Istorijske dileme. Patriotizam usmina. Kidam lance predrasuda.

Odjednom nemam ideja. Nekako se osetim iznerviran. Tresne mi o glavu citava lazna nafrakanost drustvene farse u kojoj zivimo. Sav taj besmisao foliranja i obigravanja, odugovlacenja, tog vecitog nadjebavanja muskaraca i zena, svo to ceremonijalno sranje. Citava idiotska garnitura namestaja u kojoj postoje nekakve ladice u kojoj trunu nekakve pristojnosti, umesto prirodnosti, sav taj glupi pokeraski fazon koji razvlacimo, zgadi mi se sve to sto idioti zovu civilizacija. Sta prosecan idiot uopste zna o civilizaciji? Civis Romanus - covek lisen slobode, mrav pravne drzave. Citoyen - gradjanin idiot iz doba Francuske revolucije koji strada na giljotini. Moj deda Milutin Rackovic sin Novaka kraljevskog perjanika, pet puta ranjavan, manijak sa mitraljezom, koga u mal' njegovi Crnogorci ne ubise na Kupresu cetrdeset i neke jer je istrcao ispred svih njih sto metara u jurisu, cetrdeset osme nategnu neku bedeviju iz sela dok se plastilo seno i zaglavi sest godina na Golom Otoku jer je bedevijin "decko" bio Udbovac. Zalud Karl Marx, zalud Groucho Marx, zalud Che i hipici svih revolucija. Nista se nije promenilo. Kako neko moze da bude civilizovan ako nije dopustio da kojekakva "pravila" naprave od njega evnuha. Sve "slobode" za koje toliki muskarci izginuse obise nam se o kurac. Idem k'o kamikaza, ako bude bice, ako ne, nije jedina. Zaboravim sve sheme i uputim se pravo na cilj.

Sibam niz Draystone Gardens. Osecam se kurcevito, jebes izmotavanja to je za pedere.

Lutam malo, blejim u mali dzepni 'A to Z', neophodni vodic po Londonu i nabodem konacno njenu ulicu. Pa to je na par stotina metara od mog stana. Gledam po kucama, aha, tu smo. Vrata, zvono nema, kucam. Vrata se otvaraju nakon par sekundi. Ona. Gleda me nekako uplaseno. "Zdravo, ja sam Gile", kazem joj i pruzim joj onu kovertu s katalozima. Zacudo, ona je odmah prihvati ali nekako nespretno. Katalozi ispadnu, pokupim ih brzo i dodam joj. Potpuno je obucena, kao da je posla vani. "Sta je to", izgleda zbunjena i nekako stidljiva. "Nasi novi katalozi, samo za tebe. Video sam te u Bonham's-u na aukciji, pa racunam, ovo ce te zanimati". Premece ih iz ruke u ruku. Ruke su joj tako sicusne. "Da, ti si onaj iz restorana", cvrkuce stidljivo. "Da, to sam ja", nedam joj da se snadje,"otkako sam te video u Area nisam isti covek". Odjednom se nasmeja, glasno. Neki blesak Evropskog, poznatog u njenom izrazu. "Ti mora da si Italijan", kaze s vragolastim izrazom. Sad izgleda tako opustena i kroz pokrete i otvoren pogled. "Nisam, ali sam tu negde, vidim ti si posla vani". "Da, krenula sam u kupovinu". "Pa lepo mozemo zajedno i ja sam krenuo u kupovinu". Pruzim joj lakat gledajuci je bezazleno. Prihvata. Stavlja svoju malu saku u pregib moje ruke i krecemo. "Ne mogu da verujem da ja ovo radim", koristi uobicajenu Englesku frazu. "Ni ja ali koga je briga", prihvatam u slicnom tonu. Savladavam zelju da je upitam zasto me je onako pogledala. Muska sujeta. Da li? Sta ja uopste znam o njoj? Sta ja uopste znam o bilo kojoj zeni? Sta uopste zna bilo koji muskarac o bilo kojoj zeni? Zasto uopste trebam da ista znam? Zasto smo ovisnici znanja? Zasto moramo da opasujemo svet imenima? Pa i jebeni Hegel je voleo picke. Sta je njegov 'lustige vernunft'? Kladim se da je i on mirisao rosne pice dama u dugim haljinama, ispod bezbrojnih podsuknji. Kao kerovi sto opisavaju svoju teritoriju muskarci definisu svet. Kako je nedostatna muska masta, a kako je slatka ta iskonska zagonetka zene. Kako je lepa i klizava ta ruzicasta rupica. Da li njena ima ukus isti kao pice svih mojih riba. Slatkih ukusnih picaka iz bivse Jugoslavije. Prokleti izandjali pederi sto podelise prostor te vanzemaljski mirisne picetine, pozivajuci na nezavisnosti, suverenosti i druga sranja. Kako su se nesigurni mekomudici nasankali. Oh sto nisam bio covek tada, nego dete, da im kazem pederi jebite se. Jebes Francuze, kusaju vino iz malih srebrenih posudica i prodaju celom svetu. Da su je svi svaki dan, k'o sto bog (moja verzija) zapoveda lizali, grickali i nabijali, odmarali u najdubljem klancu zene, gde bi nam bio kraj. I ja sad, gubitnik, emigrant mirisnog piceceg raja, od Slovenije do Makedonije, klackam s Japankom bozanstvenih guzova niz Londonske ulice. Jebes svaku metafiziku, jebes svaki zajeb, stiglo me je McLuhanovsko prokletstvo globalnog piceceg sela. Valja stvar zaokruziti, i sto kaze Irfan, valja umociti.

Izgubljen u mislima, osvrcem se na nju, a ona utesno i neobjasnjivo predvidljivo, Japanski otsecno stupa u mom pravcu. Nemam reci, imam samo osmeh za malu zenu sto visi na mojoj ruci. Potpuno sam zgranut njenom nemustom lojalnoscu, zaslinavljen, k'o gromom udaren, zablesavljen. "Mislis o necem teskom", prenu me iznenada. "Da mislim o tome kako sam sretan, sto ides sa mnom", nevesto lazem. "A ti, o cemu ti mislis"? "O tvojim cipelama. Nikad nisam videla tolike cipele". I sve tada pade, sve tada puce i strovali se u provaliju nelagodnosti i nepoverenja. Ona je zena, vladarka sveta, kraljica i boginja, naprosto zensko. Stanem i okrenem je prema sebi ne usudjujuci se da je privucem. "Mozda su moje cipele velike, ali noge u cipelama su umorne. Sta mislis da svratimo negde i odmorimo"? Gleda me cudnim, izgleda kao setnim pogledom. "Dobro, ima vremena jos za kupovinu, sta kazes na ovo mesto"? Neka kafana na ulici, prazna, stolice sa metalnim nogama i neobicni nasloni. Prepoznajem Philippe Starck dizajn. Video sam ali nikad nisam sedeo na njima. Ulazimo i sedamo do izloga. Gledam je, i ona mene. "Da li stvarno mislis da moje dupe izgleda kao neko Evropsko", upita me kao ovlas spustajuci oci. "Da, mogao sam se zakleti da si Mediteranka". "Na neki nacin to mi laska, ali me cini i nesigurnom". "Zasto nesigurnom pa ja sam tu". "Nisam mislila da se ovako nesto moze desiti tako brzo". "Ni ja", kazem dodirujuci joj ruku. Smesi se kao dete. Zbunjen sam i odjednom zamisljen. Mahnem konobaru.....

Izvidjanje terena i dorucak sampiona

Gladan sam. Svega. Oblacim se i izlazim. U kracoj setnji protegnem noge do naseg glavnog, reprezentativnog salona. Cuveno mesto gde su mnogi ostavili ili napravili milione. Zavisi s koje strane aukcionerskog pulta gledas. Tu radi najustogljenija ekipa cele firme. Znam par faca, zenskih, onako iz vidjenja. Jedna mladja riba je ekspert za cilime, tepihe i slicne pindjivise. Video sam je na nekoj trening sesiji pre pola godine u Stoke-on-Trent. Posle smo sedeli u pub-u jedno do drugog. Javim joj, se tek onako. Setila se. Cavrljamo. Pricam joj sta radim od sledece nedelje i kako cu da dolazim i kod njih. Valjda je toliko dugo radila na foliranju musterija da joj svaka rec zvuci dvostrukom konotacijom, pa nenadano rece: "Ja sam sad udata". Cestitam joj i mislim sta ce joj ta iznenadna najava, nije mi valjda otkopcan slic? Mora da je maznula nekog matorijeg budzu iz firme pa unapred rasteruje kerove. Pitam je ko radi promocije. Uputi me do jednog lika. Cova je ljubitelj kapljice, vidim po crvenim zilicama po nosu i ispod ociju. Tipicni country toff, sako od tweeda, karirana kosulja od parheta i pantalone od braonkaste kase "riblja kost" i neka skolska kravatica. Odskace od prepeglane prugaste sabrace okolo. Odvalim mu istu zvaku, mada ni u ludilu moj posao ne pokriva njegov resor, nategnem pricu u tom smeru. Kaze mi da je prijatno videti ambicioznog mladog coveka. Ambicioznog? Lik ocito ima moc zapazanja jedne nejestive pecurke. Pozove me u kancelariju. Tupim mu kako je to veoma interesantna oblast i kazem da bi bilo zgodno da skocimo jednom na casicu kad pocnem da radim, pa da onako neformalno popricamo o tome. "Svakako, kako da ne", odmah se ponudi. Moj covek. Interesujem se za nove kataloge i slicno. Pokazuje mi nekoliko novih tek stampanih, ispod cekica. "Jel' mogu da ponesem i prelistam par ovih", pitam s naivnim izrazom. "Pa naravno, nosite sta god hocete, ja ih imam stotine ovde". Privedem blefiranje kraju, pozdravim se i pokupim svezanj kataloga u vrednosti nekih 100-ak funti. Udjem u administraciju predstavim se i zatrazim da telefoniram. Zovem jednog lika iz prodaje i pitam ima li listu za Bonham's-ov stock iz zadnjih prodaja. Ima. Trazim mu "lot number" za Kyoto-Satsumo vazu s Knightsbridge aukcije od pre par dana. Ima broj i to je bila jedina takva cilindricna vaza na prodaji. Zapisem broj, pokupim veliku podstavljenu kovertu i vani.

Strpam kataloge u kovertu, poprecim ka Fulham Roadu i nakon kratkog vremena naidjem na 'Holland & Barrett health food shop'. To je znaci to, bas kako je Slani i rekao, preko puta bolnice. Udjem i kupim par flasica multivitamina i riblje ulje u kapsulama (jos rastem, bar neki deo tela, svako jutro i u izvesnim situacijama). Koordinate zacrtane. Odlucim da prosetam po Fulham Roadu i da nesto pojedem pa polako do kuce. Malo nize neki bife. Gledam jelovnik, Engleski dorucak zvezda top liste. Hvala lepo nisam pobegao iz Bijafre. Trazim od babe iza pulta da mi ispece przenice, par listova sunke na njih i nastruze sira odozgo, plus vruca cokolada. "Mi ne pravimo po narudzbi", bori se baba. "A jel' izdajete hranu za lovu ili prosto delite ljudima"? "Pa za novac, naravno", baba je zbunjena. "Pa evo love i napravi", pokazem joj pare. "Ok", najzad pristade. Baba pravi, a ja se nageo preko pulta i instruisem. "Okreni sad tu sunku da ne zagori, i prevrci te snite hleba". Baba nesto ronca sebi u njedra ali sljaka. "E sad smaknu tavu sa ploce i stavi sunku na przenice pa odozgo sira", insistiram. Baba slusa, ali posegnu za nekakvu kutijicu pa podje s njom na przenice. "Stop", dreknem. Baba se ukoci. "Sta ti je to"? "Parmezan". "Ma zaboravi parmezan, necu da se trujem nego da jedem. Imas li chedar"? Ima. "Daj ovamo sir, dasku, noz i te celofanske rukavice", skoro naredjujem. Baba je sad gotovo hipnotisana, donosi to i stavlja na pult. Navlacim rukavice, poprecim sir na dasku pa udri nozem po siru u brzim pokretima, cak, cak, cak. Dam joj preostali komad sira u'vatim dasku levom rukom i okrecuci je nastavim seckanje dok nije bio kao narendan. "Pospi ovo sad odozgo, ali ravnomerno raspodeli". Baba slusa i donosi na tanjiru pa spusta na pult. Dajem joj lovu. "Jel' i ti radis u ugostiteljstvu", pita. "Ma jok, ja sam nezenja". Placam. "Cheeky lad", smeje se dok vraca kusur. "That's me luv". Sedam preko puta nekog sljakera u isflekanoj radnoj odeci. Kao da je zaustio da nesto kaze ali ga odmerim pa se predomislio. Tipicna south London faca, inteligencija probija kroz njegov krmeci pogled sporije nego partizani kroz Igmanski sneg. Smazem polako one przenice zalivajuci ih vrucom cokoladom. Mahnem babi na izlazu i prosetam. Vidim dva klinca od oko 10-11 godina u uniformi neke sminkerske skole, tamni sakoici i straftaste kravate svezane u jako labavo "volovsko srce", kratke k'o bebece portikle. Gluvare ispred nekog ulaza, belci. Ocito pobegli iz skole. Odjednom mi nesto pade na um. Rovim po dzepu trazeci sitnis i iskopam dve funte. "Jel' hoce koji od vas da zaradi dve funte za 5 sekundi posla", pitam klince. Nepoverljivo me gledaju. Izvadim mobilini i kazem:"Samo okrenes broj i pitas za Jonha Smitha, saslusas odgovor i dobijes pare". Merkaju me. Manji bucmastiji se uhvatio drugome za rame i kaze obaziruci se: "To je skrivena kamera". Drugi klinac je zgoljaviji, tanka usta, blazirani middle class izraz, pohlepa u ocima. "Ok", kaze, "I'll do it". Dajem mu novac, vadim ono ceduljce gde sam zapisao podatke od Slanog i okrecem Japankin broj na mobilnom. Pruzim mu telefon. Ubrzo klinac poce da vergla na ugladjenom Engleskom: "Hallo, can I speak to Mr John Smith, please? .... Oh, sorry madam". "Wrong number", kaze vracajuci mi telefon. "Was it a man or a woman", pitam. "Lady", kaze smeskajuci se lukavo. "What about accent"? "I would say,..aaaa Asian. No, oriental. Yes, definitely oriental". "Good, thank you boys". "Thank you sir". Klinci odose niz ulicu. Bucko vuce zgoljavog za rukav a ovaj ga odguruje stiskajuci pare u saci.

Zanimljivo, pile je u kokosinjcu. Sad ga valja izmamiti na svez zrak...

Uspomena

Probudim se iz najlepseg sna. Ubrzo shvatim da se ne radi o snu. Pokriven jorganom po glavi cutim i ne micem se. Trudim se da me disanje ne oda. Ovo mi se desava drugi put. Prvi put s Jasminom pre mnogo godina. Nadam se da ce se i zavrsiti kao pre, onako kako treba. Igra koju malo zena igra ili zna, a svaki muskarac sanja o njoj. Kad stavis bateriju od 9 volti na jezik, koliko to mozes izdrzati? Neko par sekundi, neko mnogo duze. Ovo je daleko teze. Teze od svake igre osim onih grubih smrtonosnih koje ne zelim da iskusim. Kontrola ne pomaze, samo apsolutno opustanje. Lako ces nasuti vodu u vino i napraviti bevandu. Ali kako kontrolisati telo, nasu posudu zadovoljstva? Kako razrediti, kako razblaziti vatru i pretvoriti je ugodnu toplinu. Igra koja kazuje mnogo i bez reci, ako pobedis. Ne drugoga, sebe. Onaj drugi ne pobedjuje tek tako, samo ako ti izgubis. Uspevam. Talas se razliva kroz mene. Osluskujem, zalepljen za krevet a lebdim, tezak deset tona a opet lak, pritajen u totalnoj ogoljenosti, proziran a zagonetan. Igra se nastavlja.
Otvaranje vrata, sum vode, jedva se sprecavam da ne skocim. Koraci opet. Zvuk zene koja se oblaci. Sum haljine koja klizi niz telo, kratak zuj zipa. Koraci. Da li idu dalje ili su jos tu? Kratak kvrc kopce na torbici, neki cudan sum, zatvaranje, metalni klik. Cudno cangrljanje. Sta u ovoj kuci moze tako da cangrlja?
Nemust poker emocija i strepnji, najsladji i najbolniji kad je izmedju zene i muskarca, sta ona misli? Sta misli on?
I na kraju, zvuk zatvaranja vrata, samo onaj neophodni skljoc, blago pritvaranje. Hteo bi da skocim i da urliknem: "Yeeeeessss"! Da li? Ustajem svez kao dusa bebe. Go se protezem i zevam dok me ne zaboli iza usiju. Glupa misao, zaboravio sam da kupim papuce. Treba dosta toga da se covek negde nastani. Prolazim u sobu. Na niskom stolu moja otvorena aktovka i kozna casica s olovkama. Cangrljanje? Jurim po stanu i zavirujem okolo. Nista. Ulazim u kupatilo i tusiram se, perem zube. Brijanje, gel posle brijanja. Trazim plasticnu flasicu s vitaminima. Nije u kuhinji. Cudno. Gde sam je zaturio. Ulazim u spavaci deo. Nesto belo preko knjige na nocnom stocicu pored mog kreveta. Gace. Obicne bele zenske gace. Moja tetka bi rekla: Bez frcokli. A na gacama crvenim markerom pise: Brenda 23 Sep 2004 i malo srce.

Neocekivana seoba. Irfan. Uvek treba znati prave ljude, a zene pogotovo.

Probudim se jako rano, uzasno zedan. Kuhinja, kupatilo, oblacenje na brzinu, u to i ostali pocese da dolaze sebi. Sibam na vrata, Brenda vice: "Telefon". "Ostavi Irfanu, zurim". Taxi do brijaca na Fulhamu, podzemnom do City-ja i evo me u Londonskoj centrali firme. Muvam se po firmi tamo vamo, oni koji su mi poznati zauzeti, a nepoznati lencare. Citam necije novine, pijem caj po ko zna koji put, nikako da docekam lunch break. Zovem Irfanov mobilni, zvoni dugo. Vec pomisljam da prekinem kad se zacuje njegov uzurban glas: "Karam jebote, zovi kasnije", i prekinu. Tipicno. Taj kad se dokopa drzi se k'o dete za sisu. Napokon jedan sat, brisem iz zgrade do neke kineske prcvarnice koju sam zapamtio od prosli put. Tip samousluge. Natrpam neki morski buckuris na tanjir i jedem polako. Posle skocim u neki snobovski pub na pedersko pola pinte lagera. Zurim u firmu. Sastanak. U prolazu maznem nekoliko praznih papira s necijeg stola, bosovi ulaze u salu za sastanke i pocinje davez. Ko nije radio u Engleskoj nema pojma kako su kilavi, neefikasni, neracionalni i smotani. Njih je svaka logika davno zaobisla i sve se svodi na prebacivanje vruceg krompira od jednog do drugog i mlacenje prazne slame ali na veoma pristojan i ugladjen nacin. Davno sam se manuo corava posla svojstvenom nasim ljudima to jest kreativnosti, entuzijazma i motivisanje drugih. Socijalna degeneracija Britanske radne populacije zahtevala bi debelu studiju ali ja sam vec prevazisao fazu gadjenja pa ih posmatram kao ribe u akvarijumu, otvaraju usta i nesto se kao krecu, a mene zaboli uvo. Konvencionalnu masku govedjeg izraza drzim na licu dok u mislima lutam ko zna gde, najvise oko Japanke od juce. Napokon kraj, gledam da se izgubim, ali jedan ustogljeni lik iz managementa od ukupno trojice koji ostaju, zadrzava me: "Mr Rakovik can we have a word with you"? "Yes, of course sir", kazem preko kurca, ali uz ocekivani kez. "Mi smo veoma zadovoljni vasim izvestajem i analizom troskova transporta i pakovanja koju ste uradili za prosli kvartal. Gospodin 'Ceska Jaja', gospodin 'Boli Ga Kurac' i ja smatramo da ste vi najbolje kvalifikovan za jedan posao koji planiramo. Ako vam je zgodno mi bi zeleli da uradite studiju izvodljivosti i inicijalnu analizu naseg novog projekta pod naslovom: 'Drzi Vodu Dok Majstori Odu', koji je neophodni preduslov nase strategije za naredni period poznate kao 'Trla Baba Lan Da Joj Prodje Dan'. Radili bi narednih mesec dana ovde u Londonu, dobicete company car i office ovde, posao zahteva obilazak svih nasih filijala u ovom podrucju itd, itd. "Kako da ne, bice mi zadovoljstvo. Kad mogu da vidim detalje"? "Mozete odmah sada kod gospodina V. Uzmite sledecu nedelju kao placeni dopust dok nadjete smestaj a ja cu nazvati vaseg bosa u St Andrews da sredimo pojedinosti. "Thank you sir, I'll be glad to start as soon as possible". Ispostavi se da je V. na istom spratu. Udjem kod lika i nakon kratke razmene formalnosti ukapiram da je Rus. Ohrabrujuci podatak koji se pokaze vrednim kad sam prelistao dokument. Logicno i uredno zacrtan, metodicno izlozen. Slovenska neposrednost koju delimo odmah rastopi svaku ideju medjusobnog blefiranja. Zatrazim mu elektronski zapis dokumenta i njegove pripremne beleske, nasta mi V spremno isporuci sve bez ikakvog izmotavanja. Da nije bilo sifilisticnog Uljanova gde bi nam bio kraj, mislim.Telefoniram mom bosu u St Andrews i ispricam mu sta je i kako je. "Znam vec, malopre su me zvali iz centrale", kaze mi. Pitam:"Znas, ako sutra krenem ostaje mi samo jedan dan da se spakujem i da pokupim stvari, moram li onda da budem tu u petak"? "Ne, nema potrebe", kratko zavrsi. Ponekad cenim svog bosa, Skot, bivsi oficir bez smisla i interesa za palamudjenje toliko svojstvenim Englezima i civilima. Pokupim svoju torbu iz kancelarije kolege kod kojeg sam je ostavio pre par dana i na vrata. Na izlazu lepota. Nebo kao kristal, vetar koji donosi morsku svezinu s juga, vise od nedelju dana slobodan, a sve placeno. Jedini benefit kojeg sam ikada video jos otkako sam dosao u ovu stedljivu zemlju. Sam sebi se dopadam, a to mi se ne dopada. Do sada je uvek zavrsavalo u govnima.

Zovem Irfana opet. Zavrsio je "posao" i negde je vani. "'Ajd dodji u Joiners Arms, ja sam bas posao da jedem". Irfan je jedan od retkih nasih ljudi koji je totalno gastronomski ravnodusan. On bi pojeo i mokre novine, samo da su ljute. To objasnjava cinjenicu da jede i po pub-ovima. Radi kao estate agent - posrednik kod prodaje i iznajmljivanja nekretnina a kao partner u agenciji radi jako malo, bar to meni tako izgleda.
Poznajemo se jos iz detinjstva. Obojica smo rodjeni u inostranstvu, ja u Ukrajini on u Libiji, ja slucajno, on namerno. Vikendicu njegovog i vikendicu mog caleta u Budvi deli samo jedna zivica. Ovde je dosao tri godine pre mene i uspeo da se dvaput ozeni (prvi put za papire), dvaput razvede i odlezi mesec dana u zatvoru zbog GBH (teska telesna povreda). S drugom zenom koja je nase gore list, iz Banja Luke, ima trogodisnju curicu. Svaku subotu ili nedelju redovno provede s kcerkom i bivsom zenom. Kaze da se zena i on svaki put "maznu", jedina stvar gde nikad nisu imali kurzschluss, a u svemu ostalom su totalno razliciti. Irfan je covek koji zna da pravi pare. Zena i dete mu zive u kuci koju je on i kupio i otplatio za samo tri godine. Sad stanuje u iznajmljenom stanu, zajedno sa dvojicom Engleza, svaki ima po sobu. Po zastupljenosti dlaka na licu lici na Hrvatskog predsednika Mesica, ali ima vise kose. Kad sam to glasno primetio kratko mi odbrusi: "Jeb'o te on, dje nadje onog orangutana"? Uvek je spreman za drustvo i provod, delimo mnoge interese i dve odvratnosti, prema fudbalu i politici. Naravno imamo i razlika. Ja nikad ne pijem zestoka pica, on obozava whiskey. Kad je u pitanju odevanje, bilo formalno ili sportsko ja uvek biram klasicno, on je uvek napirlitan po poslednjoj modi, ma kako luda bila. Ja volim restorane, on nocne klubove. Ja ne marim za automobile, on je u svoj Lotus Elise prosto zaljubljen. On je jedinac oca lekara koji je udovac, ja najstariji od sestoro dece koju je moj otac matematicar izrodio s dve zene (niko ne garantuje da ih nema jos).
Hvatam taksi za Sloane Square i prelistavam dokumentaciju s posla dok se vozim. Belezim neke ideje na marginama, vozac nesto gundja dok se probija kroz centar. Neuobicajeno za Londonskog taksistu. Taksi se jedva iscupao iz guzve na Westminsteru i vec prolazi ka Belgraviji. Najzad stize, placam i izlazim ispred pub-a. Unutra zateknem Irfana s ribom od juce, nista iznenadjujuce. "Jebi ga jarane, pica je zasluzila rucak, pravo se trudila", pravda se. "Treba mi stan", kazem. "Nemoj sada, idem da odbacim malu, pricekaj tu evo me za pola sata". Odose. Narucim neki nafrakan burger i blede krompirice i premestim se do prozora. Dok sam pojeo i popio pivo on se vec vratio. Telefonira nekome i nakon krace price, kaze:"Idemo, imam ovdje blizu jedan studio flat" (mali samacki stancic). Sedamo u kola i tamo smo za dva tri minuta. Draycott avenue par minuta pesice do Sloane Square. Parkira ispred jednog Viktorijanskog bloka od crvene cigle, sedimo u kolima cekajuci gazdu. Ubrzo dolazi jedan sed cicica u pratnji kcerke. Pozdravljanje, predstavljanje i penjemo se gore. Lep, namesten stancic. Vesalica, ogledalo i telefon u tesnom predsoblju, prikljucak u spavacem delu sobe. Plinsko grejanje, opremljena kuhinja i retkost - ves masina. Malo kupatilo s kadom i tus s crevom, ostava s usisivacem, probam - radi i nova sklopiva daska za peglanje. Deo za spavanje odvojen od jedine sobe polukruznim kliznim vratima. Interesujem se za cenu, nije niposto umerena posto sam placam prvu nedelju, a firma ostalo. Useljiv odmah? Da uz placanje depozita. Cekove? Primaju. Pisem cek za depozit koji je iznenadjujuce skroman, razmenjujemo podatke, potpisujem ugovor, Irfan i cikica stavljaju svoje potpise. Predaja kljuceva. Hvala, prijatan boravak, razmenimo uobicajeno blebetanje socijalnog rituala, i taj problem je resen. Da sam ovo resavao sam izgubio bih grdno vreme, ovako easy-peasy. Rastvorim torbu i presvucem se, stosta mi fali. Krecemo, zakljucavam, silazimo dole i sedamo u kola. Irfan:"I jarane, dje cemo na dernek veceras"? "Stani covece, treba mi milion stvari, kosulje, gace, jos odece i ko zna cega jos". "Pa dobro 'ajmo sad na Knightsbridge pa dole nize iza Harrods-a, ima metar radnji, pa Kings Road". Irfan uziva u kupovanju, prati sve "markice", njegov radni sto u agenciji je prepun casopisa za muskarce s receptima kako sto brze spiskati sve na najnoviju odecu koja ce za mesec dana izaci iz mode. "Ne", prekidam ga, "idem do Peter Jones, imaju sve sto mi treba". "Cuj ako me ko od raje tamo vidi provalicu se. Odbacicu te pa se cujemo poslije. Dok kupujes oticu do radnje da vidim sta su robovi danas uradili". Irfan svoju agenciju uvek zove radnja. Iako je njegov otac otisao od tamo jos kao dete nepogresivi trgovacki duh Novog Pazara progovara kroz generacije. Odbaci me do Jonesa i odjuri. Zbog nekog razloga volim ovu robnu kucu, s poslovne strane neobicno organizovana, partnership, neka vrsta uspesnog socijalizma, ima svega na jednom mestu, usluga efikasna i strucna. Provedem kupujuci vise od sata. Kosulje, gace, bade mantil, peskiri, pantalone, farmerice, par kravata, sportski sako, jedan formalni, nekoliko pakovanja carapa, dvoje cipela, patike, sportske gace, par majica, posteljinu s parom presvlaka, tavu, par serpi i tanjira, pribor za jelo, sampon, sapune, razne deterdzente, pribor za ciscenje obuce, kese za smece, stalak za odelo, sklopivi stalak za susenje vesa, pegla. Kartica samo seva. Dostava s licnim prevozom 15 funti. Dva azijata nose to dole do dostavnog auta, sedam do vozaca i pravac nazad. Lik mi pomogne da odvucem to do gore, baksis i hvala. Raspakujem, razmestam, vesam odecu, navlacim posteljinu, kupim ambalazu i iznosim na smece. Rutina momackog zivota. Montiram iPod sa dodatnim zvucnicima na prozorsku dasku. Vadim knjigu sto sam kupio pred polazak i stavljam na nocni stocic. Jedina knjiga u stanu i ni mrvica hrane u kuhinji. Sve ima svoj prvi put.U bezlicnim ali neophodnim aktivnostima svakodnevice telo, dusa i duh utrnu u nekoj neegzistenciji bez iskre i maste, bez sumnje i intencije. Automatika "ovo tako treba", "ovo se ovako radi", "ovo ide ovde a ono onde", roboticko delovanje trivijalne nuznosti prekinuto na kraju zadatka naglo predaje energiju naboju zivota dotad skrajnutom u kutak unutrasnjosti. Dijalektika paznje zapadnjaka. Uvek usmerena zadatku pred ocima, bez fuzije obicnog i nadzemaljskog. Sub species trivialis, striktno odvojena od sub species aeternitas. Zavrsih i prva misao - Japanka.I opet u prvom planu, telo, dusa i duh utrkuju se u konstruisanju puta ka ceznji. Rekao bih ceznji srca da nisam preziveo frtalj veka u ovom zivotu, jednostavnom i oporom zivotu muskarca koji iskreno veruje samo jednom prijatelju, svom kurcu.Istusiram se, obrijem, obucem i na vrata. Vecernji vetar na licu i kosi, osecaj tvrde i blago rapave povrsine asfalta pod mojim djonovima, sluh detektuje automobile s obe strane ceste, ziv osecaj odevenosti, skoro neprimetno leprsanje nogavica, blagi pritisak novih carapa, oci procenjuju udaljenosti, nesvesno njihanje ruku dok koracam, udisem London, miris nastanjenosti u mojim nozdrvama, sigurnost prisutnosti odrasla u davno zaboravljenom okrilju otadbinske slobode i tople kolevke roditeljskih ruku, idem ulicom. Nemam nikakvih namera, ja sam namera. Kao i uvek, ona zadnja.

Mobilni, zovem Irfana i kratak dogovor. "Evo ostavljam auto, sad cu ga zvati, nadjemo se u 'Made in Italy', dolazim". Skocim na platformu dvospratnjaka, vozi niz Kings Road. Pola milje dalje silazim i do restorana. Poluprazan. Sedam dalje od zvucnika koji cijucu neke napolitanske jadikovke. Narucujem nesto s vinske karte oznaceno kao Chelsea Runner cocktail. Gorkasto lako picence s kriskom limuna na obodu case. Nije lose. Jedan pa drugi pa treci. Budi apetit. Ulazi Irfan s bitnim covekom. Slani, od juce, Irfanov drugar iz Praga. "Nas covjek", opusten "bez garda" kako kaze Irfan. Slani je nekarakteristican izdanak Ceske republike. Vispren i brz s lepo artikulisanim Engleskim, pun duha i svezih viceva, bonvivant odnegovanog ukusa, kurvar i bekrija, ozenjen zenom "koja razume". Neverovatno, gotovo s femininim intenzitetom ukljucen u svet, ne propusta nista i "sve mu je jasno". Ziva destrukcija naseg Balkanskog stereotipa da su svi Cesi pederi, skrti ili mlakonje. Ekonomista je u firmi koja uvozi i distribuira specijalizovanu hi-tech medicinsku opremu. Pijuckamo uz opusteno cavrljanje. "Znam devojku naravno, zove se Akiko, otac joj je nas snabdevac iz Japana i ona povremeno dolazi u nasu firmu kad primimo vecu narudzbu da se uveri da je sve u redu, inace studira film tu u Londonu, cini mi se vise iz hobija, ali je ukljucena u ocev biznis. Znam gde stanuje, gde izlazi i gde se moze naci. Juce smo Alasdair, moj bos i ja bili s njom na poslovnoj veceri, ali nesto joj se nije dopalo pa se izgubila ranije nego obicno". "Kako maznuti zutu picku", Irfan se interesuje. "Polako brate, ko koga ovde treba da kresne", intervenisem. "Sta da ti kazem", Slani se obraca meni, "Ja radim s Japancima vec par godina, generalno drze do forme i hijerarhije u svemu, cak i kad se opuste, ali sa zenskima nisam imao posla. Pretpostavljam da je slicno, a kako formalno zavesti zenu, pojma nemam". "Nego momci sta planirate veceras? Zena mi je u Pragu, sestra joj se poradja, stan je prazan, tu odmah u Chelsea Harbour, ima cuge, nije kuca ali ima prostora". Dok zadovoljno kontempliram da je moj sinocni blam ostao sire nezapazen, konstatujem u sebi da valja malo usporiti. Suvise trke u ovom gradu, podseca me na nekadasnji Beograd. Trazim detalje od Slanog. Vadi filofax, skrabam adresu i mesta gde se krece, redovna je u nekoj radnji zdrave hrane preko puta Westminster & Chelsea bolnice i slicne trice. "Momci imajte u vidu da ja volim mladje", najavljuje Slani Irfanu kao glavnom kupler-majstoru. Gledam ga ovlas, izjava koja besprekorno otkriva strebera. Kako je uspeo da ostane suva kurca u srednjoj skoli i to u sred Praga? Ko zna, mozda je odrastao na nekom drvetu ili u sumi, u provinciji. "Narode budimo prakticni, Fulham Broadway, best bet", Irfan sugerise. "Opet Fulham", prigovaram. "Jebi ga jarane, sve je tu, ne moremo zalutati". Ko zna zbog cega pitam ga za Brendin broj, valjda mu ga je dala. "Evo ti mobile, tu je negdje", pruza mi telefon. Prckam po dugmicima, jebeni kompjuter, nikako da nabodem, tehnoloski zaostao. Moj Sagem je totalno bazicna sprava. Nestrpljiv, grabi svoj telefon pa mi izdeklamuje broj koji ukucam u moj spisak. Pokazujem prstom rosavom zabaru u konobarskoj munduri. Zivahno dogega na krivim nozicama i spremnim racunom. Trzamo se za novcanike dok se Slani divi plafonu. Ocevidno ima nesto i u tim predrasudama. Placamo i sibamo vani.

Taksi i veoma kratka voznja. Doveze nas do nekog kluba malo nize od stanice metroa. Na ulazu dva utovljena bizgova s izrazima provincijalne kurcevitosti. Lice mi na Crnogorce. Upadamo u rupu punu uniformnih spodoba napucanih ekstazijem. Irfan i Slani se spremno guraju do sanka sarajuci ocima okolo po razgolicenim skotovima istetoviranih stomaka. Pijemo neko Spansko pivo u majusnim flasicama, hladno i razvodnjeno. Masa mlatara rukama uz zvuke neke trecesvetske kakofonije. Irfan i Slani odvajaju par nedoraslih guzicica koje na sebi nose nesto kao ribe. Njih dvojica mi upucuju neke gestove glavama. Podizem palac, sve je Ok, samo nastavite. Jedna od klinki meri me u dilemi. Odrasle na oskudnoj prehrani tipa Fish and Chips i odevene u sinteticku jeftinu odecu s ulicne pijace, beslovesne bele zrtve crnacke podkulture, jednoobrazne frizurice za 30 sekundi, pogledi uzasavajuce praznine, sav interes ubijen dotiranim (ne)obrazovanjem, tako mlade, a vec spirine iz kazana multikulturalizma. Ako bih ikad jebao ovako nesto u pijanstvu ili najprizemnijem ocaju, prosio bih na ulici da finansiram svoj put pokore do Haskog suda. Masem Irfanu nekim neodredjenim pokretom, nesto u smislu cujemo se i izlazim pokusavajuci da ne ocesem rasno mesovitu, sjajno oznojenu i vec uvredljivo smrdljivu masu. Izlazim vani i biram Brendin broj. "Vec sam pomislila da neces zvati", javlja se. Po zvuku zakljucujem da je na ulici. "Ja sam na Fulhamu, gde si ti"? "Pa i ja sam tu na Fulhamu, s drugaricom i s parom drkadzija iz firme". Nesto nije u redu, cujem je u stereo izdanju. Okrenem se, ona je tu iza na dva metra od mene okrenuta ledjima s telefonom na uvu. Pridjem joj i dodirnem joj rame. Nervozno skoci i uplaseno se okrene. "You son of the bitch, you scared shit out of me", kaze mi toplo jos s telefonom na uvu. Smejemo se, guram telefon u dzep i ljubim je. Privucem je nezno rukom oko struka. "Idemo na veceru, drugar mi je ustupio stan na Sloane Square", sapucem joj presnu laz. "Ok, samo da tekstiram drugarici". Kucka kratku poruku i nastavljamo ka istoku. Zagrljeni kao da se znamo sto godina setamo trotoarom. Odjednom osecam neopisivu povezanost i prisnost s tom devojkom. Zastajemo cesto da se ljubimo. Drzeci se za ruke kao srednjoskolci zagledamo izloge radnji. Ona zraci nesto neverovatno dobro i prostodusno, ni traga jucerasnjoj Brendi. Kaze da je sa severa iz Yorka, katolkinja. Kazem joj na Srpskom: "Nema picke do katolicke", naglasavajuci slogove. Osetila je da je to stih. Tera me da prevedem. Prevodim doslovno. Smeje se glasno i grli me. "Gile, you are a fucking piece of work". "I know babe, that's my destiny". "Are you a catholic as well"? "Not yet, but ask me in the morning". Smejemo se i zezamo klizeci zaljubljeno niz Kings Road. Brenda je razigrana i raspituje se:"Gde je uopste bivsa Jugoslavija, s druge strane Francuske"? "Upravo tamo", zezam se. "Pa to je u samom centru Evrope". "Jeste mi smo nekad bili poznati kao picka Evrope, znaci totalna sredina". "Zasto se tamo uopste ratovalo"? "Ne znam, bio sam decak, verovatno zbog neke devojke s dobrim nogama i sisama iz Yorka". Smeje se dugo. "Gile, ti si jedan bullshiter". "Naravno, to mi je glavni izvor prihoda".

Dolazimo do 'Made in Italy'. Otvaram joj vrata i propustam je. Krivonogi spremno pritrcava, isti musterija, dvaput u veceri, dobar znak. Brenda i ja sricemo stavke u meniju. Improvizujem prevod praveci se da znam talijanski. Teram je da cita imena jela. Smesan izgovor tera me na smeh, ona ucestvuje. Volim ovu zenu. Vec dugo nisam imao ovakav osecaj otvorenosti i lakoce s nekom Engleskinjom. Protiv svih pravila kazem Brendi: "Ti biraj". Dugo ispituje krivonogog konobara pazljivo vukuci prstom do cene. "Ne obaziri se na tu zadnju kolonu", pretim joj. Pijemo neki iznenadjujuce dobar Merlot. Uzme malo vina u usta i ljubeci me pusta da tece u moja usta. Krivonogi je unezgodjen, muva se po praznoj sali. Ubrzo donosi klopu. Mesavina morske hrane, ukusna do boga i nesto sto lici na kisele rezance od kukuruznog brasna. Jedemo gledajuci se i oblizujuci usta. Narucujemo sladoled s korom od narance i jos jednu flasu vina. Cuteci milujemo se ocima. Savrseno vece. Placam i izlazimo. Drzeci se za ruke setamo opusteno do mog novog stana. Njena bledo zelenkasta haljina s svetlucavim vlaknima odbija svetlost farova okasnelih automobila. Skrecemo u moju novu ulicu. Pred zgradom, naslonjeni na debelim slojem ofarbanu viktorijansku zeleznu ogradu ljubimo se opet. Obuhvatam je cvrsto, ljubeci joj vrat. Penjemo se do stana, otkljucavam i odmah ne paleci svetlo vodim je do kreveta. Skidam je, potpuno, ne dozvoljavajuci da mi pomaze. Spustam je na krevet. Skidam odecu posmatrajuci je. Samo difuzno svetlo s ulice osvetljava nase gnezdo. Ljubim joj prste na nogama i napredujem ka severu. Njeno telo pusta vreli miris zenskosti, miris jedre vredne devojke, zavlacim joj jezik u pregibe kolena, ne dozvoljavam joj da se mrdne. Pratim njeno disanje u tisini zaspale ulice. Zvuk njenog daha najlepsa je muzika, zapravo ne muzika, primordijalno bubnjanje pulsa, zvuk talasa same prirode. Prelazim jezikom preko pupka, ovlas samo dodirujem joj grudi, lizem njena pazuha, uzivam u blagom bockanju tek izraslih dlacica na vrhu mog jezika. Drzim joj ruke gore spustajuci se opet ka jugu. Samo vrhom nosa dodirujem njen zbunic, pomno slusajuci kako dise, pokusavajuci da dokucim u tom nemustom sumu nesto sto treba znati, tajnu zenskog. Njena picka mirise zivotom, miris jedine livade koju je bog namenio coveku da obradjuje pre nego sto ga je isterao iz raja. Pruzam jezik do njene picke, sireci joj polako butine, slasno srcem njene sokove, ljubim njena skrivena usta mirisuci, usmrkujuci taj pocetak coveka, taj izvor, taj bozanstveni cvet. Stisce drhtave butine, razmicem ih rukama s mojih usiju, zeleci da slusam njen dah. Boze, kako je miris i ukus picke neopisivo, neopevljivo i bozanstveno lep. A koliko nepotrebnih gluposti da bi covek u njemu uzivao. Sisem njen klitoris pohlepno osecajuci tremor njenog tela, stiscem zubima jezik i pucim usta trljajuci jezikom gore dole. Njena se bedra otimaju, steze me snazno oko glave, toplota u mojim usima, gotovo neizdrziva. Upijam je dok se potresa, dugo i grcevito, sisuci i zadnju kap njene vlaznosti, opojan nektar devojastva, ukus boginje. I Here i Afrodite i Demetre i Atine, i nje krsne cure iz Jorksira. Vecitost zene. Udisem njene drhtaje, pijem je, nista mi vise ne treba, iskusio sam, kusao sam njen izvor, napio se te plime, te nepobedive poplave stvaranja. Zelim da se potpuno okupam u toj vlaznoj toplini. Podizem glavu i opet osluskujem njeno disanje. Samo ispod grudi na dole, osvetljeno ulicnim svetlom, njeno oznojeno telo je i hram i zemlja citava planeta i svet. Nagli udar saznanja, prosvetljenje udara me zvukom samog njenog imena. Brenda. Neizgovorena vibracija imena, unutrasnji treptaj postojanja. Spoznanje i poznanje u biblijskom smislu, nesto vredne spiritualne gladi te pogresno razumljene knjige, tog apsolutnog atlasa putenosti. Pokrivam nas, blago rukom utisavajuci njenu zelju za nepotrebnim uzvracanjem. Do sitnih sati budan sam u tisini uzivajuci u varijacijama mirisa zaspale devojke.

En passant...

Ima jedna jako, jako mala zena, koju volim najvise na svetu. Ona voli da spava u mom krevetu kad god sam u Moskvi. Poslednji put me probude njeni tabani na mome licu, iz sna u kome sam se mnogo smejao i to toliko glasno da su svi u kuci dosli da vide sta se desava.Jutros se vratim sa trcanja po East Sands i sretnem Russela, naseg postara, ispred ulaza. "All right, mate? I've got something for you". Pismo iz Moskve. Ustrcim gore i napravim vrucu cokoladu. Otvorim pismo. Samo jedan list papira i reci u zaglavlju: "Zina je prohodala". U sredini otisci njenih malih stopala u plavoj tinti, dole caletovim "tehnickim" rukopisom: "Sad znas sine"!

Znam cale, znam.

Zinaida, moja mala sestrica.

Akiko, Brenda i Hollywood sky

Ustajem i polako se oblacim. Telefon mi privuce paznju. Odlucim da zovem Akiko. Biram njen broj pitajuci se da li je mozda prekidam u necemu. "Keiko", kazem, cim je podigla slusalicu i pre nego sto je uspela ista da kaze. "Gire", veselo odgovara Akiko. "Dolazis li", pita svojim decijim glasom. "Jos sam na putu, jos ne znam kad cu imati vremena, kako si"? "Ja sam dobro, malo crtam, malo sviram, malo citam". I nastavlja izvestaj kako je platila ovaj ili onaj racun, kako je protekao razgovor s mojim bank managerom ili kako je nasla mnogo jeftinije nesto sto sam nameravao da kupim u nekoj drugoj radnji. Akiko vodi moje finansije i to je ispunjava ponosom. Cavrljamo izvesno vreme o sitnicama, kakva je hrana u Evropi, o njenim drugaricama i slicno. "Zvacu te cim dodjem", obecavam. "Ok, see you then Gire", kaze mi ozbiljno. Akiko zivi u Londonu. Ima mali stan na South Kensingtonu. Studira film. Sta se tu studira i kako se to studira svake godine u drugoj drzavi nikad nisam uspeo da razumem. Njen maticni univerzitet u Tokiju dozvoljava joj da traga za znanjem po celom svetu, ali zavrsni ispit mora da se polaze u Japanu.Prvi put sam je video u Londonu prosle godine u Septembru. Bonham's je imao prodaju azijske umetnosti u svom salonu na Knightsbridge. Nisam tamo isao nikakvim poslom. Jednostavno sam gluvario bez veze s drugarima. James, Irfan i ja. Prethodnu noc smo se napili negde na Fulhamu s nekim opaljenim ribama iz Christie's. Udjem u prodajni salon prosto da pobegnem od jos pripite bestije sto mi se prilepila od sinoc. Aukcija u toku. Licitiranje pocinje za jednu Kyoto-Satsuma vazu. Stojeci pozadi primetim da jedna omanja zena izlazi uvek na centralni prolaz izmedju sedista kad licitira podizuci karton sa brojem. Ona igra naivno odgovarajuci na ponudjenu cenu svaki put kad neko prihvati, ocito joj je stalo da je kupi. Gledajuci je s ledja primetim da ima fantasticno oblikovanu guzicu, prelepe noge, odevena u starinsku usku i kratku suknju neobicne boje, bela bluza kratkih rukava i podignuta sjajna crna kosa. Zivahni pokreti dok podize ruku drzeci broj, iz nekog razloga pomislim da je Francuskinja ili Italijanka. Odjednom osetim uzasnu glad i nemogavsi izdrzati izadjem. Jedva se dovucem do Angus Steak Houses na Old Brompton Road i nazderem kao zivotinja. Mobil cijuce, javim se, Irfan: "Evo nas u Area, dolazi". Klipsem do tamo. Sladak Italijanski restorancic, nekoliko stolova i dva separea na dnu sale. Oni u jednom od njih i vec zderu, nude i mene. "Necu jeo sam, samo cu vino", kazem i pocnem da cevcim neko "kucno" nedefinisano crveno vino u trbusastoj boci. Brenda, riba od sinoc, stalno me nutka hranom sto me uzasno nervira. Uopste me nerviraju ribe koje hvataju na klopu, ontoloske domacice, zovne te u stan na jebanje pa te prvo pita: "A bi li sta pojeo"? Halo kokosko optrci svoja tri kruga ako vec moras samo mi ne kuvaj rucak! Neko im je nekad slagao da "ljubav" na usta ulazi. Verovatno onaj koji ih je prvi nagovorio da mu ga popuse. Brenda je guzata plavusa kratko potsisana, "prava" plavusa. Ima povelike sise koje je uredno izlozila i neverovatan struk. Ona jede kao pomamna, Engleska posla, neko drugi placa. Pitam se kako je uspela da sacuva tanak struk, verovatno joj je zeludac u guzici. James i "njegova" riba hrane jedno drugo. Irfan sedeci preko puta jede s obe ruke, laktovi na stolu, sav se umastio oko usta, mrvice hleba na bradi i idiotski se ceri. Njegovoj ribi ne vidim ruke, ispod stola su pa mi je sve jasno. Vino je za kurac, trazim veliku flasu mineralne samo za mene, moram da sperem ukus ove prevare od vina. Pijem vodu casu za casom. Brenda stalno grabi flasu da mi naspe kad god ispraznim casu. Intrinsicna servilnost nasledjena verovatno kroz generacije sluzincadi medju pretcima. Zavrsavaju jedva s jelom, svira neka zabarska muzicica na razglasu, narucujemo pice. Irfan i James uobicajeni Glenmorangie, ribe neke flasirane gluposti. Znam da cemo posle u kucu Jamesove keve, ribe ocito ocekuju "zabavu". Keva mu je bogata raspustenica koja je u matorim godinama otkrila "new age" pa se po celu godinu prca sa hipi-dinosaurusima negde po Maldivima ili Kalifornijama. Racunam ako cu vec da svrsavam bolje da spermu ne filtriram kroz whiskey pa narucujem kilo belog i mineralnu. Ako cu da spricam daj da bar spricam kroz spricer. Zezamo se, Irfan prica o Bosni, ribe ga pitaju da li mu nedostaje njegova zemlja. "Ma jok, slicno je kao u Londonu", kaze on. "Kako to", zainteresovane su. "Pa i tamo i ovde hodam pazljivo gledajuci ispred sebe". Nista ne razumeju, traze da objasni. "Tamo gledam da ne stanem na minu, a ovde da ne ugazim u pasje govno". Mi se glasno smejemo a ribe nekako kiselo, na pola usta, bolidi.Brenda se onako "na pola guza" okrenula ka meni, suknja joj se zadigla, mocne cvrste butine. "I could see your nickers", sapucem joj. "Yes I know", odgovara tiho. Pisa mi se pa se vrpoljim pokusavajuci da izadjem. "Shall I go with you", pita me izazovno. "Only if you want to handle my garden hose". "It's a jolly tempting offer", kaze mi grickajuci donju usnu. "No, I'll be back in a sec", izvlacim se iz separea. Digao mi se pa izlazim iz lokala na ulicu. Gledam automobile i narod koji prolazi misleci na nesto deseto. Na kraju se vracam idem u toalet i pisam. Gledam se u ogledalu iznad umivaonika, brada opet izbila, a zaboravio sam poneti mali brijaci aparat na baterije. Ne volim videti sebe neobrijanog kad sam u odelu, izgledam nekako nasilno, dziberski. Da sam gazda pristojnog lokala nikad ovakve ne bih pustao.Izadjem i krenem prema drustvu. U drugom separeu sad sedi neko novo drustvo, dva lika i riba. Irfan nesto prica s jednim od njih. Pogledam ribu, prelepa Japanka, duga crna kosa, okice da se onesvestis, slatka mala usta i nezni obrascici. Kao da me je grom pogodio, odsutno sedam pored Brende. Drugi tip iz drustva, ustogljen, suv i ispran Englescic u kasnim tridesetim gleda me pogledom koji bi trebao biti drzak ali izgleda nekako uvredjeno kao pevac kad ga sutnes na kisu. Lik s kojim Irfan prica je neki M. Slani njegov poznanik iz Praga sa studija. Nekako se rezignirano opet prihvatim spricera. Pije se uz rundu viceva, rundu traceva, ribe se sve glasnije smeju. Irfan vodi glavnu rec. Brenda se dobro zagrejala, malo malo pa mi spusta ruku medju noge, a ja samo mislim na onaj Japanski picic. Ustajem nepotrebno dok sipam pice samo da bi je video jer je onako malu zaklanja naslon separea. Ona sedi izmedju one dvojice pristojno se smeseci ali nikako da uhvatim njen pogled. Jebi ga! I picke pocinju da blebecu, pijano baljezgajuci o nekim smesnim dogadjajima sa odmora ili sa posla. Locemo i smejemo se. Uhvatilo me je, Brenda me "bodri" sad potpuno raskalaseno. Toplina iz jaja razliva mi se po stomaku. Irfan bucno, insistira da odrzim predavanje o zenskim guzicama. Izlazem svoju "teoriju". Ribe su zadovoljne jer se prepoznaju, Brenda se ponosno ukeketila. Irfan svojim upadicama daje neobavezan i divlji prizvuk svemu. Ribe misle da je moja "teorija" neko tumacenje karaktera. Kao da ocekuju da im gledam buducnost u guzicama, a ne u dlanovima. Da izbegnem to dajem im primer kako zensko dupe moze da deluje na muskarca. Pricam o ribi koju sam video s ledja danas u Bonham's-u na aukciji. Usprican spricerom "poetski" teatralan opisujem to prelepo dupence u suknji boje, trazim izraz, pa lupim: "Hollywood sky". Insistiraju da opisem tu boju. Sad smo ubedljivo najglasniji u restoranu koji je pun pijanih pa niko ne mari. Kopam po secanju i kazem ma to je ona iz filma Rear Window kad Jimmy Stewart gleda kroz prozor, a vidi se nebo iznad susedne zgrade. "That's so fuckin' beautiful, Gile", ribe aplaudiraju. Pridizem se da propustim Brendu koja hoce u toalet. Nacvrcana je i gura mi svoju guzicu dok se provlaci. Ne izdrzim pa joj prevucem prstima otpozada po gacama. Smeje se razuzdano sva crvena. U tom trenutku uhvatim pogled male Japancice. Pridigla se da izadje navlaceci mantil, iza stola vidi joj se suknja boje Holivudskog neba. To je bila ona znaci! Siroko otvorenih ociju ledeno i nekako gromovito gleda pravo u mene. Koji jebeni blam, i osecam i znam da je jedina prepoznala tu boju. Taj pogled me probio kroz mozak. Sedam blesavo gledajuci pred sebe. Ona izlazi iz restorana pracena Englescicem. Slani prelazi za nas sto. On i Irfan se smeju nekim uspomenama, ja sedim kao popisan. Ubrzo fajront. Izlazimo i vucemo se s teturajucim ribama, samo jedno od mnogih pijanih drustava na ulici. Dogegamo se nekako do kuce Jamesove keve. On jedva otkljucava. Pravi kafu ribama i Irfanu. U nekom jebenom raspolozenju stipam Brendinu oblu guzicetinu. Irfan se vec potpuno otkacio, skida pantalone odmah tu u salonu, njegova riba mu pomaze vristeci od smeha. Uputim Jamesu upitan pogled. Klimanjem glave pokazuje na vrata jedne sobe. Brenda i ja se uvlacimo drzeci se jedno za drugo. Ljubimo se stojeci pored velikog kreveta, svetlo u sobi je ludjacki crveno. Skidam joj gace jednom rukom i diram po mokroj pizdi. Ona povlaci zip pozadi na haljini vadi sisurine i gura mi u usta. Neobrijanom bradom trljam je po bradavicama. Vadi mi kurac i hoce da joj ga nabijem odmah tu zguza. Nespretno namestam kurton, pomaze mi pa se strovalimo na krevet. Skidam se potpuno i zabijam joj ga samo joj zadignuvsi haljinu. Bucmasta picka malih usmina, prava mala Brenda s kratkom frizuricom. Japanka mi opet u glavi, okrecem Brendu sa svih strana, nabijam je u nekom zgrcenom polozaju zamisljajuci da je mala Japanka. Skida se s kurca i zavaljuje me na ledja, jaka kravetina. Trlja svoju mokru pizdu po mojim prsima. Njeno poveliko telo ne odgovara mojoj fantaziji. Na kraju je nekako pritegnem uz naslon kreveta i nabijam joj ga drzeci je ispod zgrcenih nogu. Ne mogu da svrsim prepio sam. Ona svrsava uz seriju kratkih aaa, a onda dugo i glasno aaaaaaa. Treba joj neko vreme da se nadise. Jednom me rukom drzi za kurac a prstima druge prevuce po picki. Skida mi kurton i stavlja mi prste pod nos. Cucla relativno profesionalno ali miris njene picke me konacno otkoci. Svrsavam dok me probija znoj kroz svaku poru koze. Pretura po torbici dok lezim, gledajuci me nekim obavezujucim pogledom. Uzima cetkicu za zube i izlazi. Cujem zvuk vode i grgoljenje. Pitam se kako bi to Japanka izvela. Padam u san...

Pretezno horizontalna, ali i ona druga secanja.

Lezim u kadi sve dok se voda ne ohladi do neugodnosti. Ustajem i ogrcem hotelski bade-mantil, zavalim se na krevet opustajuci se. Mrmljam neku pesmu nerazumljivim recima, nikako da se setim gde sam je cuo. Kroz glavu mi promicu slike iz detinjstva. Ja u lovu s dedom u Crnoj Gori, ja, mladji brat i sestra u camcu na Savi, cale u staroj mornarskoj majici vesla uz komicnu grimasu, keva nas fotografise. Probudim se jednom nocu i necujno bazam po nasem starom stanu u Cvijicevoj. U mraku kuhinje cale i keva, strastveno se ljube naslonjeni na kredenac, keva u spavacici, cale go. Ona ga grcevito grli oko pasa zabadajuci nokte u njegova ledja. On se izvija gornjim delom tela, a ona mu govori promuklo: "Toliko te volim da bih te ubila". Slike proslosti naglo rastu i stare postajuci sve crvenije. Marija divlje jase na meni dok sedim na stilskoj stolici "Djordjevic" u salonu njenog ogromnog stana u Dobracinoj, ja grickam njene mladalacke bradavice i lizem znoj izmedju njenih sisa. Ivana lezeci gola potrbuske, isarana svetlim resetkama senki proletnjeg sunca sto probija izmedju zavesa, siri noge i mazno kaze: "Ne govori nista, samo uradi to"! Nase divljanje u vikendici njenog caleta u Grockoj. Ivana i ja na skijanju u Kitzsteinhornu. Selo Kruse, Ljesanska nahija, Crna Gora. Stara porodicna kuca, tvrdi lezaj prekriven grubom sarenom vunenom tkaninom. Ja klecim iznad Ivane, ona ga cucla i onda izdrkava sebi po licu, sperma prska po njenim usnama, obrazima i naocarima. Krit, Grcka, Maja, Jesenka i ja se hvatamo goli u vodi. Gledam njihove pickice kroz kristalnu vodu, Jesenka nije prava plavusa. Dedinje, Beograd, Ana place sedeci na stepenicama, govoreci mi: "Jesenka se ubila, jutros su je nasli obesenu kod Duce". Maja mi kaze: "Ja sam trudna a tebe izgleda boli kurac za to". Suzana, dok skida svoje ogromne gace: "Volim da me jebes u picku, ali ne u mozak". Leto na ogromnoj Ruskoj ravnici, nebo mi pada na glavu. Daca u Domodedovu, Rusija, s uzasnom glavoboljom posle zurke u cast mog caleta, noci punoj poezije, votke i jebenih Ruskih staromodnih sansona. Krmeljivo zurim kroz grube drvene zaluzine. Moj cale stojeci nabija neku guzatu Ruskinju uz brezu, ona u crno beloj cicanoj haljini, obuhvatila ga nogama drzeci se s obe ruke za granu stenje: "Kolja, Kolja, Kolja". Cale joj lize obrasle pazuhe, bucno udisuci dok trese belom guzicom.Nejasne senke na parkingu, prasak i ostri bol dok zrno 7.62mm probija kroz stomak. Posiveli plafon bolnicke sobe na VMA. Glas moje majke: "Da ga nisi vodio u Rusiju ovo se ne bi desilo". Ocev odgovor: "Ne seri i izlazi. Hocu da pricam sa sinom".Vibracije, nerazumljiva cirilicna slova na plafonu aviona. Kazem nemocno: "Beograde, jebi se". U mom suzenom vidokrugu ranjenika pojavljuje se ruka s diktafonom i cujem caleta: "Ovo sam morao da snimim, jos jedna mudrost jebivetra".Piceca bolest, fatalna nostalgia vaginalis adicta - nasledno oboljenje. Zasto nisam nasledio smisao za matematiku ili bar dar apsolutnog sluha?Naglo se uspravim. Setio sam se pesme. Iz filma Saving Private Ryan! To je ona kad Melish pevusi, cini mi se u polju pre nego sto Ryan bazukom pogodi Nemacki polugusenicar. Ili mozda ranije...

Sarajevskoj Princezi - Pesma na nizbrdici

Mala...
Da si malo veća...
Znala bi šta je sreća...
Ona je veća, nego ta tvoja sveća...
Kojom onanišeš na svom maloletnom blogu...
Želeo bih da ti pokazem nogu, moju, treću, poveću...

Gile Racković 2005

Život tinja u životinjama

Živo tinja život u životinjama.
Ove zime, one dele život sa životom inja.
Po granama inje, u snegu tragovi...
životinja.

Ustaješ iz kome i otresaš inje,
gledaš oko sebe, vidiš životinje.

Kupiš svoje granje i čupaš korenje i prelaziš reku,
oh kako je divan, utešan zaborav, kada te ne peku
stare rane, poznanstva i boljke!
Životinje žive, kao sto su navek,
zatvorene, mračne i uske, k'o školjke.

Gile Rackovic 2005

Grand Hotel Cravat

Posle stotinjak metara , ugledavsi poznato ime jedne delikatesne radnje, kazem taksisti da zaustavi. Placam taksistu i upucujem se prema radnji. Obilazim rafove zavirujuci pomno po policama. Sve je na Francuskom pa mi treba dosta vremena da pronadjem ono sto trazim. Visnje u sirupu sa konjakom. Kupujem dve velike flase i klimam nezainteresovano nazad prema Grand Hotel Cravat. Imam osecaj kao da se kockam uzivajuci u nekoj strastvenoj neizvesnosti, da li cu u holu opet ugledati Hibu ili ne. Nije tu, pokupim kljuc s recepcije i dok se vozim u liftu do svoje sobe pokusavam da je isteram iz svoje svesti. Soba je ponovo u svom netaknutom stanju docekujuci me s ravnodusnoscu s kojom su me docekivale stotine hotelskih soba, istom onom ravnodusnoscu s kojom godinama zanemarivana zena docekuje muza kad se vraca iz kurvanja. Skidam se, slazem odecu i idem u kupatilo. Tusiram se i sapunam, pa struzem cetkom ledja i bokove dok moja koza postaje sve crvenija i osetljivija. Pustam prilicno vrelu vodu u kadu i vracam se pod tus.Topli mlaz vode spira sapunicu sa mene, a onda polako pojacavam dotok hladne, izmicuci glavu ispod mlaza. Voda postaje sve hladnija i hladnija jedva je izdrzavam od drhtanja. Zatvaram tus i mokar posezem za brijacim priborom na umivaoniku. Poznati miris brijaceg sapuna i nezan dodir cetke dok razmazujem penu po licu. Brijem se jednom pa onda drugi put, umivam se i brisem lice. Natrackam gel po obrazima i oko usta, brisem ruke i go odlazim u sobu. Otvaram torbu i vadim stvari i delove odece, polazuci ih na krevet. Besmisleni ritual svakodnevice. Uokvirena fotografije moje devojke i moj Ruski pasos. Otvaram stranicu pasosa sa mojom slikom i posmatram ih zajedno. Neki bezmerni kontrast, neka izbezumljujuca i vanzemaljska komplementarnost. Dva usamljena atoma u potpuno praznom univerzumu mimoilaze se brzinom svetlosti. Nagli blesak neke subatomske aktivnosti i opet pustos infinitiva.Zagledam fotografiju tri godine mladjeg G........ Nikolajevica Rackovica, zvanog Gile. Izazivacki i pohlepni izraz mladosti. Kroz misli se vracam na oprostajnu scenu u Moskvi, u stanu mog caleta i njegove mlade i jebozovne zene. Sedimo i pijemo caj. Ja slavodobitno pokazujem moj pasos. "Nuklearna bojeva glava lansira se iz Rusije na Zapad", teatralno najavljujem. "Pre ce to biti bukova glava", kaze moj cale i smeje se dok ga Aleksandra stojeci iza njega, posednicki miluje po potiljku.Odlazim u kupatilo i zaranjam u kadu punu neprijatno vruce vode. Lezim u kadi bez pokreta disuci duboko. Hiba, Hiba, Hiba...

Slika moje ulice

2000 kilometara vazdusnom linijom do Beograda. Kevo sad znas zasto.

Hiba

Idem niz ulicu okrecicu se u nadi da cu ugledati taksi. Riba sa celicnim stiklama sipci u istom pravcu. Natakla je velike tamne naocari, a nabrekla torbica od debele jedrenine boje peska, sa svakim korakom odskace joj od bokova. Kad je primetila da sam se okrenuo zamaha rukom i nesto mi govori. Zastanem dok prilazi. "Sorry, I didn't hear you", kazem joj. Pruza mi ceduljce na kome pise Grand Hotel Cravat i pita preglasno, kao da se obraca nagluvom: "Do you know this place". "Yes, I am going in the same direction", odgovaram. Primecujem taksi i masem mu, taksi se zaustavlja, otvaram vrata, okrecem se i kazem: Hop in, I'll give you a lift. Pokazujem joj rukom da udje, ali ona insistira da ja sednem iza vozaca. Sednemo, kazem vozacu gde da vozi i taksi krece. Ona skine naocari i kaze mi: Thank you. Ona ima otvoren i siguran pogled, nesto egzoticno u prilicno svetlim ocima, duga prava smedja kosa, ravno podrezana. Procenjujem njene godine oko 30, najvise po sakama koje su nekako suvonjave. Spusta torbu na pod taksija i proteze se. Svidja mi se kako odgovara potrebama svoga tela bez imalo anglosaksonske uzdrzanosti. Ne mogu da pogodim odakle je. Njen Engleski je korektan, naglasak nepoznat. "Radis ovde", pita me. "Ne, tu sam u prolazu", odgovaram. Kao da joj je drago sto ne nastavljam pricu. Ipak ona sama ne izdrzava, ljubopitljiva priroda zenske psihe tera je da ispituje nepoznato. "Where are you from", pita me. U tom trenutku prepoznam naglasak i kazem na Srpskom: "Sta ti mislis odakle sam"? Ona se glasno nasmeja i gledajuci me u oci rece: "Beogradjanin"? "Bivsi", odgovaram. "Ma svi smo mi bivsi, nista nije kao sto je bilo". Prepoznajem Sarajevski naglasak i postaje mi jasna njena vedra samosvesnost koju sam primetio kod Sarajki. "Ja sam Hiba", kaze mi, "privremeno u Holandiji". Ovo "privremeno" u ironicnom tonu. Sarajlije s lakocom i prirodnoscu vladaju vestinom ironije isto kao i Beogradjani, ali su oni od ironije napravili neverovatno univerzalnu svuda primenjivu formu komicnosti, razumevanje koje je znak specificnog statusa i pripadanja, potvrda da si raja, neko iz nazalost sve uzeg kruga pravih Sarajlija. "Gile", kazem pruzajuci joj ruku. Ona je prihvata i kaze: "Ti si prvi Gile koga sam srela uzivo". "I Gile, dje ti zivis", nastavlja neposredno. "U Skotskoj", kazem zureci u njene oci, gotovo nepristojno. Ona ima oci devojcica ciji pogled izaziva bol u pleksusu. Onih devojcica sto si kriomice zagledao u skoli, a kad su te ponekad pogledale ti si se osecao kao da te je ritnuo konj. Malo je reci da ona zraci seksualnost, njena zenskost siklja iz njene citave pojave. Talas paralisuce omamljenosti udara te u grudi. Ali paralelno s tom plimom zenskosti ona emituje sveprozimajuce, nevidljivo ali gotovo opipljivo svetlo prijateljstva i dobronamernosti jos jace, i s tako neumitnom izvesnosci i neizbeznoscu da ostajem potpuno zaustavljen i ukocen. Nekako preglasno sam uzdahnuo nastojeci da se saberem, besmisleno preturam dzepove i vadim kravatu koju sam kupio tupo zureci u nju kao da je prvi put vidim, kao da mi ju je neko podmetnuo. Otrgnem etiketu sa cenom koncicem vezanom oko prozirnog plasticnog omotaca. "E moj Gile dobro si pazario, ta ti kravata pravo pasuje uz te kundure", njen glas me prenu. Pogledam zbunjeno u svoje cizme i nasmejem se. Okrecem se ka njoj i nekako oslobodjen, tom familijarnoscu koju osecam u njenom "moj Gile" pitam joj s gotovo neskrivenim fatalizmom: "Gde ces biti veceras"? "A sto to Gile", gleda me mangupski, "jesil' se 'vako na brzaka nalozio"?Ona me posmatra s izrazom samosvesne smionosti, ali bez imalo pobednicke patetike. "Ma ne", lazem k'o konj, "onako da se promuvamo po mestu, turisticki". "Ne mogu, obaveze", kaze mi, "familija, znas kako to ide"."Znam", kazem i nekako se ucutim.Ona vadi mobilni, kucka tastaturu sto iritirajuce cvrci i nakon kratke pauze govori: "Evo me u taksiju dolazim, dje si ti"? Nekoliko: "Jasta, vazda, mojne mi frke opet matere ti, saberi se zenska glavo" i slicno. Nakon sto je zavrsila razgovor primecujuci neku tvrdocu u njenom izrazu, konvencionalno cavrljamo. Zavrsila je ekonomiju u Beogradu. "Zasto u Beogradu, zar nema ekonomija u Sarajevu"? "Ima, al' mi bio pun kurac Sarajevskih mahalusa i ono stari mi doktor ja glavna koka, jeli matereti, vid' one kurave sto se folira, ma jeb'o Sarajevo kad' se svaki supak nakopitio para pa satrira papke i papanke iz svoje mahale, kuzi fukse maznula se s konobarom iz Djerdana". "Ma i Beograd se sroz'o ono pred rat kad je Seselj poceo srat', sva moja raja iz Beograda pocela brisat', pa i ja, jebala i' nacija, nisu se mogli picke dokopati pa seru po raji". "A otkud ti na zapadu", upita me odjednom. "Pa nesto po toj liniji", odgovaram ne razumevajuci potpuno logiku, ali naslucujuci nagonsku potrebu.Kako prica zamre ja se nekako grandiozno zavucem u neki idiotski stupor. Potpuno me pomete iznenadno zaustavljanje taksija i vozaceva unjkava najava da smo stigli. Hiba, opet u svojoj staroj formi skoci i izleti iz taksija kao metak. Ja se s nekakvom panicnom uzurbanoscu pomeram ka njenom sada vec praznom sedistu, a ona vec kupi svoju torbu. Nista nisam umeo da kazem, samo blenem ka njoj. Ona nabacuje torbu na levo rame i saginje se ka meni. "Vidi ovo", kaze mi. Brzo provlaci ruku izmedju svojih nogu i onda neocekivano stavlja dlan na moja usta isplazivsi mi jezik. Gleda me kratko i drsko smeseci se samo ocima, okrece se i odvrcka prema ulazu u hotel. "Vozi, samo vozi", kazem taksisti i zavalim se u sediste.

Birtija na Place d'Armes

Kod ulicnog prodavca kupujem kesu usoljenog kikirija. Obilazim kioske u potrazi za Britanskom stampom i pronalazim jedan koji prodaje Evening Standard. Sa Standardom pod rukom odlazim do slatke birtijice s pogledom na tvrdjavu. Citam omiljenu kolumnu Victora-Lewis Smitha i zvacem kikiriki uzivajuci u flasi fenomenalnog lokalnog piva, budala, zaboravio sam mu ime, iako sam pazljivo odlepio etiketu i strpao je u dzep. Unutra ugodna muzika Albinonija, Karajan razvaljuje, precizno i mocno. U sebi filozofiram o Tevtonskoj estetici, lepota i disciplina, setno se osvrcem na proslu noc u Trieru. Toplo je, uredno podrigujem srcuci nekoliko flasa jednu za drugom. Odlazim u pisaonicu. Nakon blitz inspekcije utvrdim da posle pranja ruku za brisanje imaju samo robijaski tanak peskir u neprekidnoj rolni. Nezadovoljavajuce. Izlazim i na baru trazim papirnu salvetu. Barmen i decko koji mu pomaze, svesni da nameravam da se vratim tamo odakle sam izasao, cudno me gledaju, ipak Fritz-in-charge daje mi nekoliko salveta na tanjiricu. Uzimam ih i vracam se. Nakon pisanja i otresanja s kurcem u ruci prilazim slobodnom lavabou do vrata. Izmedju tog lavaboa i onog drugog postoji porcelanska pregrada ista kao one oko pisoara. Za drugim lavaboom tip se pere umacuci ruke u vodu. Englez ocito, na krivo nasadjena nacija. Pustam vodu i stelujem temperaturu. Podmecem kurac pod mlaz. U tom trenutku, ufitiljen spico u 50-im s kravatom, u grobarskom odelu, ulazi i zatekavsi me na delu u prolazu izusti: Pardon!, sumnjivo visokim glasom i s nepogresivo Francuskim naglaskom i potrebom da se uvek nesto kaze.Don't get excited Froggie, just washin' my tool, uzvracam iritirano. That's a good un, mate, glupo se cereka Englez iza pregrade, ne razmisljajuci o statistickoj mogucnosti da je neko prao kurac i u njegovom lavabou. Pomno brisem glavic salvetom i izlazim. Cist racun, cista savest, cist obraz i cist kurac. To je rezime moje privatne religije. Zen za neozenjene.Pijem polako mali tonik za barom, ostavljam Standard malopredjasnjem Englezu, nakon sto mi je uputio upitnu gestikulaciju. Cheers mate, kaze prihvatajuci novine. See you later, uzvracam uperivsi prst u njega u imitaciji pistolja. Placam i izlazim vani. Na ulici jedna riba izlazi iz dugackog crnog automobila i onda se naguzuje na vozacevom prozoru dok nesto brbljaju. Vozac je Arap, masnog brka i ribljih ociju, umotan u beli carsaf, satirani peskiric na glavi. So fuckin' typical. S nostalgicnom veseloscu setih se Sarajevskog ulicnog stiha: Brko, na brkove ti ja izdrk'o. Dok zustro blebece riba se nervozno premece s noge na nogu, celicne stikle vire ispod ruba njenih pantalona. Kratki, kozni, strukirani zaketic, naglasava neuroticne pokrete njene guzice. Totalno bez potrebe i zle namere dize mi se kurac.Zahladnelo je, kao da ce sneg. Vadim MP3 player iz dzepa i ukljucujem ga gurajuci slusalice u usi. Na malom LCD ekranu trzavim pokretom promice naslov fajla: Vanessa Mae - Bach - Air on the 'G' string. Hm, G string, zvuci perverzno. Trebalo bi nesto navuci, pa makar i zapalenje pluca.

Luxembourg-Ville

Luxembourg city je lep gradic, leti je sav u zelenilu, a sada nekako kao pod velom bezbrojnih golih grancica visokog drveca. Krecem da prosetam, sve je tako dostupno i pesice. Idem prvo na centralni trg, a posle zavirujem po radnjama, nebo je bistro, nije uopste hladno. Dosta riba seta po ulicama. Veoma elegantne, Francuski uticaj. Odsutno pratim jednu kovrcavu brinetu utegnutu u pantalone boje friske rdje. Dupe joj je velicanstveno, srce da te zaboli. Iskusavam onu vecitu bezmernu teskobu svojstvenu samo muskarcima. Svet je pun fenomenalnih picki. Koliko god se trudis pojebaces samo zanemarljivo mali deo i to je porazavajuca cinjenica. Zato smo mi u stvari nezniji pol, ali zato sto nikad ne odustajemo od poduhvata da taj nemoguci zadatak i ispunimo, ujedno smo i jaci. Ribe zuje od radnje do radnje, njihovi topli zenstveni mirisi me samaraju na svezem zimskom vazduhu. Nikad kraja paradi gipkih tela. Pokusavam da zamislim koliko fenomenalne picetine u svakoj sekundi dorasta za kurac. I grubo sracunata brojka je prevelika. U pizdu materinu, postacu egzistencijalista. Koliko god jebao opet si nedojebao.Da li su se pesnici ubijali zbog toga? Koliko osmeha, ljubaznih reci i slicno baceno niz vetar. Zasto uopste tako komuniciramo sa zenama kad je posledica samo konstatacija da ni ovu necu kresnuti, a i ako kresnem propusticu dvadeset drugih. Buda je bio u pravu, zivot je besmislen, meditiram mracno dok ulazim u jednu radnju. Tu prodaju musku odecu, rade iskljucivo ribe, ljudi znaju znanje. Englezi bi u takvoj radnji zaposlili sve same pedere.Za jednim pultom vitka lavica u uskim svetlosivim pantalonama i tesnoj beloj kosulji podvrnutih rukava. Teska plava kosa uvezana u pundju, male usi, predivan vrat. Oci boje cokolade, moj drug Irfan bi rekao: k'o fildzani. Podseca me na moju S, stjuardesu Lufthanse na liniji Munchen - Sarajevo. No ova nije germanske rase, ima tipicno galski pogled zene deteta. Ne varam se, pozdravlja me na Francuskom. Ona prodaje kravate. Razgledam izlozenu robu ispod stakla i odjednom je upitam: Imate li neku kravatu koja je toliko cvrsta da izdrzi tezinu muskog tela. Gleda me iznenadjeno: Ne znam, nikad nisam o tome razmisljala, a zasto vam treba? U gradu je previse lepih devojaka, a ja sam samo jedan, treba mi da se obesim tu na trgu. Kroz izraz lica, dok se smisao onoga sto govorim provlaci do svesti, naglo joj probija grc, a zatim navala uzasno zaraznog kikotanja. Kroz smeh mi besmisleno vristi: Ne znam, ja sam udata! Razlog vise da to uradim, kazem i sam prasnem u smeh. Suze mi naviru na oci, zvuk njenog smeha je prosto neobjasnjivo smesan, urlam daveci se. Ona se saginje smejuci se savijenih kolena isto kao nase zene, mlatarajuci rukom po zraku dok se drugom drzi za stomak. Potpuno je crvena u licu. Kad god se pogledamo urlamo jos jace. I ostale ribe u radnji pocinju da se smeju, njen smeh deluje na sve okolo. Musterije se cere prema nama. Opsti blam. Na kraju, ona vristi nesto na Francuskom, razumem samo "mon dieu" i grceci se bezi u kancelariju. Jedva nekako dolazim sebi i nastojim da se upristojim, jedna od riba mi prilazi s casom vode. Prihvatam uz zahvalu i pijem tu vodu kao da sam bio deset dana u pustinji. Hladim se prospektom sto je lezao na pultu dok nju ubedjuju da se vrati. Naposletku dolazi. Izbegavamo da se pogledamo u lice. Jedno dugme vise, raskopcano je na njenoj kosulji, vidim joj rumene fleke na kozi, izmedju vrata i grudi. Kazem joj: Izaberi jednu. Odmah grabi jednu, italijansku od pletene svile sa dijagonalnim visebojnim prugicama. Stvarno najlepsa kravata. Zahvaljujem joj i placam cutke. Polazim. Na vratima se okrenem, salje mi poljubac rukom, uzvratim joj. Izlazim na suncem obasjan trg. Svet je prelep, zivot je pun smisla i znacenja!

Trier

Diekirch, Luxembourg. Kolega i ja zavrsavamo dil s jednim pederom. Bogati ljubavnik mu je riknuo pa prodaje njegov estate. Nasa firma treba da posreduje u prodaji. Iako je sve vec ugovoreno ranije, peder se krevelji, izmotava i odugovlaci. Njegovo decije cavrljanje iritira me maksimalno. Nakon par sati njegovog prenemaganja malo mi fali da ga umlatim stolicom. Pita nas odakle ste? Smracilo mi se, odgovaram grobnim glasom: Former Yugoslavia, pedercicu se sjaktece ocice otvaraju sirom, Paidraig isto procedi: I am from Londonderry, Northern Ireland. Pesko hukce razocarano, nevoljko i rasejano potpisuje papire. Na brzinu se pozdravljamo i sibamo za Nemacku.Zaustavljamo se u gradicu Trier, hladno je a mi u odelcima i cipelicama, moj kaput je za kurac u Nemackoj hladnoci. Kupujemo odecu u nekoj radnji. Uzeo sam toplu jaknu, somotske pantalone i dzemper uz vrat. Paidraig kupuje mornarski kratki kaput, kapu, sal, rukavice i kozne pantalone. Posle ga u nekoj prcvarnici zajebavam za pantalone dok zderemo fantasticne nemacke kobasice i zalivamo ih pivom. Muvamo se po Trieru i zaglavimo u prodavnicu alata, Paidraig je lud za DIY, tamo nam se svide duboke radnicke cizme De Walt, kupujemo ih obojica. Sluzi nas dobra riba, visoka, kosa boje meda, dupe ko Focke Wulf s radijalnim motorom. Razvlacim zvaku s njom i pitam je kad zavrsava, za 20 minuta, a kaze ima i cimerku. Cekamo ih u kafeu preko puta. Paidraig bogorodi: I'm gonna kill you. I'll bet, the other one is some sorry dog. Picke ulaze, Paidraig mrmlja: Wahey! Druga je krsna crvenokosa kobila u tesnim cizmama. Vozimo ribe u neki klub van grada, crvena ne zatvara usta. Saznamo da se u tom mestu rodio Marx, mogli smo i bez tog podatka, ali what the hell. Volim Nemice, uvek sam ih volio...Posle zaglavimo kod njih, uredan trosobni stan, interesantan namestaj, Neobauhaus iz ranih sezdesetih, neko ima ukusa komentarisemo naglas, crvena je polaskana pa nam pravi tursku kafu, Paidraig je nezadovoljan, kaze da je kao da pijes vruce blato. Razilazimo se po sobama, riba mi kaze da ima kurtone i pusta muziku. Dead Can Dance Gladiator soundtrack. Karamo se polako, metodicno, Nemacki. Mrmlja na Nemackom, stalno drzeci mi jaja, Hitler je bio u pravu, omladina je buducnost nacije. Posle je masiram dok pusta grlene glasove zadovoljstva. Cista i zdrava jebacina, riba nekako daje energiju, pozitivna je i osetljiva.Lezimo priljubljeni, ja iza nje, lickam joj vrat, sitne dlacice u produzetku kose se kostrese, predivno mirise, zaspemo...Probudi nas glasan smeh, izlazimo u veliku kuhinju, Paidraig sedi za laptopom na pultu, na visokoj stolici go kao pistolj i nesto kuca. Kaze da crvenoj pise reference. Ribe nesto komentarisu na Nemackom i pokazuju na njegovu dlakavu guzicu. Prepoznajem rec vikler. Nas troje se ubijamo od smeha. On nas gleda i nista mu nije jasno. Subota je ujutro, vozimo ribe u neki kafe, doruckujemo i zezamo se. Izlazimo do kola ja otvaram prtljaznik, pokazujem im neke prints jednog mladjeg Irskog umetnika i pitam ih za misljenje, svidja im se grafika na kojoj su naslikani dvoje radnika na farmi koji jedu sedeci, otac i kci s velikim cokulama u prvom planu. Vadim to iz portofolia i dajem im. Neckaju se, crvena ne toliko zustro, na kraju pristaju, zahvalivsi se veoma pristojno, dostojanstvene i lepe Nemacke devojke, gledam "moju" ribu dugo u oci, i ona mene, nista ne govorimo. Paidraig i crvena se grle i kikocu. Sedamo u kola i krecemo, ribe nam masu i nesto dovikuju. Slika njihove iskrene i zdrave srdacnosti mi je pred ocima skoro do Luxembourga. Paidraig samo prenoci i ide nazad, kazem mu: Ti vracas auto ovaj put. Ja imam dva dana slobodno pa odlucim da se muvam okolo, planiram da vidim par izlozbi, Orfeo ili Art du Verre najverovatnije, imaju fantasticno staklo, ko zna...

Fida

Fida ima 44 godine i macka. Macak je crn, ustrojen, zove se Muki i ima 9 kilograma (what the fucking waste of space). Sve oko Fide je ustrojeno. Fida je frigidna i razvedena (nije ni cudo). Ona radi u jednom predstavnistvu, jedne strane drzave u Sarajevu. Fida drzi do sebe, pricamo o povrsini naravno. Ona se lepo nosi (ono u stilu: ma nosi se u tri lepe).Fida ima decka. "Decko" ima 63 godine i glavni je kurcic u tom istom predstavnistvu. Zvacemo ga Ian. Ian je isluzeni diplomatski pacovcic. Za gladnu domacu populaciju Ian je neko i nesto. Glavna Ianova funkcija je u stvari da bude kucepazitelj predstavnistva u kome radi. Predstavnistvo ima javnu funkciju koja se pokriva sitnom lovom iz zemlje kojoj pripada. To je ipak dovoljno da se tamo povremeno blefiraju lokalni politicki bizgovi i uprilici neka prevara pod firmom saradnje, razvoja i slicnih izdrkavanja za budale. Javna funkcija predstavnistva je nebitna i lazna, tajna funkcija je da bude svratiste za spijune u prolazu, mesto gde ce neko nekoga folirati i muvati. Betonske gace postenja na ohrndanoj kurvetini spijunaze. Fida i Ian zive (izem ti taki zivot) svako u svom stanu. Ianu se digne jednom mesecno i onda potrosi jos nedelju dana da se Fidi uvuce u gace. Ian je jos besmisleniji od Fide. Zeleo bi da ga Fida uzbudi, a Fida mu samo dopusti da malo strcne i sibaj dalje.Fida zivi sama u trosobnom stanu. Ima mladju sestru koja se ubija od horsa po Holandijama. Sestra je kurceva radnica, pregalac na polju zalivenom spermom, udarnik analnih poduhvata.Fidini roditelji su stari. Po onome sta Fida prica o njima izgleda da su rodjeni u 16-tom veku. Fida ih pripazi lovom i slicno. Fidina mama misli da je Fida jos devojcica (idi bre). Stalno je pita kad ce da se opet uda?S Fidom radi jos pet-sest lokalnih ribica, a Fida im je kao sefica. Ribe su praznoglavi bolidi, ali kladim se da svaka ima blog, i to u Hrvatskoj. Ribe pricaju kao da si ih sad pokupio s Tresnjevke ili ispod tresnje, a sve su rodjene u Sarajevu (zasto, beats me).Fida ih prca. Ribe se koprcaju. I zivot tece dalje...

Kako korisno upotrebiti dete?

Prvo. Treba ti dete. Najbolje je da bude deckic. Curice nisu upotrebive jer odmah sve izbrbljaju. Dakle uzmes deckica od 5 godina, najbolje je ako je sladak, a jos najbolje ako ti je to sestrino dete. Ne moze bratovo dete, ne znam zasto ali nekako ne pali. Moze i dete od komsije ali da je pametno.Drugo. Kupis detetu igracku. Najbolji su avioni ili jedrilice koje se bacaju. Ne oni od stiropora, nosi ih vetar, a tebi nije do trcanja nego do jebanja. Dakle treba ti avion od plastike ili sta slicno. Ja koristim one Airglider 40 od poliestera i fiberglasa. Jeftini su i nisu komplikovani. Pravi ih http://www.invento-hq.com/. Trece. Odvedes dete na Tasmajdan, Vrelo Bosne, doesn't matter. Bitno je da je lep dan. Dogovoris igru s deckicem. Kazes mu: Igracemo se avionom samo ako obecas da me neces zvati ujka, daidza, whatever. Igrate se na travi u blizini picki koje tu prolaze ili sede. Merkaj ih samo tako dok ne identifikujes onu koja je vredna truda, a pozitivno reaguje na klinca, smesi se klincu, tepa mu i slicno. Budi jako nezan i pazljiv prema klincu, pokazuj mu kako da baca avion pravilno, spomeni naglas par "strucnih" izraza, npr. aerodinamika i sl. Odeca nije toliko vazna, ali izbegavaj trenerke. To je uniforma fukare. Pcele se hvataju na med, a ne na govno. Najbolje su sportske pantalone svetlije boje, ne jeans. Sako treba da bude poslovni na prugice, tamni, ne blejzer, izgleda neobavezno. Kosulja bela, otvorena kragna, ali ne francuska kragna, izgleda idiotski bez kravate, koju naravno ne nosis. Cipele, braon sportske, niposto teniske. Ne reaguj na picku jedno 15-ak minuta dok ne pomisli da nema prolaz.Cetvrto. Kazes klincu: Sad igramo drugu igru. Sad me zoves ujka, amidza, whatever, a mislim da je u redu sladoled. Klinac naravno odmah: Ujko hocu sladoled. Uljudno zamolis damu da ti pricuva klinca, dok kupis sladoled. Dolazis sa sladoledom za klinca i kazes mu: Znas moram malo da se odmorim. Sedas kod dame na klupu.Peto. Riba je polukuvana. 90 posto padaju na pricu da si tek stigao u grad. Dobra zvaka je da kupujes kucu, ali da nemas iskustva koji je deo grada najbolji.Sesto. Ugovaras sastanak.Sedmo. Kresnes ribu.Kad saberes troskove ispadne 30% posto uobicajene cene koju bi platio za skok u gace na konvencionalan nacin.

Istina, ali da li da se ponosim njome...

Bilo se, pilo se, placalo se, cak su se i konobari po imenu zvali. O koja uzasna ponizenja su se trpila. Cuj, da robu pamtim ime, ali tu smo, ja i ti. Tvoja kosa mirise na leto, tvoj matori je neki kurac, a tvoja keva me dira svojom vrelom nogom po preponama dok se satriramo u vasem salonu gore visoko u nekoj vasoj visokoj Sarajevskoj ulici, toliko visoko i vlasti blizu da rat ni osetili niste. Jedemo gotovo jelo sto ju je spremala majka shehida, a tvoja keva, hanuma, whatever ,mrtva ladna uzela kredit, placena platom tvog starog, vecitog sluge zidovskog skota, a ti ne maris, samo zelis da me prodas, tvojoj suvoguzoj majci i tvome zabrinutom ocu, koji se pita: Hocu li trajat' do sutra jer ne znam engleski. I suplja tece kroz mrzlu Sarajevsku noc. Pratis me navodno i skrecemo u obliznju kafanu, zapravo tuznu ispriku od kafane. Neki Sarajevski sahovski klub gde se skupljaju slabo placeni i frustrirani agenti AID-a. Internet urednici, bivsi Srbi i Hrvati i ocajnici. Jedemo nesto sto lici na Karadjordjevu sniclu ali se sada drukcije zove. Molis me, a ja, stranac u vremenu u prostoru i psihi samo hocu da se dokopam. Hocu samo da ga izbanjam, okupam u tvojoj maloj, negovanoj ribici. Koji jebeni kurslus, zasto sam zalutao ovde, kome sam ja skrivio ista. Zar ne moze covek da umoci na miru i da ode iz ove istorije koja me je oterala i iz moje jebene Srbije.