Munchen, Promenadeplatz, 3 sprat, cekajuci S.
'Nema zamka, nema tvrdjave, nepokolebivi duh utociste je samuraja'. Ovo sam pokupio od nekog. Verovatno od drugara Vlade Rusa ili Zorana. I tako ovo mi se nekako nalepi, kao frisko ispljunuta zvaka na djon cipele. Lean and mean plovim po svetu, suvise brzo da bi se na trupu mog broda nahvatala morska trava.
Nekako sam zahvalan ocu sto mi je psihogenetski preneo izvesnost da uvek stanujemo samo u sebi, a samo povremeno u nekom gradu, selu, hotelu, stanu, drzavi ili kontinentu. Utoliko iskonskije je recena maksima urasla u mene. Kad sam je prvi put cuo, prosto sam je prepoznao kao zaboravljeni komadic ugradjenog znanja.
Cak mi jednom jedan filolog rece da i govorim cudno, kao da se iz mog govora ne moze videti odakle sam. Izbor reci kaze on ne naglasak. Kao da sam Srpski ucio u nekoj stranoj spijunskoj skoli. Uvukao se neki prosek izraza, neko mirno jezerce leksickog fonda, nigde talasa, nigde vira jer nije reka i ne tece.
Pre nekih 15-16 godina, kada je moja majka konacno izgubila pomno negovanu iluziju da licim na njene i pocela i mene da posmatra 'u paketu' sa caletom, kao model muskarca koji joj je upropastio zivot, cale jedan dan donese kuci par knjiga Mome Kapora. Citao je te knjige i smejao se glasno ili ponekad ostajao zamisljen, kao obamro.
Pitao sam ga svidjaju li mu se. Rece mi da mu se Kapor sve vise svidja i to ga brine. A zasto cale? Zato sto je pun nostalgije, secanja na ono lepo, sto je proslo, a kad ti se to pocne svidjati znaci da si ostario. Ubrzo je cale poslusao svoju slutnju, pobegao iz zatvora moje majke i definitivno se preselio u Moskvu. I sad kad ga vidim u novom braku s jos troje dece, ali male i u ljubavi s Aleksandrom, potpuno podmladjenog, znam da je bio u pravu.
Citao sam Kaporove Folirante tada i odbacio knjigu kad sam dosao do scene kad se jedan junak, mislim da se zvao Ale, popisao u umivaonik. Neki drugi, nekad davno, ali nekako mi je to bilo gadno jer je nas umivaonik bio omiljena scena moje igre. Imao sam pregrst malih plasticnih brodova, igracki iz Rusije, i stalno ih pustao da plove u tom umivaoniku izvodeci pomorske manevre moje male flote.
Pre par godina odem u Sarajevo vodjen secanjem na neispunjenu ljubav s jednom devojkom koju sam sreo dok sam studirao. Ljubav sasecenu strahom od slobode, udavljenu njenim strahom od bliskosti sa nekim ko nije njihov. Jos uvek to ne razumem, ali vise se i ne trudim. Led je hladan, voda je mokra.
Kad sam to saopstio drugarima Srbima iz okoline Sarajeva, rekose idi. Bez komentara koji sam ocekivao ili bar slutio. Odem i provedem interesantne dve nedelje. Upoznam nekoliko mladih lepotica, nekoliko duhovitih ljudi i bi mi prijatno i lepo u njihovom drustvu. A posle se nekako navadim, nesto me tu vuklo, nesto optimisticno i opusteno. A najvise strast zena kad se odluce jednom, vrele, osetljive i drhtave, drske i podatne, a posle u drustvu smerne i tihe. Taj 'nesklad' privatnog i javnog, s uzbudljivim tamnocrvenim nabojem izmedju ta dva sveta koji sam naucio da prepoznajem i merim u njihovim pogledima, u modulacijama njihovih glasova, potpuno me ocarao. Edingburgh-London-Munchen-Sarajevo i nazad postane mi omiljena relacija. Putanja na kojoj sam upoznao i S. moju letecu Loreleil, nimfu iz nebeske reke.
Pre nekoliko meseci kod Irfana mog starog drugara primetim Kaporovu knjigu Hronika izgubljenog grada. Uzmi procitaj, kaze mi. Ponesem je i stanem iscitavati. Bila mi je teska, cudna, hrapava, mesavina sete i ogorcenosti, ljubavi i tuge. Utoliko mi je cudnije da je Kapor omiljeni pisac moje keve, iako, kako sam cuo, ime koje se vise ne pominje u 'finom Beogradskom drustvu'.
Vratim knjigu Irfanu s nekim izrazom nelagode. I sta kazes, upita me. Nije to Sarajevo koje ja znam. E moj jarane nema veceg izraza ljubavi prema rodnom gradu kao sto je ova knjiga, kaze mi Irfan. Nikad ti neces shvatiti Sarajevo, vazda ces ostati turista. Irfan je Bosanac poreklom iz Novog Pazara, ali covek koji celi zivot tezi nekoj apsolutnoj ravnotezi. On je po njegovim recima 'gurman zivota' i zato uvek gleda da upozna ono sto je drukcije ili cak suprotno od njega da bi vlastite vezanosti pomerio ka apsolutnim. Iako privatnik i to uspesan, stalno ima opsesiju obrazovanja i cudnu fikciju da jednom doktorira. Nekom vezom dokopao se jedne americke stipendije, mimo svake logike, kao da je puki siromah, i javi mu se ideja da uradi magistarski rad na neku toliko zapetljanu temu iz psihologije iz oblasti 'conflict resolution', da i posle dugih objasnjavanja nisam ukapirao o cemu on to prica. Elem posle dugo ubedjivanja ipak prihvatim da budem njegov zamorcic i pre dva meseca pocnem pisati prvi privatni blog i to Sarajevski. Imam doduse moj strucni blog vec dugo, ali to je namenjeno ljudima iz struke i sasvim prakticne prirode, ali sam se pisanju privatnog bloga dosta opirao. Ipak napisem par stvari, prvo iz zezanja i sledeci njegove instrukcije i nekako mi se svidi. Ziva i produktivna blog zajednica. Ali ubrzo dodje do malog sukoba jer nisam zeleo da pratim njegova uputstva i posle posta s naslovom 'Fida' nastavim pisati ono sto ja hocu. Obicne crtice iz zivota ili secanja. Ipak ces ti naici na ono o cemu pise Kapor, upozorio me Irfan.
Nisam mu verovao pa se cak i opkladimo. I tako pocnem da pisem, neko i cita, par komentara, pa i vise. Razmenim i nekoliko e-mailova s nekim citateljkama, od cega mi ostade i sada cesto razmisljanje o jednoj devojci koju znam samo kroz kratku prepisku, i naravno uzitak u citanju nekoliko omiljenih blogova, zenskih naravno. Odmah sam stekao i jednog stalkera, komentatora koji se javljao pod nickovima medobear, pa rile, dzile i rile, hamid. Bio mi je simpatican ispocetka, a onda je pocela da progovara njegova intrinsicna nesigurnost, ironija se pretvarala u podmuklo podsmevanje ocit rezultat njegovih kompleksa. Kad mi je Irfan skrenuo paznju na ovaj blog preselim kopiju i ovde bez ikakvih zadnjih misli. Irfan je to propratio ironicnom opaskom da i ne priznajuci podsvesno osecam da je svakom Srbinu u Sarajevu, pa makar i u virtualnom Sarajevu potrebna rezervna otadzbina.
I pre nedelju dana neki klinci mi provale blog i izmene password pa postiraju neku navijacku bljuvotinu. Nije me to sokiralo, svet fudbalskih fanatika vec odavno smatram drugom planetom. Ali Irfan mi posalje mail s porukom 'Jarane pjevas mi dvjesta funti', podsecajuci me na opkladu. Opravdavam se da to sto klinci rade nije taj njegov Sarajevski duh vec prateca pojava interneta, ali mi on skrenu paznju na drugu recenici poruke koji uopste nisam zapazio i ovaj Zorin post i komentare, na njenom blogu, koji sam rado citao i 'dramski' komentarisao. Vidim da moram da platim, posteno sam izgubio opkladu.
Nevoljko priznajem, pocinjem razumevati Kapora, teseci se da 'moje Sarajevo' postoji u nekom paralelnom svetu. Nazovem Ingu u London, ribu koja je prava vestica za internet da zatvori blog. Odlucim da ne kucam na vrata zalupljena ispred nosa.
Hvala Vam Mirnesa, Banshee, melankolija, Emma i Strippy.
No comments:
Post a Comment