Stvarno su u pravu kad kazu da nikad ne mozes zaboraviti da vozis bicikl. Ritmicko okretanje pedala i gotovo prirodni nagon da ostanes u ravnotezi. Steta da druge bitnije stvari zaboravljamo. Naprimer, kako spavati kao beba ili kako zadrzati izvornu kreativnost i sposobnost lateralnog misljenja. Stvar je mnogo hvaljena u Novom Zavetu ali po obicaju nema uputstva kako uspesno sacuvati te Bozje darove i u zrelom dobu.
Tek kad sam odmakao oko pola kilometra od radnje setim se da ljudi kradu, pa i bicikle. Srecom primetim neki mali hardware shop na levoj strani. Imaju par sistema za zakljucavanje bicikla. Najefikasniji je najruzniji, ali nije i najtezi, u gramima. Debeo lanac u prozirnom crevu i katanac na kraju. Lik mi objesnjava kako mogu to zamotam oko okvira kad nije u upotrebi. Kupujem i to.
Vazna stvar koju morate zapamtiti o Londonskom saobracaju je da uz podrazumevano izbegavanje pripadnika odredjene rase za volanom, intuitivan biciklista izbegava i zene vozace. Buduci bica koja nekaznjeno ordiniraju s onu stranu elementarne logike, obrasce ponasanja koji im to omogucavaju u privatnom zivotu primenjuju i na svet van kuce sto cesto prouzrokuje fatalne posledice. Ne po njih, naravno. Ovde gotovo svaka middle class bestija vozi neki 4X4 Off-roader i svoj nedostatak nedeljne porcije jebanja istresa na svakoga ko joj prepreci put. Kao i 99% posto zapadne civilizacije svoje stvarne potrebe potiskuju, nadoknadjujuci ih simbolicnim. U ovom slucaju ogromnim terenskim Range Roverima, Mercedesima i BMW-ima. Od njih nije siguran niko, cak ni druge zene koje guraju dete u kolicima. A propos nasih zena u kontekstu price, ja bih ih mrtav 'ladan pustio da voze i Space Shuttle.
Stigavsi napokon kuci smestim bicikl, posle malo akrobatike, uspravno, u ostavu.
Sutradan, odvezem se na dogovoreno mesto. Ne volim kasnjenje i smatram to neuroticnim nedostatkom samokontrole. Ista stvar je i s onim nesigurnim, koji porane pola sata pa posle pizde na ostale. Ugledam je kako vozi s druge strane ulice, ali iza nje jos tri devojke. Nisam imao pojma da je ovo grupni poduhvat. Sve su vesele i osmehuju se pristojno. Predstavlja nas, to su joj drugarice. Razmenjujemo sakotres, one se blago klanjaju, stidljivih ociju. Haruko, Maemi i Takara. Haruko je neuobicajeno prsata, Maemi neoubicajeno visoka, a Takara je istog stasa i gradje kao i Akiko. Sve su lepe i nekako mile. Svidja mi se da su crnokose. Nerviraju me vestacke Japanke, crvenokose ili brinete, a plavusa medju njima se prosto uzasavam. Nagledao sam se Japanskih modela po Londonu. Devedeset posto su takve, odvratan obicaj pokretan nametnutim i idiotskim kulturnim kompleksima. Akiko ima neku auru autoriteta medju njima iako nije najstarija. Sve imaju najekstravagantnije modele bicikla, torbacice na ledjima i slemove i obucene su sve u istom stilu, nimalo biciklisticki. Pastelne boje, suknje i svetle bluze, laki dzempercici na kopcanje, moda koja asocira na sezdesete. Ima posebnog sarma u njihovoj jednoobraznosti, prosto osecas duh grupe. Uvek sam bio fasciniran ponasanjem zena u grupi, a sad sam posebno zainteresovan, buduci autsajder. Krecemo. Akiko vozi napred, ja iza nje. Devojke na skretanjima nesto pricaju, dovikujuci se zvonkim glasovima, ali ne preterano. Nije to uobicajeni devojacki kokosinjac. Volim da budem sa njima, ima tu neke prirodne organizacije i koordinacije. Kao kad ptice u jatu lete i menjaju pravac istovremeno, ali spontano.
Vozimo Fulham Road-om i skrecemo na Putney preko mosta, a onda desno odmah posle mosta uz Temzu. Ovaj deo grada je prelep. Odmah na pocetku s leve strane izuzetno mastovito zdanje nekog kafe restorana. Redak arhitektonski biser, reminiscencija funkcionalizma, obla gradjevina u staklu, poseduje sarm futuristickog stila iz sezdesetih. Kafana za Flash Gordona. Odmah zatim niz niskih gradjevina Boat House stila, veslacki fanatici nose osmerce, deca vuku vesla, opusten svet. Zivot pokraj reke prija. Mi koji smo kao klinci visili na Adi Ciganliji i letovali po splavovima znamo. Na desnoj strani betonirana padina ulazi u reku. Clanovi veslackih klubova ubacuju camce u vodu. Zastanem da posmatram. Grupa koci. Fascinantno je posmatrati kako su Englezi organizovani kad se bave hobijima. Tek kad se otkace prinude najamnog rada oni su sposobni da deluju racionalno. Pitam Akiko zasto njene drugarice ne voze ispred nas. Gleda me ne razumevajuci. Verovatno sam napravio gaf, ali mi udovoljava. Govori im nesto i one snebivajuci se polaze napred. Vozim iza njih uzivajuci u prizoru njihovih guzicica, noge belasaju pri svakom okretu pedala. Kao da osecam spiritualni miris tih devojaka. Ako prevedem na culno, to je nesto kao miris breskve. Silazimo s asfalta, uska stazica nastavlja uz reku. Akiko uzviknu nesto i svi skrecemo na levo uskom stazicom. Okolo puste livade. Ubrzo izlazimo na prometnu ulicu, to je vec Barnes, i uskoro skrecemo na desno. The Wetland Centre, zavucen i nepoznat deo Londona. Skrecemo opet na desno. Napusteni skolski sportski centar. Uzak asfaltirani putic kroz sveze zelene livade. Sledimo put do samog kraja. Usamljena polja u visemilionskom gradu. Zaturen kutak lepote. Akiko nas zaustavlja. Guramo bicikle na travu. Devojke skidaju torbake i vade neke prostirke. Brzo im treba da rasporede sve. Glupo se osecam, ja nisam nista poneo. One kao da oklevaju da sednu. Akiko seda izuvajuci se, a one za njom. Spustam se do Akiko. Taj gest im nesto znaci. Osmehuju se odobravajuce. Ono sto Japanske devojke zrace za mene je nesto neiskustveno. Nihova nenametljiva pristojnost je topla i srdacna. Prosto biti u njihovom drustvu osvezava i opusta. Ne osecam da sam kao muskarac suprotstavljen njima. Maemi vadi mali plinski primus iz torbaka i priprema nam caj u majusnim soljicama. Ostale pazljivo prate njene pokrete. Neverovatna je elegancija te devojke kad radi tako proste stvari. Svaki pokret je krajnje egzaktan, kao da je to radila godinama. Gledam kako sede. Ljupko i smerno. Pojeo bi ih sve.
No comments:
Post a Comment