Istorijske dileme. Patriotizam usmina. Kidam lance predrasuda.

Odjednom nemam ideja. Nekako se osetim iznerviran. Tresne mi o glavu citava lazna nafrakanost drustvene farse u kojoj zivimo. Sav taj besmisao foliranja i obigravanja, odugovlacenja, tog vecitog nadjebavanja muskaraca i zena, svo to ceremonijalno sranje. Citava idiotska garnitura namestaja u kojoj postoje nekakve ladice u kojoj trunu nekakve pristojnosti, umesto prirodnosti, sav taj glupi pokeraski fazon koji razvlacimo, zgadi mi se sve to sto idioti zovu civilizacija. Sta prosecan idiot uopste zna o civilizaciji? Civis Romanus - covek lisen slobode, mrav pravne drzave. Citoyen - gradjanin idiot iz doba Francuske revolucije koji strada na giljotini. Moj deda Milutin Rackovic sin Novaka kraljevskog perjanika, pet puta ranjavan, manijak sa mitraljezom, koga u mal' njegovi Crnogorci ne ubise na Kupresu cetrdeset i neke jer je istrcao ispred svih njih sto metara u jurisu, cetrdeset osme nategnu neku bedeviju iz sela dok se plastilo seno i zaglavi sest godina na Golom Otoku jer je bedevijin "decko" bio Udbovac. Zalud Karl Marx, zalud Groucho Marx, zalud Che i hipici svih revolucija. Nista se nije promenilo. Kako neko moze da bude civilizovan ako nije dopustio da kojekakva "pravila" naprave od njega evnuha. Sve "slobode" za koje toliki muskarci izginuse obise nam se o kurac. Idem k'o kamikaza, ako bude bice, ako ne, nije jedina. Zaboravim sve sheme i uputim se pravo na cilj.

Sibam niz Draystone Gardens. Osecam se kurcevito, jebes izmotavanja to je za pedere.

Lutam malo, blejim u mali dzepni 'A to Z', neophodni vodic po Londonu i nabodem konacno njenu ulicu. Pa to je na par stotina metara od mog stana. Gledam po kucama, aha, tu smo. Vrata, zvono nema, kucam. Vrata se otvaraju nakon par sekundi. Ona. Gleda me nekako uplaseno. "Zdravo, ja sam Gile", kazem joj i pruzim joj onu kovertu s katalozima. Zacudo, ona je odmah prihvati ali nekako nespretno. Katalozi ispadnu, pokupim ih brzo i dodam joj. Potpuno je obucena, kao da je posla vani. "Sta je to", izgleda zbunjena i nekako stidljiva. "Nasi novi katalozi, samo za tebe. Video sam te u Bonham's-u na aukciji, pa racunam, ovo ce te zanimati". Premece ih iz ruke u ruku. Ruke su joj tako sicusne. "Da, ti si onaj iz restorana", cvrkuce stidljivo. "Da, to sam ja", nedam joj da se snadje,"otkako sam te video u Area nisam isti covek". Odjednom se nasmeja, glasno. Neki blesak Evropskog, poznatog u njenom izrazu. "Ti mora da si Italijan", kaze s vragolastim izrazom. Sad izgleda tako opustena i kroz pokrete i otvoren pogled. "Nisam, ali sam tu negde, vidim ti si posla vani". "Da, krenula sam u kupovinu". "Pa lepo mozemo zajedno i ja sam krenuo u kupovinu". Pruzim joj lakat gledajuci je bezazleno. Prihvata. Stavlja svoju malu saku u pregib moje ruke i krecemo. "Ne mogu da verujem da ja ovo radim", koristi uobicajenu Englesku frazu. "Ni ja ali koga je briga", prihvatam u slicnom tonu. Savladavam zelju da je upitam zasto me je onako pogledala. Muska sujeta. Da li? Sta ja uopste znam o njoj? Sta ja uopste znam o bilo kojoj zeni? Sta uopste zna bilo koji muskarac o bilo kojoj zeni? Zasto uopste trebam da ista znam? Zasto smo ovisnici znanja? Zasto moramo da opasujemo svet imenima? Pa i jebeni Hegel je voleo picke. Sta je njegov 'lustige vernunft'? Kladim se da je i on mirisao rosne pice dama u dugim haljinama, ispod bezbrojnih podsuknji. Kao kerovi sto opisavaju svoju teritoriju muskarci definisu svet. Kako je nedostatna muska masta, a kako je slatka ta iskonska zagonetka zene. Kako je lepa i klizava ta ruzicasta rupica. Da li njena ima ukus isti kao pice svih mojih riba. Slatkih ukusnih picaka iz bivse Jugoslavije. Prokleti izandjali pederi sto podelise prostor te vanzemaljski mirisne picetine, pozivajuci na nezavisnosti, suverenosti i druga sranja. Kako su se nesigurni mekomudici nasankali. Oh sto nisam bio covek tada, nego dete, da im kazem pederi jebite se. Jebes Francuze, kusaju vino iz malih srebrenih posudica i prodaju celom svetu. Da su je svi svaki dan, k'o sto bog (moja verzija) zapoveda lizali, grickali i nabijali, odmarali u najdubljem klancu zene, gde bi nam bio kraj. I ja sad, gubitnik, emigrant mirisnog piceceg raja, od Slovenije do Makedonije, klackam s Japankom bozanstvenih guzova niz Londonske ulice. Jebes svaku metafiziku, jebes svaki zajeb, stiglo me je McLuhanovsko prokletstvo globalnog piceceg sela. Valja stvar zaokruziti, i sto kaze Irfan, valja umociti.

Izgubljen u mislima, osvrcem se na nju, a ona utesno i neobjasnjivo predvidljivo, Japanski otsecno stupa u mom pravcu. Nemam reci, imam samo osmeh za malu zenu sto visi na mojoj ruci. Potpuno sam zgranut njenom nemustom lojalnoscu, zaslinavljen, k'o gromom udaren, zablesavljen. "Mislis o necem teskom", prenu me iznenada. "Da mislim o tome kako sam sretan, sto ides sa mnom", nevesto lazem. "A ti, o cemu ti mislis"? "O tvojim cipelama. Nikad nisam videla tolike cipele". I sve tada pade, sve tada puce i strovali se u provaliju nelagodnosti i nepoverenja. Ona je zena, vladarka sveta, kraljica i boginja, naprosto zensko. Stanem i okrenem je prema sebi ne usudjujuci se da je privucem. "Mozda su moje cipele velike, ali noge u cipelama su umorne. Sta mislis da svratimo negde i odmorimo"? Gleda me cudnim, izgleda kao setnim pogledom. "Dobro, ima vremena jos za kupovinu, sta kazes na ovo mesto"? Neka kafana na ulici, prazna, stolice sa metalnim nogama i neobicni nasloni. Prepoznajem Philippe Starck dizajn. Video sam ali nikad nisam sedeo na njima. Ulazimo i sedamo do izloga. Gledam je, i ona mene. "Da li stvarno mislis da moje dupe izgleda kao neko Evropsko", upita me kao ovlas spustajuci oci. "Da, mogao sam se zakleti da si Mediteranka". "Na neki nacin to mi laska, ali me cini i nesigurnom". "Zasto nesigurnom pa ja sam tu". "Nisam mislila da se ovako nesto moze desiti tako brzo". "Ni ja", kazem dodirujuci joj ruku. Smesi se kao dete. Zbunjen sam i odjednom zamisljen. Mahnem konobaru.....