Probudim se jako rano. Oko pola sedam. Istusiram se i dobro izbrijem. Rovim kroz rastvorene torbe. Nisam poneo nista da se razgacim. Ovo nije hotel, nema mantil posle kupanja. Otskrinem prozor malo vise. Otvara se na staromodni nacin. Sistem znan kao 'makaze'. Soba je puna Thomasovih knjizurina. Listam par knjiga. Nema slika, samo neke tablice i grafikoni. Nebo izgleda neodlucno, kao tip koji razmislja u baru dal' da ide pisati posle dva piva ili da pridje ribi za sankom. Neke kilave kovrdze oblaka. Vadim cipele iz vrecica. Voleo bih da nosim zuckaste antilop brogues. Ameri ih sve zovu 'wingtips', a sve ostale s pertlama 'Oxford'. Ipak mi je vreme sumnjivo. Uzimam smedje Oxford, djon nije preterano debeo. Uvek se oblacim 'ododzdo'. Uzmem uske pantalone od sitnog somota. Vrlo svetlo sivo zuckasta boja. Kad mi ih je Jasmina prosle godine kupila u Parizu, glasno sam se cudio koja je to boja? Pa Gile, to bi bila prosecna boja masne kuhinjske krpe, odreze Jasmina. Prednost ovih pantalona je sto se prodaju zajedno s cetiri para carapa u istoj boji. Kvalitetne u pm, ako pantalone traju kao cetiri para, onda je dobro pazarila. Obucem belu kariranu kosulju od cesljanog pamuka i ciglasti pulover s 've' izrezom. Gore lagani tamnoplavi crombi. Ima prikopcan body warmer. Zraknem na nebo opet. Trebace i ambrela. Raskopcam kaisice kojim je prikacena za vecu torbu. Skinem kaput i odem u lounge. Iz Andreine sobe se cuje prigusena Joss Stone.
'I got jet lag and I never even left the ground
See it's like that every time you come around'
Sednem i listam neke novine, neka sportska bezvezarija. Ulazi Andrea. Dobro jutro, kako si spavao! Super, a ti? Obucena je u neki slafrok s cvetovima. Saten! Brrr, sav se najezim, ne podnosim takve materijale, to i diranje masnih tanjira. Zaboravio sam da kupim hleb, kazem. Nema veze imam ja neke kifle. Pratim je u kuhinju. Stvarno velika kuhinja. Hleb i kifle drzi u starinskoj posudi s osnovom od drveta. Daje mi tri kifle. Hvala, jesi li za caj? Pa sta znam, nekako sam se odvikla, ali moze. Evo koristi ovaj kettle. Daje mi solju iz ormarica. Ova je Thomasova, on ionako nikad ne doruckuje ovde. Varim vodu i ubacujem kesice u solje. Njena je decja iz Hamleysa sa slikom Winnie the Pooh-a. Microwave pijuce, ona nesto vadi i sipa u zdelicu. Sednemo za sto. Mazem onaj clotted cream na kifle i jedemo u tisini. Cream u tegli? Steta stakla. Potrosim ga svega lepeci debele slojeve po kiflama. Pijuckamo caj. Alan pomenu da si upoznao Nitu. Da, zanimljiva osoba. Da, veoma zanimljiva, kaze. Brzina kojom napusta temu pokrece mi neke zvoncice u malom mozgu. Pospremam iza sebe i vracam se u sobu da operem zube. Izvadim knjigu Band of Brothers koju sam kupio na polasku i sednem da citam. Volio sam seriju valjda je i knjiga dobra.
Telefon. Nita. Jesi li spreman? Ja sam dole. Ok, silazim. Grabim kaput i kisobran i izlazim. Docekuje me dole pokraj auta. Neki americki auto, indigo boje, cetvoro vrata, nezapamtljivog oblika. Polazim ka vratima. Jel' hoces ti da vozis, pita me? Tek tada vidim da sam posao na leva vrata. Navika iz Engleske. Isto su mi pitanje postavili u Engleskoj kad sam jednom posao na desna vrata. Ulazimo i ona krece. Ima bele pantalone i crvenu jaknu, tamne naocale i maramu na glavi, cudno svezanu. Vesto vozi. Bezbrojni cik-cakovi i izlazimo na sve sire ulice okruzene sve manjim kucama. Treba dosta da se izadje iz New Yorka. Grad je uzasavajuce velik. Gledam kroz prozor skoro citav sat, ponekad se vidi more na desnoj strani. Okean blesti, prilicno je vruce. Kad sam van kuce nikad ne mogu da pogodim kad ce mi trebati kisobran. Zacudo u Skotskoj to uvek prosto namirisem. Pricamo nesto o Andy Warholu. Deli moje misljenje da je covek bio idiot. Ipak, mozda je samo idiot mogao naslutiti zalosnu senu moderne umetnosti prije nego sto se potpuno ucrvala. Nalazim Santanu medju cd-ijevima na polici ispod dashboarda. Uzivamo u muzici. Nekako u rano prepodne Nita izgleda svetlo i prozracno sveze. Ni traga sinocne ubistvene senzualnosti. Kaze mi da voli boju mojih pantalona. Prevodim joj Jasmininu definiciju te boje. Smeje se i kaze da mi je glas drukciji kad pricam o toj devojci iz Beograda. Iskreno, verujem da se potpuno promenim kad samo mislim o njoj. Ali to nije moguce izdrzati dugo. Ponekad zna biti previse intenzivna. Put se oduzio, predeli i gradici kroz koje prolazimo sve su lepsi. Vozimo se preko nekog mosta na velikoj reci. Malo posle ona skrece s puta. Neki manji gradic. Je li to to? Ne, samo sam ogladnela, kaze i sigurno sece ulice. Odjednom i sam osetim zversku glad. Nikad necu postati Sir Gile. Nemam elementarne kontrole nad apetitom, neophodni uslov gentlemana. Zaustavljamo se ispred jednog belo okrecenog zida. Parking je samo prostor nasut kamencicima. U zidu su mala polukruzna vrata kroz koja se ulazi u prelepu bastu punu stolova, sve do sirokog trema niskog, drvenog restorana. Predivno mirise hrana. Pocinjem da varim unutrasnjost vlastitog stomaka. Sedamo za sto odmah na tremu kod samog ulaza. Iz restorana istrcava punacka baba u belom i cmace se s Nitom. Baba izgleda kao mandovska verzija mame Corleone iz filma Kum. Cikcu nesto na Spanskom i grle se kao blesave. Nita odlazi s njom u restoran. Glad je sad neizdrzljiva. Dajem signale balavcu u konobarskoj munduri. Ima svezan crven sal oko pasa. Daj mi ovo sto mirise odmah, kazem mu panicno. Zaboravio sam sve manire, ne cekam na Nitu. I flasu 'ladnog piva. A koliko ce to da traje, kukam za deckom? Nekoliko minuta gospodine. Moja histerija je zahvatila i malog. Skoro dotrcava s pivom. Dos Equis XX. Madre mia, decko je telepata. Hoce da mi naspe u casu. Otimam mu flasu iz ruke i cugam kao netom spasen iz pustinje. Mali se servilno uklanja ledjima dalje od mene. Valjda se uplasio da cu mu odgristi ruku. Nita dolazi i gleda me kako dojim onu flasu. Prsne u smeh. Izvini, nisam izdrzao, narucio sam bez tebe. A sta? Nemam pojma, ovo sto mirise. Vraca se u restoran, nesto mrmlja babi iza sanka i dolazi opet. Narucila sam isto. Sta je to? Moja omiljena hrana '@qui785bsd', smrsi nesto na Spanskom. Masem klincu opet. Dotrcava s drugim pivom i tek onda ukapira da nije pitao Nitu sta ce ona. Ona mu nesto tiho govori dok klinac ceci s polusavijenim kolenima do nje. Pre nego sto odjuri ona mu rukom skloni pramen s cela. Mali joj donosi neku sodu, a iz restorana izgiljava baba u belom i jos matoriji cilager sa smesnim sesiricem. Izgleda kao siptarsko kece, ali je od slame. Nose izmedju sebe neki dvospratni stolic s masom zdela i tanjira. Miris hrane mi razvaljuje sinuse. Skidam pulover i zavrcem rukave. Redaju to po stolu. Baba nesto zajapureno trabunja s Nitom dok me zagleda vesticjim ocima. Ma bezi baba u kurac, mislim, ispovrci klopu i brisi. Ne volim mandovske oci. Ovoj izgledaju kao otvori na cevi sacmarice. Ekipa sluzincadi se povuce. Zagledam hranu u bestijalnoj anticipaciji. Izgrizao sam jezik skoro do krvi. Ogromna zdela paste, bele i zelene isprepletena sa dugackim nitima hrskave slaninice, sve posuto nekim mrvicama vlaznog i belog sira i masline u tome. U drugoj zdeli nesto kao ogromne cufte iz kojih vire kao konopci narezani rezanci od pecenih paprika. Dve zdele sosova. Jedan zelen i potpuno natopljen maslinovim uljem, a drugi crven kao da je kecap, pun narezanog mladog luka, persuna, sira i maslina. Velika korpa za hleb puna pletenica, tanjih od nasih, ali sa nekim svetlim zrnjem umesto maka. Sumnjicavo upitam o ovom crvenom sosu, jeli ovo kecap? Nije, kaze Nita. Bacam s na klopu. Presecem cuftu nozem, a u sredini, topljen sir, neki beli umak, bozanstveno. Polako i temeljito ubijam se od klope. Nita jede skrto, zenski, a ja metem. Etnicko ciscenje Spanske klope. Trpam pastu na tanjir i obilno zalivam maslinovim uljem. A kad preseces cuftu, a ona prosto jekne. Samo zbog ovog vredelo je preko okeana. Jedem, jedem i jedem, unutrasnji i produzeni orgazam probavnog takta. Cokcem k'o Pirocanac, regularno umacem komade pletenice u onaj sos. Svako malo mahnem klincu koji dotrcava s pivom. Nita je vec pojela svoju meru i pijucka onu sodu. Ja ne mogu da prestanem. Njoj je vec nezgodno da gleda, ali ja ne marim. Zvacem i gledam je, verovatno s nekim govedjim izrazom. Prebivam samo u unutrasnjosti, od usana do zeluca. Sva vanjska cula uspavana. Smazao sam vec dve trecine, ali nagon ne popusta. Sipam svu pastu i prosipam po njoj sav zeleni i crveni sos i tri preostale cufte odozgo. Osecam da sam tek sada poceo da jedem. Zadnji tanjir pun. Usporavam malo forsirajuci pivo. Uporno meljem ostatak, tanjir je prazan. Uzimam zadnji komad pletenice i upijam preostali sos. Nita skida naocale i vristi: Ne mogu vise, pocinje da se trese od smeha, suze joj naviru na oci, davi se. Zvacuci zadnji zalogaj pomislim: Zena lako ovlazi. Ona bezi u restoran. Mali dolazi s pivom, vec se ispraksirao. Odahnem lepo. Gledam okolo, beli cvetovi na puzavicama oko stubova trema. Sam sam u basti. Moja ideja zen vrta. Podrignem glasno, mali se strese kao da ga je pokosio Skorpion. Donesi racun, kazem malom. Placam i ostavljam klincu solidan baksis. Zahvaljuje se s teskim naglaskom. Nita se vraca, crvenih ociju. Sedimo jos malo. Imam osecaj da je lepse biti tvoja hrana nego tvoja zena, kaze mi. Otkud znas? Ja sam svestran covek. Jesi li ti siguran da nemas Spanske krvi? Sto posto, odgovaram smejuci se. Zrak mirise lepo. Udisem taj slan miris i punim se energijom. Digao mi se, pantalone su mi prilicno tesne. Polako se sklanja izmaglica oko mene, osecaj dolazi i do koze, malo lepog vetrica. I sluh mi se vraca. Da idemo? Ok, kola su otkljucana. Kupim pulover i setam do kola. Ona ostaje da se pozdravi s gazdaricom. Ubrzo dolazi noseci nesto u ruci. Ovo je za tebe, poslao ti je konobar. Nesto u kesi. Majica na kojoj pise Dos Equis XX.
Decko je talentovan, jednog dana imace svoj restoran i slamnato kece na glavi. Vozimo se opet i izlazimo na autoput. Nita pritisne dugme i pokretni krov sklizne. Opet taj lepi slani miris mora. Posle pola sata putokaz kraj puta. Desno West Haven, levo New Haven. Ovde sam studirala, kaze Nita. A jel' a sta je tu? Pa ti je Yale univerzitet. Hm, nisam imao pojma mislio sam da je to na Zapadnoj obali. Zaustavlja kola i telefonira. Moji su vec na mestu, kaze i okrene kola. Vozi nazad prema New Haven luci.
No comments:
Post a Comment