2005 - kratak rezime

Evo nesto kratko, dok cekam Crystu da se spakuje. Sta da kazem za ovu godinu? Poceo sam je kao slepac, a sada sam progledao. Prvi put u zivotu potpuno sam preuzeo na sebe sve svoje odgovornosti. Gubio sam. Vise nikad necu videti mog dedu, a neocekivano, otisao je i moj drug Knez. Jedna jako, jako dugacka, neredovna, strasna ali stresna veza, odrzavana godinama na tihoj vatri, sasvim se ohladila. Ali sam i dobijao. Moja porodica je konacno pocela da funkcionise relativno normalno. Promenio sam kontinent, drzavu, posao, razmenio devojku za verenicu. Nasao sam u Crysti ne samo zenu svog zivota, nego i soul mate. Po prvi put mislim da ostajanje kod kuce subotom uvece nije najgori moguci provod. Naucio sam da nema ljubavi bez pripadanja i posedovanja. Ljubav je krajnje ozbiljna stvar, ali to nije razlog da bude dosadna, naprotiv. Ovo, da ja i ona cinimo celinu duha i tela, vecu od oboje nas, prosto mi je blesnulo u svesti, kao ugradjeno, malo zapusteno saznanje.

Upoznao sam desetine zanimljivih i dobrih ljudi i zena. Naucio mnoge cake ovog posla i uspesno ih isprobao u praksi. Konacni povratak kuci je sve blizi i izvesniji. Postoji lep komad zemlje ciji sam vlasnik samo ja. Sve moje predrasude su se pokazale ispravne, ali srecom nisam stekao ni jednu novu. A eto, pisao sam i malo, ovde na blogu.

Zelim Vam svima sretan Bozic i Novu godinu!
(Ili jedno ili drugo, zavisno od toga sta slavite)

Dobio sam Big Brothera

Kao sto vidite prate me. I to iz State Departmenta. Ne znam stvarno sta sam im skrivio i kakva se sumnja pojavila. Jako volim predsednika Busha i to je dobro poznato i na ovom blogu, a i sire, duze, deblje, teze i tvrdje. Uvek sam bio republikanac, monarhija jok. Cak i sah igram bez kralja i kraljice. Iz spila Piatnika sam izbacio monarhisticke karte. Kad igram poker nikad nema royal flush, eventualno toilet flush. Ipak nadam se covek ili zena koji me nadgleda zna srpski pa ce se brzo uveriti da sam bezopasan za nacionalnu sigurnost. Evo obecavam kupicu ovu majicu.

Stalno cu da je nosim, cak i na posao ispod kosulje. A ono sto sam rekao za predsednikovu sinovicu letos, nije bilo u zloj nameri. Za predsednika mogu samo da kazem da mi je rumen i debeo.

P.S.
I am available for an informal chat at any time except Mon to Fri, and on weekends.
Do not hesitate to call me.

How do I live without you?

Sve teze se odlucujem da pisem. Moji zraci, koji su doskora u ravnoj liniji izbijali iz ovog tela, strcali na sve strane, dzikljajuci i hitaljuci daleko od mene, sada se savijaju formirajuci svetlosno jaje. Smotani oko duse, cine jedno veliko gnezdo u kome ima mesta samo za nas dvoje. Na posao odlazi samo pola mene. Ona dosadna radna masina, pristojni i sada potpuno rezervisani Gile, neki moj mutavi rodjak. Kad srecem nju, ja srecem sebe, kao da se svaki put ponovo rodim. Pisao sam Paidragu o tome i dobio odgovor: You lucky bastard. Zamerao mi je sto ne dolazim u London za Bozic, a sad nadam se razume.

Poklon koji sam dobio od Cryste me je pomilovao po dusi. Jedna cudesna slika. Delo nekog Marka Stupara, naseg slikara koji vec dugo zivi u Francuskoj. Priznajem, nikada pre nisam cuo za njega. Slika je puna svetla, vreve i topline. Prikazuje pogled iz jedne kafanske baste na trg u Veneciji okupan suncem. Vizija bezbrizne opustenosti i uzivanja u zivotu. Podsetila me na ideal mog omiljenog literarnog junaka Ostapa Bendera. Ziveti negde gde se cele godine nose bele pantalone i sluze te dobrocudni mulati. Za njega je to bio Rio, za mene je sve ono gde je Crysta.

Juce kad sam se vratio kuci, docekala me je bosa, u staromodnoj svetloplavoj haljini sa cveticima koju sam joj kupio za 18-rodjendan u New Yorku. Volim da je gledam kad je bosa. Volim kako joj se haljina njise dok se ona krece po kuci. Volim da je gledam kad pije mleko, volim kako pere case, volim kako me gleda, volim kako se oblaci, volim kako se skida. A nije bila ljubav na prvi pogled, bar s moje strane, ali postaje sve jace. I zahvalan sam zbog toga.

Jesenas sam negde gledao Kate Winslet, neki intervju. Raspalakala se od toga koliko voli svog muza Sama Mendesa. U to doba mislio sam sta joj je, a sada znam. It's all about love. Ja naravno nemam potrebu da placem, ali imam potrebu da stitim i negujem. Secam se caletove mudrosti, odgovornost i briga za druge cini coveka.

Veceras sam pozvao komsije na malu oprostajnu zabavu i da im predstavim Crystu. Iz firme ce jedino zvao Holgera. Ostavljam mu sto za stoni tenis. U nedelju letimo nazad za New York.

Kuća

Teskom sam se mukom zabavio. Kuca. Ne mogu da je pocnem pre svadbe, a do tada moram sve da pripremim. Isto tako, ne mogu da je pocnem odmah posle svadbe, valjda prvo ide bracno putovanje, pa posle moram da budem pokraj zene, a ne da s posla bezim na gradiliste, pa da mi mlada samuje. Najsmesnije je, sta cu ja uopste na gradilistu? Jedino sto znam, onako prakticno, majstorski, rukama da radim, to je, da montiram vezove na skije. I da siljim kolje, to me je deda naucio. Od kada sam onaj plac i zemlju kupio, stalno razmisljam o kuci. I sve sto sam smislio, da bude bela i da ima dvostruku garazu. Cak i to dvoje mi nekako sumnjivo. Zasto bela kuca? Nema ni jedne bele kuce u Novodevicnom, Vladina je onako boje drveta, ostale raznih boja, zelene i sta ti vec znam. Sta se beli u gori zelenoj? Il je inje il' je vejavica. Nit' je inje nit' je vejavica, no su dvori Gila Rackovica. Eto, to mi je izgleda jedini razlog. A uz to ti treba guslar, da opeva. Otkud guslar u guberniji? Ma necu ga ni zvati jednostavno uslikam kucu i posaljem u Crnu Goru. Neko od familije ce valjda da opeva. A ono o dve garaze. I to mi je neka privatna ludost. One zime kad se Aleksandra porodila, Aca i Peca su bili tu negde dva tri meseca stari, ja okasnio iz Moskve. Zapravo nisam okasnio iz Moskve, nego sam zaglavio usput u Domodedovu, u Junosti. Trebao da bude neki koncert. Crnokosuljasi. Ono, celavica, crni dzemper, cizme i ulanske brjuki, pivo u sake pa prasi. A kako je plakat za koncert bio crn onda doslo i gotik drustvo, a glavna vestica u Domodedovu bila Lida Vnukova. Dugacki crni kaput, puder na lice, a garez iz auspuha ispod ociju. A goticari cevcili apsint, iz malih metalnih flasica, a ovi prisljamci iz vojnickih cutura. Elem, to se ne da opisati. Prvo zadrnda basista i bubnjar, bubaju tako par minuta, onda svi pocnu da trupaju cizmama po podu. K'o Berlin 1938. Onda uglas urlamo Rodina, rodina, rodina. Onda se ukljuci gitara i pevac i nastaje krkljanac. Tad je dobro da si pokraj zida, ubise u sredini. Prvo bace kapute u kraj pa pocnu da skacu. Treba izracunati kad su se dovoljno oznojili pa se proguras do sanka. A sank je od nabacanih sanduka, sirovih, ne smes da ih dodirnes, odma' te cepka ubode u ruku. Sluze dva skinsa, s bokserima na rukama. Onda se udari po pivu, a na podijumu upale motornu pilu. Na nesrecu, Lida mesala votku i apsint pa se obeznanila, avtomatski. Tako ja napustim, a sve mi bubnja u glavi jos dugo. Dodjem kuci jedva, za grtalicom. S neba sneg, pahulje k'o jastuci. Pred kucom crni Zil, metar i po snega na njemu. Ja unutra, a Aleksandra u predsoblju. Ko je to? JFK. Nije Kennedy, nego Jefim Fjodorovic K., caletov sef. Ja posao da se skidam, a cale izadje. 'Ajde uzmi lopatu pa otkopaj auto Fjodoricu. I ja kopaj, skidaj onaj sneg, a ono pada li pada. I kad sam vec posustao skroz, a oni na vrata, i on i Vadima. Samo sam se kratko pozdravio. Posle Aleksanda kaze bas je Vadja Jefimova divna devojka. Pa sto mi bre ne kaza da je s tobom u kuhinji nego me poslaste da rintam ko jebeni zek. I naravno, nisam je vise vidio. JFK premesten u St Peterburg, a ona se udala za nekog polarnog medveda. I sto sam ovo poceo da pisem? A da, da je bila dvostruka garaza ili makar da je bila streha iznad navoza, ja bi s njom pricao i vi verovatno ovo ne bi citali. A govorio sam mu ranije, daj bre cale da napravimo strehu ovde, dok skines cizme promoci te kad je kisa. Jes' da mi se na njoj redaju vrane i seru po cvecu. Da, dosta se toga zaboravi, a kad se setis..Dobro, ovo je budalast razlog, bar ovako sa strane, ali ipak hocu da imam dvostruku garazu.

Sad kad razmisljam Vladina kuca je prelepa. Sta mene nervira, sva je u ruskom stilu, boljarskom doduse, covek je vise nego drzeci, ali ima i one rezbarene frcokle na verandi. K'o Rubljov. Udje stari barin Kokorush, Matjuska skidaj valjenke i naspi okroshku dok se ja Gospodu pomolim.

Sta kucu uopste cini kucom? Astal ima i u kafani, banja moze i u posebnoj kucici. Krevet.
A za krevet treba i soba. Prvo ti treba velik krevet. Ne prevelik, to tek kad deca odu na studije. Onda soba mora da bude dovoljno velika, prostora oko kreveta, da kad se beba tek rodi tu odmah stavis kolevku i gledas joj obrascice i prstice dok spava. Soba mora da bude s velikim prozorima, s terasom ili verandom ispred, ali zatvorena da ti ne vire u sobu. Onda ti pored te sobe treba manja soba s manjim krevetom, kad je zena ljuta pa ode tamo, a ti se uvuces pokraj nje kad se ona pravi da spava. Ili kad ima corbu, pa tu predje pet dana, ako jednom predjes na Islam. Onda decije sobe, za spavanje, za igranje, za ucenje. Treba ti i devojacka soba. Za devojku koja cuva decu, da na nju uvrces brk ili se nakasljavas da se okrene dok je u spavacici, a svetlo pozadi. Devojka je dobra da odrzava vatru, ako se zena duri jer ti je nasla dlaku na kaputu. E jebiga odlutao sam. Jos cu poseti da smisljam ko da me brije i kakvu kosulju da mi obuku kad mandrknem. Nego, da se vratimo. Treba ti tvoja, zenina i decija garderoba, treba ti kupatilo za tebe i zenu, sa velikom kadom i prostranom tus kabinom od debelog prozirnog stakla, onako da je merkas u pari dok se brijes, a ona se tusira. Pa kupatilo za decu, pa banja. Banju ja recimo nikad ne bi pravio u posebnoj kucici. Bolje pozadi kuce, ali da je ispred trava i ravno, kad napada sneg da mozes da se valjas i odmah nazad uskocis. Pa onda, kuhinja, trpezarija, spajza, hladna ostava, salon, radna soba, soba ova, soba ona, gostinska, za odraslu decu, za unucice, za petog i desetog. E sad kad ja to zamisljam nikako mi to ne staje u neki nacrt. Sve mi to onako sareno, visi i igra oko mene u prostoru kao da je to Chagall naslikao, a ne kakav arhitekt s tankim okvirima naocala i debelim racunom u banci. Mozda bi bilo dobro premestiti se na kakav arhitektonski blog, pa malo cijukati okolo, dok se arhitektuse ne sazale i zaspu te mukte nacrtima. Mada nesto razmisljam, mozda zene nisu dobre za tog posla. Zene brzo prostor podele u estetski i funkcionalni. Zene vole modern convenience. Otvoris frizider, skines pakovanje, pritisnes nogom, bacis u djubre, pritisnes ovde pita u rernu, okrenes ovo, masina pere. Otvoris spremiste, pritisnes dugme, njemu se digo, cmok, mljac, hopa-cupa (ovo ponavljati duze u nepredvidljivom redosledu). Pritisnes dugme, muza u ostavu. Ode prelistavati zurnale.

Sad sam primetio bizarnu stvar. Kad god pisem nesto iz Rusije mislim na ruskom pa prevodim na srpski. Ono sricem usput kao skoro opismenjen, usta mi puna pljuvacke. A stil, strava. Narodnjacka literatura. Kao neki S. K. Mljukin ili Lj.F. Polikrapilov. Imena sam izmislio, ali svi su se tako nekako zvali.

Da, treba i pseca kucica (ako se zena bas naljuti).

Nije kupus

Nije nista sto se jede, pije ili sto se oblaci ili obuva. Nije sat. Nije automatska puska (ovde se smejala), nije teretni brod. Samo sam je zapitkivao, da sto duze pricamo.

Wichita je samo jos jedno, pomalo bezbojno mesto. Na ulici nema Wyatt Earpa sa svojim Buntline special, samo obicni policajci, koji nisu bas narocito ljubazni. Ugovor sam sklopio za sat i po i otisao u shopping. Nista bitno nisam kupio, samo komplet od 8 casa za whisky, male i cetvrtaste i od veoma debelog zuckastozelenog stakla. Sad razmisljam kome da ih poklonim. Dobio sam pismo od keve sa mnogo upitnika i jos jednu dilemu da preturam po glavi. Zasto svi moraju da te vide pre nego se ozenis? Da li je moguce da se posle svadbe covek nepovratno izoblici?

Nema veze, ionako je jos samo pet-sest godina do smaka sveta. Uvek zaboravim kad. Dal' u decembru 2011 ili 2012? Ti Hopi indijanci, pametan svet.

Kazu da kraj sveta treba docekati bez mrznje. To nije problem, samo nista ne kazu za gadjenje ili da li je preporucljivo da se smejes.

Dodatak:
O uzasa! 21 Decembar 2012.
Dal' ce ove godine da budu sedam debelih ili sedam mrsavih krava.

Tumacenje snova

Pre pola sata mi se objavilo pravo znacenje ovog sna. Dobio sam e-mail i kopije dokumenata od Angusa, mog advokata iz St Andrewsa. Babetina je ER, kraljica Elizabeta, a starci njen odvratni Inland Revenue (taxisti, da ne kazem poreznici). Duzili su me, ko zna zasto, za £6,345.20 i Angus je to sredio, a ja vec mislio da kupim kakvu knjigu o tumacenju snova. Smislio sam prigodnu kletvu za njega: Dabogda ti Inland Revenue 'cestitao' bozic, ali se ispostavilo da je bio bolestan i zato kasnio sa zalbom.

Prijatno je sedeti u kuci samo u gacama dok je vani -6 Celzijusa. U ponedeljak letim za Wichitu. To je u komsiluku, u Kansasu. Opet neki customer koji pravi letece objekte, ovaj put avione. Nabacio mi ga Ned, onaj iz Amarilla. Ono valjanje u blatu se isplatilo. Praseca posla...

Kad smo vec kod prasica, za Bozic i Novu godinu Crysta i ja idemo u Mexico. Neko mesto Huatulco, negde skroz na jugu. Kaze da sve placa njen cale. Prilicno neamericki potez, ali postujem. Zavrsila je posao u LA, pa je ocekujem ovde u sredu. Kupila mi je neki poklon, ali nece da kaze sta. Citiram: Something from your country. Nadam se da nije kaca kiselog kupusa. Doduse u ovoj sezoni to dobro dodje. Jos da je suvih rebara. Mmm...

Zbilja, jel' iko zna sta mi izvozimo u Californiju?

Ne valja!

Ubi me samoca. Zabranio sam Crysti da mi tekstira jer jos vise pizdim, a onda ja ne izdrzim pa je zovem. Spopala me nostalgija, kad pomislim na Rusiju sve me boli. Na workshopu me nerviraju. TV generaciju treba iseliti u posebnu drzavu, a ove koji citaju ostaviti. Jos nedelju dana ovde u St Louisu. Holger i ja se ubijamo od stonog tenisa. Sve sam izbacio iz sobe, pa sibamo svako vece. Mrzi me da izlazim. Odustao sam od Londona za Bozic. Crysta hoce da idemo u Mexico. I ovo sam napisao kao od bede.

БЕСЫ

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Еду, еду в чистом поле;
Колокольчик дин-дин-дин...
Страшно, страшно поневоле
Средь неведомых равнин!

«Эй, пошел, ямщик!..» — «Нет мочи:
Коням, барин, тяжело;
Вьюга мне слипает очи;
Все дороги занесло;
Хоть убей, следа не видно;
Сбились мы. Что делать нам!
В поле бес нас водит, видно,
Да кружит по сторонам.

Посмотри: вон, вон играет,
Дует, плюет на меня;
Вон — теперь в овраг толкает
Одичалого коня;
Там верстою небывалой
Он торчал передо мной;
Там сверкнул он искрой малой
И пропал во тьме пустой».

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Сил нам нет кружиться доле;
Колокольчик вдруг умолк;
Кони стали... «Что там в поле?» —
«Кто их знает? пень иль волк?»

Вьюга злится, вьюга плачет;
Кони чуткие храпят;
Вот уж он далече скачет;
Лишь глаза во мгле горят;
Кони снова понеслися;
Колокольчик дин-дин-дин...
Вижу: духи собралися
Средь белеющих равнин.

Бесконечны, безобразны,
В мутной месяца игре
Закружились бесы разны,
Будто листья в ноябре...
Сколько их! куда их гонят?
Что так жалобно поют?
Домового ли хоронят,
Ведьму ль замуж выдают?

Мчатся тучи, вьются тучи;
Невидимкою луна
Освещает снег летучий;
Мутно небо, ночь мутна.
Мчатся бесы рой за роем
В беспредельной вышине,
Визгом жалобным и воем
Надрывая сердце мне...

--------------------------------------------------
Sneg. Pomalo.

Is this the way to Amarillo...

Ako nekad pogledate kartu Texasa primeticete jedan kvadrat na vrhu. E negde bas u sredini tog kvadrata je Amarillo. Odleteo sam tamo u cetvrtak uvece. To i nije bas neki velik grad. Ima neki kao poslovni centar, a ostalo su niske gradjevine. Ulice, tipicno Americki sistem resetki. I oni glupi nazivi 15-ta severoistocna avenija, pa 16-ta itd. Ovo je nekad bio iskljucivo naftaski grad, a sad je gas i razne industrije, helikopteri izmedju ostalog. Lik s kojim sam se sreo je Ned. Ned je top executive u jednoj velikoj kompaniji. Zavrsio je Stanford Business School i verovatno odmah posle primanja diplome poceo da jede. I nije prestajao. Ned izgleda kao donji deo kuglaske kegle. Sake su mu potpuno okrugle i prilagodjene samo za drzanje noza i viljuske. Nisam ga pitao koliko je tezak, ali nema ispod 130. Iako takav grmalj odeven je veoma elegantno, bar u kancelariji. Kad ide vani oblaci ogromnu jaknu od jagnjece koze i izgleda kao pravi dziber. Da ne gresim dusu, covek je pametan. Postavlja prava pitanja i zna da sracuna i u glavi. Radili smo nesto malo vise oko dva sata kod njega u firmi i ugajgulili jedan lep ugovor. Ima interesantan sistem rada. Kako se opcije pojavljuju on vadi otstampane i posabno oznacene listove paira iz jedne aktovke i slaze ih po ogromnom stolu. Na kraju je napravio od toga neku apstraktnu figuru. Onda dodju njegova sekretarica, accountant i pravnik i popisu sifre na listovima odozgo na dole i posle 15 minuta donesu ugovor. Hteo mi je nesto podvaliti, ali se nisam prenemagao. Vesto je to uradio, a kad sam mu skrenuo paznju samo se nasmejao i ispravio. You are good, kaze mi dok izlazimo na rucak.

Van kancelarije ima samo tri teme. Zderanje, automobili i njegova kcer koja ima 16 godina i hoce da se uda za nekog muzicara, a on pizdi. Kaze da ju je majka razmazila. Zena mu je bila miss Texas pre dvadesetak godina. Misli da mu ne verujem pa vadi fotokopiju starog clanka iz novcanika da mi pokaze. Stvarno je bila dobra riba. Vozi neki sportski Dodge iz kasnih sezdesetih. To je auto koji je 'glumio' u nekom popularnom filmu iz tih godina, zapravo bas taj isti auto vozio je glavni junak. Potrosio je $50.000 da ga modernizuje. To radi samo jedna firma u svetu i to u Holandiji. Verujem mu na rec. Garaza mu je veca od kuce i u njoj ima 14 automobila. Najveci mu je ponos jedna Shelby Cobra. Vadi sliku iz novcanika. Pazi stvarno Cobra. S automobila prelazi na potencijalnog zeta. Up to no good son of the bitch. To je rezime. Odemo u neku japansku steak house. To mi zvuci malo suludo. Kao na primer Saudijska ascinica sa cvarcima i belim lukom. Unutra stvarno sve japansko. Sluze povelik steak s nudlama od krompira. I to je budalestina, ali priznajem da su ukusni. Najbolja je bila salata. Posle rucka ocekujem da se razilazimo, ali Ned ni da cuje. Ja sam domacin, moja se slusa. Dobro kad ti kazes. Sad idemo u salon za masazu. Napravio sam neki kiseo izraz, ali me on smiruje pokretom one loptaste ruke iz koje jedva izviruju debeli prstici. Ruka jednog dzinovskog odojceta. Mozda je kao beba licio na odraslog coveka, sad dolazi do neke bizarne reverzije telesne forme. Salon izgleda cisto i uredno, sto se ubrzo pokazuje kao krajnje sumnjivo. Skinemo se u jednoj besprekornoj svlacionici gde je sve od nerdjajuceg celika, cak i pod. Zamotani u peskire idemo u jednu veliku prostoriju punu ogromnih kada. A tamo uzas. Svaka je puna nekog odvratnog zutog blata koje se uz to i pusi. Par glava viri iz tog blata. Objasnjava da Amarillo znaci zuto na Spanskom. Grad je dobio ime po tom zutom blatu, jer su prve kuce bile time premazane. Neki rosav Spanac nas uputi do tuseva. Gadno, iz tuseva rominja neka masna izmaglica. To je navodno lekovito ulje od nekog kaktusa. Potpuno sam zgrozen. Osecam se kao sveze podmazan kurac kog ce neki peder da gurne u neciju guzicu. Ned prosto skoci u ono blato, koje se preliva iz kade. Cak je i zaronio a onda skide blato oko ociju. Ne znam dal' da placem ili da se smejem. Setih se kad sam se kao dete na selu prezderao nekih tresanja. Bio sam alav i gutao kostice, a onda me uhvatila uzasna sracka. Veoma zivo i neprijatno secanje, Nedova glava lici na jednu takvu kosticu. Polako se spustam u ono blato. Nekoliko govnjavih glava smeje se ohrabrujucim osmesima. Sreca nije u dubini tako vruce. Nastojim da jaja drzim na Sibirskim temperaturama, koliko je to uopste moguce. Ohrabruje cinjenica da blato uopste ne smrdi. Ima miris svezeg gipsa. Rosavi nam donosi dve ogromne case od polistirenske pene. Slamke su ubodene kroz plasticni poklopac. Sta je ovo? E to je dobro, pomaze znojenje. Gucnem malo, gorko i odvratno. Ima ukus Aloe Vere. Time me je Jasmina mucila jednog leta u Italiji. Pa ovo je Aloa Vera protestujem. Nije, kaze rosavi. To je napitak od repe i sljiva. Kakvih sljiva, mislim se, od onih ispod oka koje zaradis u tuci. Valjamo se u blatu i pijemo svinjski koktel. Izem ti Teksasko gostoprimstvo. Ovo blato cirkulise tek sada primetim debela creva (sic) sa strane kada. Setim se knjige Vladimira Vojnovica "Ziznj i neobicajnie prikljucenija soldata Ivana Conkina", epizoda s domacim samagonom i teorija kruzenje govana u prirodi. BTW, moj cale tvrdi da smo mi neki rodjaci tog pisca. Uobicajena crnogorska pseudogenealogija. Ono, Adam i Eva su iz Vasojevica iz bratstva Bogovica.

Pocinjemo da se manijacki znojimo. Ispio sam onu ogavnu tecnost. Rosavi donosi jos. Neobjasnjivo, ali osecam se neverovatno svez. Posle jos petnaestak minuta izlazimo i onako obuceni samo u blato odlazimo u drugu prostoriju za tusiranje. Ovo nije tus. Vodeni mitraljez. U kabini siba voda iz svih pravaca. Na kraju i normalno tusiranje, cak i sampon po izboru. Uzeo sam Head & Shoulders. Zamotani u sveze zagrejane peskire idemo na masazu. Dve korejske ribe. Jedna koja ima male zlobne oci docekuje Neda, a mene jedna minijaturna devojka. Lezemo na stolove za masazu, a ona Nedova se odjednom pope na sto uhvati za neke rucke gore pa poce da krvnicki gazi Neda nogama streljajuci okolo onim zmijskim ocicama. On uzdise, ponekad vrisne i jednako prica. Sad opet ogovara zenu i potencijalnog zeta. Ova mala mene masira klasicno. Ipak se osecam glupo, uzasno je malena, nekako mi je sve pedofilski. Nije lose, ali sam najvise voleo kako to Akiko radi. Ona je znala da me samo laktovima masira oko kicme. Na kraju se i ovo zavrsi. Potrosili smo sat i po. Tek vani, na ledenom vetru dok idemo do kola pocinjem da osecam benefit ovog tretmana. Bistra glava, ni traga stresa, kao da mogu da poletim. A sad idemo na posebno mesto. Jel opet neko blato pitam bojazljivo. Ne, najbolji steak u Texasu. Jebote, pa vec sam ogladnio. Sta se desilo s onim prethodnim steakom. Verovatno ga je kroz kozu apsorbovalo ono blato.

Ovaj put je meksicko mesto. Steak je skoro dvaput veci, a sluze ga s pomfritom, rezancima u belom sosu ili sa nekim sirom. Narucim taj sir. To je mladi, onako sav 'dronjav' sir pomesan sa jako zakiseljenim zeljem i ljutim papricicama. Sir je toliko mlad da iz njega curi mleko ako ga pritisnes viljuskom. Zovemo curu koja sluzi pice. Ned kaze da imaju odlican Californijski sauvignon, organic iz Napa Valley. To me ubedilo, prave ga tradicionalnim metodama bez ikakvih aditiva. Pa dobro daj. Vino je zapravo super. Ukus ide malo na visnju, a uz klopu seda odlicno. Slistimo tri flase ubijajuci se od zderanja i dobri kao novi.Sledeci put kad dodjes odsedas kod mene kuci, ok? Vazi Ned, obecavam. Da te povezem do motela? Ne hvala prosetacu. Pozdravimo se.

Prodjem par ulica. Pa nije ni tako bezvezan grad, cak je i simpatican, verovatno je lepsi leti. Popijem caj u jednom baru i malo pivo. Jos sat vremena. Muvam se jos malo i uhvatim taksi do aerodroma. Jedva sam docekao njen avion. Stojim na arrivals. Crysta ide. U dugom, raskopcanom kaputu od zuckaste jelenje koze, i ispranim farmericama. Svaki put mi je sve lepsa. Uhvatim je za dupe dok se ljubimo, ili je to stegno? Zderanje utice na kvalitet pozude. Za dva dana izlazili smo iz sobe samo da jedemo. Nisam mogao da je se nagledam. A u nedelju popodne smo skoro podetinjili, mazimo se i gugucemo na aerodromu kao klinci u prvom zaru, a onda u zadnji cas trkom, svako u svoj avion.

Sales leads

Kompanija gde radim koristi nesto sto se zove data warehousing. Prakticno svi moguci istorijski ili legacy podaci u razlicitim elektronskim formatima su povezani u jedan sistem. Znaci svi bitni poslovni podaci svih kompanija koje smo mi kupili u zadnjih recimo deset godina, i nasi podaci, naravno, su tu. Nedavno su IT likovi uveli nesto sto zovu Data Intersectioning System (DIS). E sad taj DIS kao koristi vestacku inteligenciju (AI). Nema veze sto je koncept vestacke inteligencije ne samo teoretski dubiozan nego ni u svojoj najrazvijenijoj formi nije sposoban da dostigne inteligenciju jednog najprimitivnijeg virusa, kao buzzword je jos uvek operativan. Podsistem ovog DIS-a navodno opremljen mogucnoscu da otkriva potencijalne musterije i isporuci odgovarajuce sales leads. Kopao sam jutros po tom sistemu, zapravo sam se igrao, jer support team, od koga sam trazio uputstva nije sposoban da isporuci ni jednu korisnu informaciju. Ipak bar na prvi pogled ima nekih korisnih caka. Na primer lik koji je bio musterija kompanije koju smo mi kupili, imao je business u Montani, a skoro je preselio firmu u St Louis. Sistem to pametno otkrije pa cak mozes da vidis odredjene globalne trendove u relokaciji odredjenih poslovnih grana u USA. Ta firma pravi neke hitech delove za helikoptere, a ja se spremam na jedan teren u drugu drzavu bas po slicnim poslu, pa skupljam podatke, zapravo hocu da ocrtam neku kao instant big picture tog marketa. Posto sistem ima mogucnost da izbaci neki sales lead, makar u skici, ja pritisnem dugmic i printer mi izbaci list papira. Najkonzervativnija procena naseg profita, ako dobijemo ugovor je $1.750.000. Dohvatim onaj papir s nadom da ce mi reci nesto korisno, a ono za Chief Executive Officer pise: He is a keen golf player and pipe smoker.

Dole u dnu strane pise: Profile updated: Dec 16th 1969.

Znaci lik je pre 36 godina igrao golf i pusio lulu. Skeniram ovo i posaljem u e-mailu regionalnom sales support manageru sa zahtevom da mi posalje torbu s golf stapovima, lulu i kesu duvana, jer danas u 3 PM imam rucak s tim dedicom sto pravi delove za helikoptere. A on mi vrati e-mail pun smajlija.

Business je ponekad kao jazz, nista bez improvizacije.

U devojackoj sobi moje buduce zene

Samo sto smo sleteli u subotu u San Diegu i meni i Crysti zvrce telefoni, nju zove otac, a mene Zoran. Zoka je zaglavio negde bogu iza nogu, bar po njegovoj prici. Dajem Crysti telefon da mu objasni kako da nas nadje. Kupimo stvari na kolica i izlazimo. Oldrich, Crystin cale, ili kako ga ovde zovu, Richie, je neobican Ceh. Priznajem da nisam video puno Ceha. Svi koje sam video imali su nesto zecije u sebi. Nekako oprezni, neprimetni. Richie lici na nase ljude. Tamno smedj, krupan, tip sofera, nikad ne bih rekao da je lekar. Crysta mu prosto skoci u zagrljaj. Iskreno se obradovala caletu, dugo ga grli. Drago mi je, u zivotu nisam sreo normalnu zensku koja ima lose odnose s ocem. Sa mnom se rukuje ljudski, izljubismo se u obraze ko svoji. Richie je pricljiv cova. Cavrljamo o svemu i svacemu dok vozi. Oblacno je ali je osetno toplije nego u St Louisu. Gledam okean na levoj strani, prvi put vidim Pacifik. Silazi s highwaya i posle par cik cak skretanja vozi jednom dugackom ulicom. Odjednom skrenu desno i zakoci. Stigli smo. Kuca je boli glava. Ocekivao sam nesto vise manje 'normalno'. Ovo je ogromna kuca na dva sprata u nekom valjda lokalnom stilu, pokrivena onim polucilindricnim crepom s lukovima iznad prozora. Alana, moja buduca tasta je pred kucom. Od prvog dana kad sam je sreo, ta zena me nekako ohrabruje. Valjda potvrdjuje moj izbor onim Crnogorskim u meni: Gledaj majku pa biraj devojku. Izljubimo se i udjemo. A tamo citava familija, Zdenek 16, visok decko, kopija Cryste u muskom izdanju, Nela 12, okata kao Crysta, ali svetlije kose i Lenka 9, jedina rodjena u Americi, isti osmeh kao Crysta, ali je malo bucmasta. Svi odmah navalise na Crystu. Priznajem bio sam nekako ophrvan cudnim emocijama. Vadimo poklone i dajemo im. Prilicno su bucni pa sam se opustio. Zdenek i Crysta pricaju na ceskom, a Nela i Lenka samo na engleskom. Lenka gleda u mene, pa kad uzvratim pogled ona se pravi da gleda negde iz mene. Sednemo u bastensku sobu, ima ogromne prozore do poda, a u basti je bazen, poplocan deo i povelika bastenska kuca s trpezarijom, kuhinjom i dve sobe. Na zidu je pricvrscena kosarkaska tabla, a svuda su razbacani skateborad-i, neka skalamerija i alat. Sama basta je prosto trava sa zbunjem po rubovima i par velikih stabala nekog drveca. Sedimo i pijemo caj, Nela sedi s nama i prati sta pricamo, Lenka se muva od sobe do kuhinje, a Zdenek nesto majstorise vani. I Richie i Alena su veoma opusteni i neformalni. Alena je tek napunila 40, a Richie ima 52. Ne zapitkuju o onome sto bi nas unezgodilo. Nista od onih patronizirajucih gluposti tipa: Kakvi su vam planovi? Prosto cavrljamo o poslu, kako mi se svidja Amerika i slicno. Richie se bavi plasticnom hirurgijom, i radi u partnerstvu s jos jednim Cehom, prijateljem iz mladosti, a Alena je nekad radila u banci, ali vise nema potrebe. Negde oko jedan zvono na vratima, Richie ode da otvori i vraca se kaze, ovo je za tebe. Pomislim da je Zoran, a ono Fedex. Posiljka za mene. Prsten, isporuka tacno kako su i obecali. Dvojica povelikih tipova, posebna osigurana posiljka. Zagledaju moj pasos i potvrdu, potpisujem. Srecom Crysta je na spratu s kevom pa ne izazivamo radoznalost. Otpakujem posiljku i stavljam kutijicu s prstenom u dzep, Richie kaze, daj tu ambalazu da bacim. Razume covek kakve su zene cavke kad se radi o nekim stvarima.

Prosetamo do baste. Zdenek prakticno zivi u bastenskoj kucici. To je njegovo carstvo. Richie mi objasnjava sve njegove pasije. Poceo je s maketama jedrilica, pa aviona, sad se zapalio za ultralights. Sad montira svoj prvi ultralaki avion. Klinac je ocito veoma pametan, a skalamerija koju je navukao u bastensku kucicu ukazuje da je i ozbiljan. Zdenek upada cim smo usli unutra. Pokazuje mi nacrt svog aviona. Ne razumemem se ali avion, bar na papiru izgleda lepo. Negde sam cuo da lepi avioni dobro lete. Uza zid su prislonjene neke acetilenske boce, nekoliko kompjutera na stolu, masa nacrta. Na podu nesto kao smotan nakatranisan papir. To su kevlarski listovi, Zdenek objasnjava. Richie napravi neku zbunjenu facu. Izgleda da je pomalo zastrasujuce kad ti je dete genijalac.

Crysta nas doziva. Vracamo se i jedemo sladoled, a ubrzo se pojavljuje i Zoran. Nabacio je svoj najbolji kez. Nadam se da nece poceti da me provaljuje, sto inace ima obicaj, ali se ponasa pristojno. Ubrzo dolaze Gaby i Pat, Crystine drugarice. Zoran se ukeketio, tako da ne ocekujem neke probleme. Vidljivo sam nervozan, pa Richie odvodi mene i Zorana u svoj kabinet dok zene nameste trpezariju. Richie nam sipa whiskey. Zoran primeti njegov kompjuter pa pocne pricu o medicinskom softwareu cime se i inace bavi. Stize i Richiev ortak sa zenom. Ubrzo ulazi Lenka i zove nas na rucak. Imam uzasnu tremu. Drago mi je da nije doslo vise ljudi. Richie mi sapce na uvo: Prsten kad iznesu kolace. Sedamo. Kuvarica nam sipa supu. Nisam se savladao i glasno sam se nasmejao kad sam video knedle u supi. Crysta je valjda ispricala Aleni da je zovem moja knedlicka, pa se i ona smeje. Jedemo i pomalo se opustam. Gosti su bucni, a Richie im stalno dosipa vino, polako prevladavam svoju nelagodu. Zoran je seo izmedju Gaby i Pat pa ih zasmejava, a Alena zabavlja ostatak gostiju. Zavrsavamo s glavnim jelom, fenomenalnim sniclama u kiselom sosu, kuvarica sklanja tanjire, a malo posle toga donosi i kolace. Richie mi klimne glavom i udari kasicicom casu. Svi ustaju, a ja jedva isprtljam onu kutijicu iz dzepa. Vadim prsten i okrenem se Crysti. Ona mi pruza ruku, stavljam joj prsten. Ona ne zna da li da gleda dole ili u mene. Svi vicu Kiss, kiss, kiss! Poljubim je, a ona me zgrabi s obe ruke cvrsto oko vrata. Zaklonjeni njenim rukama ljubimo se zmureci. Ne pusta me, a ni ja nju. Najzad se razdvojimo. Svi pljescu. Alena nam prva prilazi i ljubi Crystu pa mene. Richie ima suze u ocima. Zoran je iskoristio guzvu pa izvalavio obe Crystine drugarice. Svi nam cestitaju u krug. Zdenek pusta muziku. Plesemo prvo Crysta i ja, a posle i ostali. Nela plese sa Zdenekom i uhvatimo pogled njenih ogromnih ociju. Kuvarica brise suze na vratima.

Vracamo se za sto. Ko ne veruje u rituale nek si jebe mater! Nesto se stvarno desilo! Podelio sam se na dvoje, pola mene je otislu u Crystu. I ta druga polovina sad oseca i nju iznutra. Ta apsolutna svesnost drugog migolji se u njoj, proteze. Tim mojim delom duse stolujem u njenoj unutrasnjosti, gotovo da iznutra obgrlim njeno srce, oblizem njene usne, opipam je, osetim, pomazim jajnike, taj topli izvor zivota. I to ce da je cuva, da je greje i tesi.

I da preskocim sve posle, ali kolace ne, prava domaca makovnjaca, posle restoran s pogledom na more, Zoranove egzibicije i kako su se Richie i Alena poljubili i kako se Crysti pojavila suza kad je to videla. Zoranov poklon za Crystu, lancic od belog zlata s priveskom, dva stopljena slova C i G.

Obozavam moju buduci tastu. Dok izlazimo na sprat njihove kuce, ona mi pokazuje, ovo je tvoja soba, tamo je toalet, ovde se izlazi na terasu, a ovo su vrata Crystine sobe. Umalo joj ne rekoh, nema problema imam ugradjen kompas, nacu ja Crystu i u mraku.

Vracamo se iz restorana, kasno je deca vec spavaju. Richie i Alena su na drugom spratu, Zoran ostao s Pat u gradu. U Crystinoj sobi namestenoj i nepromenjenoj jos od kad je bila devojcurak, slika na zidu, njeni roditelji i dole njenim decijim rukopisom pise: mamka i tatka, pokazuje mi svoju odecu kad je bila dete u Ceskoj. Mali dzempercic, pleten u dve boje, beloj i crvenoj i njena zvecka kad je bila beba, njene crno bele fotografije i oboje znamo da cemo imati bar jednu okatu devojcicu, bar jednu malu Crystu. I masu sinova, naravno.

Kasno smo ustali u nedelju. Ne dam joj da me prati na aerodrom. Gledamo se dok pijemo vrucu cokoladu u kuhinji i znamo kako su se delovi duse razmenili. Zivimo jedno u drugom i njen pogled je sad pogled pripadanja. Sve je tako sigurno, tako izvesno, pouzdano i jako.

Navodim taksistu do hotela u San Markosu, pokupim Zorana i idemo na aerodrom. Cutimo u holu. Prvo njegov avion za New York, pa moj za St Louis.

Necu je videti citavu nedelju...

Najduzi dan - Part 2

Opremljen sam neophodnim informacijama pa se vozimo par ulica dalje. H-ov prijatelj je vec telefonom ugovorio dva appointmenta. Verovali ili ne ali obe ove kuce koje posecujemo imaju 'modele'. U jednoj je to sekretarica na cijoj ruci razgledamo primerke. Za svaki oblik kamena postoje razliciti prstenovi, neki pogodni za manji ili veci kamen, a neki narocito oblikovani da omoguce najbolji sjaj. Cena je veoma rastegljiva i zavisi ne samo od velicine i oblika, vec i od boje, cistoce i reza koji obezbedjuje najoptimalniji prelom svetla. Residual value je naravno stabilna, ali u ovom slucaju prodavci operisu i izrazom emergency value, cena koja se moze postici ako hitno treba da prodas prsten. Nakon posete drugoj radnji vratili smo se u prvu gde sam zakljucio pazar. Svaki kamen ima svoj serifikat za koji se posebno placa i nosi jedinstven elektronski otisak koji se moze proveriti kod ovlastenog draguljara. Kupio sam i odgovarajuci 'bracni' prsten, veru ili burmu. Neuporedivo je jeftinija. Devojke, izvucite pouku, udaja na brzini se ne isplati. Let the fucker pay the full price and fry for another six months! Parola je naravno simbolicna, device vise ne stanuju ovde. Interesantno je da cak postoji i klauzula u insurance policy u slucaju ako se mlada udeblja od veridbe do svadbe.

Pozivam H. na rucak, ali ga pitam za dobro mesto, njegov vozac nas odveze u jedan miran restoran s Evropskom kuhinjom. Pokusavam da nazoven Crystu par puta. Bezuspesno. Na kraju mi pridje konobar i objasni da je mesto cellphone blind spot. Izlazim na ulicu i dok joj govorim gde da nas nadje H. izadje za mnom. Trazi da on razgovara s Crystom. Dajem mu telefon ali on mi kaze da se vratim i trazi malo privatnosti. Vratim se za sto prilicno zacudjen. H. se vraca i ne objasnjava mi o cemu se radi. Pricamo o kupovini prstena i on se interesuje kako da nisam vidno reagovao ni na jedan sales pitch. Objasnjavam mu da je to nesto nasledjeno, a onda se malo zapetljam. Tesko je objasniti ono sto sam jos kao dete pokupio od mog dede kad smo zajedno posecivali pijace. Deda je mrzio navalentne prodavace i uvek kupovao od onih koji ne vuku za rukav. Sta ima da hvale robu, ako valja prodace se, bila je dedina potrosacka filozofija. Pa dobro George kako onda ti radis, kako ti isporucis svoj sales pitch? Pa ja ga i ne koristim, kazem mu iskreno. Koristim metod koji sam naucio u Engleskoj. Moras navesti musteriju da ga sam kaze, da ga postane svestan. Ubrzo dodje i Crysta i pridruzi nam se. Nece belo vino. Sta je to? Pa necu, vozim. H. objasni zasto. Pozvala vas je moja kcer u posetu, jutros sam pomenuo da ste u New Yorku. Melanie, njegovu kcer i zeta Johna upoznao sam u Skotskoj. Izuzetno pristojan svet i nekako tihi i pazljivi. Netipican Americki par. Zavrsavamo rucak i oprastamo se. Zahvaljujem mu se. Malo mi je nelagodno, ali opet sam zadovoljan jer mi je omogucio da sve zavrsim za par sati. My pleasure George, have a nice weekend you two. Na parkingu me Crysta pita: Je li lep? Pa naravno da je lep videla si ga vec toliko puta. Smeje se. Don't get dirty on me now.

Smenjujemo se za volanom. Ona prvo, pa ja celim highwayom 87, pa opet ona. Cetiri sata voznje gore na sever prema Kanadi. Stizemo u Veronu, koja je u stvari vece selo i jedva pronadjemo njihovu kucu. Oni rade u Syracusi, mestu pola sata na zapad, a ovde imaju zive vec dvadeset godina. Melanie i John su nas jako srdacno docekali. John se cudi kako to da se nisam udebljao u Americi. Melanie je odusevljena Crystom, pa mi namiguje dobronamerno. Raskomotimo se u salonu. To je ogroman prostor s pravom vatrom u kaminu, kombinacija kamena i drveta a na zidovima slike trkacih konja i nekoliko Johnovih lovackih trofeja. Cela kuca je Johnovih ruku delo, oboje su arhitekti, ali Melanie se bavi niskogradnjom. Buduci da sam od skora posednik lepog komada zemlje zanimaju me Johnove ideje kako treba da izgleda dobra porodicna kuca. Rusija je hladna, ali i ovo mesto ne moze se pohvaliti bas blagom klimom. Pokazuje mi neke svoje radove. Najvise mi se svidela kuca koju je radio u Austriji. Interesantan metod podnog grejanja uz pomoc solarnih panela na krovu. Popijemo par pica, a onda podjemo s njima do Turning Stone. To je nesto kao odmaraliste s banjom, par hotela, kockarnicom i jos kojekakvim atrakcijama. Odemo do kasina. Prilicno neformalno mesto, kocka je za Amerikance sasvim prihvatljiva zabava. Citavo ovo mesto je vlasnistvo indijanskog plemena Oneida. Nikad nisam cuo za njih. Ocito neko preduzetno pleme. Mora da nikad nisu ratovali. Taman sednemo u neki bar a Crysta skoro zavristi. Sta je sad? Pa tu je veceras koncert Gretchen Wilson. Gretchen who? To je sada velika zvezda country and western muzike. Redneck woman! Zao mi je nikad nisam cuo za nju, a sumnjam da ima karata. Crysta je razocarana, ali John uskace, to nije problem. Odlazi negde. Melanie objasnjava da je John projektovao kucu jednog od top brass likova iz kasina. John se vraca s tipom u kaubojskom sesiru. Upoznajemo se kratko i on nam ostavlja karte. Cudno se osecam, prvi put na koncertu narodnjaka. Sve treba probati. Sala je puna sveta. Daleko vise je zenske publike. Vecina u kaubojskoj odeci. Kupujem Crysti baseball kapu s GW na celu. Imamo ekskluzivna mesta u trecem redu. Ne znam sta da ocekujem, a kad se grupa pojavila na sceni nastade uzasno vristanje. Gretchen je mala zena tridesetih godina. Ima prilicno uske kukove, ali hoda veoma seksi.

Kad se obratila publici tek onda nastade histerija. Ona ima prijatan glas i peva razumljivo, ali je kontakt koji ima s publikom nesto sto nikad nisam video. Jednostavno obucena u jeans, cizme i top, svira gitaru i peva nekako iskreno i od srca, kao da peva na kucnoj zabavi. Sve, apsolutno sve zene u publici, pa i Crysta i Melanie pevaju sa njom. Kad je pocela 'Redneck woman' osetio sam kako me zvuk hiljadu zenskih glasova prosto probio. Do kraja koncerta prestajali smo cupkajuci i urlajuci. Kakva katarza zenske publike. Ona je cak rodjena blizu St Louisa u mestu Pocahontas i verovatno je jedina country pevaljka koju obozavaju zene iz svih klasa. Posle koncerta nastupali su isto neki country likovi, ali nam se nije ostajalo. Odmah sam kupio njene CD-ijeve, neke t-shirts za Crystu i mene. Odemo s koncerta dobro raspolozeni i zagrejani u jedan restoran na drugom kraju Verone. Otvoren kamin i fenomenalna klopa. Navalimo na klopu i pivo i provedemo super vece. Kao da smo bili s vrsnjacima. Divno je videti jedan par koji je tako lepo proveo vise od dvadeset godina u braku. Jos uvek sposobni da se smeju jedno drugom i uzivaju u drustvu. Verujem da cemo Crysta i ja biti takvi. Verona ima predivan vazduh. Prvi put sam u Americi uzivao u mirisu prirode tako slasno. Mirise nekako kao Kopaonik. Legli smo kasno iza ponoci, u sobi na spratu. Dve case i flasa porta na stolicu i kamin s otvorenom vatrom. A kad pod svetlom vatre pogledas igre senki na kozi svoje devojke, neka magija ljubavi koju delimo s neandertalcima probudi sve ono zbog cega se vredilo roditi.

Najduzi dan - Part 1

Volim ratne filmove. Imaju neku svrhu. Bave se konkretnim situacijama zivota i smrti i tako zahvataju sustinu egzistencije. Naravno ima potpuno glupavih primera, a i tu vodi nase gore list, Veljko Bulajic. Da su ratni filmovi najbolji, dokazuje i to da imaju svoju etabliranu opoziciju, antiratne filmove. Legitiman zanr. Jebes ista bez opozicije. Ne vredi pomena. Zamislite antiljubavni film!?! You know what I mean!

Elem i ja sam imao svoj najduzi dan. Subota. Doduse bio je i najskuplji dan, ali to je vec sitnicarenje. Moja subota pocela je u petak. Nazvao sam Millicent kuci i rekao joj da dolazim u New York. Razlog nisam precutao. Lepo je prepoznati da si vredan traca. Daje ti osecaj pripadanja. Na sta mislim? Pa na fakt da je Millicent odmah nazvala H. i ispricala mu sve. Zato nas je docekao na aerodromu. Prvi put u zivotu desilo mi se da me ceka uniformisan vozac na izlazu s tablom na kojoj pise Mr Rackovic. Instinkt kaze da se osecas polaskan, zapravo ne instinkt, nego sav onaj zivotni bullshit koji si ocekivao ili ne, ali te jednom ili vise puta zadesio. A na kraju nadvlada iskustvo, izgledaj i ponasaj se kao da si dio svega toga. Crysta nema tih arheokomunistickih dilema. Ona uvek ocekuje najbolje. Ja se jos uvek navikavam. Jos sam uvek sumnjicav u pogledu uspeha. Sta se krije iza toga? Sta je sledeci potez? Sta ovaj na suprotnoj strani misli? Ja jos uvek zivot posmatram kao sahovsku partiju. Tesko se covek otrese iskustva stecenog u la-la lands, Srbiji i Rusiji. Rusi zive s tim duze od nas, uvek ocekujuci najgore, ali spremno grabeci sve svoje sanse. Nije ni cudo da su najbolji sahisti sveta ponikli u bivsem SSSR. Mi smo drugaciji, nedostatak istorijskog pamcenja, cak i u mikro iskustvu sopstvenih zivota. Prijatelj nas izda, zajebe i nasamari, a mi brzo zaboravimo. Kod nas je zlopamtilo negativac, u Rusiji je to mudar covek. I obe kategorije su filtrirane kroz srce, slovenske duse zive iznutra. Mi cenimo svet po tome sta nam znaci emocionalno, racionalnost, zadnja rupa na svirali. Zapad se izvanjstio, privatne dileme se filtriraju kroz vanjsko, kroz korist, sta ja gubim, sta ja dobijam. A sve se na zalost svodi na to da mi uvek ostajemo emocionalno infantilni. Zaboravna deca ututkana u svetu bajki. Ja sam se otreznio u Rusiji. Naucio sam da volim, ali i da ne zaboravljam izdaju. Jednom je dovoljno za zlo, dobru moras pruziti vise sansi. A to stvara odlucnost, odluka je ono u cemu muskarac cveta, odluka je uvek delo. Dobro ili zlo, nema veze, moja odluka me cini odgovornim za vlastiti zivot. Tako srecemo sudbinu, ne vise kao slepu presudu, vec kao hirovitu ljubavnicu, koju ipak obozavamo.

U voznji od LaGuardije do grada, moja negovana manipulativnost, kroz neobavezno cavrljanje, otkriva H-ov menadzerski kredo. Ne micro management, vec emotional management. Onaj momenat kad sam to naslutio, presao sam na prakticne teme. A kupovanje verenickog prstena, to je ustanovljeni ritual. Buduca mlada ide samo na probu, koja se moze obaviti u bilo kojoj juvelirskoj radnji. Crysta izlazi, uzima taksi sa zadatkom da pokupi moje stvari sa Manhatan Avenue i prebaci kod sebe u Queens. Posle toga odlazim s H. kod njegovog prijatelja na 47-mu ulicu. Tu sledi prvo blic edukacija o robi koja me zanima, u mom slucaju o prstenu, a posle posten, besplatan savet, gde da nadjem ono sta trazim i kako da se ponasam dok kupujem.

(nazalost moram da idem, posao zove, nastavicu sutra)

Samo telegrafski

Kupio sam prsten. To je veoma komplikovan proces, ali sam imao odlicnog savetnika. Mog bossa H. glavom. U svakom slucaju iskustvo koje ne bi da ponavljam. Ipak nesto se nauci. Preselio sam stvari u Queens kod Cryste i otkazao stan. Otisli smo u goste boss-ovoj kcerki i zetu u Veronu, drzava New York. Bili smo u kockarnici. Jos uvek ne mogu da shvatim zasto se ljudi kockaju. Posetili smo i fantastican koncert narodnjaka. Zenska se zove Gretchen Wilson i upravo je fenomenalna. Kupio sam Paji poklon, dva njena CD-a. On je jedini drugar koji slusa tu muziku, a cini mi se da se i ja zaljubljujem u country and western. Poslacu tokom nedelje CD ripove VBK-u da postavi muziku na blog. Celu proslu noc sam vozio od Verone do New Yorka, bila je uzasna guzva na putu. Smrzli smo se jer se pokvarilo grejanje u kolima. Jutros u avionu nisam mogao da spavam od umora. Spakovao sam moju baby u krevet, a trenutno cekam da se i ja onesvestim.

Zahvaljujem svima na lepim recima i cestitkama, i u moje ime i u ime moje uspavane devojcice.

Prepusti zenama i sve je sredjeno za manje od 24 casa.

Sve se desilo u camcu, na Mark Twain Lake. Ukrcali smo se u Perry-ju i posle par kilometara znao sam da cu je upitati. Cudan osecaj. Otvori ti se velika rupa u grudima i zjapi dok ne cujes odgovor. Sve ostalo islo je brzinom munje. Telefoni, mailovi, faxovi. Jutros sam dobio e-mail s pitanjima. Pozivnice su ovde bitna stvar. Poslao sam odgovore Crystinoj kevi i vec imam grubi nacrt teksta s podacima koje sam popunio. Tackice su cenzurisane informacije. Izgledace otprilike ovako:

Dr. and Mrs. Oldrich M. Lobkowicz, ... Summit Avenue, Cardiff By The Sea, CA 92007, are pleased to announce the engagement and forthcoming marriage of their daughter Crysta Anezka Lobkowicz to G....... Nikolajevic Rackovic, son of Mr. Nikola Rackovic of Moscow, Russia and Mrs. Milica S........ of Belgrade, Serbia and Montenegro.The bride-elect is a graduate of Flintridge Sacred Heart Academy and is pursuing a degree in Visual and Performing Arts at New York School Of Interior Design. She is employed by ...... International.
Her fiance is a graduate of Moscow State University, Russia, with a degree in Philosophy and Art History. He is employed by ..... ........ .... .

A May 20, 2006 wedding in Moscow, Russia is planned.

Chief bridesmaid:
Miss Rayna Borek-Dohalsky of Utrecht, Holland

Bridesmaids:
Miss Eleanor Anne Kinsky of Laguna Niguel, CAMiss Gabriele Dvorak of Pasadena, CA

The best man:
Mr. Zoran Pajic of London, England

Veridba je 26 Novembra u San Diegu u zimskoj kuci Crystinih caleta i keve. Sutra zorom letimo u New York da kupim prsten.

Verujete li u Tarot?

Sam sam odlucio, niko me nije nagovorio, niko me nije terao. Vreme je da se upoznaju neke svete tajne. Izvukao sam ovu kartu. Nije bas Rider Waite, ali meni se svidja.

Perry, Monroe County, Missouri

Nesto sam uradio, nesto sam upitao... I sad mi je FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA, FRKA...

Back to Missouri

Evo me opet u St Louisu. Dosla je i Crysta pa ce biti tu do iduce nedelje kad ide u LA. Nesto gledam ove oblake i sve mi se cini da su nekako zuckasti. Na Long Islandu su u plavo sivim tonovima. Da li je moguce da se zemlja ogleda u oblacima?

Kurs sam zavrsio. Mislim da je oko 80% toga bilo nepotrebno, bar meni. Moja prezentacija je ocenjena najvisim ocenama i projekt je prihvacen. Sad ostaje da zavrsim obuku ljudi koji ce ga sprovesti u delo. Glavni deo sam nazvao Business Interaction Framework. Nisam sve sam izmislio, najveci deo je konstruktivno preradjen iz poslovne prakse Amazona. Namenjen je prodajnim i servisnim organizacijama. Drago mi je da sam toliko paznje posvetio obrazlaganju cele stvari. Ocekivao sam razlicita pitanja i savet koji mi je Millicent dala bio je od presudne vaznosti. Zato sam procitao kvartalne izvestaje svih executive board members i pripremio moguce odgovore koristeci njihove omiljene buzzwords. Samo me je jedan glavonja zajebavao. Taj nije napisao, a verovatno ni procitao svoj vlastiti izvestaj.

Izbegao sam moj uobicajeni cinicni manir koji u takvim slucajevima cesto ne mogu da kontrolisem. Umesto toga, predstavio sam se kao 'constructively confrontational', a kad je nastavio da sere onda sam mu ladno pokazao moje rezultate. Za dva meseca u firmi i to jos na treningu bio sam zadnji mesec 'top guy' u sedam regiona od dvanaest ukupno, deset novih klijenata, dva renewal klijenta, $816.000, varijabilna komisija na 75% ugovora. Odbranio me jedan navalentan buly tip iz Chicaga, ali je posle poceo da sere kako su oni gore zadnji kad se raspodeljuju executive assets. Millicent mi je to prevela na plain English. To je znacilo da sad trebam da sibam okolo po regionima i da sljakam za njihove lenje guzice, sto mi ne pada na pamet. Vec sam bio na granici da ga posaljem u picku materinu, ponasa se kao da me je on zaposlio, ali je H. boss izasao s kompromisnim resenjem. Ovaj ovan iz Chicaga ce da posalje svoja dva tipa ovde u St Louis da se prikljuce grupi koja ce izvesti projekt, a ja cu da prilagodim ovo sto je uradjeno za njihov market. E tu ima da jasem ovu dvojicu. Dobice projekt, dokumentaciju i superviziju. Ako im se vec placa ima da nesto i urade.

Bio sam vidljivo iznerviran i kad me je H. pozvao na veceru, umalo ga nisam odbio, ali ipak odem. Tu su bili i dvojica senior regional managera, California-Nevada i Idaho-Montana-Wyoming. Ovaj drugi, kocoperan cilager, pocne slicnu pricu kao onaj iz Chicaga, doduse na blazi nacin, pa sam vec poceo da se vrpoljim. Uglavnom i ovaj mi salje jednog svog, a mislio sam vec da zapotezem i svoj ugovor, gde je career path jasno definisan, ali je H. definitivno sve presekao. Tako da sam od sledece nedelje Strategic consultant. Vrlo ratoborna titula, koja ce doneti neku povisicu, ali je to manje vazno. Vazno mi je da radim ono za sta su me zaposlili i sta je precizirano u ugovoru. Dakle obuka je zavrsena, a posle staza ovde idem u Evropu, pa u Rusiji, ili u Rusiju odmah posle staza, zavisi kako se uradi priprema trzista ili kako se market bude kretao. Ostatak vecere bio je daleko opusteniji. Ovaj California-Nevada lik je namazan baja, od koga se stosta da nauciti.

Elem tu smo, koristim dva bonus day off-a i danas idemo na Mark Twain Lake. To je oko 130 milja od St Louisa. Sudeci po prospektu okruzeno je malim gradicima gde se dobro jede. Jedan od njih je Paris, a u blizini je i New London.

Villa Verushka, Lee Avenue, East Hampton, Long Island

Ovo je garantovano najskuplja kuca u kojoj sam ikad spavao. Pre deset godina placena je 8 miliona dolara, a sad, verovatno vredi duplo. Vlasnik je dobar prijatelj Crystinog caleta, nekad poznati hirurg u Ceskoj, koji sad zivi u Californiji. Crysta ovde dolazi obicno leti, vikendom. East Hampton je sminkersko mesto gde su ultrabogati iz New Yorka napravili kuce za odmor. Cene kuca su apsolutno nemoralne. Mislim da bi za psecu kucicu trazili pola miliona. Crysta kaze da je ovde leti prava ludnica, a i sad nije bas pusto. Jutros rano smo se odvezli do plaze i malo prosetali. Gadno duva i nebo je prilicno oblacno, ali ponekad probije i sunce. Neki naduvani klinci, njih dvadesetak su lozili vatru na plazi pa ih je policija oterala. Ali i policija je ovde nekako meka, cak su dozvolili i malu rasparavu. Priznajem, imao sam neko perverzno zadovoljstvo dok smo prolazili pokraj njih. I klinci i klinke su ostali otvorenih usta gledajuci Crystu kako guzelja u pocepanom sorcu.

Adriana, bata i ja smo doleteli prekjuce ujutro iz St Louisa. Prethodnu vece u petak, pravio sam barbecue za komsije. Brat i Adriana su bili zaduzeni za klopu, a ja za pice. Jim je bio pocasni gost, ne samo zbog toga sto me je vec ugostio rostiljem, nego sto je doveo lepu ekipu, nekoliko mladjih parova iz komsiluka, Ted i Myra, Roy i Abigale, Joan i muz kome sam zaboravio ime. Ovde valja primetiti da Ameri generalno ne postaju socijalni mrtvaci kad dobiju decu. Svi ovi parovi imaju potomstvo i organizovali su baby sitting za klince i dosli kod mene u goste. Uspeo sam, kao domacin, da odrzim ravnotezu izmedju muskih i zenskih, tako da nije bilo lokanja medju muskarcima i brbljanja medju zenama. Ne, prvo klopa za stolom, a posle pice i muzika. Posle se i plesalo kao na srednjoskolskoj zurci. Mislim da je to sto sam nov u komsiluku uticalo na to da se okreni jedni drugima. A da je sve uspelo videlo se koliko su poljubaca razmenili izmedju sebe i koliko su mi zene na rastanku zahvaljivale. Jedna cak rece: I just love European barbecue! Na neki nacin mi je zao sto necu ostati duze ovde u St Louisu. Ovi ljudi su stvarno spontan i otvoren svet. Ne mozes s njima da pricas o Bog zna kako pametnim temama, ali su topli i srdacni.

Kad smo sleteli na LaGuardiu, Crysta nas je docekala i odvezla kolima njene keve. Njih do hotela, jer putuju za dva dana, lepo sam pozdravio s bratom i snajkom, koje cu opet videti u Januaru, a nas do Millicent da joj odnesem poklon. Onaj drveni stub i posudu s medom, orasima i suvim vocem. Njen stan je prosto fantasticno namesten, s pogledom na jezero u Central parku. U jednoj sobi koja je onako polukruzno ispupcena postavila je stub bas ispod prozora i potpuno se prirodno uklapa. Jako joj se svideo poklon, cak me je i poljubila. Ta soba je prekrivena tamno plavim tapetama i prepuna polica sa knjigama. Tu smo seli i razmenili informacije iz firme. U ponedeljak imam prezentaciju mog projekta u headoffice, pa je prica bila oko toga. Crysta je odvezla kevin auto i dosla opet u svome. Mislili smo da idemo odmah, ali nas Millicent zadrza. U to dodje i njen boyfriend Harold, koji je arhitekta, pa se zapricamo uz caj i izadjemo tek oko dva. Nemam pojma gde idemo, nisam je pitao, a i ne zanima me, vazno je da cemo biti zajedno. Pustim je na pet-sest koraka ispred sebe. To je igra koju volimo da igramo. Nikada u masi, ali subota je pa nema guzve na ulicam. Obozavam da je posmatram dok koraca ispred mene. Obukla je svoj svetlo sivi mini kostim. Kariran debljim i tanjim linijama ljubicastog, cipele s visokom petom. Ona ne vrcka, njeno dupe prosto zivi, duboko udise punim guzovima, mesa. Zna da uzivam, to odgovara njenom egzibicionizmu. Zato je verovatno i postala model. Krajickom oka pogledavam zene koje nas mimoilaze, dok sledim Crystu namerno zabalavljenog izraza. Volim te mimoilazece poglede i grimase. Neke me posmatraju uplaseno kao sto gledas manijaka, a neke onako, drukcije, s razumevanjem ili sa zeljom da provere kako reagujem na njihov pogled. Jednom pre, jedna ju je baba zaustavila i "upozorila" na mene. Onda Crysta napravi komediju. Obazre se uzasnutih ociju i pocne da bezi, a ja potrcim za njom ludacki se kreveljeci. Baba ostane iza nas duvajuci u neku pistaljku, da skrene paznju policije valjda. Znam da smo se sakrili iza ugla neke zgradurine i smejali kao sumanuti.Svaki put kad otkljucava kola ona me saceka da joj otvorim vrata. Utrpava se u sediste i namesta noge gledajuci me nadmeno dok zurim. Ovaj put ima gace. Ali i tu ima varijacija, nekad to namestanje potraje duze.

Crysta dobro vozi svoj mali TT i prilicno sam opusten. Uhvati 495 highway i na istok. Tu ja negde zaspem, oko malog mestasca zvanog Jericho, a probudim se kod Brookhavena jer je Crysta spustila krov, kad nas je zaustavila policija. Prvo sam pomislio da je brzo vozila, ali nas skrenu s puta jer su napred radnici nesto popravljali. Tu zalutamo posle jedne petlje u malom mestu kod nekog aerodroma. Vozali smo se okolo i Crysta je bila prilicno nervozna. Odjednom zaustavi na nekom prasnjavom pustom parkingu skrivenim iza prljave zivice. Zaustim da je upitam sta cemo ovde, a onda primetim da skida cipele! Gledao sam je prilicno zacudjeno kad se prebacila i zajahala me. Poce da me ljubi grabeci me za kosu. Uzvratim. Prija mi njena meka tezina. Tek tada primetim da je skinula carape, verovatno dok sam ja spavao. Vec smo se popalili, trlja se o mene. Palcevima joj zadignem minjak, bele pamucne, pamti moje fetise. Zgrabim je za dlake i cupam krvnicki dok me grize za uvo. Odjednom, govno se smrzne u meni. Zaglusujuci zvuk kamionske trube presece me na pola. Neobrijan majmun s prljavom baseball kapicom ceri se na nas iz kabine ogromne kamioncine koju je zaustavio odmah tu kraj nas. Citav oblak sive prasine podignut tockovima prikolice leti ka nama. Crysta skace s mene i kolenom mi nacepi jaja. Psujem joj mater, glasno na srpskom, dok uzurbano startuje auto. Munjevito izlecemo na cestu, Audi skace kao pomaman, a Crysta mi nesto panicno tresuci glavom pokazuje na dole. Bosa noga joj izgleda zgrcena. Sagnem se. Prst joj se zaglavio u rupu na papucici gasa. Izvucem ga i podignem njene cipele. Jebem ti ovakve shokove. Odjednom ogladnim. Uskoro ugledamo neki lokal sa cudnim imenom "Bob's home made junk food" i skrenemo. To je prilicno klasicna americka zalogajnica. Pravljeno od sjajnog rebrastog lima, izgleda kao mesavina hangara i zeleznickog vagona. Unutra je sank sa svim aparatima za spremanje hrane, barske stolice su pokraj sanka, a u produzetku stolovi i separei. Sve izgleda kao ogroman vagon restoran. Tajna ovog mesta je u tome da je hrana stvarno izvanredna, ali u formi klasicnog junk food. Narucimo hotdog i cheesburgere, a ja i zeleni caj bez mleka. Crysta ustane da donese sosove i slucajno obori tasnu jedne nervozne ribe koja je sedela za sankom. Razmene par ljutitih reci koje nisam razumeo, ali racunam zavrsilo se na tome. U to uleti masa musterija, formalno obuceni, verovatno iz obliznjih firmi, a ta zenska sto se Crysta pokoskala s njom premesti se na sto nasuprot naseg jer joj se prikljucio jedan tip, verovatno daltonista, jer je imao smedje cipele uz tamnosivo odelo. Ili prosto nema ukusa, tesko je reci. Crysta uzima jedan belicast sos i posipa ga po hotdogu. Kvalitet ove 'junk food' odrazava se ne samo na cenama, nego i na kvalitetu posudja. Sosovi nisu u obicnim, musavim i spicastim plasticnim posudama, nego u staklenim s vrhom od nerdjajuceg celika. Gotovo izgledaju kao neki medicinski instrumenti. Pijuckam caj i gledam je. Prinosi hot dog ustima i kad sam ocekivao da ce da ga zagrize, ona ga samo liznu. There we go. Crysta internationale. Tajna je u delenju ludosti. Sharing everyday madness. Crysta oblizuje hotdog, sos joj se sliva s usne. Necu da zaostajem. Odgrizem vrh hotdoga i postavim ga u vrh procepa narezane kifle. Okolo namazem kechup tek da se crveni. Sad ona gleda sa zanimanjem, a ja uhvatim beli sos i istisnem u sredinu. Gleda me s grimasom nerazumevanja, dok umacem jezik u sredinu. Hm, sos od svezih rotkvica, delicious. Iz kifle izroni moj jezik s zalogajem sosa. Crysta gleda gadljivo, koluta svojim ogromnim ocima. Sad se vec takmicimo. Zgrabim posudu sa tamnim senfom. Istisnem ga na donji deo kifle, uzmem hotdog s tanjira i gurnem ga u senf. Okrecem ga i guram dok ne prodje na drugu stranu kifle. Crysta poseze i uzima ga. Sipa sos od rotkvice i po njemu i oba gura u usta, sos joj se sliva niz bradu. Pratim je s izrazom krajnjeg gadjenja. Polako pogleda na desno, sledim njen pogled i ukapiram da u lokalu vise nema zamora. Gledam u svadljivu ribu preko puta, njen dasa je sledjen. Crysta se isceri sablaznjivo. Riba skoci i prospe kafu po tipu i izjuri kao metak. Crysta se glasno cereka i pocinje da jede. Hteo bi da se smejem, ali ne mogu glasno. Pijem caj i gotovo se zagrcnem. Navalimo na klopu. Lokal postaje polako sve bucniji. Samo jedemo. Cheesburgeri su neopisivo ukusni. Zavrsavamo i krecemo ka sanku. Placam, nervozno svestan cinjenice da su me do sada gledali s ledja, a sada vide i moje lice. Okrecem se da izadjem, Crysta je vec vani. U magnovenju uhvatim par pogleda. Jednostavno izadjem. Engeleska ima svojih prednosti, ovo tamo niko ne bi primetio. Nasa mitteleuropska udvaranja su neprimetna u Britanskoj sredini bez maste. Ovde smo javna sablazan. Za sve je kriv show business.

Long Island je ocaravajuci. Vozimo se kroz citav niz gradica. Crysta vesto mota kroz ulice. Svaki put naletimo na neki divan prizor, male uredne crkvice, mali Town Halls, country clubs. Ogromne kuce, zivahne i vitke zene sa coporom uredne dece u belom na prezelenim travnjacima. Dedice u ispeglanim kosuljama vezbaju golf ispred kuca. I taj bolno osvezavajuci miris Atlantika. Galebovi lete kresteci nisko, a mali, sportski avioni na nebu zuje u ovom lenjom subotnjem pred sumraku. Stizemo u East Hampton. Crysta zaustavlja ispred belo okrecene prodavnice. Lenjo se protezem ispred dok ona kupuje. Skidam sako i odvezujem kravatu, izvlacim kosulju iz pantalona i zavrcem rukave. Cetrdesetogodisnja smedjokosa riba u pastelnim bojama zaustavlja bicikl ispred mene. Ima pravu pletenu korpu pricvrscenu na guvernali. Prislanja bicikl na ogradu. Njen ten je barsunast, ona je zdrava, zadovoljna zena. S aurom sigurnosti nazove mi: Good afternoon i zamakne u radnju. Sledim je u radnju, okrene se dok uzima nesto s police i pogleda me lepo, negovana picka koja nikad nije radila, lepo odrzavani komad guzice, hram muskog zadovoljstva, vesta domacica. Prilazim mojoj divljoj guzari za tezgom. Brblja s prodavacicom. Pricaju na ceskom. Ovo je Nera, upoznaje me. Gledam sta je kupila. Teglu maslina, pecene bademe, i kockice sira u ulju. Da je tako mastovita u krevetu, kao sto je u kuhinji, bio bih opsesivni drkadzija. Izlazimo i trpamo kesu u kola. Pritegnem je da je poljubim na autu. Mrmljamo nearazumljivo ljubeci se. Malopredjasnja picka uzjahuje na bicikl, gledala nas je. Pogledam je, a ona se spotakne unezgodjena. Pitam se kako ova cucla kurac. Verovatno uvek drzi malu fancy maramicu da se obrise.

Zavera

Iako zavera ima par pravnih definicija, ja, kao neko ko nije pravnik, ne mogu nista da kazem o tome. Amerika i Britanija, vise ili manje transparentno, regulisu to kroz svoj pravni sistem i uglavnom u domenu kriminalnog. Dakle, sustina je u legalizaciji materijalne ili politicke (znaci u krajnjoj liniji opet materijalne) koristi kroz upotrebu nelegalnih sredstava ili metoda. Novac je daleko vise kosmopolitska kategorija, nego pravo ili bilo koji drugi sistem koji je ustanovljen u odredjenim normama, na primer moral, ili uopste sve sto se definise kroz neki konsensus. A tu spada sve, od istine, lepote, dobrote, tih Platonovskih idealiteta, moderno interpretiranih, pa do pojmova kao sto su prijateljstvo, lojalnost, ljubav, navike, sport, zabava, zdravlje, ishrana, odevanje, ukus uopste etc.

A zavera je globalna pojava, ona je jednostavno lepsa sestra svojih blizankinja, prevare i lazne namere. Tri sudjaje socijalne moderne. Neko bi rekao da je zavera prirodna, jer je toliko prisutna u svetu. Ipak nije, iza svake zavere stoji neko ili vise njih. Uvek je to covek, nikad Bog ili priroda. Nikad ono apsolutno, nikad ono nesvesno. Uprkos onome: Bogovi se zaverili ili sve sile prirode se zaverile, uvek je u igri covek. Onaj koga Max Scheler s pravom naziva vecitim protestantom protiv prirode. Onaj deo stvorenog, onaj koji bira sve, sve osim cinjenice da uvek bira (Jean-Paul Sartre). I taj, jedini, posednik svog vlasnistva, jedini verifikator istine (Max Stirner), ono jedino bice sposobno da zaviri iza Bozanske obmane (Rg-Veda), je uvek protagonista svake zavere. Kazem protagonista, a ne autor. Autor je otkriven davno u knjizi Enohovoj, i tu je zaceto i seme te "teorije zavera". Mozda sam vec pomenuo da je prvi znak sotonizma poricanje Sotone. A ta paralela pasuje prirodno, kao rukom sivena kosulja, i zaveri. Teorija zavere je proizvod same zavere. Sve se izmesta u domen bozanskog, THEORIA. U domen neegzaktnog, neproverljivog.

U praksi su stvari krajnje trivijalne. Evo jednog, naizgled nevinog primera, muski kajis. Svako ko nosi pantalone familijaran je s tim komadom koze, ili plastike, zavisi ko sta voli, ili ko ima para da kupi. Krajnje prakticna stvar. Uvuces ga u petlje pantalona i pritegnes. Ako kraj kajisa, onaj iza kopce ne doseze sledecu petlju, nego landara, navuces onaj kozni prsten do pred kraj kajisa i stvar je resena. One size will fit all. I tako je bilo stolecima. Negde krajem 70-tih, na jednoj konvenciji proizvodjaca kozne galanterije, jedan lukav executive iz jedne kompanije, dodje na ideju da se ta kozna petlja izbaci iz upotrebe. Trebalo je ubediti ostale proizvodjace da je ideja korisna za sve. I covek je to objasnio jednostavno. Prvo, usteda materijala, ne treba ti petlja. Drugo, ljudi cesce menjaju kaiseve, ili rastu ili postaju deblji ili gube kilazu. U svakom slucaju, treba im drugi kajis, jer kajisevi se sad prave po meri. Trece, zene sve cesce nose pantalone, a nadjite zenu koja ce jedan komad odece da nosi deset godina. Naravno konvencija je prihvatila ideju i profit je porastao vrtoglavo. Odjednom, obicni kajis je postao fashion accessory, nesto sto kratko traje. Nesto sto se cesce kupuje. Potrosace, niko nista nije pitao. Nazovite ovo kako hocete, ja ZNAM da je ovo rezultat zavere.

E sad posmatrajte ovu praksu u vaskolikoj diversifikaciji poslovnih ideja. I pre i posle toga, stotine hiljada ideja se plasiraju u industriju, show business, pharmaceuticals, kozmetika, fashion industry, software, life style, whatever. A utakmica koja vlada na globalnom marketu roba, usluga i ideja je prosto nezamisliva. Treba uzeti lovu od onog koji je na receiving end, potrosaca. Treba osisati ovcu. A kad su ovce u pitanju, politika je prirodni pastir stada. Sta mislite koliko se takvih ideja plasira u domenu politike? Sta mislite koliko se politickog uticaja plasira na osnovu suplje price, laznih intencija. Skromno, ja bih rekao 99.999 posto.

Iza svega ovoga postoji prost indikator, da li si ovca koju sisaju ili ne. Svi oni koji ti nude brz, revolucionaran, nov, originalan, opste prihvacen, standardan, svetski skok u ono sto je IN, sisaju te kao ovcu. Svi oni koji ti nude ono sto nije izdrzalo kritiku stoleca, hoce da te osisaju. A sad, jebiga, tvoje je da biras.

Kao sto je pazljiv citalac bloga mogao da zakljuci, ja ne volim da pricam o svom poslu. Staromodni osecaj lojalnosti, paradoksalno ga objasnjavam mojim Crnogorskim poreklom. Pazljiv konzument dnevnih vesti u SCG ima ideju zasto je ovo pradoksalno. Lojalnost tog tipa odavno se izrodila u svoju totalnu suprotnost i to bas na teritoriji odakle su moji Rackovici. Bez nase saglasnosti. Ali ovoliko mogu da kazem. Moj prvi posao u Britaniji, bio je u jednoj kompaniji koja je obezbedjivala "Business inteligence" za PR kompanije. Vecina strucnog osoblja bili su psiholozi, imali smo cak i par grafologa. Bukvalno, dobijemo profil coveka na tacni. Covek je ovca, zapravo u vecini slucajeva ovan(poslovni svet je jos uvek muski) bar tako ga nas customer posnatra i definitivno zeli da ga osisa, zato nas i placa. Nas zadatak je da ga pripremimo za sisanje, tako da se ne batrga, tako da misli da mu mi pravimo novu frizuru, da ce biti lepsi, da ce da opase citavo stado ovcica. A kad ga mi osisamo, vise nije ovan, nego jagnje. Otrci u svoje stado i tamo ga niko ne primecuje. Onda nas customer posalje svog ovna da opasuje njegove ovce.

Priznajem da sam bio preterano metaforican, ali nikako simbolican, i sad kad gledam ovaj prilog, gledam ga kao soc u solji crne kafe, ne ocima onog kome gataju, vec okom gatare, okom otvrdle ciganske matrone.

A mozda je objasnjenje u onome sto me ispratilo u san, prosle noci, nakon sto sam vecinu posta napisao, zaspem u drustvu knjige. Citao sam Longina, njegovu raspravu "O uzvisenom". Bar jedan bloger zna na sta mislim. Bar jedan sagovornik me prati. Bar jedan razume potrebu da se bar jednom cuje muzika T.W.Adorna na jednom prostom CD playeru.

Tamo gde prevara utihne, tamo gde opsena ustukne, tamo gde umre potreba da se tek nesto kaze, tamo postoje prijatelji, tamo stanuju braca s kojom se mozes cuditi svetu.

A moj bata je jutros ustao rano, usmrknuo vazduh St Louisa i hoce da sa mnom trci. I u trci do Forest Parka i nazad ja pobedim. Jaca je moja Cehinja nego njegova Talijanka. Moja ne zna da kuva, ali zna da se jebe. A sta coveku vise treba!

Nesto razmisljam...

Prva, takozvana romanticna, ljubavna afera, ona izmedju Heloise i Pierra Abelarda, zavrsila se kastracijom nesretnog ljubavnika. Neki muskarci izgleda, iz toga nisu nista naucili.

Ono sto zene misle o tome, kako muskarac izrazava svoju ljubav, jednako je pouzdano kao i priznanja, bezbrojnih zena optuzenih kao vestice, i iznudjenih pod mukama u kazamatima inkvizicije. Sve one bezbrojne pesmice, sav taj romanticni bullshit, iznudjen pod prisilom oteklih jaja, dok je ideja sasvim prozaicna. Zavuci se ribi u gace.

A u pravim ciljevima i nema neke velike razlike. Sve je to samo stvar redosleda.

Zena: Voli me, dacu ti.
Muskarac: Daj mi, volecu te.

Imam ozbiljan napad paranoje

Otkako su mi brat i buduca snajka u kuci, primetio sam da dobijam neki zeleni ton koze. Pasta mi curi iz usiju, znojim maslinovo ulje, a nocu samo sanjam da zderem, sto se o uzasa danju pretvara u javu. Pojeo sam za ovu nedelju dana toliko raznih salata i zeleni uopste, da ako me pomuzu bilo bi mleka za omanji gradic. Snajka mi ozbiljno radi o glavi. Ova njena kuhinja, to je specijalni rat protiv mog slovenskog metabolizma. Padaju mi svakakve ideje na um. Na primer, da pocnem da reketiram ove trgovce u komsiluku. Juce umal' nisam kupio crnu kosulju, a zagledao sam i tamne naocale i kremu za kosu. Kad budem trazio povisicu, dacu svom bossu, ponudu koju nece moci da odbije. A i to ime Gile Rackovic, nekako mi je varvarsko. Mislim da bi mi bolje stajalo Don Rakijone.

Kupovina na Dudeshin nacin

Dmitrij Scitin je bio baraba. Ne secam se vise ko je provalio da mu je nadimak Dudesha. Ispocetka se ljutio jer se predstavljao kao "Dik", znao i da osamari ponekog klinca koji ga tako zovne, a posle se pripitomio, odomacio se. Imao je tu negde oko 30 godina i kad je dosao kod nas u Samarsku, ziveo je u "invalidskom" bloku, na prizemlju kod dede Karpuhova, ivalida iz prvog svetskog rata koji je pricao da je bio posilni kod generala Judenica, ali je svako znao da laze. Takvi se valjda privlace, jer je Dudesha bio najveci lazov u kraju. Prema svakom koga upozna bio je u pocetku nepoverljiv, a mene je izgotivio kad je cuo da sam iz Beograda. Radio je nekad u Moskovskom hotelu Beograd kod Arbata, navodno kao konobar, a ovde u Ismailovu u Alfi. Mislili smo da je bio pomocni radnik u kuhinji jer je jednom vidjen kako utovara vrece kupusa u hotelski kombi, ali mu to niko nije nabijao na nos. Bilo je daleko zanimljivije slusati kako laze. Njegove lagarije su pokrivale citav bivsi SSSR, a i po neku susednu zemlju. Pricao je da je iz Kazanja, poreklom iz bojarske familije, ali je otsecao reci kao Holmogorci. Pocne prica o vojsci, a on o Avganistanu. Kao bio on u specnazu i tamanio dusmane ko zeceve. Spomenes religiju, a on bio isposnik na Kamcatki, sluzio nekog starca cudotvorca, kod koga tajno Patrijarh sve Rusije leti vojnim avionom na ispoved, a starac kad moli pokajnicu u tundri, beli medvedi stanu pa se krste. Pomorce je narocito mrzio, kad vidi pomorskog oficira uvek govorio evo ga mucitelj. Znao je finski, ali je to krio. Ja ga jednom vidim na Ismailovskoj pijaci. Prodavao neke kradene samovare turistima. Privucem se ja iza njega da cujem kako laze musterije, a ono dodjose dve Finkinje, a Dudesha prica sa njima naveliko, cak i neke sale pripoveda. Dosele u to doba dve kurve, Ukrajinke u susednu zgradu, iznajmile sobu kod jedne babe kondukterke. Dudesha se nalozio da ih kresne, a da ne plati i to najavio svima. E kad se o zenama radi tu je bio totalno provaljen. Jednom ispricao da je kresnuo dve Nemice, majku i kcerku. Mi sedeli na stepenicama pred starim rukometnim igralistem Zarje i pili neki samagon, pa totalno obamrli i utrnuli, ne reagujemo. Da, ali su obe bile device! Tu nastane takva smejurija da smo se onako pijani stumbali niz one stepenice, nacisto se polomimo.

Pa dobro Dudesha kako ces to da izvedes, pitamo ga mi za kurve. Ma vi ste hlopci, mladunci, ne znate kako to pravi muskarac radi. Pa dobro Dudesha nauci nas, podbadamo ga. Slusaj ovamo, samo ovo cu da vam kazem, zena je kao trgovina. Za sta god se uhvatis, moras da platis, ali tajna je u tome da nesto dobijes ispod cene, ako se trgovac nada vecem profitu. Sad se neko od nas nasao pametan pa ponudi opkladu, a mi svi za lovu pa na kamaru. Dudesha prihvatio. Ispovrne i on jednaku sumu. I krene Dudesha u akciju. Primeti da jedna uvek prva izlazi iz kuce, a prva se i vraca. Ode jedne subote kad je ova izasla pa drugoj na vrata. Kao ostao bez secera. Elem to vece kaze nama da je ovu smuvao i da je vodi u Kareliju. Mi svi normalno, to vece u Kareliju, kad ono Dudesha sedi s njom u basti. Vecera i polovka Percovke. Zavrse oni to pa zovu konobara, a mi izdreljili. Stvarno, ona plati. Mi za njima po mraku, odose kod nje kuci. Sutra on nama najavi da veceras vodi drugu. A gde ces? Pa na isto mesto. Mi opet tamo i isti sablon. I ova riba plati pa sa Dudeshom u sobu. Sutradan dosao Dudesha pa trazi lovu od Vitje koji je cuvao polog. E stani Dudesha, mi se pobunimo, otkud mi znamo da si ti njih kresnuo na kvarnjaka? Dobro, sutra ujutro izadjite pa cete videti. Bila nedelja, kurve dugo spavaju, a Dudesha negde oko keca posalje malog Pavku njima dvema na vrata. Kaze, reci im pozdravio ih Dik, konobar iz hotel Alfe. Mi se nacecili u dvoristu, ode Pavka, kad umalo njih dve na prozor. Psuju, jebu, grebu, proklinju, a mi umiremo od smeha. Pa u cemu je trik Dudesha? Ma nista, rekao sam im da sam sef recepcije u Alfi i da cu im izdati stalne ulaznice za nocni klub.

Tako mi naucimo da je najbolji prijatelj svake kurve sef hotelske recepcije i izgubimo lovu na opkladi. Cak smo saznali da je Dudesha stvarno bio konobar u Alfi i da je utovarao kupus po kazni jer je jednom pijan dosao na posao. Ubrzo je nestao iz Ismailova. Kad sam diplomirao saznam da je otisao u Nemacku, ozenio se i da tamo ima restoran. Ponekad se upitam koga je ozenio. Mozda onu majku devicu?

Juce potrosim vece u kupovini. Par organic food radnji, med, orasi, suvo voce i slicno. Naletim slucajno kod Glennon heliporta na jednu radnju koja prodaje custom furniture (namestaj po narudzbi). Ne bih se ni okrenuo, nego me zgrada, Viktorijanska gradnja, podseti na slicnu radnju kod Londonske Holland Park Avenue. Udjem onako da razgledam, kad unutra neki ambiciozan tip, cene strava. Nadignem nos pa ga upitam gde rade. Ako gospodin izvoli, ovde je studio. Ne laze, radi se u ogromnoj radionici u produzetku. Stvarno prave tu, par pseudominimalistickih kompozicija, ali mi zapne oko za jedan drveni stub, umotan u neku rebrastu hartiju i kao zaboravljen. Ovaj dasa je ocito prosao neki bihejvioristicki kurs za trgovce jer stalno drelji u oci, sto me regularno nervira, ali kao familijaran sa doticnom skolom iskoristim to u svoju korist. "Zainteresujem se" za neki sto, kojih desetak metara dug, totalno neupotrebljiv za standardne prostorije i lik se upeca. Pitam ga za stolice i pokaze mi par primeraka razlicitih dizajna koji pasuju uz sto. Moram priznati da je kvalitet rada na izuzetno visokom nivou. Svi spojevi su uradjeni na 'lastin rep', a sedista su rukom glacana, asfericno. Cela kolekcija, zavisno od izbora stolica ide od 14.000 do 18.000 dolara. Pocnem da ga davim s tehnikalijama i lik zariba na lakovima, jer ploca ovog stola je vec uradjena u teskoj polituri, sintetickoj. Ima li ista u polumat finishu? Nema, ali ako navratim tokom nedelje bice. Pa znate sta, definitivno sam zaintersovan za ovu konfiguraciju, izblefiram ga pokazujuci na uzorak najskuplje stolice, ali moram da proverim dimenzije sobe. A sta vam je ovo, upitam ga za ovaj stub. A to, to je neki stari sampler. Hm, izgleda neupotrebljivo, ali moze za nesto posluzi. Ma da to je zalutalo ovde, inace je finisirano smolom pod pritiskom pa zapeceno rafiniranim lakom. Sta znam, mozda da ponesem ovo veceras, mogu da ga strpam u auto, a kad tacno ocekujete da mogu doci da pogledam ovaj polumat? Pa dodjite u utorak. Navalim da mi da vizitku i pokupim ovaj stub i nazad u radnju. Ok, ovo cu da ubacim u auto, nego, koliko ce me ovo kostati? Pa nije u katalogu, ovaj pocne da vrda. Slusaj imam ovde nesto gotovine, necu da uzimam na karticu, svakako cu sto i stolice da registrujem na tax exemption, a ovo cu da ponesem sada. Lik se premislja, a ja napravim neku nestrpljivu facu. Pa za vas u ovom slucaju 60 dolara. Ok, dam mu lovu, ocekujte me onda u utorak. Ubacim onaj stub u auto. Objektivno vredi najmanje 250 dolara. Sampler je uzorak, "reklamni" komad na kojem se testiraju mogucnosti masine ili majstora koji pravi namestaj. Ovaj je rucni rad iz kasnih cetrdesetih, naknadno finisiran i izgleda kao otprilike metar dug i dvadesetak santimetara debeo jonski stub. Detalji su prosto neverovatni, a izradjen je od velikog cedrovog cvora. U bilo kakvom stanu mora da ima neku namenu. Tek kad sam ga stavio u kola i krenuo kuci ukapiram da sam primenio Dudeshin nacin. Otud i inspiracija za celi post.

Sad je vec vreme da se spremam. Ocekuje me moj prvi komsijski rostilj.

Dva usputna opazanja o sretnim slucajnostima

Kad pametan covek pogleda dokumentarac Adama Curtisa, The Century of the Self, shvati da je do tada ziveo kao zombie. Pogledao sam ga pre tri godine u Esheru U Engleskoj i nikako mi nije bilo jasno kako su smeli da to puste u program. Stvar je postala jasnija kad sam upoznao generalnu populaciju. U Americi je prikazan tek ove godine, davno nakon sto su Frojdove bolesne ideje nacinile nepopravljivu stetu. Nauka bez moralnog vodjstva je prosto masovni zlocin, a u njegovom slucaju je to globalni psihocid. Bio je neiscrpna inspiracija za moderni totalitarizam masovne potrosacke demokratije. Eklatantno je da nigde na celoj planeti ne mozes naci kopiju, na traci ili DVD-ju. Srecom, naletim na internetu na blog lika koji je skinuo sve cetiri epizode u .mp4 formatu, koji zahteva Quick Time player i postavio na svoj blog. Cetiri fajla, svaki oko 160 megabyta. Skinuo sam ih nocas i stavio na CD.

Verovatnoca da je zena, kojoj se svidja knjiga Simone de Beauvoir, The Second Sex, frigidna ili ima ozbiljno poremecen seksualni nagon, je negde oko 80%. Uvek me je iritirala ova majstorski napisana besmislica. Sinoc, tragajuci po gradu, srecom naletim na jedan mali i zabaceni antikvarijat i unutra pronadjem najznacajniju knjigu o zenskom psihoseksualnom zdravlju, ikada napisanu. The Power of Sexual Surrender napisala je Dr Marrie N. Robinson 1958, ovo sto sam nasao je cetvrto izdanje iz 1959. Ali kako su njene ideje uskoro postale politicki nekorektne, citaj, opasne za establisment ranije pomenutog totalitarizma, knjiga vise nikad nije stampana.Nazalost, citave drevne prasume posecene su da bi se odstampali milionski tirazi feministickih lupetanja i stotine miliona zena ucinili nesretnim, zbunjenim, nesamopouzdanim ili prosto neuroticnim bicima, koje zive na deset posto svog emocionalnog i duhovnog potencijala. O katastrofalnom ucinku na porodice tih zena, da ne govorim. Zaista, put u pakao poplocan je "najboljim namerama", ali onih koji su sluzbenici tog istog mesta.

Sneguljica na Collinsville aveniji

Juce ostadoh na poslu pola sata duze. Dobio par dugackih dokumenata u e-mailu iz New Yorka, pa odlucih da ih odstampam, uvezem i ponesem kuci. Printer je nesto zezao, te ostao bez tonera, te treba promeniti drum. Naposletku, Mike, decko koji je na praksi dole u admin office pomoze da se to sredi. Dve debele gomile papira. Potrosismo jos vremena da osposobimo veliki binder i to uvezemo. Najzad strpam sve u torbu, pocastim Mikea s nesto sitnisa i krenem kuci.

Za rucak sam pojeo samo neku salatu, pa stomak poce da krci. Prvo krenem prema Sandy's Barbecue, a onda se setim da mi treba dosta prostora u stomaku, jer Adriana, devojka mog brata, sprema veceru, a njena klopa je naprosto bozanstvena. Odlucim da produzim gore do Happy China na malu porciju racica s nudlama od rize, samo da umirim stomak. Kad, na uglu naletim na Janet. Otkud ti? Idem u Happy China da nesto pojedem. Odlicno, i ja sam gladan, jel' mogu s tobom? George, gleda me sumnjicavo, jesi li stvarno gladan ili..? Oboje, kazem i nasmejem se. Nasmeja se i ona. Slusaj, ja zaista idem da jedem i tamo me zaista ceka Annie Beth. Pa ne vidim razlog da i ja ne bih posao tamo i zaista nesto pojeo. Ne znam, Annie Beth je nekako zbunjena kad si ti u pitanju. Kako to zbunjena, sta kaze o meni? Hm, she said, you are hard to get. Hm, that's partially true, actually, quite the opposite. How do you mean? Well, I am easy to get hard, don't know about the rest. O George opet se zezas!Vidim da je to neka mutna voda. Ok, ti idi, a ja cu doci malo posle. Zbog nekog razloga nece da udje zajedno sa mnom. Ok, ubrza korak.Predjem iz hoda u setnju. Ponekad to namerno radim, obicno kad sam u guzvi. Nervira me kada me uzurbana masa ponese pa uhvatim sam sebe kako trcim. Onako, s noge na nogu produzim. Prilazeci tako na Collinsville avenue primetim neke klinke, iz profila. Idu na desno u pravcu Happy China. Pa nisu bas klinke, imaju vise od 16, legalne. Skrenem pa nastavim za njima. Imaju sportske torbe na ledjima. Idu iz skole ili sa neke sportske aktivnosti. Dve imaju repice, a ona u sredini ne, pustena duga crna kosa. Ona na levoj strani, s visokim repicem na glavi odevena je u neki plavi zaket, kao da je skolski i hoda s rukama prekrstenim ispred sebe. Kao one klinke koje jos nisu svesne sebe pa se stide sto im se pokazuju sisici. Ona na desno je u svetlosivoj trenerci, spustene pantalone i vide se gola ledja. Na ovoj zimi takvi prizori me ispunjavaju jezom. Mala se igra bubrezima, a verovatno i jajnicima. Kevu bih joj isprasio po guzici. A crnokosa je u utegnutim farmericama, duga tamnoplava kosulja viri joj ispod tesne pilotske jakne. Idu uporedo i nesto pricaju. Odjednom pocese da pevaju, prilicno tiho i izvode neku plesnu rutinu. Korak levo pa desno, prstom leve ruke naprave krug ispred sebe. Sve je tako nevino, nenametljivo, sasvim privatno. Ne poziraju, cine to za sebe. Nasmesim se, lenjo se vucem za njima uzivajuci u prizoru. Da ne nosim torbu mozda bih i ja zaigrao. Trotoar je pust, a na ulici tek po neki auto. Iznenada usporise, usporim i ja. Crna vadi mobilni, zastane i javlja se. Drugarice produze. Prica glasno: Mama tu sam blizu, Dinka i Anja su sa mnom. Nase klinke! Odjednom mi postane jasna njihova leprsava i nevina spontanost. Zavrsi razgovor i dok trpa telefon u dzep ubrzam pokraj nje. One su Dinka i Anja, a kako se ti zoves, upitam je. Ja sam Anela, odgovori mi prirodno bez ikakvog ustrucavanja ili nelagodnosti. Prelepa je, kosa sjajna i teska kao svila, predivne crne oci, jako beli ten i usta socna kao jagoda. Jako si lepa Anela, prosto lanem. Kad ti tako kazes, odgovori. Nasmeja se, malo mangupski, malo stidljivo. Njena usta i krupni beli zubi, kao magnet za svetlo, potpuno su mi suzili pogled. Jedva se savladah da je ne poljubim. Ova Sneguljica me potpuno zacarala, skrenem da zaobidjem jedan motocikl parkiran na trotoaru, a ona vec otrca preko ceste ka drugaricam prema putu ispod nadvoznjaka. Pratim ih pogledom dok odmicu smejuci se nesto zaverenicki, pa nastavim. Kad zacuh iz daljine: Momak! Halo momak! Okrenem se. A kako se ti zoves, dere se ona ispod highwaya. Gile, dreknem i ja. Caooo Gileee! Mase mi, a one dve se ubijaju od smeha. Odmahnem i produzim. Lako krocim, praveci duge korake, gotovo skokove, moja torba samo sto ne lebdi. Dobio sam inekciju radosti, pravo u srce. Stanem pred Happy China. Unutra su dve zene s druge planete. Zasto da kvarim ovaj lep trenutak. Skrenem desno prema China Chop Suey. I oni imaju racice s nudlama.

Ništa

Samo gledam, kako se prevara odvija. Pa dokle bre, ljudi? Kad ce da bude dovoljno, gde je kraj i cilj? I stvarno me zanima da li vam je lakse i bolje?

Dve sive lisice

Pravo da biraš ko ćete lagati

To pravo, koje se iako sasvim formalno, postuje u Britaniji ovde je znak, ne ekscentricnosti, nego malte ne kao da si s druge planete. Jutros mi priredise cirkus bez smisla i povoda. Ona mala od juce, Tina, dodje jutros u 7 kad sam joj i rekao. Ja bas dosao s trcanja i otvorim joj vrata, a bio sam u sportskim gacama i majici, a ona kad me ugleda izbecila se. Jos mi u levoj ruci kutija butera i noz kojim sam ga mazao na tost. Obicni noz za rucavanje, nije mesarski. Al' jebiga u sekundi moras da tumacis sta je u njenoj glavi. Da nije gledala neki horror film, prethodno vece ili sta slicno? Elem jedva udje. Pozovem je u kuhinju jer sam doruckovao. Hoces caj, biskvite? Nece. U redu. Objasnim joj sta hocu. Da se usise i prebrise stan, da mi sredi gore kupatilo i ispegla posteljinu i presvuce i da gore opere prozore, dole ako stigne ok, a ako ne sledeci dan ako moze. Klima glavom. Dobro. Ja sam vec sinoc preneo sve moje stvari dole u studio room, ima veliki plakar koji je inace prazan. Dam joj lovu za deterdzent i sredstva za ciscenje. Jel' znas da koristis ovu masinu? Zna. Tu ti je usisivac, tu je pegla, daska za peglanje, sve, jel' imas kakvih pitanja? Nema. Dolazi u 11 covek iz rent-a-car i parkirace auto ispred, uzmi kljuceve i potpisi i ostavi kljuceve u ovu drvenu zdelicu u kuhinji. Ok. Doruckujem, obrijem se, obucem se i odem na posao.
Posto mi je ostalo jos samo dve nedelje obuke, pripremam jedan projekt, za koji cu obucavati nekih desetak ljudi, pa kad ja zavrsim svoju formalnu obuku onda ce oni da budu moji ucenici. To je deo grupe koja je danas dosla i imali smo prvi meeting. Vecina je sa zapada, uglavnom California. Prilicno opusteni sto mi odgovara. Bas zavrsio s njima, pricam sa Millicent telefonom, jer nisam razumeo neku njenu poruku u vezi s jednim problemom u New Yorku, kad zvrci mobile. Halo! Halo! Neko place na telefon. Sta je ovo bre. Senjor, senjor! Prepoznam Tinin glas. Sta je bilo, calm down. Nista je ne razumem. Sacekam, muca nesto, jeca. Gde je security? Tek javi se jedan od dzabalebarosa. Sta je bilo? Pa prijavljena je provala. Gde? Pa vasa maid je nas zvala, a mi zvali estate managera i policiju. Jebote, stvarno sam se oladio, presekose me. I sta je bilo, jel' ona povredjena? Nije, samo je ukraden TV. Pa kuda su usli? Ne znam. Jesu li opet razbili staklo na bastenskim vratima? Nista nije razbijeno, vrata su zakljucana.
I onda mi sinu. Daj mi Tinu. Tina, slusaj, otvori dole komodu u sobi i pogledaj unutra. Senjor tamo je TV. Ok, reci security da zovu policiju i da kazu da ne dolaze, a ti nastavi s poslom. Ok. Ok, senjor, sorry, senjor.

Prvi dan u stanu sam spustio televizor i strpao ga dole u komodu. Svaki zadnji idiot ukapirao bi da tu TV ne stoji jer sam tu obesio fotografije. Ali ovi izgleda ne. Covek koji ne gleda televiziju. Nezamislivo!

U Bogojavljenskoj crkvi u Saint Louisu

Kao sto napisah u prethodnom postu dan mi je lose poceo. Osecao sam se nekako kilavo pa mi se nije trcalo. Nocas je duvao neki vetar i naneo grdno lisce na verandu. Mislio sam da ga sperem vodom iz bastenskog creva, ali ne moze da dohvati do verande. Otsekli su ga tacno koliko treba. Pogledam u ostavi i ne nadjoh nista prikladno. Nema ni metlice, a ni partfisa. Kosilica i bastenski alat nisu od pomoci. Medjutim kratko studiranje usisivaca, uzgred vrlo neobicnog oblika, dade mi ideju. Navoj za usisno crevo isti je kao onaj za izduvno koje vodi dole u kutiju gde je kesa za prasinu. Odvrnuo sam izduvno i na njega navrnuo usisno i radi. Nije doduse tako lako za upotrebu kao one prenosne duvaljke za lisce, ali je kabal dovoljno dugacak, pa sam posle krace borbe oterao lisce i sa verande i iz cele baste, pa ga oduvao iza bastenske kucice. Najracionalnije bi bilo da ga zapalim, ali necu da rizikujem invaziju vatrogasaca. Jednom nasem bekriji u Londonu to se desilo dok je u basti okretao jagnje na raznju.

Frizider mi je bio prilicno opustosen pa sam smrljao nesto od mlevenog mesa, spageta i praziluka i doruckovao na verandi. Ogrnuo sam mantil jer je pirkao neki hladan vetric i slucajno pronadjem u dzepu jednu moju kravatu, prilicno zguzvanu. Ako postoji jesenja kravata to je ta. Kombinacija lanenog, prilicno grubog tkanja, boje rdje i zute svile, dijagonalne siroke linije. Draga uspomena, poklon od Jasmine. Istusiram se i obrijem i dam se na peglanje kravate. To je cesto monkey bisiness, ali je tajna u starim novinama i uglu kravate. Treba smotati dovoljno vitku i dugacku trubicu od novina, da doseze do markirnog sava, ali da je tvrdja, znaci trebas par listova, a ugao te trubice treba da se poklapa s uglom kravate. To nije bas najlaksi zadatak, treba prakse. Moderne pegle s parom, olaksavaju stvar. Verovali ili ne, ali ovaj trik sam procitao u predratnom dodatku Politike, kod mog pokojnog dede po majci. On je bio majstor krojac, cak je jedno vreme krojio i sio za onoga koji nam je sve ovo skrojio. I kad sam je ispeglao, napadne me nagon za pivom, verovatno manjak B vitamina, a u frizideru nijedne konzerve.

Svezem kravatu, onako da 'prodise', navucem mantil i vani. Gore prema 64 highwayu ima jedan bar. Al' jes', zatvoreno. Zaboravio sam da je nedelja. Okrenem nazad prilicno razocaran kad pred njegovom kapijom sretoh komsiju Jima. Jesi li to posao u crkvu, upita me. A ja onako bezveze kazem jesam. Pa hajde sa nama i mi krenuli. Ok. Sedoh u auto potpuno rasejano i nadjoh se u glupom sosu. Niti znam koje je covek denominacije, niti mogu da se izvucem iz ove situacije. Moze biti baptist, evangelista, katolik ili mormon, a ja sam definitivno moron. Zena mu simpaticna, bucmasta, a Jim prica kao navijen. Ujutro odvuku klince u nedeljnu skolu i onda oni idu na sluzbu od 11 iako ima i jedna u 9. Pa zasto dvaput idete, zasto ne idete na onu u 9 kad vec vozis decu? Pa to su jedina dva sata u nedelji kad smo ja i zena sami u kuci, isceri se Jim, a zena ga cusnu. Ovo nema u Britaniji. Amerikanci su daleko otvoreniji, ponekad toliko da se unezgodis, pogotovo ako si navikao na Engleze.

Parkirao se pokraj crkve koja je prilicno velika, pa kad sam video dosta meksickih faca zakljucim da je katolicka. Na tabli pise Epiphany of Our Lord Church, sto nisam razumeo do malopre kad sam seo da pisem i pronasao u dobrom starom Morton-Bensonu. Prvo sto iznenadjuje je da ima mnogo naroda koji ide u crkvu, prizor nepoznat u Britaniji, a drugo sto su nekako bucni. Ili je to moja predrasuda. Stanu u grupice ispred crkve, muskarci posebno, a zene posebno pa pricaju, a zene valjda i ogovaraju, jer im pogledi sibaju po masi. Jim me predstavi nekolicini pajtosa kao Georga, njegovog novog komsiju. Jimovo drustvo su obicni ljudi, uglavnom radisni belci, sa velikim rucerdama, zanatlije ili sljakeri. U stvari glavni njihov motiv je da posle mise idu na kuglanje u kuglanu koja je tu u crkvenom kompleksu, a zene voze decu kuci. Njihova prica je uglavnom o sportu, ali koriste priliku da razmene i poslovne informacije. Gde je rasprodaja alata, ko ima naruzbu i treba li mu partner za posao koji zahteva odgovarajuci zanat. Jednog najstarijeg, najviseg i najsuvljeg oslovljavaju kao Swede. Bog te pita kad su njegovi dosli u Ameriku, ali on je jos uvek za njih Svedjanin. Nisam nesto siguran da bi se neki svaba lepo osecaju da ga zovu Fritz, ali Svedjanima to izgleda ne smeta. Izmaknem se malo da promotrim arhitekturu crkve, nova gradnja, ne narocito originalna, kad on za mnom. I to pitanje koga sam se pribojavao: Jeste li katolik? Nisam, priznam, pitajuci se da li ce olaksati situaciju prica da su papa Pavle sesti i Vaseljenski patrijarh Atinagora skinuli medjusobne anateme jos 65-te. Nisam ni ja kaze, ali moja crkva je daleko, a zena mi je katolkinja. I cime se bavis George? Ma radim nesto u Down Townu, finansije. A ja bi se zakleo da si military guy. Zasto? Pa takav trench coat je moj uncle doneo iz rata. Zaista kupio sam ga u Army and Navy na Victoria street u Londonu. A cime se vi bavite? Ja sam drvodelja(carpenter), imam tu radionicu odmah preko ulice.
E bas bi mi nesto trebalo zapocnem pricu, prosto da skrenem s verskih tema. Ok, kazi. Objasnim mu da hocu da fiksiram klupu na verandi da se ne ljuja, okacena je na lance, ali da to ne bude stalno, nego po zelji. I jos nesto, trebala bi mi daska ispred ograde da mogu spustiti tanjir ili pice, ali da se sklapa. Pa to nije problem, ali to ne mogu uraditi danas, zena se buni kad radim nedeljom. Daje mi vizit kartu, nazovi ovo je broj u radionici.

Narod vec pocinje da ulazi. Podjemo prema ulazu. Sedi na levu stranu posavetova me Swede. Dobro, hocu, a nemam pojma sta mu to znaci. Unutra se prekrstim propisno i sednem u zadnji red na levu stranu. I sad vidi, svi belci sedaju na levu stranu, a meksikanci i malobrojni crncici na desnu. Sporazumni aparthejd. Ali i tu ima razlike, ovi potkozeniji idu u prve redove i na levoj i na desnoj strani, srednje stojeci u srednje, a fukara ili zakasneli pozadi. Na levoj strani se pozdravljaju lakim klimoglavom, a na desnoj se klanjaju kad udje neki badza sa po kile zlata na sebi. Zene meksickih i badzovana i boranije su sve u satenskim haljinama, one starije imaju i rukavice, a broj dece u porodici je srazmeran majcinom obimu guzova. Jane Fonda i Dr Atkins, dzabe su se trudili. Crkva ima veoma interesantne vitraze na prozorima, ali je raspece iznad oltara prilicno cudno. Gornji krak je jako kratak pa vise lici na slovo T.

Elem, pojavise se dva popa i dva klinca u belim spavacicama pa se pocese muvati oko oltara. Nikad nisam imao zivaca za hriscansku ritualistiku, a i brate nekako su tajanstveni. Nema popularne literature. U svakoj New Age knjizari naci ces sta znaci kad Hindu guru otera muvu levom rukom, a sta kad to uradi desnom. Ove bliskoistocne religije se prave tajanstvene. Otkud uopste taj izraz Misticni Istok? Kako bre misticno, sve lepo pise u knjigama i jos imaju slike u koloru plavokozog ceribase s brcicima koji je savat'o neku cicu golisavih ramena u sariju, da ne pominjem Kamasutra i Kokashastra. Ovako, neuk posetilac se oseca kao Eskim na guslarskoj veceri. U to jedan od popova prozbori. Sad se vidi prednost leve strane, tamo je govornica, ali ozvucenje cini tu prednost irelevantnom, osim ako ces da razumevas popu kroz body language. Ovaj pop najavi drugog, pa taj istupi i poce propoved. Problem, novi popa ima prilicno unjkav glas. Nadao sam se Latinskom, melodicniji je, al' jok. Posle dvadesetak minuta kvadrofonskog unjkanja setih se Vladimira Uljanova. Njegove "Filosofskije tetrjadki" uspavljuju daleko efikasnije. Dozivljaj popravi uvodjenje interaktivnog dela. Svi povadise male svetloplave knjizice i kad popa nesto prounjka, a pastva u glas odgovara. Nasledje antickog teatra. Primecujem da su ovi s desne strane daleko glasniji, gotovo se dernjaju. Da li to rade da ih popa bolje cuje ili im ostala navika kad pevaju mariachi pesme. Mozda bi i njima trebalo montirati mikrofone, iskocise im zile na vratu od dreke. Taman sam upao u meditaciju kad me neko kucnu po ramenu pa se umal' ne sroljah sa sedista. Jedan od klinaca mesecara pruzi mi otvorenu plavu knjizicu pokazujuci mi prstom nesto na stranici. Rekoh mu glasno thank you bas u nezgodnoj pauzi pa se par njih okrete ka meni. Pokusah da upratim tekst, ali ne uspeh. Srecom brzo se zavrsi. Ostavih knjizicu na sediste i podjoh ka izlazu i gle cuda popa je vec vani, brz covek za svoje godine. Ljudi mu prilaze i rukuju se. Nije moguce da mu cestitaju prinovu u porodici. I mene ponese masa pa se nadjoh pred njim. Covek mi pruzi ruku, a ja njemu: Rackovic, nice to meet you. To se ispostavilo kao veliki gaf, jer mu je lik iza mene rekao: Wonderful service father. Mislim se, sta je puno puno je. Da je Mario del Monaco, ni po jada.

Posle ovog religioznog iskustva nadjoh se s pomesanim osecanjima. Prednost - u crkvi se sedi, nedostatak - sedista su tvrda i klizava. Za dogmatske detalje nisam dovoljno ucen.

Nadjoh se sa Jimom i njegovim drustvom pa ga upitah da ne zna kakvu zenu koja sprema stanove. Swede se umesa, sacekaj. Gomez, povika na grupu meksikanaca, a jedan iz grupe pridje. Ovom gospodinu treba pomoc u kuci. Gomez se nakloni. Da senjor moja Tina je available. Ode i dovede Tinu. To mu je kcer, i ona se klanja. Punacka, niska devojka u satenskoj haljini i debelih prstiju na rukama. Rekoh joj da mi treba neko da mi povremeno spremi stan. Ocekivao sam da ce ona nesto reci, ali stari upade bez pardona. Stadosmo da se dogovorimo o detaljima, pegla i kosulje, velika prednost. Moze li doci sutra ujutro prije nego sto odem na posao? Naravno. Dadoh mu vizitku pa na kraju pade i rukovanje. Odose, a Swede mi rece: Ne brini Gomez radi kod mene, pouzdana familija. Kuglana je odmah iza crkve, osam staza, a sluze caj, kafu i soft drinks. Jim je valjda ocekivao da cu da se kuglam, ali kad sam vidio da moram da iznajmim kuglaske cipele, predomislih se. Jos mi samo gljivice fale. Cipele i kurton se ne iznajmljuju, to je previse privatno, u jedno staje ceo covek, a u drugo njegov najbolji prijatelj.

Caj je bio bljak, pa uzeh neku sodu. Interesantno ih je posmatrati kako igraju, iskreno uzivaju. Pade mi na pamet da zene retko igraju neke timske igre. Kod njih je sve individualni sport. Mozda smo mi njihove glavne igracke, a to i ne znamo, bar neki od nas. Swede ne igra, zali se da ga bole ledja. Upoznasmo se i formalno. Pravo ime mu je Karl. Cavrljasmo o njegovom zanatu. Uvek su me fascinirali ljudi koji rade s drvetom. Nekad je radio u fabrici namestaja u Kansas City-ju. Sad sve to rade Gooks, izjavi prilicno ogorceno. Sta kazes da odemo do radionice posle? Hvala na pozivu, sa zadovoljstvom. Svakako sam dokon, zasto da ne. Jimov tim je izgubio. Cestitamo pobednicima, sad svi idu dole kod jednog u back jard na pivo. Ajde i ti s nama kaze Jim. Hvala drugi put. Dobro, a hoces li da dodjes kod mene na barbecue u subotu. Ma rado ali dolazi mi brat i buduca snaja. Pa sta fali, dovedi i njih. The more the merrier. Ok Jim hvala ti, doci cemo. Prohodamo do Karlove radionice. Sve je tu neverovatno uredno, dole je glatki teraco, nigde piljevine ili otpadaka drveta. Ima masu masina. Jedna mi privuce paznju. Strug, ali s nosacem noza koji rotira. Sta je ovo? E to je interesantna stvar, to sam skoro kupio. Ode u skladiste i donese komad drveta, dug oko pola metra, kvadratnog preseka. Pricvrsti ga u strug i ukljuci masinu. To samo radi, ne moras da guras i pridrzavas, a sva piljevina se usisava crevom koje ulazi u pod. Pa gde to ide? Sve ide u drugu prostoriju, u kontejner i od toga pravim brikete. U to strug stade i umesto onog prostog komada drveta savrseno oblikovana noga stolice. Ona uvijena kao da si smotao dve debele zice jednu oko druge, samo od drveta. Drago mu je sto me sve zanima, uopste mu ne smeta moje zapitkivanje i zavirivanje u sladiste i okolo. Lepo je videti starijeg coveka koji zivi od svoje pasije. To nekako moralno ohrabruje. Donese pivo i sedosmo na trem, dve stolice s visokim naslonima. Mackintosh, upitam. Otkud znas? Ispricam mu cime sam se ranije bavio i kako sam cesto vidjao ovakve stvari u sales rooms. Da to sam ja pravio za sebe, malo koga ovde zanima evropski dizajn.
Popismo pivo pa ustadoh da idem. Hvala Karl, bas mi je bilo zanimljivo. My pleasure George, see you some time next week. Nije cudo da je ovo mnogoljudna zemlja. Nekako se covek lako uklopi medju obican svet. Problem je u tome da su oni ipak samo stanari.

Prosetam pustim nedeljnim ulicama do kuce. Interesantno, vise duhovnosti u ovom jednom coveku nego u citavoj ceremoniji kojoj sam bezrazlozno prisustvovao. Uostalom i Isus je bio drvodelja.

A sad dosta filozofiranja, idem da nesto pojedem, evo ga skoro ce sedam.