ko je bio dugo u zatvoru, opasno naduvan lepkom ili prosto ruzan i zagoreo sa sitnom kintom u dzepu, bez pasosa i para za kuci i uz to s jakom kijavicom, pa bio u prilici da zainteresovano opservira stidnicu neke crnkinje, zna o cemu pricam. Kao diletant u kroatistici, mada ne manje entuzijastican, glede pojma koji oznacava pomenuti 'organ', moram da primetim kako je, iako skovan u laboratoriji nekog, evidentno krscanskim cudoredjem kastriranog kroatskog jezikoslovca, u osnovi neprecizan, buduci da se u praksi, prilicno bestidno izlaze posle kratkog cenkanja. Nije licno iskustvo. Pricali mi klasici Ante Gotovine iz Legion Estranger.
Uz to crncic je imao onaj naroguseni izraz, cesto vidjen kod rap 'pevaca', ono u stilu:'Halo belac, vracaj pare, mater ti kolonijalisticku'! Buduci dvostruki podanik dve ubedljivo nekolonijalisticke drzave (zato nas sad svako jebe), nisam bio impresioniran. Uputim mu par pitanja, kratko, jasno i naglaseno. Odgovor izazove kajanje sto sam uopste pitao. Cak ni brosuru nisu imali. Waste of time, a u pogledu osoblja, waste of space as well.
Izadjem i upitam tipa pred izlogom zna li za nesto drugo. Pokaze preko mosta i kaze ima na pocetku Fulham Road-a. Prosetam do tamo i stvarno normalna radnja. Sve sto ti treba, na jednom mestu, sluzincad brza i potkovana. Ocito placeni po ucinku. Uputim se najdrcnijem medju prodavacima i pocnem s najopstijim pitanjima. Generalno, bicikli se dele na decje(za koje je u mom slucaju prilicno kasno), na planinske, cestovne, hibridne i specijalne, a svi ovi u muskom i zenskom izdanju, a ima i unisex (za hermafrodite). Na pitanje, kuda cu da ga vozim, odgovorim da krecem s Chelsea, a gde cu da sjasem, samo Bog zna. Hocete li ga voziti na posao? Mozda, ali samo posle nuklearnog rata. Ok, za vas je hibridni. Pokaze jedan. Raleigh, zvuci Engleski. Posto? £299.00. Zaboravi, ima li sta jevtinije? Ima. £179.99. Kupujem. Ovo .99 me ubedilo. Bicikl je sladak. Ima blatobrane, bitna stvar na ostrvskoj kisi, amortizeri, a pozadi, iznad zadnjeg tocka zicano postolje. Zasta sluzi? Ubi me. Oprema? Plasticna boca sa drzacem. Za vodu, rakiju i slicno. Ne moze pivo, mucka se. Zvonce, svetla s LED diodom, sta god mu to znaci, pumpa, pribor za lepljenje gume, multifunkcionalna alatka (o multifunkcijama se nisam pomno raspitivao, ali ima otvarac za flase), futrola za pribor i multi alatku, visi ispod sedista. Uzimam. Odeca? Pokazuje mi sliku u brosuri. Nasmejan bizgov u tesnim bermudama. Nije za mene, upare se jaja, a ja volim da landaraju, Arapin u prethodnoj inkarnaciji. Pazarim komotne crvene gace, pozadi dva dzepica sa cickom a napred dva normalna, zuta majica kratkih rukava, lagana tamnoplava vetrovka i sminkerske rukavice. Zuckaste biciklisticke patike s klapnama sa cickom. Slem kategoricki odbijem. Uzdam se u kalcijum u kostima, nakupljen kroz zversko zderanje tona sardina u finom semenovom ulju, u mladosti. Ili to bese fosfor? Bice ipak kalcijum. Ne svetlim u mraku. Bar do sada nisam.
Saberi. Platim cekom i na vrata. Hm, ovde nesto nije u redu, sta da radim s ovom kesom punom odece. Vratim se nazad. Ima li kakvo resenje za ovo? Ima. Elasticni pauk s kukicama. Kesu stave na ono zicano postolje i zakace tim paukom. Pametna stvar, doplatim i vani. Bicikl je nov i masan. Mrzim fleke. Primenim standardno resenje, vidjeno jednom, u ranoj mladosti, na Zelenom Vencu, nogavice u carape. Sasvim prikladno u Londonu, bizarno se tolerise. Ne tolerise, neguje, ali se zove ekscentricnost. Pitam se sta je centar loseg ukusa? Filozofsko pitanje koje ostaje da visi, neodgovoreno ili neodgovorljivo. Uzjasem, jeknem i sjasem. Tek tada primetim da je sediste malo, usko, tvrdo, uzitak za otvrdle veterane Buhenvalda ili 30 posto lokalne populacije. Seksualno sam liberalan, ali ako cemo do sadomazohizma pre bih se zaustavio na sadizmu. Vracam se opet. Sta je bre ovo? Ima li nesto za umereno mastovite heteroseksualce?
Tip ne razume pitanje. Pojednostavim. Boli me dupe kad sedim na ovome. Aha, ima. Vodi me do rafa sa sedistima. Sirok izbor. Dijapazon zahvata sve ekstreme guzicne galaksije. Ima za one sa dupetom kao dva zrna najjevtinije kafe do onih sa guzicom opsega mesne zajednice. Mislim da ce vam ovo odgovarati. Izabere jedno sediste. Bez ustrucavanja ga prislanjam, odgovara. Covek pogodi od prve, sta ti je iskustvo. Odmerim ga sumnjicavo. Peder ili naprosto Englez? Ko ce znati? Kategorije se cesto preklapaju. Decko sa pojasom za alat izvrsi izmenu. Hocu da idem, ali me prodavac zove na kasu. Vraca mi razliku u ceni. Zasto? Pa ovaj model je jeftiniji. Izlazim odusevljeno, zajasem i vozim niz ulicu. Jebote, doplacuju ako si normalan. Ovo ima samo u Engleskoj.

Akiko, s one strane poznatog

Sedeci tu s Akiko u praznoj kafani na Fulham Roadu, nisam ni slutio da se suocavam s iskustvom koje ce me potpuno promeniti. Pijuci caj i cavrljajuci s malom Japankom osetio sam se kao neko ko je propao kroz kartonom pokriven saht na drugu stranu sveta. Slicni osecaji obuzimali su me i pre. Kod jedne devojke u stanu u Kijevskoj kod Borodinskog mosta. Drzim njene pletenice. Ona ima zute sokne, a ja joj ljubim ledja, bas ono mesto gde se jos vidi otisak kopce brushaltera. Zazmurim samo na tren. Kad otvorim oci ja vise nisam tu. Izvanjstio sam se, izvratio, kao te njene sokne i sad sam na uglu Dobrinjske i Admirala Geprata cekajuci Ivanu. Sedim na klupi u basti pub-a na Strawberry Hill-u, sanjiv sam i dosadno mi je, srknem malo piva iz case, zevnem i zazmurim gledajuci iznutra tamno crveni ekran spustenih kapaka. Otvorim oci, lezeci potrbuske na velikom krevetu u pansionu u Svajcarskoj, zurim kroz visoki prozor na Lugansko jezero, tesko disem jer Jasmina, bosa u svojim ispranim farmericama hoda po meni drzeci se jednom rukom za svetloplavi zid sobe i pevajuci 'Par godina za nas'. To cudjenje kako sam dospeo ovde obuzima me sada, ali ne ono: Otkud ja ovde, kako sam se stvorio tu, vec cudjenje pred sasvim drugim svetom jedne emocionalne dimenzije, nepoznatim ali otvorenim u izrazu lica, osmehu i ocima ove devojke.
Kao da mi nedostaje nesto sto znam da je neprimereno i suvisno. Nema onog vrebanja, prikrivanja, one igre zvane optrci jos koji krug. Njene oci kazuju nesto drugo, nesto sto nije zaboravljeno jer nikad to nisam ni znao, prosto nepoznato, drugacije ali privlacno i bezazleno, nesto sto treba zastititi. Za mojim pogledom ne srlja nevidljivi, prikriveni i divlji Gile, moj neobuzdani dvojnik s cetiri para ruku koje joj cepaju odecu, grabe je i pipaju, prikivaju za sto. Dvojnik je ne napastvuje tu u kafani ne mareci za ista drugo, ne zaglusujuci strascu usi, mene svog fizickog lika. Cujem je jasno i glasno, ali je razumem samo na pola. Njeno telo govori nepoznatim jezikom, zato sam slobodan da je cujem iznutra, da uhvatim smisao.
Nemust, a opet podsvesti glasan, cesto urlicuci dijalog koji vodimo sa zenama nase rase, pricajuci naizgled o sasvim drugim stvarima, a ipak bivajuci svestan da se on odvija, ovde je potpuno umuknuo. Prepustam se slusanju onoga sto mi zaista kaze.
Objasnjava mi da je njeno ime, Akiko, vrlo cesto u Japanu i da znaci dete jeseni. Dobijaju ga devojcice rodjene u jesen ili one ciji su se roditelji upoznali u jesen ili one cija je majka ramisljala o jeseni kad je upoznala njenog oca i tako u milion kombinacija. Posto izgleda jako sretna, vesela, opustena i razigrana spekulisem glasno o tome kako bi se zvala da sam joj ja dao ime. Kombinujem neke reci vrlo labavog Latinskog s emocijom koju ona zraci i dodajem nastavak 'ko'. Cuvsi rezultat mog 'mozganja' nasmeja se i stidljivo i iznenadjeno u isto vrame. Pa to je ime mog klana, ali ne znaci to sto si mislio. Prica mi o porodicama i klanovima. Njen klan potice iz grada Izumo, poznatom po tome da se tu nalazi najstariji Shinto hram u Japanu. Taj klan dao je Japanu masu glavoseca, jedan od njih veoma poznat istorijski lik. Ne bas Milos Obilic, vise kao Japanski, recimo Jovan Kursula. Otkad znaju za sebe njeni mlataraju sabljama, a kad ih je imperija razoruzala poceli su da sluze u armiji. Njen godinu dana stariji brat je prvi koji je posle nekoliko vekova prekinuo tradiciju. Muzicar je, tradicionalni, lupa u neke taiko bubnjeve.
Otac joj je 35 godina stariji od majke koja je bila balerina, ne bas uspesna. Njeni su jako tradicionalni, vernici su Shinto religije iako postuju i Budizam. Kaze da je Shinto najstarija religija na svetu i da je Budizam u Japanu prihvacen samo zato sto su neki elementi veoma slicni. Njihova carska dinastija je isto tako najstarija na svetu. Pitam je kako je tako sigurna. Kaze da istorija svih ostalih dinastija pocinje na zemlji u telesnom, a Japanska carska porodica potice direktno od femininog spiritualnog bica zvanog Amateratsu koje se rodilo iz bozijeg oka, tek kasnije su se njeni potomci inkarnirali na zemlji. Izlaze ovo bez ikakvog ubedjivanja, Englezi bi rekli 'as a matter of fact'. Kazem da mi to lici na Atinu koja je izasla iz Zevsove glave, ali Akiko me upozorava: Vidis, ti mislis kao tipicni zapadnjak, sve nepoznato poredis s vec poznatim, zato uvek propustis da to nepoznato zaista upoznas. Hm, zena je u pravu.
Zavrsavamo caj i krecemo do Holland & Barrett. Pratim je dok kupuje, neke cudne soli i dodatke za hranu. Mislio sam da se ponudim da joj to ponesem kuci, ali sve je stalo u jednu malu kesu. Vozis li bicikl? Naravno, slazem k'o iz topa. Hoces li da idemo sutra da se vozimo? Naravno, a gde cemo se naci. Pa ovde ispred radnje u 7. Ujutro? Pa da. Dobro, kazem. Ja moram kuci treba da ucim, kaze ozbiljno. Ne znam kako da se pozdravim, nekako sam se spetljao. Ona se nasmeja. Stani ovde, kaze mi, pokazujuci mesto pored jednog ulaza. Uradim to cudeci se sta ce joj to. Ona se pope na stepenice, cmoknu me brzo u usta i skoci dole. Smesim se potpuno ispunjen cistom radoscu, gledajuci za njom. Ona odlazi niz ulicu, okrecuci se par puta. Gledam je dok ne zamakne u desno. Zaljubljen sam, a nemam bicikl.

Trabunjanje pred kraj radnog vremena

Imam unutrasnjeg policajca. Deluje na satni mehanizam ili mozda na kalendar. Jednostavno ne mogu da pisem o necemu dok ne prodje izvesno vreme. Pre par dana ubio sam se pivom, ako se Newcastle Brown Ale uopste moze nazvati pivom. Jedino to ubija unutrasnjeg policajca i usput par miliona mozdanih celija. Posledice tog neurocida osecam i danas.
Secam se jednog razgovora, davno, s drugarima koji su se vratili, uz pivo, ali obicni lager. Pricali smo o pesmama, guslarskim i ovim obicnim, cirilicnim, narodnjacimi. Zoran i Gile(jedan drugi, ne ja) filozofiraju, a Vlada Rus ih podbada i ismejava. Znate ono "rusa kosa", "mac zeleni" (od bakra valjda, pa patinirao), "verna ljuba" i "lukavi Latini" (tada nismo znali za Engleze, inace bi bilo naivni Latini). Dodje se i do "teskog bola", mada ima i laki, npr. osecam lagan bol u zelucu (prejeo se ljutih papricica, sad konkretno moj slucaj). Ovi moji filozofi raspredaju o telesnom i dusevnom bolu, ovaj potonji cesce zastupljen u narodnjacima, Vlada Rus "ozbiljno" tvrdi da je dusevni bol tezak i u cisto fizickom smislu. Ocekuje se dubokoumno objasnjenje jer je pre toga navodio da i udaljenost ima tezinu (to navodno utvrdio neki Ruski fizicar, a Vlada cita i te stvari), ali dobijemo neocekivan primer. Ilustruje ga cinjenicom da posle nesrecnog zavrsetka veze prvo oseca bol u srcu, a posle nekog vremena ga zaboli kurac, ocito bol pod dejstvom gravitacije pada na nize.
Sve mi se cini da je u pravu. Imam sve manje razloga da ne pisem o Akiko. Jos uvek mi na polici za knjige stoji mala soljica za sake. Staromodna, trbusasta, sa jednim shunga prizorom, Japanka obuhvatila Japanca nogama oko pasa, a on zavaljen u nekom porodjajnom polozaju i verovatno neka pesmica masne sadrzine napisana njihovim ideogramima. Jeftina stvar iz ranih 50-ih, ali mi se ipak svidja. Okupirani, razoreni, porobljeni i pobedjeni oni i dalje pravise takve soljice za sake. Koliko god da ga tresnes neces ga udariti u jaja. Kod nas Srba je drukcije, to nam je centar zivota, i fizicki i metafizicki. Nije cudo da nam sada drzava lici na traljavo napravljenu kajganu, kao da je neko bacio jaja u tavu, onako s ljuskom.
Od jutros mi ne radi privatni mail, server preopterecen. Pitam se da li nesto propustam, a lateralno se nadam da to zbog neceg tako treba.

Secanje na prvu ljubav...

Juce se udala moja prva ljubav Valerija Nikolajevna. Jedina crnokosa devojcica u mom razredu 1D i solista skolskog hora. Javio mi e-mailom Vova Jermolajev moj najbolji drug, sada pomorski oficir na razaracu. Poslao mi je himnu moje gimnazije kao podsecanje na to da nemam sluha.

Звонок звенит привычно,

И все как в первый раз.

Питомцев симпатичных

Встречает каждый класс,

И двери на распашку

Открыты для ребят,

И глазки первоклашек

Как звездочки горят.

припев:

Гимназия родная,

Тебе мы шлем привет.

Детей хороших, знаю,

Ты выпустила в свет.

Английский и вьетнамский

Здесь учит ребятня,

Без музыки и книжки

Не может жить и дня.

И рано на рассвете

В гимназию спешат,

И взрослые, и дети

Учиться здесь хотят

припев:

Гимназия родная,

Тебе мы шлем привет.

Детей хороших, знаю,

Ты выпустила в свет.

Учительницей строгой

Ты смотришь нам во след.

У твоего порога

Струится лунный свет.

Diets

For those of you who watch what you eat, here's the final word on nutrition and health. It's a relief to know the truth after all those conflicting medical studies.

1. The Japanese eat very little fat and suffer fewer heart attacks than Americans.

2. The Mexicans eat a lot of fat and suffer fewer heart attacks than Americans.

3. The Chinese drink very little red wine and suffer fewer heart attacks than Americans.

4. The Italians drink excessive amounts of red wine and suffer fewer heart attacks than Americans.

5. The Germans drink a lot of beers and eat lots of sausages and fats and suffer fewer heart attacks than Americans.

CONCLUSION:
Eat and drink what you like.
Speaking English is apparently what kills you.

Bloze moj oprosti mi sto pisem o tebi.

Munchen, Promenadeplatz, 3 sprat, cekajuci S.

'Nema zamka, nema tvrdjave, nepokolebivi duh utociste je samuraja'. Ovo sam pokupio od nekog. Verovatno od drugara Vlade Rusa ili Zorana. I tako ovo mi se nekako nalepi, kao frisko ispljunuta zvaka na djon cipele. Lean and mean plovim po svetu, suvise brzo da bi se na trupu mog broda nahvatala morska trava.
Nekako sam zahvalan ocu sto mi je psihogenetski preneo izvesnost da uvek stanujemo samo u sebi, a samo povremeno u nekom gradu, selu, hotelu, stanu, drzavi ili kontinentu. Utoliko iskonskije je recena maksima urasla u mene. Kad sam je prvi put cuo, prosto sam je prepoznao kao zaboravljeni komadic ugradjenog znanja.
Cak mi jednom jedan filolog rece da i govorim cudno, kao da se iz mog govora ne moze videti odakle sam. Izbor reci kaze on ne naglasak. Kao da sam Srpski ucio u nekoj stranoj spijunskoj skoli. Uvukao se neki prosek izraza, neko mirno jezerce leksickog fonda, nigde talasa, nigde vira jer nije reka i ne tece.
Pre nekih 15-16 godina, kada je moja majka konacno izgubila pomno negovanu iluziju da licim na njene i pocela i mene da posmatra 'u paketu' sa caletom, kao model muskarca koji joj je upropastio zivot, cale jedan dan donese kuci par knjiga Mome Kapora. Citao je te knjige i smejao se glasno ili ponekad ostajao zamisljen, kao obamro.
Pitao sam ga svidjaju li mu se. Rece mi da mu se Kapor sve vise svidja i to ga brine. A zasto cale? Zato sto je pun nostalgije, secanja na ono lepo, sto je proslo, a kad ti se to pocne svidjati znaci da si ostario. Ubrzo je cale poslusao svoju slutnju, pobegao iz zatvora moje majke i definitivno se preselio u Moskvu. I sad kad ga vidim u novom braku s jos troje dece, ali male i u ljubavi s Aleksandrom, potpuno podmladjenog, znam da je bio u pravu.
Citao sam Kaporove Folirante tada i odbacio knjigu kad sam dosao do scene kad se jedan junak, mislim da se zvao Ale, popisao u umivaonik. Neki drugi, nekad davno, ali nekako mi je to bilo gadno jer je nas umivaonik bio omiljena scena moje igre. Imao sam pregrst malih plasticnih brodova, igracki iz Rusije, i stalno ih pustao da plove u tom umivaoniku izvodeci pomorske manevre moje male flote.
Pre par godina odem u Sarajevo vodjen secanjem na neispunjenu ljubav s jednom devojkom koju sam sreo dok sam studirao. Ljubav sasecenu strahom od slobode, udavljenu njenim strahom od bliskosti sa nekim ko nije njihov. Jos uvek to ne razumem, ali vise se i ne trudim. Led je hladan, voda je mokra.
Kad sam to saopstio drugarima Srbima iz okoline Sarajeva, rekose idi. Bez komentara koji sam ocekivao ili bar slutio. Odem i provedem interesantne dve nedelje. Upoznam nekoliko mladih lepotica, nekoliko duhovitih ljudi i bi mi prijatno i lepo u njihovom drustvu. A posle se nekako navadim, nesto me tu vuklo, nesto optimisticno i opusteno. A najvise strast zena kad se odluce jednom, vrele, osetljive i drhtave, drske i podatne, a posle u drustvu smerne i tihe. Taj 'nesklad' privatnog i javnog, s uzbudljivim tamnocrvenim nabojem izmedju ta dva sveta koji sam naucio da prepoznajem i merim u njihovim pogledima, u modulacijama njihovih glasova, potpuno me ocarao. Edingburgh-London-Munchen-Sarajevo i nazad postane mi omiljena relacija. Putanja na kojoj sam upoznao i S. moju letecu Loreleil, nimfu iz nebeske reke.
Pre nekoliko meseci kod Irfana mog starog drugara primetim Kaporovu knjigu Hronika izgubljenog grada. Uzmi procitaj, kaze mi. Ponesem je i stanem iscitavati. Bila mi je teska, cudna, hrapava, mesavina sete i ogorcenosti, ljubavi i tuge. Utoliko mi je cudnije da je Kapor omiljeni pisac moje keve, iako, kako sam cuo, ime koje se vise ne pominje u 'finom Beogradskom drustvu'.
Vratim knjigu Irfanu s nekim izrazom nelagode. I sta kazes, upita me. Nije to Sarajevo koje ja znam. E moj jarane nema veceg izraza ljubavi prema rodnom gradu kao sto je ova knjiga, kaze mi Irfan. Nikad ti neces shvatiti Sarajevo, vazda ces ostati turista. Irfan je Bosanac poreklom iz Novog Pazara, ali covek koji celi zivot tezi nekoj apsolutnoj ravnotezi. On je po njegovim recima 'gurman zivota' i zato uvek gleda da upozna ono sto je drukcije ili cak suprotno od njega da bi vlastite vezanosti pomerio ka apsolutnim. Iako privatnik i to uspesan, stalno ima opsesiju obrazovanja i cudnu fikciju da jednom doktorira. Nekom vezom dokopao se jedne americke stipendije, mimo svake logike, kao da je puki siromah, i javi mu se ideja da uradi magistarski rad na neku toliko zapetljanu temu iz psihologije iz oblasti 'conflict resolution', da i posle dugih objasnjavanja nisam ukapirao o cemu on to prica. Elem posle dugo ubedjivanja ipak prihvatim da budem njegov zamorcic i pre dva meseca pocnem pisati prvi privatni blog i to Sarajevski. Imam doduse moj strucni blog vec dugo, ali to je namenjeno ljudima iz struke i sasvim prakticne prirode, ali sam se pisanju privatnog bloga dosta opirao. Ipak napisem par stvari, prvo iz zezanja i sledeci njegove instrukcije i nekako mi se svidi. Ziva i produktivna blog zajednica. Ali ubrzo dodje do malog sukoba jer nisam zeleo da pratim njegova uputstva i posle posta s naslovom 'Fida' nastavim pisati ono sto ja hocu. Obicne crtice iz zivota ili secanja. Ipak ces ti naici na ono o cemu pise Kapor, upozorio me Irfan.
Nisam mu verovao pa se cak i opkladimo. I tako pocnem da pisem, neko i cita, par komentara, pa i vise. Razmenim i nekoliko e-mailova s nekim citateljkama, od cega mi ostade i sada cesto razmisljanje o jednoj devojci koju znam samo kroz kratku prepisku, i naravno uzitak u citanju nekoliko omiljenih blogova, zenskih naravno. Odmah sam stekao i jednog stalkera, komentatora koji se javljao pod nickovima medobear, pa rile, dzile i rile, hamid. Bio mi je simpatican ispocetka, a onda je pocela da progovara njegova intrinsicna nesigurnost, ironija se pretvarala u podmuklo podsmevanje ocit rezultat njegovih kompleksa. Kad mi je Irfan skrenuo paznju na ovaj blog preselim kopiju i ovde bez ikakvih zadnjih misli. Irfan je to propratio ironicnom opaskom da i ne priznajuci podsvesno osecam da je svakom Srbinu u Sarajevu, pa makar i u virtualnom Sarajevu potrebna rezervna otadzbina.
I pre nedelju dana neki klinci mi provale blog i izmene password pa postiraju neku navijacku bljuvotinu. Nije me to sokiralo, svet fudbalskih fanatika vec odavno smatram drugom planetom. Ali Irfan mi posalje mail s porukom 'Jarane pjevas mi dvjesta funti', podsecajuci me na opkladu. Opravdavam se da to sto klinci rade nije taj njegov Sarajevski duh vec prateca pojava interneta, ali mi on skrenu paznju na drugu recenici poruke koji uopste nisam zapazio i ovaj Zorin post i komentare, na njenom blogu, koji sam rado citao i 'dramski' komentarisao. Vidim da moram da platim, posteno sam izgubio opkladu.
Nevoljko priznajem, pocinjem razumevati Kapora, teseci se da 'moje Sarajevo' postoji u nekom paralelnom svetu. Nazovem Ingu u London, ribu koja je prava vestica za internet da zatvori blog. Odlucim da ne kucam na vrata zalupljena ispred nosa.

Hvala Vam Mirnesa, Banshee, melankolija, Emma i Strippy.

Prijatno iznenadjenje

Tokom studija znao sam jednog naseg coveka koji je bio patoloski filmofil. Cak je zaveo jednu ribu iz drzavnog filmskog arhiva da bi mogao da preko veze gleda stare filmove. I normalno, desi mu se ono sto se desava samo fanaticima. Ogugla na onaj uzitak koji pruza celina i pocne da svoje iscezavajuce zadovoljstvo trazi u detaljima. Recimo pocne da zaboravlja radnju filma, ali zapamti sve o scenografiji ili kameri, kadriranju, radu s naturscicima. Kao i obicni pornofil zavrsi u perverziji, pamteci imena recimo pomocnika montazera i slicnih sporednih likova.
Tako nesto slicno desava se i meni. Ne sto hocu vec zato sto je moj posao po prirodi okrenut partikularnom, samo krajnjem efektu preduzetnistva, profitu. Kopam jutros po nekoj, 'ajmo reci istoriji ove firme, da ustanovim neke paterne, neki generalni modus operandi, prakticki kredo firme, neke 'genetske' sklonosti ovog specificnog businessa, a zaboravljam sav onaj trud, mastu i viziju koju su otac sadasnjeg vlasnika i on imali dok su se uspravljali na ovu poziciju. A taj prvobitni drive im opet treba, sad kad se sire i van domaceg trzista. Pomaze mi starija gospodja sa fenomenalnim znanjem Engleskog. Upitam je za neke detalje oko jednog novijeg projekta, a ona pozove coveka koji na tome radi. Covek samo sto se pomolio na vrata ja poznam da je nas. Dragan ekonomista, nas Beogradjanin, nekada stanovnik Cubure. Kaze rekao mu gazda vec za mene ali da je naravno ostao na radnom mestu da radi svoj posao. Pravilno. Nije dosla mecka u firmu vec sasvim slucajno ja i sasvim slucajno zemljak.
Posle sedimo i kod gazde jer mi trebaju jos neki detalji, tu je i glavni accountant i jos par likova. Na kraju sastanka gazda kaze meni i Draganu: Hajde sad vas dvojica idite na rucak zajedno, a ti Dragane ne moras posle podne da se vracas na posao, sve je OK. Malo sam zacudjen, ali on objasni: Znam ja da cete vi i u restoranu da pricate o poslu.
Pa ima covek poverenja, lepo. Doduse ne odemo na rucak nego me Dragan pozove kuci na rucak, a vreme iskoristimo da prosetamo. Kako za koji dan ovde pocinje neki tradicionalni konjski festival, grad je sav u znaku tih zivotinja. Nadjem u jednoj radnji predivnog drvenog konjica za jahanje, onog starinskog tipa, sa malim koznim sedlom, mozes da se ljuljas na njemu a ima i sklopive tockice. Ja ga nesto zagledam, pipam po drvenim nogama, ali Dragan poprica s prodavcem na Nemackom pa me uverava da je roba dobra. Pravi je neki zanatlija lokalno, nije Kineska stvar. Kupim onog konjica pa Draganovim autom do poste da ga saljem u Moskvu. Lep poklon za moju bracu i sestricu, svak moze da ga jase. I tu mi Dragan dade korisne informacije, koja je najbolja tarifa za slanje i pomoze oko pakovanja.
Odemo posle kod njega u Stuttgart kuci i lepo se najedemo. Zena mu iz Novog Sada, treba uskoro da rodi, a kuva da prste polizes. Posle rucka sednemo u njegovu radnu sobu, a ona nas posluzi, njemu kafu, a meni caj s mlekom i neke stanglice. Posle dobrog rucka padose taj caj i stanglice kao zlatna medalja. Pitam jesi li to sama pravila, a ona ma jok, to su kupovne i pokazuje mi plasticno pakovanje. 'Sojine slatke plocice' neki proizvodjac iz Beograda. Godinama pijem caj uz razne biskvite, ali nista mi kao ove plocice ne prijase tako lepo.
I tako kao sto je gazda i predvideo provedemo konstruktivno popodne, sutra jos samo neki detalji.
Veceras ja njih izvodim na veceru. Neverovatno prijatan i inteligentan par. Nazalost nasa zemlja nije jos za takve strucne i odgovorne ljude kao Dragan. Jednostavno ne pruza elementarne mogucnosti za ljude s talentom i pogotovo iskustvom. Mozda ce njegovo nerodjeno dete i fakultet da zavrsi pre nego sto se opet osovimo na vlastite noge.
Sutra ujutro zavrsavam ovaj zadatak u Lidwigsburgu, a onda idem za Munchen. Jos jedan kratak i rutinski poslic u nasoj filijali i slobodan vikend sa slobodnom freulein S.
Freiheit, freiheit uber alles!!!

Ludwigsburg i nazad (nije za maloletne)

Celo jutro bavim se hermeneutikom businessa. Delatnost puna zmija. Treba ih odrati i opet neprestano odirati da bi se pojavila zadnja koza, ona autenticna sitna krljust, puki interes. I kad nju skines ostaje nesto kao pileci vrat. Nesto sto mozes oglodati pukom matematikom za osnovnu skolu. Sastanak sa PR ekipom. Prezentacije lice na vojne raporte. Anyway, stede vreme. Dva sata u kancelariji pravnika. Prihvatio sam samo belu kafu. Lunch break u nekoj gästehause. 'Mauthauzen' corba, gersle, sta li? I jako zacinjen, ali vodenast pasulj. Kiseli krastavci izvadise stvar.
Disciplinovana zenskadija iz racunovodstva nakon rucka narucuje kolace. Jedna od njih, stroga brineta u kasnim dvadesetim. Pali cigaretu i naslonjena laktom na sto luta pogledom po gostima. Podlaktica pod devedeset stepeni. Dim se ravno dize gore. Ruka izgleda kao netom ugasena sveca.
Grad je lep, sav je kao nakolmovan. Poprilicno kasni barok. Turisticki 'claim to fame' je muzej porcelana. Ima vremena. Poseticu ga u devedesetim (ako uopste bude sveta). Rackovici dugo zive ali i Bog ima svoje planove.
Dovezu me pred hotel. Odlezim od dva do pet. Nista od citanja. Dve Seliceve knjige prezirno me gledaju sa nahtkasne. Izvini Momcilo, sad sam undercover.
Ukljucim laptop i gledam kako dugacki niz poruka iscuri u Outlook. Trivijalnosti iz firme i par morbidnih viceva od Paidraga. Ukljucim TV i na satelitski program. BBC tradicionalno sere. Vani kisa. Recepcionerka je dobra ali nije ukljucena u cenu. Vracam se laptopu. Kratki pregled novosti i jos jedan dokaz kako je svet globalno selo. Zapravo bljutava i otuzna selendra. Opet je neko zaparao automobil mog patriotizma, rdjavim ekserom. Iz ciste pakosti.
Razmisljam sta bi sa njom da je ovde. Verovatno bih joj rekao da mi ga samo izdrka. Dobro je to radila. Nekako svojski. Omladinska radna akcija. Ono Tito, partija, omladina, akcija.
Ili cak ono starije, u mom prepevu. Iz doba Staljinove blokade, a mozda i pre:

Zasucimo rukave, sperme neka.
Upropasticemo jos jednog coveka.

Udbaske kceri, rekao tata da se i tanjir oblize. Hvala ti druze Leko dobro si ih dresirao.
Nista bez Beogradskih sponzorusa...

Kongresshotel Europe - Stuttgart

Kongresshotel Europe je uredno mesto bez neugodnih iznenadjenja. Soba je udobna i nekako prijateljski namestena. Zovem S. Javlja se prijateljica. Ima let. Vraca se za dva dana. Ostavljam broj i insistiram da mi posalje poruku kad stigne.
Nemam pojma zasto mi se svidja ovaj grad. Mozda zato sto se u njemu osecam kao potpuni stranac ili sto je fenomenalno udoban. Dusu dao za dembelisanje ili dokonu laganu setnju uz nesto bezbednog kupovanja. I juce i danas posle lutanja po gradu i rucka sedeo sam u basti ispred stare Postplatz fontane kod Calwer strasse i cevcio nekoliko vrsta fenomenalnog svetlog Nemackog piva. Setio sam se milion stvari i jedne virtualne prijateljice. Cak sam bio u iskusenju da pisem pesme. U poredjenju s Britanijom Nemacka je, bar ovaj grad, izuzetno jeftina. Kvalitet usluge je neuporedivo bolji. Ima nesto i u tom protestantizmu da jebe rak raka. Ko zna, verovatno su im i katolici racionalni? Kao religiozno ambivalentan upustim se istrazivanje trgovacke ponude. Nedostatak apriorne namere ipak zadovoljim kupujuci cetiri para bokserica. Ljudi siju 'Ready to Wear' tu u radnji u radionici pozadi. Prirodan kroj, dva sava pozadi, ali sa strane. Ne uvlace ti se u supak. Gace za sampione, olimpijske.
Grad izgleda spontano iako je Nemacki cist i uglancan. Kvalitet picetine je na zavidnom nivou. Ono sto me specificno lozi je cinjenica da ribe izgledaju nekako pametno. Ili je to moja stara predrasuda koju godinama negujem kao stopostotnu istinu. Ribe imaju ten i drzanje za cistu desetku. Imam osecaj i da je vazduh zdrav. Cak mi je i voda iz cesme ukusna. Stuttgart je smesten u lagano brdovitom predelu. Posle obilnog dorucka u Kongresshotel Europe provozao sam se jutros taksijem do vrhova nekoliko tih brezuljaka, a onda se lagano spustao pesice. Parkovi su sredjeni, nigde pasjih govana. Buduci da dolazim iz Britanije to je ogroman plus, gotovo kulturni sok. Elementarna kultura naroda ovde je ugradjena, sve je pod konac i to mi odgovara. 'Umetnicka razbarusenost' neke sredine sve vise mi bazdi na intelektualisticku neurozu. Mozes biti pijan k'o zemlja ili naduvan k'o truba, ako sledis druge na pesackom prelazu, sigurno ces ziv stici kuci. Sam boravak u ovoj sredini, makar i u ulozi coveka na poslovnom putovanju, deluje kao mentalna banja. Vazdusne i druge banje trebaju bolesnicima, a ovo svakom coveku u situaciji stresa. Ovde ne mogu da budem referenca, buduci rodjeni flegman, ali ova odredjena i funkcionalna opustenost neverovatno mi prija. Ovde cak i japanski turisti ne izgledaju kao zivcani rekonvalescenti na dopustu.
Ovde su me poslali da ispravim sta je zasrao moj kolega pre mesec dana. Citao sam njegove beleske i stideo se umesto njega. Covek je definitivno vanzemaljac. U kontaktu s ovim klijentom postupio sam protiv svih pravila poslovnog bontona. Telefonirao sam mu juce ujutro. Weekend je svetinja verovatno i za njega ali mu je bilo drago da sam se javio. Objasnio sam mu da samo hocu da potvrdim da sam stigao. Odmah me je pozvao na veceru. Odvezli smo se u gostionicu par kilometara izvan grada. To je u stvari bivse feudalno imanje. Sedis u natkrivenoj basti ispred restorana, a dole pasu jeleni i kosute. Osoblje je u etnickim kostimima, mi bi rekli narodna nosnja. Ugodno cavrljanje uz aperitiv otkriva ovog Nemca potpuno u istoj slici kao i jednog prosecnog Srbina. Covek radi a zena ga zajebava. Sudbina koju delimo iz arijevske prapostojbine. Hvali se Srbima koji rade za njega. Ceni njihov ugradjeni osecaj self managementa. Necu da mu racionalizujem tu predstavu navodeci kolika je prosecna plata u Srbiji. Kad je saznao da sam studije zavrsio u Rusiji prosto se odusevio. Ima duboko nepoverenje prema anglosaksonskom svetu i smatra da je prirodni partner Nemacke Rusija. Rekao bih mu kasno ste se setili, ali dovoljno je svestan i sam. Kasnija prica otkriva razlog njegove idiosinkrazije spram Gordog Albiona i Land of Free. Matorac mu je bio pilot u drugom svetskom ratu. Zbog kvara motora izvrsi prinudno sletanje 1944 iznad Engleske i provede relativno kratko vreme u zarobljenistvu. Od tada nije mogao da cuje rec Engleskog. To se dobrano ocesalo i o sina. Poreklom su iz severne Nemacke, a ovde su se udomili po zenskoj liniji. Kaze da sebe dozivljava kao moreplovca nasukanog u sumi. Njegove jezicke konstrukcije na Engleskom jeziku zvuce veoma originalno. Ima troje dece na studijama i zabrinut je uticajem Anglosaksonskog modela na Nemacko obrazovanje.
Kuvarski pomocnik dolazi s kolicima na kojim je izbor jela u ponudi. Prepusta mi cast izbora. Odlucujem se par jela od mesa i nekoliko vrsta kobasica. Kao prilog biram nesto sto izgleda kao Quiche Lorain ali od krompira. Za coveka njegovih godina i urodjene vitkosti zdere kao vuk. To me ohrabruje. Ne volim prenemaganje, a narocito za trpezom. Jedemo slozno i cutke, povremeno nazdravljajuci pivom, kao drugari iz vojske. Kaze da se oseca opusteno u mom drustvu. Napravi salu od toga u smislu da ne mora da proverava gde mu je kreditna kartica. Potpuno ga razumem. Moj kolega je na njega ostavio utisak secikese pod maskom intelektualnog isposnika. Smejem se od srca. Covek ga je rendgenski snimio. Osim te napomene izbegavamo svaku pricu o poslu. Osecam da je u necemu slican meni. Nikad ne mesam biznis i zadovoljstvo.
Kroz pricu posle vecere otkrivamo zajednicku strast. Prema pesmama Ruskih zenskih horova i estetici Nikolai Hartmanna. Pricam mu da je najbolji onaj iz Suzdalja, a ima i par Ukrajinskih. Pomno belezi informacije u neku vrstu Nemackog filofaxa. Volim da imam posla s organizovanim ljudima. Uvek sumnjam u one koji samo pamte. Pamcenje je utociste strebera, ili foliranata.
Guzat picic sa smesnom kapicom gura kolica s kolacima. Narucujemo neki kolac sa sumskim jagodama. Dok se saginje da dohvati tanjirice par sisurina teatralno zateze njenu bluzu. On je kao nesto muva na Nemackom. Na flertovanje dobro potkozenog Svabe picka reaguje sa neskrivenim 'izvol'te'. Pristojno proucavam nebo iznad Stuttgarta. Ona ima generalni izraz nase beslovesne ravnicarske snase, retka pojava. Steta sto se to ne moze sacuvati u etnografskim muzejima. Cinizam ovovremene trzisne picetine ovu Nemacku napupalu guzaru definitivno svrstava u kategoriju ugrozenog kulturnog blaga. Oko ovih stvari treba da se zabrine UNESCO. Boli me kurac za crkve po Evropi, ionako su prazne. Halo, Mr Taxman primi to k znanju, uredan sam poreski platisa.
Komentarise ribu s kolacima. Kaze da voli rokoko figure. Potpuno ga razumem. Rodjen je 47-me. Glad u porusenoj i okupiranoj Nemackoj i slicni socijalno-istorijski, a i prehrambeni pejsazi. Priznajem da sam vise 'In Medias Res'. Mlecne zlezde sam izgustirao kao beba. Dojio sam do 26 meseci. Kao da nista nije ostalo mom bratu. Njegov prvi poster na zidu bio je onaj Anna Nicole Smith. Izvini brate ali ja sam prvorodjence. Lik me odveze do grada. Pozdravljamo se uz poslovni dogovor za ponedeljak. Nas covek, Evropski lik, jos uvek ne dise na skrge, nije potopljen u moru kratkovidne pohlepe. Vidi unapred. Volim posao gde se situacija moze anticipirati prostom dedukcijom.
Pojedem prilicno masan sladoled u poslasticarnici u gradu i pravo u hotel. Dugo citanje i san bez snova.
Danasnji dan iskoristim za turisticki obilazak. Par galerija s nekoliko retkih iznenadjenja. Rucak u gradu i pivo kod fontane. Peske do hotela i lepo iznenadjenje sto sam propustio u hotelskoj brosuri. Wireless access point. Fakt koji rezultira ovim postom. Recena brosura ima par nevestih ideja o lokalnoj vecernjoj sceni. Nema apodikticnih uputstava za nemastovite. To dozivljavam kao izazov. Cim posaljem ovo idem licno da proverim. Maler je u tome sto moram rano da ustanem. Sutra pocinje radna nedelja a ja sam u Nemackoj.

Obavestenje

Sutra (petak 13-ti) idem poslom u Nemacku tako da nece biti novih postova nekoliko dana.

Gile goes to New York - Deo 5

Merkam je iskosa. Riba sedi i cita. Preko grudi ima samo plavu rastegljivu traku, umesto topa. Traka je uska. Sise joj dole izviruju. Na traci belim slovima pise Crysta. Slikam neku pticu na krovu skladista camaca. Riba se ne pomera. Spustim kameru ka njoj i okinem jedan snimak. 'Uh, uh, it wouldn't work', konacno se oglasi. 'Why's that', upitam prilazeci. 'Zato sto ne smes da me slikas', dreknu i skoci iz stolice. Knjiga joj ispade. 'U redu je, o'ladi, necu da te slikam', kazem i odmerim je upadno. Jako visoka za ribu, ali telo! Za oruzanog incidenta. Neuporedivo bolja od one dve, ali mocna. Kao da si razvukao Serpierijevu Druunu do 180, ali nigde nije doslo do deformacija. Oci kao nebo, usne samo sto ne prokrvare, duga podivljala kosa svezana u rep, boje mokrog lesnika. A bokovi i butine! To se ne sme pokazivati ljudima s visokim pritiskom ili holesterolom, bez obzira na godine, cak ni punackim decacima. Neka zuta minijaturna tangica, model napicnjak. Picic nabubreo, za odgristi i odrobijati bez kajanja. Hannibal Lector - moj skolski drug. Nema vise od 18. Prilazi mi polako gledajuci me bezobrazno, hoda isto kao Nita, ali teze, pomalo se valja. Ja je gledam naprosto drsko. 'Ti si Nitin', naceri se praveci smesnu grimasu. 'Nisam, ja sam ...' i kazem ime svoje firme. 'Ko je ona'? 'Starija dama iz Engleske'. Pravi grimasu povracanja. 'A zasto izgledas tako kako izgledas i zasto imas Nitinu kameru'? Ona glumi. Nevesto. Setim se mene kao decaka u mojoj prvoj ulicnoj tuci. Talasi kurcevitosti i straha kako se slivaju iz jednog izraza u drugi. Tako i ona drhtavo sliva razoruzavajuce devojastvo u karikaturalnu agresivnost suburbane crnacke mame. Propustila da odraste u svojoj prirodnoj okolini. Mene ne moze prevariti i kao da je ljuta zbog toga. Nepogresivo otvorena slavenska dusa devojke omeksava svu njenu zelju da me uplasi. Poznat patern zenske milosti, ono sto nas otkravi kad gledamo mamu iz kolevke ili ispuni ponosom koga potiskujemo kad nam mladja sestra izrasta u zenu, a mi postajemo svesni zastitnistva, osecaja koji ce nas jednog dana pretvoriti iz sinova ili brace u oceve. Ipak ona je za mene plen. Plen, ali ipak nasa. Zaboravljeno culo rase munjevito i nepogresivo provlaci geometriju njenog lica kroz bezbrojne stavke mog genetski ugradjenog skladista primordijalnih slika. Milion poredjenja u sekundi negde na DNA nivou do prepoznavanja, do prihvatanja, do osecaja bliskosti, do osecaja nadmocnog i iznudjenog saveznistva. Mi smo jaci od njih, ali oni su nasi. Ona je njihova, ali ona je i nasa. Da sam je sreo pre petnaest vekova sigurno bi je jebao, jebao ali ne silovao, mozda i silovao ali ne bi posekao njenu bracu, mozda samo onog najkurcevitijeg, ali joj nikad ne bi spalio selo. ‘Ti si Cehinja kao i one dve’. ‘Jesam, pa sta’. ‘Nista’, nasmejem se. Nekako je razocarana, ocekivala je borbu, sta li. ‘Digao ti se’, kaze gledajuci me dole, sad zaista klinacki izazivajuci. ‘Ne na tebe draga moja, to sam doneo od kuce. I zajebi to Lolita sranje, nisam bas puno stariji od tebe’. ‘Mozda, ali izgledas star’. Nije ubedljiva, cak prozirna, to nije njen tekst, drzi se tudjeg scenarija. Nesto je budjavo, ne volim komplikovane situacije, ja sam jednostavan covek. Okrenem se da podjem. ‘Hoces li da me slikas’, kaze sad hitro, gotovo molecivo. ‘Mozes, ako hoces’. Pomalo mi je zao. Koliko god se trudila nekako je zalutala, ono sto zraci samo je roba ovde. Nikakva nezrela mimikrija nece je spasiti tog cinicnog trzista. ‘Dobro, uradicu par snimaka’. ‘Znas, ja sam zvezda, Nita kaze da sam najbolja’. ‘Pa zasto ne ides s ostalima’? ‘Bas zato sto sam zvezda. Nita me snima uvek samu’. ‘Dobro, namesti se onako kako te Nita snima’. Podignem kameru. 'E ne moze tako, moras da govoris kakav izgled hoces'. ' U redu budi onakva kakva jesi', hocu da okinem tih par snimaka i izadjem iz njenog amaterskog pozorista. 'Slusaj, ja cu ti govoriti a ti slikaj. OK'? 'Dobro, ajde'. Namestim kameru. 'Sad izgledam kao da sam upravo sad saznala da mi je umrla mama'. Strecnem se. U tom trenutku, zamrznutom u par sekundi, potpuna transformacija te drske devojcice. Kao da je sposobna samo za kratko da nekako iznutra izvaja izraz neverovatne tuge na svome barsunastom licu. Fasciniram okinem. Nesto se desilo sa mnom. Kao da se beli sum iz svoje elektronske predodzbe materijalizovao kao neka magla oko mene. 'A sad izgledam bedno i povredjeno'. Hocu da pobegnem iz te magle, migoljim se izvrdavam, taj njen izraz ontoloske ozlojedjenosti, razbija me. Hvatam se za svetlucave zilice smisla sto se gube u beskrajnim navojima nepotrebnih secanja. Izranja scena na Senjaku kad mi Suzana isto tako ozlojedjeno kaze: 'Nisi ti Gile pametan, ti si samo nacitan. Da si pametan znao bi sta treba zeni, a ti si me izdao. Idiote'! Ovo Cesko izdanje racionalizujem ocajnicki. Kundera! I okinem. 'Je li to 'litost' na Ceskom upitam. 'Tako nekako, valjda', preseca me nestrpljivo. 'A sada kao da sam tek saznala da imam rak dojke'. Nemam vise snage da se opirem. Samo gledam. Ona spusti onu traku s desne sise, zarije nokte u nju i gleda je s izrazom neopisive, strahovite mrznje. Mrznje koja se neda obhrvati, mrznje koja ostaje na licu neprijatelja zapecena i nakon smrti. Kao zig osvete sto ce terati tu dusu na nemir i u onom svetu. Jedva okinem i samo nekako utrnulo pokazem rukom da je dosta.
Crysta me pogleda kratko. Kao da je sena stida preletela ispred njenih ociju. Neprijatno joj je pa pokusava da pomete to pod tepih. Nasmeja se, ali lepo, nenamesteno. 'Izvini, ali Nita tako radi'. Napravi jos jedan snimak ali kako ja volim, OK'. Hvatam se za taj smesak, trom sam i kao naglo oronuo, iznutra. 'Dobro', kazem tupavo. Ona hitro podize jednu nogu na stolicu, smace onaj napicnjak na pola, na jednu stranu i podize traku s grudi gore zatezuci je oko vrata. Ne shvatajuci jos prskam je mojim pogledom, od ociju koje me gledaju slavodobitno a tako nevino do kruskastih grudi koje jos cvrste poskocise u kratkoj amplitudi. Bledo ruzicaste korone napupale unapred kao zakasnela ginekomastija. Htedoh nesto da kazem ali mi se jezik zalepio za nepce u potpuno suvim ustima zureci pobedjeno u njenu pickicu, zapazajuci najsitnije nabore koze ispod njenog klitorisa. Oci su mi staklene, gledam digitalno. Podignem kameru i okinem. Sad je potpuno svesna svoje moci, ali i njene kratkotrajnosti. Ponudi mi grudi. 'Mozes da ih pomirises'. 'Ako hoces'. Vec je spustila glavu ka grudima. Ne gleda me u oci. Pobedjen sam. Zna da hocu. Procitala me je, brzo kao naslov decije knjige. Sad je zanima samo par slika.
Spustam se polako ka njenim grudima gledajuci je.
Ono sto mi je obojilo sve izbore. Onaj slatki nagon srljanja, prihvatanja svake igre, uzitak u nepristojnom, slast ruganja s ustanovljenim, obuzima me lako, izbija kroz moju kozu, dozivajuci davno iskuseni trenutak kad decak postaje musko. Taj nestrukturiran i neocekivan ritual usvajanja prkosa i prihvatanja posledica bez straha, drcan da izdrzis udarac tudjih uvredjenosti. Prepoznat kroz slike detinjstva. Kao sto ekser zna da je jednog dana bio samo komad zice i verovatno se katkada seti, najcesce kad ga tresnu cekicem po glavi tako i ja u trenu dozovem slike iz kovanja samog sebe. Moja, do bele koske, uredna, dosadna i pristojna majka i moj razbasureni otac. 'Nikola, znas da smo trebali da odemo na prijem kod Bakocevica, a ti si se zaglavio u Upitniku'. 'Pa sta, znas da ne volim kad mi je dosadno'! 'Gile kako si samo mogao reci tetka Miri da ima veliku straznjicu'. 'Nisam mama, nisam. Rekao sam joj da ima debelu guzicu'. Tres, pljas, pljas! 'Sjasi bre zeno, vidis da je postao musko'. 'Pusti je sine, dodji kod svog taje'. 'A ti se bre leci i nemoj da mi lupas tim vratima'! 'Da odemo na utakmici a? Pa posle u Skadarliju, samo nas dva'. 'Pa naravno cale'.
Obuhvatim je levom rukom oko potiljka i isplazim jezik do njene bradavice. Sad ne moze da pobegne od mog pogleda. 'Volis da se igras'? Gricnem joj jednu bradavicu pa drugu. Lako zadrhti. Poluotvorena usta. Priblizavam se polako njenom licu gledajuci kako odjednom od devojcice postaje zena, kako je taj prelaz, vidljiv samo u ocima, oslobadja. Ljubim je dugo. Naglo prekinem. Stavila je ruku na moja prsa i grabi dlake. Privuce me odjednom. Ljubimo se opet. 'Oznoji si se', kaze trljajuci mi dlanom prsa. 'Jesam, vrela si'. Prinese svoj dlan nosu i njusi ga. 'Ne mogu da pogodim tvoj miris, cudno'. A onda obliza dlan, gledajuci me opet klinacki. 'Samo da znas, ja volim da se igram. Celo vreme'.
Odmaknem se. Crysta ustaje i ulazi u autobus i s vrata me pita: 'Hoces neku sodu'? 'Coca-Colu, ali ne diet'. Baci mi konzervu. 'Sad moram da se spremim za snimanje'.
Pokupim majicu koja je pala s mog ramena i obucem je. Polako otsetam nazad s druge strane i sednem u ligestul. Gledam prema vodi. Izgleda kao da ju je naslikao Georges Seurat, kao Sena u 'Kupanju u Asnieres-u'.

Gile goes to New York - Deo 4

Ovo je jako star grad. Navodno su se tu iskrcali prvi Evropljani. Zapravo Englezi, to je nesto drugo. Ili sam pogresno zapamtio? Grad je upickan do korena. Tek kad pridjes vodi primetis sitne nesavrsenosti. Te negde se ogulila farba, nedostaje kamen u trotoaru i slicno. Nita vozi izmedju mase camaca i jedrilica izvucenih na suvo. Nema zive duse uokolo. Parkira ize neke prilicno zapustene velike drvene kuce. To je u stvari skladiste camaca. Onih na veslanje. Ispred sede dvojica cilagera u bermudama i baseball kapicama. Obojica imaju saddle shoes. Nazovem im dobar dan. Odzdravljajuci skilje u mene. Pitam ih gde su kupili te cipele. Cilageri vec misle da imaju posla s ludakom. Kocoperniji kaze neobicno glasno: New York fifth avenue. Cheers mate, zahvalim i rukom s podignutim palcem. Nita nesto petlja oko prtljaznika. Pridjem da vidi sta to radi. Vadi svoju opremu. Cujem cilagere kako se objasnjavaju. Pominju rec 'Limey' gotovo se deruci. Nagluvi su.
Pomazem Niti. Prtljaznik je pun velikih, tvrdih, plasticnih kutija. Imaju sklopive rucke i izgledaju kao sanduci za transport snajperki. Nosimo te kutije iza drvene gradjevine. Tamo je njena ekipa.
Cudno vozilo koje izgleda kao normalni autobus sa zatamnjenim staklima ali duplo kraci. S obe strane podignute su platnene zelene nadstresnice, kao veliki s ulaza otvoreni satori. Tu su dve dugokose ribe u sorcevima i majicama. Lepe su i mlade. Ovo je Vanda pokazuje na nizu, a ovo je Jana. Vanda izgleda nekako neuhranjeno, a Jana pospano. Modeli. Pored njih je jedan zgoljav pedercic u kratkim gacama i apostolkama. Ima dugu kosu i izgleda naduvan. Tip je isto model. Pitam se, za sta? Jedna pirgava lezbejka s pecaroskim sesiricem, nizak bradonjica s podocnjacima, suva riba s kratkom narandzastom kosom - frizerka i cetvrtast matorac u plavoj vindjakni. Bradonjica je asistent, vuce stalke i svetlomere. Sednem na platnenu stolicu i gledam sta rade. Matorac gura stalke s odecom, a lezbejka pise nesto na kartonima sto vise izmedju svake grupe vesalica. Nita pocinje da izdaje instrukcije. Moj stari drugar Vlada Rus mi je jednom rekao da najvise naucis o zeni dok je gledas kako radi. Pokusavam da nesto naucim dok posmatram Nitu, ali mi nista ne pada na pamet. Doduse Vlada je okoreli kurvar, u svemu vidi neke 'znake. Bradonja razvlaci plasticne sarene trake od stubova nadstresnice pa sve dole niz rub drvenog mola sto deli dva reda jahti ispred nas ka moru. Na trakama pise 'Keep Away'. Pitam se koji ce kurac da rade, nece valjda da miniraju. Nita se naginje nad kamerama i nesto pokazuje rukom. Bradonja jednako s onim trakama mota uokolo. Lezbejka je sad zaokupila ribe. Ribe skidaju majice i sorceve. Ispod imaju samo tange. Opa bato. Ovo je zanimljivo. Ribe oblace sto im matori dodaje ,a lezbejka ih uteze. Pedercica obuku u neke idiotske duge gace. Izgledaju kao donji deo pidzame. Sve troje se montiraju na pocetku mola. Bradonja i Nita nesto petljaju oko kamera. Onda Nita stane i rasiri ruke, bukvalno zamesa guzicom i zatrese sisama kao provincijalna cajka. Sve troje modela oponasa taj pokret. Peder nema sisa pa trese samo guzicom. Nita nesto sikce na njega pa se decko prosto unezveri.
Davi ih tako po nekoliko minuta. Posle odlaze sve dalje niz mol. Pentraju se na neke jahte i Nita ih fotografise nekom malom kamerom. Ubi me sunce pa povucem stolicu u sator. Modeli opet dolaze. Uzivam da ih gledam kako se skidaju. Nita pocinje da stekce sve cesce. Ritam se ubrzava sto posto. Muvaji se kao mravi pred kisu. Odjednom se neki oblak navuce preko sunca. Nita bukvalno urlice, svi trce ka kraju mola. Matorac objasnjava da je to pravo svetlo za Nitu. Dignem se sa stolice i gledam niz mol. Nita je legla na ledja i slika ih odozdo stalno kevcuci na modele. Bradonja dize neko crno cudo sto izgleda kao ogromna mlatilica za muve. Sad svi pocinju da pljescu i modeli i ekipa. Akcija se ubrzava do krajnosti, Nita skace po brodovima, modeli je slede, tera ih da se pentraju okolo, ona se pentra uz neku katarku i snima ih odozgo. Odbacuju neke komade odece. Onda Nita naprosto eksplodira. Urla na lezbejku iz sveg glasa:'You fuckin' bitch'. Odjednom lezbejka i narandzasta potrce nazad kao sumanute. Na pola puta lezbejki vetar odnese sesiric u more. Dotrcavaju i panicno grabe neke krpice i opet trce nazad. Neko komesanje i preoblacenje modela. Pentraju se opet na neki brodic. Nita kleci, jednom rukom drzi aparat a drugom im nesto diriguje. Ponovo popizdi i skoci na brodic pa pederu odvali sljagu. Ja se uzbunim ali me matorac umiruje: No, no, that's ok sir, everything is cool. Stojim i gledam. Nita se vraca na mol, daje kameru bradonji i rukom cika pedercica da pridje. Peder prilazi i gestikulira. Nita mu se odjednom unese u lice i iznenada ga brzim pokretom ruku gurnu u more. Sad svi dolaze, Nita ispred njih koraca ostro kao pukovnik. Prilazi smejuci se od srca. Wow, have you seen it? Beautiful light! Hm, I would say it was a beautiful fight Nita, odgovaram. Zacudo svi su izgleda super raspolozeni. Skacu i izvlace neku skalameriju iz autobusa, nesto kao decja klackalica. Montiraju to cudo. Kupe velike zute torbe. Matori mi 'objasnjava': Wet shot. Nemam pojma o cemu prica. Vanda i Jana se skidaju potpuno gole, tu na metar od mene. Bezobrazno okrecem stolicu i posmatram ih. Slabo obrasle pickice ili umetnicki oblikovani zbunici. Ne mogu da se odlucim. Lezbejka dolazi s nekim plasticnim bocama koje lice kao one za sredstva za ciscenje prozora. One s okidacem sto prskaju. Montiraju klinke tako da im trak sunca pada preko grudi. Imaju jednake sise, geometrijski pravilne polulopte s malim koronama i sitnim bradavicama. Janine su bradavice nadrkane. Ona ima normalnu, domacu, zensku picku, ne dizajnersku, lepo joj se vide kreste malih usmina. Lezbejka ih prska po sisama i stomacima necim iz tih boca. Nita se saginje i zagleda a onda rukom nesto komanduje. Lezbejka ih prska iz druge boce. Dodje mi da ih upitam: Jel' mogu ja to da radim, ali ocutim. Nekako sam stidljiv u drustvu. Sad ribe oblace kupace kostime i svi sibaju nazad, cak i matorac. Nita ulazi u autobus. Uskoro izlazi noseci dve konzerve Coca Cole. Jednu Diet i jednu obicnu. Pruza mi obicnu i pita: Jesam li pogodila? Da, prihvatam Colu. Seda preko puta mene i izuva espadrile. Ima prelepe prste na nogama. Nokti nalakirani vatrogasno crvenim lakom. Rovi po nekom neseseru i vadi cigarete. Pali jednu. Veoma dugacka i tanka cigareta. Nisam imao pojma da pusi. Pijuckamo kolu i gledamo ekipu na molu. Ona klackalica stoji na samom rubu. Osnova je visoka a s dela nad vodom visi neki trapez. Posle idemo tamo, kaze Nita pokazujuci mi na drugi kraj luke. Valjda ti nije dosadno? Ma jok, bas uzivam, nisam znao da je ovako dinamicno. Saginje se i uzima jedan crni sanduk ispod stola. Otvara ga. U njemu su dve kamere, jedna velika i jedna mala i kolekcija objektiva. Ovo su moje privatne kamere, kaze. Pa zar ovo nisu sve tvoje kamere? Jesu, ali ovima snimam onako za sebe. Pruza mi jednu. Poteska, dugmici, ekrancici, deluje mocno. Mamiya, japanska stvar. Ovde pritisnes, a ovde zoomiras. Probaj. Uzimam kameru i nisanim prema grupi. Ako ovde lako pritisnes onda vidis sve na ekranu. Stvarno mali ekrancic se osvetli. Ipak nekako mi je prekomplikovano. Uzimam onu malu. I ona je crna ali izgleda jednostavnije. To je Panasonic Lumix, ima dobar zoom, objasnjava. Nisanim tom kamerom na grupu u daljini i pritiskam dugmice za zumiranje. Super priblizava. Slatka stvarcica. Neugodno mi je da priznam moju tehnofobiju. Toliki sam tehnofob da imam strah i od zipa. Sve moje pantalone su na dugmad. Ali ova mala kamerica je stvarno slatka. Nita gleda okolo i nesto namesta. Evo sad je sve podeseno, jednostavno, zar ne? Pa, izgleda tako. Ako ti je dosadno mozes da prosetas okolo i uslikas nesto. Ok, prosetacu, kazem. Nita ustane i pocne da skida pantalone. Potpuno sam zatecen. Skine pantalone i top, zatvori kutiju s Mamiyom i gurne je opet pod sto. Stoji i gleda na ekipu s rukom nad ocima. Obicne bele pamucne gace i sportski grudnjak. Gledam je sokiran. Koza na stomaku joj izgleda isto kao koza jedne moje stare ljubavi koja je sada udata u Nemackoj. Obgrlim je desnom rukom oko guzova i poljubim u pupak.
Odskoci naglo. Gledam je neshvatajuci. Sta je Nita? Opet joj grunuse suze. Nemoj, molim te. Ne mogu. Stoji tu drhteci. Ok. Ustanem i izvadim maramicu iz dzepa. Hvala, kaze prihvatajuci maramicu. Mozda mislis da sam luda, ali ne mogu. Jednom cu ti reci. Brise suze i vraca mi maramicu. Osmehne se. Izvini. Ma uredu je, kazem zbunjeno. Ona krece niz mol. Sedim zureci kroz trazilo kamere, zumirajuci njeno odlazece dupe. Kako zena hoda! Neopisivo.
Kako Nita pridje tako tenzija skoci. Opet njeno otsecno kevtanje. Sve se ubrzava. Ona seda na onaj trapez na kraju klackalice. Matorac i bradonja upravljaju napravom, modeli skacu u more. Spustaju je dole s tim trapezom. Cuje se njena vika. Sad svi odose na kraj mola. Modeli izlaze, lezu na daske pa se opet izmotavaju i premestaju u beskraj. Zumiram do maksimuma gledajuci sad potpuno nadrealisticnu scenu. Kao nemi film ali u boji. Udari me fjaka. Naglo otpozada. Izujem cipele i carape, zavrnem nogavice i premestim se na jedan ligestul. Nedugo zatim opet zacujem aplauz. I ista scena. Nita opet na celu kolone dolazi. Podize ruke opet iznad glave i pljesce okrecuci samo glavu ka njima. Gledam je kako hoda, potpuno mokra, obrasli trokut njene picke potpuno vidljiv kroz mokre gace i siroke korone sisa. Koja jebena nepravda! Prilazeci poljubi svoj kaziprst i posalje mi poljubac. Tako opet sigurna u sebe, tako puna svoje prirodne harizme.
Pokupi odecu i udje u autobus. Ekipa prilazi i opet demontiraju onu skalameriju. Modeli se opet svlace ali nemam nikakvu zelju da ih gledam. Kao da Nita prica s nekim u autobusu. Izlazi, sad obucena noseci gace i grudnjak u ruci. Oblaci espadrile i cedi gace na suncu. Neponovljiv prizor. Tako se slatko naguzila. Tako zenska i dirljiva scena. Kroz vekove dobre ribe cede mokre gace. U stvari lupam. Ko zna kad su gace izmisljene. Negde jos nisu stigli do njih.
Sad se svi upute u udaljeni deo luke. Lezbejka i frizerka vuku one stalke za odecu dok tockici neugodno skripe. Matorac i bradonja prte kamere, cak i modeli tegle neke kese. Samo Nita sipci ispred njih lezerno i decje landarajuci rukama. Ova zena me ubija. Definitivno stetna po zdravlje.
Obucem ponovo carape i cipele i obesim kamericu oko vrata i krenem u potrazi za mestom gde mogu da pisam. Prodjem pored skladista camaca, a tamo dva matorca leze u ligestulima hrcuci u hladu. Uslikam njihove cipele i zadjem iza gradjevine. Zgodno mesto. Izvadim kurac i pisam po drvenom zidu, mlaz spira sloj prasine. Otresem ga pazljivo. Odjednom mi je uzasno vruce pa se vratim do kola skinem kosulju i izvadim onu majicu iz kese, ali je samo prebacim preko levog ramena i vratim se nazad. Prijatan vetric i mirisi. Bazam medju brodicima dignutim na trupce. Oko nekih kao neke skele. Jedna tacno do pola ofarbana, gomila praznih konzervi piva ispod i golem rundav macor koji knjava. Skoro zalutam, ali prepoznam krov skladista i podjem prema njemu. Prilazim s druge strane autobusa. I tamo je isti sator, ali prazno ispred. Samo jedan stocic i dve rasklopive platnene stolice. Na jednoj koja je u hladu sedi golisava riba. Uputim se polako prema njoj sve kao fol da je ne gledam, onako umuvavam se postrance, puzim uspravno...
(Izvinjavam se ne mogu da zavrsim veceras. Zovu me u pub. Nastavicu.)

Gile goes to New York - Deo 3

Probudim se jako rano. Oko pola sedam. Istusiram se i dobro izbrijem. Rovim kroz rastvorene torbe. Nisam poneo nista da se razgacim. Ovo nije hotel, nema mantil posle kupanja. Otskrinem prozor malo vise. Otvara se na staromodni nacin. Sistem znan kao 'makaze'. Soba je puna Thomasovih knjizurina. Listam par knjiga. Nema slika, samo neke tablice i grafikoni. Nebo izgleda neodlucno, kao tip koji razmislja u baru dal' da ide pisati posle dva piva ili da pridje ribi za sankom. Neke kilave kovrdze oblaka. Vadim cipele iz vrecica. Voleo bih da nosim zuckaste antilop brogues. Ameri ih sve zovu 'wingtips', a sve ostale s pertlama 'Oxford'. Ipak mi je vreme sumnjivo. Uzimam smedje Oxford, djon nije preterano debeo. Uvek se oblacim 'ododzdo'. Uzmem uske pantalone od sitnog somota. Vrlo svetlo sivo zuckasta boja. Kad mi ih je Jasmina prosle godine kupila u Parizu, glasno sam se cudio koja je to boja? Pa Gile, to bi bila prosecna boja masne kuhinjske krpe, odreze Jasmina. Prednost ovih pantalona je sto se prodaju zajedno s cetiri para carapa u istoj boji. Kvalitetne u pm, ako pantalone traju kao cetiri para, onda je dobro pazarila. Obucem belu kariranu kosulju od cesljanog pamuka i ciglasti pulover s 've' izrezom. Gore lagani tamnoplavi crombi. Ima prikopcan body warmer. Zraknem na nebo opet. Trebace i ambrela. Raskopcam kaisice kojim je prikacena za vecu torbu. Skinem kaput i odem u lounge. Iz Andreine sobe se cuje prigusena Joss Stone.

'I got jet lag and I never even left the ground
See it's like that every time you come around'

Sednem i listam neke novine, neka sportska bezvezarija. Ulazi Andrea. Dobro jutro, kako si spavao! Super, a ti? Obucena je u neki slafrok s cvetovima. Saten! Brrr, sav se najezim, ne podnosim takve materijale, to i diranje masnih tanjira. Zaboravio sam da kupim hleb, kazem. Nema veze imam ja neke kifle. Pratim je u kuhinju. Stvarno velika kuhinja. Hleb i kifle drzi u starinskoj posudi s osnovom od drveta. Daje mi tri kifle. Hvala, jesi li za caj? Pa sta znam, nekako sam se odvikla, ali moze. Evo koristi ovaj kettle. Daje mi solju iz ormarica. Ova je Thomasova, on ionako nikad ne doruckuje ovde. Varim vodu i ubacujem kesice u solje. Njena je decja iz Hamleysa sa slikom Winnie the Pooh-a. Microwave pijuce, ona nesto vadi i sipa u zdelicu. Sednemo za sto. Mazem onaj clotted cream na kifle i jedemo u tisini. Cream u tegli? Steta stakla. Potrosim ga svega lepeci debele slojeve po kiflama. Pijuckamo caj. Alan pomenu da si upoznao Nitu. Da, zanimljiva osoba. Da, veoma zanimljiva, kaze. Brzina kojom napusta temu pokrece mi neke zvoncice u malom mozgu. Pospremam iza sebe i vracam se u sobu da operem zube. Izvadim knjigu Band of Brothers koju sam kupio na polasku i sednem da citam. Volio sam seriju valjda je i knjiga dobra.
Telefon. Nita. Jesi li spreman? Ja sam dole. Ok, silazim. Grabim kaput i kisobran i izlazim. Docekuje me dole pokraj auta. Neki americki auto, indigo boje, cetvoro vrata, nezapamtljivog oblika. Polazim ka vratima. Jel' hoces ti da vozis, pita me? Tek tada vidim da sam posao na leva vrata. Navika iz Engleske. Isto su mi pitanje postavili u Engleskoj kad sam jednom posao na desna vrata. Ulazimo i ona krece. Ima bele pantalone i crvenu jaknu, tamne naocale i maramu na glavi, cudno svezanu. Vesto vozi. Bezbrojni cik-cakovi i izlazimo na sve sire ulice okruzene sve manjim kucama. Treba dosta da se izadje iz New Yorka. Grad je uzasavajuce velik. Gledam kroz prozor skoro citav sat, ponekad se vidi more na desnoj strani. Okean blesti, prilicno je vruce. Kad sam van kuce nikad ne mogu da pogodim kad ce mi trebati kisobran. Zacudo u Skotskoj to uvek prosto namirisem. Pricamo nesto o Andy Warholu. Deli moje misljenje da je covek bio idiot. Ipak, mozda je samo idiot mogao naslutiti zalosnu senu moderne umetnosti prije nego sto se potpuno ucrvala. Nalazim Santanu medju cd-ijevima na polici ispod dashboarda. Uzivamo u muzici. Nekako u rano prepodne Nita izgleda svetlo i prozracno sveze. Ni traga sinocne ubistvene senzualnosti. Kaze mi da voli boju mojih pantalona. Prevodim joj Jasmininu definiciju te boje. Smeje se i kaze da mi je glas drukciji kad pricam o toj devojci iz Beograda. Iskreno, verujem da se potpuno promenim kad samo mislim o njoj. Ali to nije moguce izdrzati dugo. Ponekad zna biti previse intenzivna. Put se oduzio, predeli i gradici kroz koje prolazimo sve su lepsi. Vozimo se preko nekog mosta na velikoj reci. Malo posle ona skrece s puta. Neki manji gradic. Je li to to? Ne, samo sam ogladnela, kaze i sigurno sece ulice. Odjednom i sam osetim zversku glad. Nikad necu postati Sir Gile. Nemam elementarne kontrole nad apetitom, neophodni uslov gentlemana. Zaustavljamo se ispred jednog belo okrecenog zida. Parking je samo prostor nasut kamencicima. U zidu su mala polukruzna vrata kroz koja se ulazi u prelepu bastu punu stolova, sve do sirokog trema niskog, drvenog restorana. Predivno mirise hrana. Pocinjem da varim unutrasnjost vlastitog stomaka. Sedamo za sto odmah na tremu kod samog ulaza. Iz restorana istrcava punacka baba u belom i cmace se s Nitom. Baba izgleda kao mandovska verzija mame Corleone iz filma Kum. Cikcu nesto na Spanskom i grle se kao blesave. Nita odlazi s njom u restoran. Glad je sad neizdrzljiva. Dajem signale balavcu u konobarskoj munduri. Ima svezan crven sal oko pasa. Daj mi ovo sto mirise odmah, kazem mu panicno. Zaboravio sam sve manire, ne cekam na Nitu. I flasu 'ladnog piva. A koliko ce to da traje, kukam za deckom? Nekoliko minuta gospodine. Moja histerija je zahvatila i malog. Skoro dotrcava s pivom. Dos Equis XX. Madre mia, decko je telepata. Hoce da mi naspe u casu. Otimam mu flasu iz ruke i cugam kao netom spasen iz pustinje. Mali se servilno uklanja ledjima dalje od mene. Valjda se uplasio da cu mu odgristi ruku. Nita dolazi i gleda me kako dojim onu flasu. Prsne u smeh. Izvini, nisam izdrzao, narucio sam bez tebe. A sta? Nemam pojma, ovo sto mirise. Vraca se u restoran, nesto mrmlja babi iza sanka i dolazi opet. Narucila sam isto. Sta je to? Moja omiljena hrana '@qui785bsd', smrsi nesto na Spanskom. Masem klincu opet. Dotrcava s drugim pivom i tek onda ukapira da nije pitao Nitu sta ce ona. Ona mu nesto tiho govori dok klinac ceci s polusavijenim kolenima do nje. Pre nego sto odjuri ona mu rukom skloni pramen s cela. Mali joj donosi neku sodu, a iz restorana izgiljava baba u belom i jos matoriji cilager sa smesnim sesiricem. Izgleda kao siptarsko kece, ali je od slame. Nose izmedju sebe neki dvospratni stolic s masom zdela i tanjira. Miris hrane mi razvaljuje sinuse. Skidam pulover i zavrcem rukave. Redaju to po stolu. Baba nesto zajapureno trabunja s Nitom dok me zagleda vesticjim ocima. Ma bezi baba u kurac, mislim, ispovrci klopu i brisi. Ne volim mandovske oci. Ovoj izgledaju kao otvori na cevi sacmarice. Ekipa sluzincadi se povuce. Zagledam hranu u bestijalnoj anticipaciji. Izgrizao sam jezik skoro do krvi. Ogromna zdela paste, bele i zelene isprepletena sa dugackim nitima hrskave slaninice, sve posuto nekim mrvicama vlaznog i belog sira i masline u tome. U drugoj zdeli nesto kao ogromne cufte iz kojih vire kao konopci narezani rezanci od pecenih paprika. Dve zdele sosova. Jedan zelen i potpuno natopljen maslinovim uljem, a drugi crven kao da je kecap, pun narezanog mladog luka, persuna, sira i maslina. Velika korpa za hleb puna pletenica, tanjih od nasih, ali sa nekim svetlim zrnjem umesto maka. Sumnjicavo upitam o ovom crvenom sosu, jeli ovo kecap? Nije, kaze Nita. Bacam s na klopu. Presecem cuftu nozem, a u sredini, topljen sir, neki beli umak, bozanstveno. Polako i temeljito ubijam se od klope. Nita jede skrto, zenski, a ja metem. Etnicko ciscenje Spanske klope. Trpam pastu na tanjir i obilno zalivam maslinovim uljem. A kad preseces cuftu, a ona prosto jekne. Samo zbog ovog vredelo je preko okeana. Jedem, jedem i jedem, unutrasnji i produzeni orgazam probavnog takta. Cokcem k'o Pirocanac, regularno umacem komade pletenice u onaj sos. Svako malo mahnem klincu koji dotrcava s pivom. Nita je vec pojela svoju meru i pijucka onu sodu. Ja ne mogu da prestanem. Njoj je vec nezgodno da gleda, ali ja ne marim. Zvacem i gledam je, verovatno s nekim govedjim izrazom. Prebivam samo u unutrasnjosti, od usana do zeluca. Sva vanjska cula uspavana. Smazao sam vec dve trecine, ali nagon ne popusta. Sipam svu pastu i prosipam po njoj sav zeleni i crveni sos i tri preostale cufte odozgo. Osecam da sam tek sada poceo da jedem. Zadnji tanjir pun. Usporavam malo forsirajuci pivo. Uporno meljem ostatak, tanjir je prazan. Uzimam zadnji komad pletenice i upijam preostali sos. Nita skida naocale i vristi: Ne mogu vise, pocinje da se trese od smeha, suze joj naviru na oci, davi se. Zvacuci zadnji zalogaj pomislim: Zena lako ovlazi. Ona bezi u restoran. Mali dolazi s pivom, vec se ispraksirao. Odahnem lepo. Gledam okolo, beli cvetovi na puzavicama oko stubova trema. Sam sam u basti. Moja ideja zen vrta. Podrignem glasno, mali se strese kao da ga je pokosio Skorpion. Donesi racun, kazem malom. Placam i ostavljam klincu solidan baksis. Zahvaljuje se s teskim naglaskom. Nita se vraca, crvenih ociju. Sedimo jos malo. Imam osecaj da je lepse biti tvoja hrana nego tvoja zena, kaze mi. Otkud znas? Ja sam svestran covek. Jesi li ti siguran da nemas Spanske krvi? Sto posto, odgovaram smejuci se. Zrak mirise lepo. Udisem taj slan miris i punim se energijom. Digao mi se, pantalone su mi prilicno tesne. Polako se sklanja izmaglica oko mene, osecaj dolazi i do koze, malo lepog vetrica. I sluh mi se vraca. Da idemo? Ok, kola su otkljucana. Kupim pulover i setam do kola. Ona ostaje da se pozdravi s gazdaricom. Ubrzo dolazi noseci nesto u ruci. Ovo je za tebe, poslao ti je konobar. Nesto u kesi. Majica na kojoj pise Dos Equis XX.
Decko je talentovan, jednog dana imace svoj restoran i slamnato kece na glavi. Vozimo se opet i izlazimo na autoput. Nita pritisne dugme i pokretni krov sklizne. Opet taj lepi slani miris mora. Posle pola sata putokaz kraj puta. Desno West Haven, levo New Haven. Ovde sam studirala, kaze Nita. A jel' a sta je tu? Pa ti je Yale univerzitet. Hm, nisam imao pojma mislio sam da je to na Zapadnoj obali. Zaustavlja kola i telefonira. Moji su vec na mestu, kaze i okrene kola. Vozi nazad prema New Haven luci.

Gile goes to New York - Deo 2

Andrea je advokat, koju godinu starija od mene, neudata, trenutno nije u vezi. Elegantna je i prirodna. Rodjena i odrasla u Britaniji od oca Engleza i majke Kanadjanke. Pohvalim njenu tetku. Smeje se i kaze: Ma ona je OK. Ima jos jednu stariju koja se nikad nije udavala a izgleda jos bolje od ove. Hm, muzevi su stetni po zdravlje, ocito.
Andrea mi kaze da ima mesto kod njih. Kako to mislis? Pa delim stan s jos cetvoro ljudi, svako ima sobu s ensuite kupatilom s tusem i WC-om, a imamo i posebno kupatilo s jacuzzijem. Kuhinja je zajednicka a i lounge. Jedna soba je slobodna mesec dana, ali covek se vraca posle pa su njegove stvari jos tamo. Pa odgovara mi, zasto da ne. Najbolja stvar je da lik napusta u Avgustu sto je genijalna vest. Pitam je hocu li im se svideti. Kaze da glasaju o tome, javno. Mislis dok sam ja tu? Ne naravno. Steta. Bilo bi lepo videti ko je za a ko protiv. Ma jok, kaze. Prolazi samo ko dobije sve glasove. A gde je? Objasnjava mi, ali ja vadim kartu i trazim da mi pokaze. Pet blokova od mog buduceg posla. Ne mogu da verujem, srecno resenje. Mrzim javni transport. Zapravo mrzim sve sto je javno. Verovatno i javne kuce iako nikad nisam bio ni u jednoj. Ovo mesto Tea & Sympathy je zaista prijatno. Zraci prijateljskom atmosferom. Konobarica oslovljava goste sa 'luve'. Ima nesto sto volim kod Engleza. Cene svoje i pomazu jedni druge kad su vani. Jest da nisam Englez, ali ponekad je adresa dosta. U svakom slucaju nisam Amer. Pijem Earl Gray, pravi Twiningsov. Kaze da ga i prodaju. Pricam joj o poslu. Pita da li sam vidio ugovor jer je to sto meni nude nesto necuveno retko. Postajem zabrinut. Ma nista ne brini, cula sam za otvorene ponude, ali moras da se osiguras. Nije mi bas prijatno. Svugde postoje kojekakve kvake. Steta sto je socijalizam propao. Vidi da sam izduvao pa me bodri. Ja cu ti to pogledati i dati savet, besplatno. Gledam je folirajuci zabezeknutost. Engleskinja s negujucom inklinacijom. Treba je staviti u herbar. To je retka biljka. Volim kako je obucena i to glasno komentarisem. Uske tamno plave pinstripe pantalone, kratke do tek ispod kolena. Elegantne sandale od pletenih remencica sto skrivaju prste ali jako seksi. Lep bez top sto blago pada ispod grudi, tanke bretele. Grudi su joj kao bombon. Lako pocrveni. Izvinjavam se pravdajuci se nacionalnim mentalitetom. Znam, kaze imala je prijateljicu iz Ex-Ju tokom studija. Razume. Da podjemo? Sto da ne. Cekaj, samo cu da nesto kupim. Idem i ja. Udjemo u prodavnicu. Mali raj za nostalgicne kupce iz Britanije. HP sos, Marmite, milion cajeva. Cornish clotted cream nemaju. Steta. Pitaju hocu li English. Uzimam, mada nisam neki ljubitelj. Kupim jos samo kutiju caja. Kamilica s medom i vanilom, dobro posle opijanja ili ako se probudim u drustvu. Spira ukus pogresnog izbora. Ona vec napunila dve velike kese. Insistiram da to ja ponesem. Necka se. Ma jok ja cu ti hvataj taxi. Pogleda me upitno i nekako zacudjeno.
Cuj, ja da sam taksista pre bi stao tebi nego meni. Ok. Nadjemo i taksi. Unutra ona objasnjava tipu gde da nas vozi. Covek je kosooki ali prilicno taman. Nista ga ne razumem dok se objasnjavaju. Napokon je ukapirao i krece. Kreveljim se. Andrea se smeje. Sigurna sam da ces se svideti ostalima. Lik vozi cik cak. Ulice su kao pravilna resetka, a sve lice jedna na drugu. Uzas. Ovde da se izgubim nikad se ne bih pronasao. Stizemo, izlazimo i placam taksisti boreci se s kesama. Zgrada je kojih desetak spratova. Tamno siva s interesantnim prozorima. Ima neke ukrase od kamena kao stilizovane caplje. Ne mogu da odredim godine kad je gradjena. Unutra cikica u uniformi za stolom. Andrea ga pozdravlja i predstavlja me. Cilager se zove Niall. I da mu nisam cuo ime, pogodio bih da je Irac. Lici na one uobicajene Irce policajce iz Holivudskih filmova. Sedi i bucmasti, cetvrtaste gradje s crvenim nosevima. Komentarisem tipa u liftu. Pa i jeste bio policajac, kaze mi. Peti sprat, lepa velika vrata. Ulazimo. Sedam sati, valjda su svi kod kuce. Pomazem joj s kesama. Kuhinja je velika s elementima skroz uokolo. U sredini velik borov sto i stolice s rukohvatom kao rupa u naslonu. Prelazimo u lounge i upoznajem se s ekipom. Joan, crnka s podignutom kosom, kasne dvadesete, menadzer u privatnoj bolnici. Alan, istih godina, tonski inzenjer u nekoj radio stanici, visok, plav i kratko osisan. Craig, oko 35, bucmast i bradat, umetnicki stolar, sta god to znacilo. Alan pita ko je za caj. Vadim moj novokupljeni i zamolim ga da ga upotrebi. Ok. Prijatno drustvo. Nisu ustogljeni. Svi Englezi. Andrea i Craig originalno iz Londona, Joan iz Linkolna, Alan severni Wales. Cavrljamo neobavezno. Zanima ih moj posao i kako to da selim ovde. Lagan, ugodan razgovor. Svako ubaci koje pitanje, gotovo spontano. Kao uzgred objasnjavaju pravila. Upotreba budilnika, telefon, rezervisanje jacuzzija, placanje stanarine, zajednicke zabave, dvaput mesecno svi zajedno izlaze. Tip koji je odsutan je Thomas, predaje na nekom fakultetu inace okeanograf koji odlazi u Avgustu u Kaliforniju. Ustajem do kuhinje da popijem tabletu selenijuma. Imaju automat za vodu. Vracam se. Pa, kaze Alan, dobro dosao. Znaci li to da sam in? Yes, mate you are in! Rukujem se okolo imitirajuci politicare. Ok, kad mogu da uselim? Pa odmah sad. Andrea me pita da li mi treba neka pomoc. Ma jok samo cu da skocim do hotela po torbe. Ipak silazi dole sa mnom da uzmem karticu od Nialla. Nemaju kljuceve, brava je elektronska kao u hotelima ili u CIA-i.
Odvezem se taksijem do hotela, pokupim torbe, platim sobu i proverim pilice. Svi su OK. Zapamtili su gde trebaju biti u ponedeljak ujutro. Fino. Vracam se ovaj put pokusavajuci da uhvatim logiku New Yorskih ulica. Neuspesno, ali bar taksista prica normalno. Novo drustvo iz stana je na okupu ali Craig i Alan su obuceni. Come on mate, kaze Craig, mi momci idemo na pice, devojke vec imaju svoje aranzmane. Vazi ali da se presvucem, brzo cu. Presvucem s brzo i ispljuskam lice nad umivaonikom, lova u dzepu, kartica u novcaniku. Idemo. Tek kad smo seli u taxi primetim da smo sva trojica obuceni gotovo identicno i da sam zaboravio da se obrijem. Opet Engleski bar. Alan kaze da cesto idu ovde. Dolaze ribe koje se loze na Engleski stimung. Ima i klopa, vreme je da se nesto calabrcne. Narucim przene lignje i posle ploughman's. Zderem s uzitkom. Njih dvojica jedu shepherd's pie. Mama mia! Nostalgija zna biti neukusna. Posle klope cheesecake s jagodama i pivo. Seda lepo na pun stomak. Polna ravnoteza u lokalu je ubedljivo u korist zena. Ima i praistorijskih primeraka, ali ipak preovladava piletina. Raspitujem se za kucna pravila oko dovodjenja 'gosci', bilo bi neukusno da sam pitao pred devojkama. Pa ako nije bucno tolerise se, objasnjavaju. Kreveti ne skripe kaze Craig. Covek je stolar, valjda se razume. Nazdravljamo. Zveram okolo. Odjednom Alan naglo ustaje. Neke ribe na ulazu. Prilaze nam i upoznajemo se. Gemma je Alanova riba. Lici na njega kao da mu je sestra. Dve su neke klinke a treca je bolno lepa latino riba u tesnom tamnocrvenom jeansu i jos tesnjoj bluzi. Izgleda malo mladja od mene. Njihovo staro drustvo. Izsudaramo se primicuci ribama stolice. Ribe se smeskaju. Narucujemo turu za njih. Latino zenska se zove Nita, pije crveno vino i ima skandalozno privlacna usta. Nije ovdasnja po rodjenju, prava Spanjolka ali odrasla u Americi. Modni fotograf. Cudno zanimanje za zenu. Brbljiva ali ne beslovesna. Uvalimo se u pricu bez problema. Prica o cakama svog posla. Snima uglavnom za casopise i kataloge. Naravno zapitkujemo je o poznatim modelima koje je snimala. Kaze da najvise voli Laetitiu Castu i jos par Francuskih modela za koje nikad nisam cuo. Radila je i s Kate Moss, ali ne voli je narocito. Craig i Alan su razocarani. Ona je kult riba u Engleskoj ali meni nije nista narocito. Kaze da neki vrhunski modeli ne vole da rade s zenama fotografima. Cudimo se zasto. Pa mi zene vidimo sve njihove mane jer gledamo detalje koje muskarci uopste ne primecuju. U pravu je, da je drukcije ne bi valjalo.
Ustaje da nesto upita lika za sankom. Pratim je pogledom, hoda nekako decije. Ona 'nosi' svoje telo kao da je totalno nesvesna svoje lepote. To je cini jos privlacnijom. Toliko je lepa da mi je prosto neugodno sto nije moja riba. Ispitujem izokola malo intimnija pitanja. Bila je udata veoma kratko. Muz joj je poginuo posle dva meseca braka. Neko ga je ubio. Nikad nisu otkrili ko i zasto. Odjednom se rasplace. Tiho umirivsi se kao da je u crkvi. Dva potoka suza. Ustaje i ode u toalet. Nema je za dugo. Ove dve klinke hoce da idu u neki klub. Pitaju jel' hoce jos ko. Ne pada mi na pamet. Mrzim klubove. Craig hoce, ustaje da ide s klinkama. See ya guys. Have a good time mate.
Nita se vraca. Potpuno smirena. Drago mi je sto se ne izvinjava. Tuga je deo zivota. Narucuje neku salatu i prica dok jede. Spontana zenska, samopouzdana i pametna. Odjednom me pita: Sta radis sutra? Pa nista, sutra je subota, mozda odem ujutro da nesto kupim. A jel' hoces da ides sa mnom u New Haven? Hocu, a gde je to? Pa tu preko u Connecticutu, imam nesto da snimam, pa ako te zanima. Volio bih naravno. Ok ja cu te pokupiti, idemo mojim kolima.
Ne znam sta da mislim. Kaze da je lepo mesto, treba da snima neku kolekciju sportske odece. Pricamo sad u cetvoro o raznim temama. Lagano odmice vece. Ja bih da idem, kaze Nita u neko doba. Ustanem. Ok, otpraticu te. Hvala nema potrebe ja stanujem blizu, par blokova dalje. Pa utoliko bolje, kazem, da si dalje zalutao bih. OK. Pozdravimo se s Alanom i Gemmom i izlazimo. Hodamo cutke. Uskoro stizemo. Zgrada slicna mojoj ali visa. Tu sam ja, kaze. Dobro, onda se vidimo sutra. Krene uz stepenice do ulaza brzim hodom, i za trenutak kao da zastade, a onda opet ubrza. Otkljucava vrata i pogleda. Mahnem joj. Laku noc Nita. Laku noc. Vracam se polako analizirajuci ono zastajanje na stepenicama. Mozda sam trebao nesto da kazem. Ipak je bolje ovako. Taksi i nazad. Niall za svojim pultom gleda mali TV. All right sir? Yes, all is right. U sobi se skinem i legnem. Zaspem k'o sabljom posecen.

Gile goes to New York - Deo 1

Tesko je pomiriti interes za bizarno s dobrim ukusom. Sam sebi laskam, da je to u mom slucaju moguce. Zapravo me je taj interes i odveo u Ameriku. Pre nekoliko meseci, negde krajem leta prosle godine isao sam s drugarom u Dundee. Idem cesto tamo, u kupovinu uglavnom, ali ovaj put razlog je bio sasvim trivijalan. Paidraig je sreo neku ribu ovde kod nas u St Andrewsu. Riba je amerikanka s lepom kolekcijom ptica u glavi. Matori joj je dobro potkozen bolid koje prodaje vesalice, ne vesalice kao klopa naravno, vec vesalice za kosulje, odela i slicno. Kako god, lik pravi uzasnu masu dolara i kako je seljak u geografskom pa i u mentalnom smislu poslao je svoje dete da studira u Britaniju. Mala je matorog zablefirala da je dovoljno pametna da resi stvari sama pa je sa zlatnom karticom odzvizdala u UK i ko zna kako i ko zna zasto zaglavila tu kod nas. Njena ideja je bila verovatno bila da upeca princa Williama koji je studirao u St Andrewsu. Paidraig ju je sreo dok je lokao s drustvom u njegovom lokalnom pub-u pa mu je trebalo cak par sekundi da je smuva, par minuta da sazna sve o njoj i kresne je. Elem, njen elementarni problem bio je u tome da je smestaj nasla u Dundee-ju jer joj je neki estate agent nasao tamo studio flat i naravno odmah oteo depozit. Sad da objasnjavam koliko je glupo, recimo studirati u Beogradu, a ziveti u Novom Sadu stvarno nema smisla. Tu ti se Paidraig kao naostri da lika isprepada, jer po njegovim recima: 'Babe is prize winning blowjob talent'. Dobro, mi se pokupimo da liku otmemo lovu a riba s nama. Mene predstave kao clana Ruske mafije, ja ti se tu kao namrgodim, nesto se iskenjam na Ruskom, i za cudo moron napise cek kao kompenzaciju. Mi odemo da pokupimo njene stvari i pred samim stanom zateknemo njenog ujaka koji ju je bas trazio. Covek je Irac koji zivi u Francuskoj i predstavlja pametnije krilo njenog genetskog nasledja. Otaljamo sve sto je trebalo i svratimo se u neki pub da svarimo situaciju. Tu sve izadje na videlo. I glupost ribe i nedostatak informacija. Paidraig se ukeketi kao 'dobronameran i odgovoran', a ja se upustim u pricu s ujakom. Koliko god cudno bilo, covek me odusevi neverovatnom mesavinom licnog iskustva, anglosaksonskog skepticizma i evropske lukavosti. Zavrsimo citavu aferu obecanjem da se sretnemo u St Andrewsu, sto se i desi par dana posle jer je ujak golf fanatik, a St Andrews, kao sto je poznato, zivi od golfa. Tu se nekoliko dana ozderemo regularno s njegovim pajtosima s druge strane bare i uspostavimo lepu pricu, naravno uz obavezno americko propitivanje: Sta radis, zasto to radis i kako dobro to radis? Upoznamo gomilu amera koji sibaju golf kao glavnu zabavu i stvorimo neku vrstu kruga prijatelja medju tom masom matoraca. Ameri naprosto nikad ne mogu da odjebu posao ni u situacijama totalne opustenosti. Oni prosto uzivaju u razgovoru o biznisu i za njih to nije naporno, dosadno ili prosto van konteksta zabave. To je razlika izmedju njih i Evrope pa cak i Britanije. U to vreme citava stvar mi je bila u domeni skupljanja kurioziteta, a kako u odgoju nemam, ili niko iz mog nekog prosecnog ili pribliznog 'Balkanskog' kruga nema neku distancu 'muske price' spram starije generacije, nabaci se par dobrih zurki s lokalnim ribama. Cak smo napravili neku 'Tematsku vece' s naslovom 'Bob's your uncle', gde smo sibali Englesku, Ex-Yu i Irsku mesavinu fazona s tipicno Britanskim divljanjem i picem. Kako se njihova sezona s golfom zavrsavala sve cesce su me pojedini od njih zvali na vecere s poslovnim predlozima. Tako zavrsim s nekoliko ponuda za posao u Americi, ukljucujuci par potpuno ozbiljnih. Jedan od matoraca mi je dao otvorenu, vremenski neogranicenu ponudu. Naravno, u to vreme nisam tome dao neku vrednu paznju, ali covek me je redovno podsecao na nju, kroz pisma, cestitke i slicno. Cak me je i njegova kcerka s muzem posetila i generalno su me izgotivili. Pre par meseci iskrsne mi zadatak u firmi da vodim nasu ekipu na treningu u USA i ja prihvatim. Bas to bizarno, sto osecam da se desava tamo privuce me celoj stvari. Bos me je zvao dole u London i poverio mi operaciju da budem kvocka (hen) nasim pilicima tamo. Ja sam mu rekao da bih radije bio pevac (cock) jerbo su tri od pilica ribe, ali covek se nije smeo jer me vec znaju po neformalnosti u firmi. Tako sam odleteo u New York s podmlatkom od sedam naivnih dusa s idejom da ih provedem kroz kuke i zakuke naseg posla. Mi kao firma negujemo neke, recimo 'srdacne' odnose s par konkurentskih kompanija. Nase je trziste veoma zrelo pa to mozemo da priustimo, jer je fluktuacija radne snage izmedju firmi 90% zastupljena prelaskom u jednu ili drugu ili trecu firmu, a sve tri su globalne. Da li se tu radi o dzentlmenskom sporazumu ili ne, pojma nemam, ali to je vec ustanovljena tradicija.
Elem mi smo na ovom putu bili gosti Sotheby's-a. Dali su nam svu mogucu pomoc i informacije. Drugi dan smo bili na njihovoj aukciju satova sto je mene licno prilicno razocaralo. Americko trziste satova, specijalno rucnih je jako konzervativno. Osnovni pokretac je investiranje. Nema nekih tipicno Engleskih ili Nemackih iskoraka u smislu da se aukcija koncentrise na primerke za 'connoisseurs', prave zaljubljenike, sve je oko elementarne trgovacke filozofije: Kupi jeftino, prodaj skupo. Uglavnom se valja Patek Philippe, sto je interesantna firma u principu, ali ne i neophodno u smislu uzbudljivosti. Nekoliko dana posle imao sam po prvi put cast da prihvatim posredovanje u telefonskom bidovanju iz Rusije na aukciji Ruske umetnosti, zahvaljujuci mom poznavanju Ruskog, sto je ekipi nasih 'pilica' bila dobra prilika da nesto nauce i iz te oblasti. Prodata je masa predivnih slika, nadam se da cu letos kad posetim caleta imati dovoljno vremena da bazam po Moskvi i okolo u potrazi za potencijalnim remek delima. Ostatak vremena proveli smo ucestvujuci na nekoliko trening sesija organizovanih od nase firme i vodjenih od nasih ljudi u Americi. Imali smo par predivnih, radnih izleta u New England koja je raj na zemlji, bar po kvalitetu vrlo blago preplanule i odnegovane picetine koja se tamo moze sresti. Za mene, kao notornog rasistu to je predivan kutak Amerike gde treba definitivno odvesti potomstvo kad im je vreme za zenidbu ili udaju. Naravno tamo sam kupovao kao lud. Specijalno su jaki u sportskoj odeci, sve stvari oko mora i uopste prirode. Jednom kad se preselim nameravam tamo da haram. Ne samo po radnjama, naravno. Znam da ce me polovina citalaca zamrzeti, ali sta da se radi, to sam ja. Sto rece jedan nas covek, dole u Londonu: Nisam rasista, ali nisam ni daltonista.
Veliki preostatak energije raspoloziv posle radnog vremena posvetio sam finalizovanju ponude od vec recenog Amerikanca i nastojanju da se instant aklimatiziram na lokalni zivotni ritam. Kako su pilici imali vec prearanziran smestaj, a ja kao 'vodja puta' otvoren, nastojao sam da prokljuvim sta je najbolji nacin da se obitavanje u New Yorku ucini podnosljivim za razmazenog tipa kao sta sam ja, ovo razmazen je iskljucivo moja greska, roditelji me nisu preterano mazili, bar ne materijalno ali zadrzavam pravo da nepedagoski delujem na samog sebe, jos otkad znam za sebe.
New York je na mene delovao kao Diznilend na dete iz Mrcajevaca. Priznajem i ne stidim se. Ne u smislu da se sad svi nadjemo kao oni sto ucestvuju u kamenovanju gresnika nego kao u nekom stvaralackom kosmaru Salvadora Dalija. Milion apsolutno otkacenih ideja u isto vreme. Nekih ne mogu da se oslobodim ni sada. Ko je citao ranog Kalajica razumece sta znaci kad se njegova 'ideotvorna' ideja vertikalnog Beograda prevede u doslovnu izvedbu miliona tona celika i betona u vertikalu aktualne arhitekture koja ti tamo suzava pogled, ne samo u fizickom, nego i u imaginarnom smislu. Prvo sta mi je palo na pamet, je vise za psihijatre nego za citaoce bloga. Zamisljam instant nestanak svih gradjevinskih i uopste neorganskih struktura u tom gradu. Mi koji setamo ulicama New Yorka svedocimo fantasticnu katastrofu gde hiljade ljudi odjednom pada sa svih trenutno nestalih visina tog grada. Masa telesa vristeci treska jedno na drugo dok se ogromne gradjevine u kojim su do sekundu pre radili dematerijalizuju. Brda telesa se formiraju na mestima bivsih oblakodera dok masa zuji svako u svoma pravcu. Monstruozno, ali nevoljko priznajem, zabavno.
Bilo kako bilo, moj fundamentalni instinkt, kad ne znas sta da mislis svojom glavom, povedi se za glavicem, i u ovom slucaju se pokazao kao pravi. Primetim ribu s ledja na ulici, uredan zenski mrdaj guzom, koja mi je po nekom neobaveznom, turistickom ritmu koraka izgledala famlijarno i totalno prepodobno se kao sapletem pored nje. Riba reaguje sasvim evropski. Are your OK? Naravno da sam OK iz-izvinjavam se dok registrujem britanski akcent. Riba nije Engleskinja nego Kanadjanka sto lepo ilustruje moj totalni nedostatak sluha ali bogu hvala, ilustruje moj 'dostatak' sluha za zene. Ja se kao uzrujao i iskezim joj se 'bespomocno'. Mala prica na ulici, izgovor da joj se 'zahvalim' na brizi i italijanski kafe odmah tu. Insistiram namerno nespretno i riba trza. Odvalim mesavinu ustrucavanja i smotanosti, jebi ga, stvar pali. Prihvati foru i naguzimo se na neke idiotske stolice u kafeu. Napravim citavu dramu oko smestanja u najboljoj tradiciji Britanskog pederisanja, zakeram konobaru i njoj se izvinjavam do besvesti. Objasnim joj da sam naturalizovani Britanac (i sad se stidim zbog ove konstrukcije, ali ljudi valjda navijate za mene?) i nekako izmuvam citavu stvar. Riba izgleda jako zdravo. Zenski. Ima zive oci. Ima 'sitnu' manu. Ima negde oko 55. Utoliko lakse. Vezem pederski suplju pricu, kao te tek sam stigao, kako se snaci ovde, tako sam navikao na Engleski dorucak, besmopocan u novom svetu, sve je tako vulgarno etc. Riba je organizacija na dve noge. Tupi mi o kulturnom soku evropljana u Americi. Slusam s namestenim 'bezopasnim' kezom. Njena necaka iz Britanije zivi ovde. Upadam s par femininih udica. Zena lapce. Uvalim joj lep pogled, vec prica o tome kako ima divan brak. Volim citavu situaciju i prihvatam igru. Zena je u New Age fazonu. 'Zainteresovan' sam. Zalim se na nedostatak informacija. Ona pocinje da veze. Skace od Indije do Meksika. Ima jako jebezljiva usta, nekako me njene sitne bore oko ociju loze. Pricam joj o nostalgiji za Skotskom, kako se talasi obrusavaju u podnozju Queens Head pub-a. Recju, cavrljamo. Hocu da izbegnem Skotsku pomorsku pricu da su stari brodovi najlepsi za jedrenje, prosto s nekom nalozivom inspiracijom. Jednog dana baba, kad budem sedokosi jarac voleo bih da te kresnem. Nazalost ti ces tada da budes stanovnik groblja. Atomska centrala, ne hvala. Ista analogija funkcionise u seksualnom planu. I kurac je intrinsicni ekolog, clan partije zelenih. Uostalom sve sto je zeleno raste. Usmeravam bakicu ka konkretnim informacijama. Malo je nalozim pricom o mom poslu. Ona je odusevljena keramikom. Iskreno, zaboli me kurac, ali nekako mi obavezujuce daje broj svoje necake. Obecavam da cu je posetiti. Ima vikendicu na jezerima. Jebi ga, baba lepo mirise, mozda cu i ja jednom kao star imati dijapazon odnegovanih baba u imeniku. Mozda smo mi mladji nepravedni idioti. Koliko od vas riba u top formi uopste razmislja o tome? Ko zna sta ce vam se desiti oko 55-te? Investitor rikne. I sta sad? Koliko od vas sad masnih i pozeljnih picica moze obecati da ce odnegovati svog coveka do funkcionalne starosti. Jedan metak sedmicno. Dostojanstveno prcanje bez ucene. Posle citavo vece ispunjeno razgledanjem slika unucica. Mozda se koji orgazam iznedri. Halo zene, budimo realni, picetina brze stari od kurcetine. Plus, mi koji prezivimo imamo veci izbor, jer zene duze zive i konkurencija se smanjuje. Viagra itd. O taj lepi Francuski duh. Degutantno je da serem o Jean-Paul Sartre ili Pablo Picasso-u. O sve moje drage ribe, nadam se da cemo se sresti u snazi da lepo razmenimo telesne tecnosti. Ne stidite se, ja sam sladokusac. Budimo spremni na sve. A sad samo za tebe koja znas. Arheologija. Necu nista vise da kazem. A ti znas.
Oprastam se s bakutom uz obecavajuci kez. Slatka je.
Sibam niz ulicu.
Zovem necaku malopredjasnje babe. Javlja se. Lepi South-East naglasak. Razumem je. Cavrljamo lako kao da se znamo godinama. Ispostavi se da postoji citava skrivena mapa mesta na koja dolaze Englezi u New Yorku. Pomenem joj par fazona iz price njene tetke. Riba je polukuvana. Kaze mi mesto gde cu je naci odmah sad. Uhvatim taksi rvuci se s pedercicem koji vristi na ulici. Kazem taksisti mesto i covek hvata liniju. Vozi, blejim kroz prozor dok promice New York. Stize, placam i izlazim. Nepogresivo Engleska firma. Ulazim. Prodavnica i restoran ujedno. Skacem od stola do stola pogledom. Jedna riba me gleda u oci. Kao da je znam. Kopam po pamcenju i ne nalazim nista. Ipak poznata mi je. Lici na Emily Lloyd. Andrea? Yes that's me. Sedam za sto. Somehow I know you. That's my perception as well, odgovara.