Merkam je iskosa. Riba sedi i cita. Preko grudi ima samo plavu rastegljivu traku, umesto topa. Traka je uska. Sise joj dole izviruju. Na traci belim slovima pise Crysta. Slikam neku pticu na krovu skladista camaca. Riba se ne pomera. Spustim kameru ka njoj i okinem jedan snimak. 'Uh, uh, it wouldn't work', konacno se oglasi. 'Why's that', upitam prilazeci. 'Zato sto ne smes da me slikas', dreknu i skoci iz stolice. Knjiga joj ispade. 'U redu je, o'ladi, necu da te slikam', kazem i odmerim je upadno. Jako visoka za ribu, ali telo! Za oruzanog incidenta. Neuporedivo bolja od one dve, ali mocna. Kao da si razvukao Serpierijevu Druunu do 180, ali nigde nije doslo do deformacija. Oci kao nebo, usne samo sto ne prokrvare, duga podivljala kosa svezana u rep, boje mokrog lesnika. A bokovi i butine! To se ne sme pokazivati ljudima s visokim pritiskom ili holesterolom, bez obzira na godine, cak ni punackim decacima. Neka zuta minijaturna tangica, model napicnjak. Picic nabubreo, za odgristi i odrobijati bez kajanja. Hannibal Lector - moj skolski drug. Nema vise od 18. Prilazi mi polako gledajuci me bezobrazno, hoda isto kao Nita, ali teze, pomalo se valja. Ja je gledam naprosto drsko. 'Ti si Nitin', naceri se praveci smesnu grimasu. 'Nisam, ja sam ...' i kazem ime svoje firme. 'Ko je ona'? 'Starija dama iz Engleske'. Pravi grimasu povracanja. 'A zasto izgledas tako kako izgledas i zasto imas Nitinu kameru'? Ona glumi. Nevesto. Setim se mene kao decaka u mojoj prvoj ulicnoj tuci. Talasi kurcevitosti i straha kako se slivaju iz jednog izraza u drugi. Tako i ona drhtavo sliva razoruzavajuce devojastvo u karikaturalnu agresivnost suburbane crnacke mame. Propustila da odraste u svojoj prirodnoj okolini. Mene ne moze prevariti i kao da je ljuta zbog toga. Nepogresivo otvorena slavenska dusa devojke omeksava svu njenu zelju da me uplasi. Poznat patern zenske milosti, ono sto nas otkravi kad gledamo mamu iz kolevke ili ispuni ponosom koga potiskujemo kad nam mladja sestra izrasta u zenu, a mi postajemo svesni zastitnistva, osecaja koji ce nas jednog dana pretvoriti iz sinova ili brace u oceve. Ipak ona je za mene plen. Plen, ali ipak nasa. Zaboravljeno culo rase munjevito i nepogresivo provlaci geometriju njenog lica kroz bezbrojne stavke mog genetski ugradjenog skladista primordijalnih slika. Milion poredjenja u sekundi negde na DNA nivou do prepoznavanja, do prihvatanja, do osecaja bliskosti, do osecaja nadmocnog i iznudjenog saveznistva. Mi smo jaci od njih, ali oni su nasi. Ona je njihova, ali ona je i nasa. Da sam je sreo pre petnaest vekova sigurno bi je jebao, jebao ali ne silovao, mozda i silovao ali ne bi posekao njenu bracu, mozda samo onog najkurcevitijeg, ali joj nikad ne bi spalio selo. ‘Ti si Cehinja kao i one dve’. ‘Jesam, pa sta’. ‘Nista’, nasmejem se. Nekako je razocarana, ocekivala je borbu, sta li. ‘Digao ti se’, kaze gledajuci me dole, sad zaista klinacki izazivajuci. ‘Ne na tebe draga moja, to sam doneo od kuce. I zajebi to Lolita sranje, nisam bas puno stariji od tebe’. ‘Mozda, ali izgledas star’. Nije ubedljiva, cak prozirna, to nije njen tekst, drzi se tudjeg scenarija. Nesto je budjavo, ne volim komplikovane situacije, ja sam jednostavan covek. Okrenem se da podjem. ‘Hoces li da me slikas’, kaze sad hitro, gotovo molecivo. ‘Mozes, ako hoces’. Pomalo mi je zao. Koliko god se trudila nekako je zalutala, ono sto zraci samo je roba ovde. Nikakva nezrela mimikrija nece je spasiti tog cinicnog trzista. ‘Dobro, uradicu par snimaka’. ‘Znas, ja sam zvezda, Nita kaze da sam najbolja’. ‘Pa zasto ne ides s ostalima’? ‘Bas zato sto sam zvezda. Nita me snima uvek samu’. ‘Dobro, namesti se onako kako te Nita snima’. Podignem kameru. 'E ne moze tako, moras da govoris kakav izgled hoces'. ' U redu budi onakva kakva jesi', hocu da okinem tih par snimaka i izadjem iz njenog amaterskog pozorista. 'Slusaj, ja cu ti govoriti a ti slikaj. OK'? 'Dobro, ajde'. Namestim kameru. 'Sad izgledam kao da sam upravo sad saznala da mi je umrla mama'. Strecnem se. U tom trenutku, zamrznutom u par sekundi, potpuna transformacija te drske devojcice. Kao da je sposobna samo za kratko da nekako iznutra izvaja izraz neverovatne tuge na svome barsunastom licu. Fasciniram okinem. Nesto se desilo sa mnom. Kao da se beli sum iz svoje elektronske predodzbe materijalizovao kao neka magla oko mene. 'A sad izgledam bedno i povredjeno'. Hocu da pobegnem iz te magle, migoljim se izvrdavam, taj njen izraz ontoloske ozlojedjenosti, razbija me. Hvatam se za svetlucave zilice smisla sto se gube u beskrajnim navojima nepotrebnih secanja. Izranja scena na Senjaku kad mi Suzana isto tako ozlojedjeno kaze: 'Nisi ti Gile pametan, ti si samo nacitan. Da si pametan znao bi sta treba zeni, a ti si me izdao. Idiote'! Ovo Cesko izdanje racionalizujem ocajnicki. Kundera! I okinem. 'Je li to 'litost' na Ceskom upitam. 'Tako nekako, valjda', preseca me nestrpljivo. 'A sada kao da sam tek saznala da imam rak dojke'. Nemam vise snage da se opirem. Samo gledam. Ona spusti onu traku s desne sise, zarije nokte u nju i gleda je s izrazom neopisive, strahovite mrznje. Mrznje koja se neda obhrvati, mrznje koja ostaje na licu neprijatelja zapecena i nakon smrti. Kao zig osvete sto ce terati tu dusu na nemir i u onom svetu. Jedva okinem i samo nekako utrnulo pokazem rukom da je dosta.
Crysta me pogleda kratko. Kao da je sena stida preletela ispred njenih ociju. Neprijatno joj je pa pokusava da pomete to pod tepih. Nasmeja se, ali lepo, nenamesteno. 'Izvini, ali Nita tako radi'. Napravi jos jedan snimak ali kako ja volim, OK'. Hvatam se za taj smesak, trom sam i kao naglo oronuo, iznutra. 'Dobro', kazem tupavo. Ona hitro podize jednu nogu na stolicu, smace onaj napicnjak na pola, na jednu stranu i podize traku s grudi gore zatezuci je oko vrata. Ne shvatajuci jos prskam je mojim pogledom, od ociju koje me gledaju slavodobitno a tako nevino do kruskastih grudi koje jos cvrste poskocise u kratkoj amplitudi. Bledo ruzicaste korone napupale unapred kao zakasnela ginekomastija. Htedoh nesto da kazem ali mi se jezik zalepio za nepce u potpuno suvim ustima zureci pobedjeno u njenu pickicu, zapazajuci najsitnije nabore koze ispod njenog klitorisa. Oci su mi staklene, gledam digitalno. Podignem kameru i okinem. Sad je potpuno svesna svoje moci, ali i njene kratkotrajnosti. Ponudi mi grudi. 'Mozes da ih pomirises'. 'Ako hoces'. Vec je spustila glavu ka grudima. Ne gleda me u oci. Pobedjen sam. Zna da hocu. Procitala me je, brzo kao naslov decije knjige. Sad je zanima samo par slika.
Spustam se polako ka njenim grudima gledajuci je.
Ono sto mi je obojilo sve izbore. Onaj slatki nagon srljanja, prihvatanja svake igre, uzitak u nepristojnom, slast ruganja s ustanovljenim, obuzima me lako, izbija kroz moju kozu, dozivajuci davno iskuseni trenutak kad decak postaje musko. Taj nestrukturiran i neocekivan ritual usvajanja prkosa i prihvatanja posledica bez straha, drcan da izdrzis udarac tudjih uvredjenosti. Prepoznat kroz slike detinjstva. Kao sto ekser zna da je jednog dana bio samo komad zice i verovatno se katkada seti, najcesce kad ga tresnu cekicem po glavi tako i ja u trenu dozovem slike iz kovanja samog sebe. Moja, do bele koske, uredna, dosadna i pristojna majka i moj razbasureni otac. 'Nikola, znas da smo trebali da odemo na prijem kod Bakocevica, a ti si se zaglavio u Upitniku'. 'Pa sta, znas da ne volim kad mi je dosadno'! 'Gile kako si samo mogao reci tetka Miri da ima veliku straznjicu'. 'Nisam mama, nisam. Rekao sam joj da ima debelu guzicu'. Tres, pljas, pljas! 'Sjasi bre zeno, vidis da je postao musko'. 'Pusti je sine, dodji kod svog taje'. 'A ti se bre leci i nemoj da mi lupas tim vratima'! 'Da odemo na utakmici a? Pa posle u Skadarliju, samo nas dva'. 'Pa naravno cale'.
Obuhvatim je levom rukom oko potiljka i isplazim jezik do njene bradavice. Sad ne moze da pobegne od mog pogleda. 'Volis da se igras'? Gricnem joj jednu bradavicu pa drugu. Lako zadrhti. Poluotvorena usta. Priblizavam se polako njenom licu gledajuci kako odjednom od devojcice postaje zena, kako je taj prelaz, vidljiv samo u ocima, oslobadja. Ljubim je dugo. Naglo prekinem. Stavila je ruku na moja prsa i grabi dlake. Privuce me odjednom. Ljubimo se opet. 'Oznoji si se', kaze trljajuci mi dlanom prsa. 'Jesam, vrela si'. Prinese svoj dlan nosu i njusi ga. 'Ne mogu da pogodim tvoj miris, cudno'. A onda obliza dlan, gledajuci me opet klinacki. 'Samo da znas, ja volim da se igram. Celo vreme'.
Odmaknem se. Crysta ustaje i ulazi u autobus i s vrata me pita: 'Hoces neku sodu'? 'Coca-Colu, ali ne diet'. Baci mi konzervu. 'Sad moram da se spremim za snimanje'.
Pokupim majicu koja je pala s mog ramena i obucem je. Polako otsetam nazad s druge strane i sednem u ligestul. Gledam prema vodi. Izgleda kao da ju je naslikao Georges Seurat, kao Sena u 'Kupanju u Asnieres-u'.
No comments:
Post a Comment